13.04.2017.

Vladimir Nabokov, Smeh u tami



1

Bio jednom čovek što se zvao Albin, a živio u Berlinu, u Nemačkoj. Bio je bogat, ugledan i sretan. Jednog je dana ostavio ženu zbog mlade devojke; voleo je, ali nije bio voljen, i život mu se
završio u nesreći.

To je sva priča, i mogli bismo se time zadovoljiti — kad ne bi bilo koristi i užitka u pripovedanju. Iako na kamenu nadgrobniku ima dovoljno mesta da onde stane, mahovinom pokriven, zbijen
prikaz jednoga ljudskog života, ipak su pojedinosti uvek dobrodošle.

Dogodilo se tako da je Albin jedne noći došao na divnu namisao. Doduše, ideja nije bila sasvim njegova, jer mu je sinula kad je pročitao jednu Conradovu rečenicu (nije posredi slavni Poljak, nego Udo Conrad, koji je napisao Uspomene zaboravljiva čoveka i onu drugu pripovetku o starom čarobnjaku što je na oproštajnoj predstavi i samog sebe tajanstveno uklonio).

Bilo kako bilo, on je tu ideju posvojio tako što ju je zavoleo, igrao se njome, dao joj maha u sebi, dok na kraju nije postala delom njega samog, zakonitim vlasništvom u slobodnom gradu duha. Kao kritičar umetnosti i stručnjak u slikarstvu često se zabavljao time da utvrđuje kako je ovaj ili onaj stari majstor signirao krajolike i lica što ih je on, Albin, susretao u svakodnevnom životu: tako mu se život prometnuo u lepu galeriju slika — svaka slika divna patvorina. Jedne večeri, tako, dok je razgaljivao svoj učeni duh pišući kratak esej o filmskoj umetnosti (ništa sjajno, nije on bio
osobito nadaren čovek) — dođe mu neobična misao, nešto u vezi sa živahnim crtanim filmovima u boji koji su se pojavili upravo u to vreme.

Kakve li čarolije, mišljaše, kad bi se moglo tim postupkom upriličiti da se neka čuvena slikarska dela, nadasve ona holandske škole, verno prenesu na filmsko platno, u njihovim živopisnim bojama, a onda da se probude u život, da se gibanja i kretnje razvijaju dalje crtački, u potpunu skladu sa stanjem kakvo je na slikama; na priliku, krčma puna malog sveta što svojski pije za drvenim stolovima, s pogledom na suncem obasjano dvorište na kojem stoje osedlani konji — i sve odjednom oživljuje: mali čovek u crvenu odloži svoj vrč, djevojka s pladnjem okrene se slobodna, a kokoš na pragu počne kljucati. Sve bi se moglo nastaviti tako što bismo male likove izveli iz okvira i pustili da šetaju slikarevim pejzažem, možda sa smeđim nebom i zaleđenim kanalom, i s ljudima što na smešnim klizaljkama, kakve su upotrebljavali u ono doba, opisuju staromodne krivulje što se na slici naslućuju; ili pak prikazati mokru cestu u magli i jahače što se nakon jahanja navraćaju u tu istu krčmu — i tako bi se polako ljudi i svetlost naposletku vratili u prijašnje, na isto mesto, i sve bi se na kraju završilo prvom slikom.

Mogli bismo zatim pokušati s Talijanima: modri stožac brda u daljini, bela vijugava staza, mali hodočasnici što se uspinju svojim putem hodeći na poklonstvo. Možda i religiozni prizori, ali samo oni s manjim skupinama. A crtač bi morao imati ne samo temeljito znanje o tome slikaru i o njegovu vremenu, nego bi morao biti i dobrano darovit da se ukloni svakom neskladu između oživelih
kretnja i onih što ih je ovekovečio stari majstor: morao bi sve uskladiti prema samoj slici — da, dalo bi se to urediti. A boje... one bi, dakako, morale biti kudikamo rafiniranije nego što su na crtanim
filmovima. Kakva li bi se pripovetka mogla izneti: pripovetka o viziji jednog slikara, sretno putovanje oka i kičice, čitav jedan svet u stilu toga slikara, svet uronjen u boje što ih je on sam istočio.

Nakon nekog vremena razgovarao je o tome s nekim filmskim producentom, ali taj nije baš nimalo bio oduševljen: rekao je kako bi to iziskivalo neizmeran rad, fini rad, bilo bi potrebno poboljšati
tehniku, a sve bi stajalo mnogo novaca; rekao je da takav film, zbog teške izrade, ne bi mogao trajati duže od nekoliko minuta; a i tada bi većini ljudi bio nasmrt dosadan, bio bi na opšte razočaranje.

Zatim je Albin razgovarao s drugim čovekom iz filmskog sveta, pa je i taj odbio predlog, otklonio ga s prezirom.
— Mogli bismo početi s nečim posve jednostavnim —predlagao je Albin — uzeti kakav prozor od šarena stakla pa oživeti likove na njemu, poći od pokretne heraldike, uzeti kakva malog sveca ili dvojicu...
— Sve se bojim, ništa od toga — dočeka onaj. — Ne možemo se upuštati u rizik, u filmske tlapnje.

Ali je Albin zagrizao u svoje, nije se okanjivao ideje.

Na kraju su mu pripovedali o nekome okretnom momku, zvao se Axel Rex, koji je imao izvanredan dar za neobičnosti: taj je zaista nacrtao jednu perzijsku bajku koja je oduševila intelektualne
snobove u Parizu i upropastila čoveka koji je finansirao taj smeli pothvat. I tako je Albin pokušao da se porazgovori s njim, ali je saznao da se čovek vratio u Sjedinjene Države i da onde crta za neki ilustrovani list. Nakon nekog vremena uspeo je Albin s njime doći u vezu, i Rex je pokazao zanimanje za Albinovu ideju.

Jednoga dana u martu dobio je Albin podugačko pismo od njega, ali je pismo stiglo baš u vreme nenadne krize u Albinovu privatnom  životu — sasvim privatnom — tako te je divna namisao,
koja bi inače živela dalje i možda našla zid po kojem bi se penjala i cvala — čudnovato bledila poslednje nedelje i naposletku uvela.

Rex je pisao kako je beznadno i dalje pokušavati da privoli ljude u Hollywoodu, i hladno je prešao na to kako bi Albin, kao čovek koji ima sredstava, morao sam da finansira svoju ideju; u tom bi slučaju on, Rex, uz taj i taj honorar (svota bijaše zapanjujuća), polovinom plaćen unapred, pristao izraditi jedan film prema Breughelu, na primer po slici što nosi naslov Poslovice, ili šta već Albin želi.

— Da sam na tvome mestu — napomenuo je Albinov šurjak Paul, dežmekast, dobroćudan čovek, s kvačicama dve olovke i dva naliv pera na gornjem džepu kaputa — ja bih pokušao sreću. Obični filmovi stoje više... mislim na one s ratovima i srušenim kućama.

— Istina je, ali takvi i vraćaju novac, a moj ne bi.

— Koliko se sećam — nastavi Paul, odbijajući dimove cigare (upravo su završavali večeru) — bio si spreman da za to žrtvuješ znatnu svotu, jedva manju od honorara što ga taj traži. Pa šta je?
Kao da više nisi tako oduševljen kao pre malo vremena. Nisi valjda od svega odustao?

— Ne znam. Muči me praktična strana, a što se tiče moje ideje, nisam je odbacio: i dalje mi se sviđa.

— A kakva je to ideja? — upita Elisabeth.

Bila je to jedna od njezinih sitnih navika — da zapitkuje o onome o čemu se pred njom već nadugo raspredalo. Bila je to čista nervoza, a ne tupost ili nedostatak pažnje, i najčešće je opažala, još
dok je postavljala pitanja i bespomoćno klizila po rečenici, da je sve vreme znala odgovor. Njezin je muž znao tu njezinu navadu, i nije se ljutio; naprotiv, to ga je zabavljalo. Mirno je nastavljao razgovor i dobro znao (unapred uživajući) da će ona već sledećeg trenutka sama dati odgovor na svoje pitanje. Ali toga posebnog dana u martu Albin beše zapao u takvo stanje uzrujanosti, zbrkanosti i jada da su mu živci naprosto popustili.

— Ti kao da si pala s meseca! — okosi se na nju, a ona pogleda u nokte i reče blago:

 — Ah, da, sećam se. Potom se obrati osmogodišnjoj Irmi, koja je halapljivo gutala s tanjura čokoladnu kremu:

— Ne tako brzo, dete, ne tako brzo.

— Mislim — opet će Paul, odbijajući dimove — da svaki novi izum...

Albin, kojim su ovladali njegovi neobični osećaji i njegova smušenost, govoraše u sebi: »A što me se, do besa, tiče taj Rex, ovaj glupi razgovor i ta čokoladna krema...? Već mi je da poludim, a niko i ne primećuje. I ne mogu to zaustaviti, beznadno je i pokušati, a sutra ću opet onamo i kao luđak da sedim u ovoj tami... Neverojatno!«

Doista beše neverovatno — pogotovu gde se svih ovih devet godina braka zauzdavao, i nikad, nikad... »Zapravo bih«, mišljaše, »morao o tome razgovarati s Elisabethom; ili naprosto s njome otputovati za kratko vreme; ili potražiti psihoanalitičara; ili pak...« Ne, ne možeš samo tako uzeti pištolj i pucnjem maknuti devojku koju i ne poznaješ, a samo zato što je privlačna.





Albin nije nikad imao mnogo sreće u stvarima srca. Iako je bio zgodan i pristao, on, onako miran i dobro odgojen, nije uspevao da od svoje privlačnosti — a bio je ženama privlačan — izbije kakvu praktičnu korist. Bilo je doista nešto vrlo privlačno u njegovu toplom osmehu i blagim modrim očima, što bi malko iskočile kad bi napeto razmišljao (a kako je bio spore misli, bivalo je to češće nego što bi trebalo). Bio je ugodan zabavljač, kozer, a onim lakim, sasvim lakim zastajanjem u govoru, onom dobrom stranom blagog zamuckivanja što najotrcanijoj frazi daje draž i svežinu.
Naposletku, ali ne i na poslednjem mestu po važnosti (jer je on živeo u filistarskom nemačkom svetu), valja dodati da je od oca baštinio solidno uložen imetak; pa ipak, zanesenost je nekako splašnjavala, romanca isparavala kad bi se našla na njegovu putu.

Za studentskih dana imao je dosadnu vezu, jednu od onih teških, sa setnom starijom damom, koja mu je kasnije, za vreme rata, slala na frontu čarape kričave crvene boje, vuneno rublje od kojeg ga je koža svrbela, i nadasve strastvena pisma pisana u silnoj žurbi, zbrkanim, nečitljivim rukopisom, na pergamentnom papiru. Onda je došla ona priča sa ženom Herr Professora koju je susreo na Rajni; bila je to lepa žena ako si je gledao iz određenog  ugla i na određenom svetlu, ali tako hladna i plaha da ju je brzo ostavio. Naposletku, u Berlinu, pre nego što se oženio, beše jedna mršava turobna žena sa svakidašnjim licem što je dolazila svake subote i potanko mu pripovedala o svojoj prošlosti, neprestano ponavljala jedno te isto prokleto preklapanje, umorna uzdisala u njegovim zagrljajima i uvek završavala jednom te istom francuskom frazom, jedinom koju je znala: C'est la vie. Zablude, tapkanja, razočaranja. Bog ljubavi koji mu je služio očito je bio levak, nespretnjaković bez mašte. A pokraj tih bledih žena beše stotine devojaka o kojima je sanjao ali ih nikad nije upoznao; naprosto su promicale pred njim da bi dan-dva ostavile za sobom ono beznadno osećanje gubitka koje lepotu čini onim što ona jest: daleko, osamljeno drvo što se ocrtava na zlatnom nebu, venac svetla pod lukom mosta, nešto neuhvatljivo. Oženio se, ali mu Elisabeth, iako ju je voleo na svoj način, nije pružila onaj ushit za kojim je toliko čeznuo. Bila je kći poznata pozorišnog  direktora, devojka veoma vitka, kose plave i čupave, bezbojnih očiju, i s dirljivim borama točno nad nosom nad onim nosićem što ga engleske spisateljice u svojim romanima nazivaju prćastim pišući retroussée (drugo e dodano za svaku sigurnost). Koža joj je bila tako nežna da je i najmanji dodir na njoj ostavljao ružičast trag koji je nestajao vrlo polako.

Oženio se jer se naprosto tako slučilo. Izlet u brda s njome, s njezinim zdepastim bratom i jednom neobično snažnom rođakinjom, pravim atletom od žene, koja je, Bogu hvala, naposletku iščašila nogu u Pontresini — da, taj izlet beše uglavnom odgovoran za njihovu vezu. Bilo je tada nešto tako nežno oko Elisabethe, tako prozračno, a ona sama sva se ozarila, pretvorila u dobrodušan osmeh. Venčali su se u Münchenu, da umaknu navali mnogobrojnih prijatelja u Berlinu. Stabla divljeg kestena stajala u punom cvatu. Brižno čuvana kutija za cigarete izgubljena je u zaboravljenu parku. Jedan između konobara u hotelu govorio je sedam jezika. Pokazalo se da Elisabeth ima malen nežan ožiljak — posledica upale slepog creva.

Bila je nežna, umilna i privržena dušica. Njezina ljubav beše kao ljiljan. Ali je ponekad znala da usplamti, i tada se Albinu činilo da mu nije potrebna nikakva druga ljubav.

Kad je zatrudnela, pogled joj se prelio neodređenim izrazom zadovoljstva, kao da se unela u onaj novi svet u sebi; bezbrižni joj se hod pretvorio u brižno geganje, a kad beše sigurna da je niko ne vidi, požudno je gutala šake snega što bi ih brzo nakupila.

Albin je prema njoj bio veoma pažljiv, izvodio ju u duge lagane šetnje, gledao da rano ide na počinak, pazio da u kretanju ne bi udarila u kakav oštrobrid predmet u kući; ali je noću sanjao o tome kako na vrućoj, usamljenoj plaži nailazi na devojku što se meškolji na pesku, i obično ga je u takvim snovima obuzimao nenadan strah da bi ga žena mogla zateći.

Izjutra je Elisabeth promatrala svoje nabujalo telo, ogledala se u ogledalu na vratima ormara i smešila se zadovoljnim i zagonetnim osmehom. Onda su je jednoga dana preneli u rodilište, i tako je Albin tri nedelje živeo sam. Nije znao šta da počne sa sobom; pio je konjak, pio podosta, i mučio se mračnim mislima — bile su dve, svaka s drugom vrstom mraka: jedna beše da bi mu žena mogla umreti, a druga, da bi mogao, kad bi samo imao malo hrabrosti, naći zgodnu devojku i dovesti je u svoju praznu ložnicu.

Hoće li se dete ikad roditi? Albin je koračao gore-dole dugim belim hodnikom — beli zidovi, beli emajl, a navrh stubišta palma snomorice. Mrzeo je beznadnu belinu te zgrade, mrzeo rumene obraze i bele krilate pokrivke na glavama bolničarki što su šuškale naokolo i nastojale da ga odagnaju odande. Naposletku se pojavio lekar-asistent i suho rekao:
— Tako, sve je prošlo.

Albinu je pred očima počela promicati fina, tamna kiša, kao svetlucanje i treperenje kakva vrlo stara filma (1910, žustra, hirovita pogrebna povorka, noge što se prebrzo pomiču). Jurnuo je u bolesničku sobu. Elisabeth je sretno rodila devojčicu.

Dete beše u početku crveno i naborano poput balona-igračke što splašnjava. Ali se lišce ubrzo izravnalo, a nakon godinu dana počela je beba govoriti. Sada, sa osam godina, kudikamo je manje govorljiva, od majke je nasledila povučenu narav. I njezina veselost beše kao u majke — neobično suzdržljiva. Bila je to tiha radost postojanja, s lakim prizvukom vedrine i čuđenja što je tako, čuđenja što si uopšte na životu — da, sadržaj joj beše blaga vedrina.

Svih tih godina Albin je ostao veran, iako ga je zbunjivala i mučila dvojnost njegovih osećaja. Osećao je da voli svoju ženu, da je voli iskreno i nežno — koliko je uopšte bio kadar da voli jedno ljudsko biće; i bio je prema njoj iskren u svemu, osim u onoj ludoj čežnji, u onome snu i žudnji što je svojim ognjem stvarala pukotinu u njegovu životu. Elisabeth je čitala sva pisma što ih je pisao ili primao, volela je da zna pojedinosti o njegovim poslovima — pogotovu one oko starih, sumornih slika na kojima se tu i tamo jedva mogahu otkriti bele konjske sapi ili pak setan smešak. Išli su i na nekoliko lepih putovanja u inostranstvo, i mnogo su divnih večeri imali u kući, kad bi on s njome sedeo na balkonu, visoko nad plavim ulicama — žice i dimnjaci isticali se u smiraj dana kao da su tušem nacrtani — i razmišljao o tome kako je zaista sretan, više nego što je i zaslužio. Jedne večeri (nedelju pre razgovora o Axelu Rexu), na putu u kafanu u kojoj je imao poslovni sastanak, opazi da mu je sat ubrzao kao da ga je uhvatio amok (a nije to bilo prvi put) i da pred sobom ima još ceo sat vremena — dar koji valja nekako užiti. Dakako, smešno bi bilo vratiti se kući, na drugi kraj grada, a nije baš imao volje da sedi i čeka: gledati druge muškarce s prijateljicama uvek ga je uznemiravalo. Išao je bez cilja i došao do malena bioskopa što mu svetla bacahu grimizan sjaj po snegu. Pređe očima po plakatu (prikazivaše čoveka što je upro pogled u prozorski okvir na kojem stoji dete u spavaćoj košuljici); oklevao je časak — i kupio ulaznicu.

Tek što je stupio u baršunastu tamu, kadli prema njemu kliznu ovalni trak svetla sa džepne svetiljke (kao što obično biva) te ga blago ali hitro povede niz nagnuti prolaz. Kad je svetlost pala na ulaznicu u njegovoj ruci, Albin vide devojčino priklonjeno lice, i dok je išao za devojkom mogaše u polutami nazreti njezin uski stas i pratiti joj jednomerne gipke i neusiljene kretnje. Dok je klizio na svoje sedalo pogleda gore u nju i vide jasan blesak njezina oka, kad ga je svetlost slučajno uhvatila, i blagi obris njezina obraza što beše kao da ga je kakav veliki umetnik naslikao na tamnoj pozadini.

U svemu nije bilo ništa neobično: takvo što događalo mu se i pre, i znao je da nije pametno zadržavati se na tome.

Devojka je otišla, nestala u tami, a on odjednom osetio dosadu i žalost. Došao je na završetak filma: među isprevrtanim delovima nameštaja uzmicala neka devojka pred zakrabuljenim muškarcem što je držao revolver u ruci.

Albin nije pokazivao pažnje, nije mario da prati događaje koje nije razumevao jer im nije video početak.

Za vreme pauze, kad su se upalila svetla, opet ju je opazio: stajala je kraj izlaza, pored strašna purpurna zastora što ga je upravo potegla u stranu, i ljudi su izlazili navirući pokraj nje. Jednu je ruku držala u džepu kratke vezene pregače, a crna joj bluza bila zategnuta na miškama i grudima.

Upiljio je pogled u njezino lice, gledao ga gotovo u strahopoštovanju. Bilo je to bledo, mrzovoljno, bolno lepo lice. Mogaše joj, sudio je, biti kakvih osamnaest godina.

Kad su gotovo sva sedala ostala prazna i kad su novi posetioci s jedne i druge strane ulazili u prazne redove, ona je prolazila tamo-amo i nekoliko puta prošla tik kraj njega. Ali se on okrenuo, nije ju gledao — ranjavalo ga da gleda u nju, a nije zaboravljao koliko je već puta lepota — ili ono što je on nazivao lepotom — prošla mimo njega i nestala.

Sedeo je još pol sata u tami, upirući izvaljene oči u platno. Zatim je ustao i krenuo. Odmakla je pred njim zastor u stranu — drveni koluti kliznuše uz lak štropot.

 »Ah, još ću je jednom pogledati«, Albin će u sebi, nesretan.

Usne su joj se, učinilo mu se, malko trgle. Pustila je da zastor padne.

Albin ugazi u plavo-crvenu lokvu: sneg se topio. Noć beše vlažna, stalne boje uličnih svetiljki močile se i rastapale. Angus — dobro ime za kino.

Ni nakon tri dana nije mogao odagnati sećanje na nju. Bio je smešno uzbuđen kad je opet ušao onamo — opet usred druge predstave. Sve je bilo točno onako kao i prvi put: džepna svetiljka, izdužene oči kao na Luinijevim slikama, gipki hod u tami, lepa kretnja njezine ruke u crnu rukavu kad je makla zastor u stranu. »Svaki normalan muškarac znao bi što valja raditi«, mišljaše Albin. Kola promakoše glatkom ulicom u oštru zaokretu.

Kad je izlazio, hteo je da uhvati njezin pogled, ali nije uspeo. Vani je levalo kao iz kabla, pločnik je odsevao grimizom. Da nije drugi put išao onamo, možda bi uspeo da zaboravi tu sablast od pustolovine, ali sada beše kasno. Otišao je onamo i treći put, čvrsto odlučan da joj se nasmeši — kakva li bi to očajna grimasa bila da je naum proveo. U svakom slučaju srce mu je tako udaralo da je ispustio priliku.

A sutradan je došao Paul na večeru, razgovarali su o Rexu, Irma je gutala svoju čokoladnu kremu, a Elisabeth postavljala svoja uobičajena pitanja.
 — Ti kao da si pala s meseca! — okosio se na ženu, a onda pokušao svoju neuljudnost popraviti zakašnelim osmehom. Posle večere sedeo je pokraj žene na širokom divanu i dao joj mnogo pusa; ona je razgledavala haljine i druge lepe stvari u modnom magazinu, a on tupavo govorio u sebi:

»Evo sam, do besa, sretan, i šta bih još? Onoj tamo, što bešumno klizi u tami... najradije bih zakrenuo lepim vratom. Uostalom, mrtva je ionako, jer ne kanim više onamo.«


izvor 

S engleskoga preveo Josip Tabak

Нема коментара:

Постави коментар