KNJIŽEVNOST  |    POEZIJA  |   DUHOVNOST |  ZANIMLJIVI TEKSTOVI     |    PISMA  |   ŽENA   |   ARHIVA    |   

05.04.2017.

Ursula K. Legvin, Oni što dolaze iz Omelasa






Uz zvuk zvona koji potera laste u visine, praznik leta stiže u grad Omelas, čije kule blistaju pored mora. Jarboli brodova u luci iskrili su se od barjaka. Po ulicama između kuća crvenih krovova i oslikanih zidova, između starih vrtova obraslih u mahovinu i pod avenijama drveća, pokraj velikih parkova i javnih zgrada kretale su se povorke. Neke su bile dostojanstvene: starci u dugim, krutim, ljubičastim i sivim odorama, ozbiljni majstori zanatlije, tihe, vesele žene koje su nosile bebe u naručjima i ćeretale u hodu. Po drugim ulicama muzika je tukla brže, titranje gongova i doboša, a ljudi su igrali, čitava povorka bila je jedna velika igra. Deca su se jurila oko kolone, njihovi prodorni povici uzdizali su se poput izukrštanog leta lasta nad muzikom i pesmom. Sve povorke vijugale su prema severnoj strani grada, gde su na prostranoj, vodoplavnoj livadi zvanoj Zelene poljane momci i devojke, goli na blistavom vazduhu, stopala i članaka umazanih blatom, dugih, vitkih ruku, zagrevali nemirne konje pred trku. Konji nisu nosili nikakvu opremu osim oglava bez đema. Grive su im bile podvezane srebrnim, zlatnim i zelenim trakama. Frktali su, poskakivali i šepurili se jedni pred drugima; bili su izuzetno uzbuđeni, konj je jedina životinja koja je prihvatila naše ceremonije kao sopstvene. Daleko prema severu i zapadu stajale su planine i napola okruživale Omelas u njegovom zalivu. Vazduh jutra bio je toliko čist da je sneg, koji je i dalje okrunjivao Osamnaest vrhova, plamteo belo-zlatnom vatrom preko milja osunčanog vazduha pod tamnim plavilom neba. Bilo je tek toliko vetra da natera barjake koji su obeležavali trkalište da tu i tamo zalepeću i zatrepere. U tišini prostranih zelenih livada mogla se čuti muzika koja je vijugala kroz ulice grada, čas tamo, čas amo, ali uvek sve bliže; vesela, udaljena slast vazduha koja bi tu i tamo zatitrala, prikupila se i provalila u silnoj, veseloj zvonjavi zvona.

Veseloj! Kako se može pričati o veselju? Kako opisati građane Omelasa?

Nisu oni bili prost narod, razumete, iako su bili srećni. Ali mi više ne izgovaramo često reči bodrenja. Svi osmesi zastareli su. Kada dobije ovakav opis, čovek teži da načini određene pretpostavke. Kada dobije ovakav opis, čovek zatim teži da pokuša da nađe kralja koji jaše blistavog pastuva, okružen svojim plemenitim vitezovima, ili možda sedi u zlatnoj nosiljki koju nose robovi silnih mišića. Ali nije bilo kralja. Nisu koristili mačeve, niti držali robove. Nisu bili varvari. Ne znam pravila i zakone njihovog društva, ali pretpostavljam da ih je bilo izuzetno malo. Kao što su se snalazili bez monarhije i robovlasništva, tako su živeli i bez berze, reklama, tajne policije i bombe. Pa ipak, ponavljam da nisu bili prost narod, nije reč bila o slatkim pastirima, plemenitim divljacima, ispraznim građanima utopije. Nisu bili ništa manje složeni od nas. Nevolja je u tome što imamo lošu naviku, koju ohrabruju ljudi učeni i iskvareni, da smatramo sreću kao nešto prilično glupavo. Samo je bol intelektualan, samo zlo zanimljivo. To je izdaja umetnika: odbijanje priznavanja banalnosti zla i strašne dosade bola. Ako ih ne možeš polizati, pridruži im se. Ako nešto boli, ponovi to. Ali slaviti očajanje znači osuditi uživanje, prigrliti nasilje znači izgubiti vlast nad svim ostalim. Gotovo da smo izgubili tu vlast: nismo više u stanju da opišemo srećnog čoveka, niti da svetkujemo veselje. Kako da vam pričam o ljudima Omelasa? Nisu bili naivna i srećna deca - iako su, zapravo, njihova deca bila srećna. Bili su zreli, inteligentni, strasni odrasli čiji životi nisu upropašćeni. O čuda! ali volela bih da mogu to da opišem bolje. Volela bih da mogu da vas ubedim. Omelas u mojim rečima zvuči kao grad iz bajke, nekad davno i negde daleko, bilo jednom. Možda bi vam najbolje bilo da ga zamislite kao ponude sopstvene mašte, pa da pretpostavimo da će one odgovarati prilici, jer ja vam sigurno ne mogu svima izaći u susret. Na primer, šta je sa tehnologijom? Mislim da nema kola i helikoptera po ulicama i nad njima; to sledi iz činjenice da su ljudi Omelasa srećni. Sreća je zasnovana na ispravnom razlučivanju o tome šta je neophodno, šta nije ni neophodno ni razorno i onome što je razorno. Međutim, u središnjoj kategoriji - onome što nije neophodno, ali ni razorno, onoj gde spadaju udobnost, luksuz, obilje - mogli bi savršeno lako imati centralno grejanje, podzemnu železnicu, mašine za pranje veša, kao i sve vrste divnih naprava koje ovde još nisu izmišljene: lebdeće izvore svetlosti, energiju bez goriva, lek za običnu prehladu. Ili bi moglo biti da nemaju ništa od toga: nije bitno. Kako god vam se dopada. Ja sam naklonjena tome da mislim kako su ljudi iz gradova uz i niz obalu dolazili u Omelas tokom poslednjih nekoliko dana pre praznika vrlo brzim malim vozovima i tramvajima na sprat, i da je železnička stanica u Omelasu zapravo najlepša građevina u gradu, iako prostija od veličanstvene poljoprivredne tržnice. Ali čak i sa vozovima, bojim se da Omelas nekima od vas deluje kao šarena laža. Osmesi, zvona, parade, konji, bljah. Ukoliko je tako, molim dodajte orgije. Ukoliko će orgije da pomognu, ne oklevajte. Ali, nemojte da imamo hramove iz kojih će izlaziti divni goli sveštenici i sveštenice, već napola u ekstazi i spremni da se pare sa svakim muškarcem ili ženom, ljubavnikom ili strancem koji poželi ujedinjenje sa dubokim božanstvom krvi, iako mi je to bila prva zamisao. Ali, zaista bi bilo bolje nemati nikakve hramove u Omelasu - ili bar ne hramove sa osobljem. Vera da, sveštenici ne. Prekrasne, nage osobe svakako mogu naprosto šetati i nuditi sebe poput božanskih suflea gladi ugroženih i razdiranju puti. Neka se i oni pridruže povorci. Neka doboši tuku nad parenjima, neka veličanstvenost žudnje usklikuje s gongovima i (nimalo nebitna tačka) neka začete u tim ritualima uživanja svi vole i paze. Jedna stvar za koju znam da je u Omelasu nema jeste krivica. Ali čega bi trebalo da bude? Najpre sam pomislila da tamo nema droga, ali to je čistunstvo. Za one kojima se to dopada, slaba, uporna slast druze neka zamiriše prolaze grada, druze koja donosi umu i udovima veliku lakoću i sjaj, a potom, posle nekoliko sati, dremovnu opuštenost i najzad predivne vizije skrivenih saznanja i najdubljih tajni Vaseljene, dok uz to potiču zadovoljstvo polnih odnosa preko svega što se može poverovati; i još ne izaziva naviku. Za skromnije ukuse, mislim da treba da bude piva. Šta drugo, šta drugo pripada gradu radosti? Osećaj pobede, svakako, svetkovina hrabrosti. Ali kao što smo se snašli bez sveštenstva, da probamo i bez vojske. Radost zbog uspešnog klanja nije ona prava vrsta radosti; ona ne bi vredela, strašna je i trivijalna. Bezgranično i velikodušno zadovoljstvo, plemenita slavodobitnost koja se oseća ne prema nekom spoljašnjem neprijatelju, već u opštenju sa najvaljanijim i najpoštenijim dušama svih ljudi, gde god da su, i sjaju svetskog leta: zbog toga se šire srca ljudi Omelasa, a pobeda koja se svetkuje je ona koja pripada životu. Stvarno ne mislim da je mnogo onih koji imaju potrebu da uzmu druzu.

      Do sada je većina povorki stigla do Zelenih poljana. Divni miris kuvanja dopire iz crvenih i plavih šatri snabdevača. Lica male dece su slatko lepljiva; u dobroćudnu sedu bradu nekog čoveka uplelo se par mrvica kolača. Mladići i devojke uzjahali su konje i počinju da se okupljaju oko početne linije trke. Neka starica, niska, debela i nasmejana dodaje cveće iz kotarice, a visoki mladići nose njeno cveće u blistavoj kosi. Dete od devet ili deset godina sedi na ivici gomile, samo, i svira frulu. Ljudi se zaustavljaju da čuju, smeše se, ali ne obraćaju mu se, jer on ne prestaje da svira i ne vidi ih; tamne oči potpuno su mu obuzete slatkom, tananom čarolijom melodije.

On završava i lagano spušta ruke u kojima drži frulu.

     Kao da je ta mala, privatna tišina signal, odjednom se zaori truba iz paviljona u blizini početne linije; ohola, melanholična, prodorna. Konji se propinju na vitke noge, a neki među njima njište u znak odgovora. Treznih lica, mladi jahači glade vratove konja i umiruju ih, šapuću: "Tiho, tiho, tako, lepoto moja, nado moja..." Oni počinju da se ređaju duž linije polaska. Gomila oko trkališta liči na polje trave i cveća na vetru. Praznik leta je počeo.

Da li verujete? Da li prihvatate praznik, grad, radost? Ne? Onda mi dopustite da opišem još jednu stvar.

    U podrumu ispod jedne prekrasne javne zgrade Omelasa, ili možda pod jednim od njegovih prostranih privatnih domova nalazi se jedna odaja. Ima jedna zaključana vrata i nema prozora. Nešto svetlosti prašnjavo curi kroz pukotine u daskama, iz druge ruke, sa prozora opletenog paučinom negde sa druge strane podruma. U jednom uglu male odaje nekoliko motki za brisanje poda sa krutim, skorenim, smrdljivim vrhovima stoji u blizini zarđale vedrice. Pod je sama prljavština, malo vlažna na dodir, kao što je to obično slučaj sa podrumskom prljavštinom. Odaja je duga otprilike tri koraka, a široka dva: obična ostava za metle ili neupotrebljavana prostorija za držanje alata. U odaji sedi jedno dete. Moglo bi biti dečak ili devojčica. Izgleda kao da ima šest godina, a zapravo mu je gotovo deseta. Zaostalo je. Možda je rođeno defektno, ili je postalo imbecilno od straha, neuhranjenosti i nevođenja brige. Ono čačka nos i povremeno neodređeno zapetlja po nožnim prstima ili polnim organima dok sedi pogrbljeno u uglu najdaljem od vedrice i dve motke za brisanje. Ono se plaši tih motki. Smatra da su užasne. Ono zatvara oči, ali zna da motke i dalje tu stoje; a vrata su zaključana i niko neće naići. Vrata su uvek zaključana; niko nikada ne dolazi, osim što ponekad - dete ne shvata vreme ili periode - ponekad vrata strašno začangrljaju i otvore se, a neka osoba je tu, ili više osoba. Jedna od njih možda priđe i šutne dete da ga natera da ustane. Drugi nikada ne prilaze, već vire ispod zgroženog, zgađenog oka. Činija sa hranom i vrč sa vodom žurno se pune, vrata zaključavaju, oči nestaju. Ljudi na vratima nikada ništa ne kažu, ali dete, koje nije uvek živelo u prostoriji za držanje alata i u stanju je da se priseti sunčevog svetla i majčinog glasa, ponekad progovara. "Biću dobro dete", kaže. "Molim vas, pustite me napolje. Biću dobro dete!" Oni nikada ne odgovaraju. Dete je ranije noću vrištalo za pomoć i mnogo plakalo, ali sada ispušta samo neku vrstu cviljenja: "eh-haa, eh-haa" i progovara sve ređe i ređe. Toliko je mršavo da mu nema listova na nogama; trbuh mu je ispupčen; preživljava od pola činije kukuruznog brašna i masti dnevno. Golo je. Butine i stražnjica su mu masa zagnojenih čireva, jer neprekidno sedi u sopstvenom izmetu.
Svi znaju da je tu, svi ljudi Omelasa. Neki su dolazili da ga vide, drugi se naprosto zadovoljavaju time što znaju da je tu.

     Svi znaju da ono mora da bude tu. Neki od njih shvataju zbog čega, a neki ne, ali svi shvataju da njihova sreća, lepota njihovog grada, nežnost njihovih prijateljstava, zdravlje njihove dece, mudrost njihovih naučnika, veština njihovih zanatlija, čak i obilje njihovih letina i prijatno vreme njihovog neba u potpunosti zavise od grozne patnje tog deteta.

    Ovo se obično objašnjava deci kada su između osme i dvanaeste godine, čim izgleda da su u stanju da razumeju; a većina onih koji dolaze da vide dete mladi su, iako dovoljno često naiđe i poneko od odraslih, ili se vrati, da vidi dete. Svejedno koliko dobro im je stvar objašnjena, te mlade posmatrače uvek zgrozi taj prizor i smuči im se. Oni osećaju gađenje za koje su mislili da su ga prevazišli. Osećaju ozlojeđenost, bes, nemoć i pored svih objašnjenja. Voleli bi da učine nešto za dete. Ali ne mogu da učine ništa. Kada bi dete izveli na sunce sa tog opakog mesta, kada bi ga oprali, nahranili i prozborili mu reč utehe, to bi zaista bilo dobra stvar; ali kada bi to bilo učinjeno, sav napredak, lepota i užici Omelasa povukli bi se i bili uništeni. Takvi su uslovi. Zameniti svu dobrotu i sklad svakog života u Omelasu za to pojedinačno, sitno poboljšanje: odbaciti sreću hiljada za mogućnost sreće jednog: to bi zaista značilo pustiti krivicu među zidine.

Uslovi su strogi i apsolutni; detetu se čak ne sme izgovoriti ljubazna reč.

Često se mladi ljudi vraćaju kući u suzama, ili u besu bez suza, pošto su videli dete i suočili se sa tim užasnim paradoksom. Možda će premišljati nad tim nedeljama ili godinama. Ali kako vreme prolazi, oni počinju da shvataju da čak i kada bi mogli da puste dete, ono se ne bi mnogo okoristilo od svoje slobode: nešto neodređenog zadovoljstva zbog topline i hrane, bez sumnje, ali malo ičeg drugog. Previše je poniženo i maloumno da spozna ikakvo pravo zadovoljstvo. Previše dugo se plašilo da bi ikada moglo da se oslobodi straha. Navike su mu previše proste da bi odgovaralo na ljudsko postupanje. Zaista, posle toliko vremena sigurno bi bilo očajno bez zidova koji će ga štititi, tame za svoje oči i sopstvenog izmeta u kome će sedeti. Njihove suze zbog gorke nepravde suše se kada počinju da pojme strašnu pravdu stvarnosti i da je prihvataju. Pa ipak, njihove suze i bes, iskušenja njihove velikodušnosti i njihovo prihvatanje bespomoćnosti možda su pravi izvor sjaja njihovih života. Nema prazne, neodgovorne sreće. Znaju da, poput tog deteta, nisu slobodni. Znaju za samilost. Postojanje tog deteta, i njihovo znanje o njegovom postojanju, omogućavaju plemenitost njihove arhitekture, bremenitost njihove muzike, dubinu njihove nauke. Zbog tog deteta toliko su nežni sa drugom decom. Znaju da kada ono ubogo ne bi tamo cmizdrilo u mraku, ono drugo, svirač na fruli, ne bi moglo da svira veselu muziku dok se mladi jahači u svoj lepoti nižu za trku u sunčevom sjaju prvog jutra leta.

Da li sada verujete u njih? Da li su sada uverljiviji? Ali postoji još jedna stvar koju treba reći, a ona je sasvim neverovatna.

Povremeno neko od devojaka i mladića koji odu da vide dete ne odlazi kući da plače ili besni, u stvari uopšte ne odlazi kući. Ponekad, takođe, mnogo stariji muškarac ili žena biva ćutljiv na dan ili dva, a onda napušta dom. Ti ljudi izlaze na ulicu i koračaju pravo iz grada Omelasa, kroz njegovu divnu kapiju. Oni nastavljaju da hodaju poljoprivrednim dobrima Omelasa. Svako od njih ide sam, mladić ili devojka, muškarac ili žena. Noć pada; putnik mora da prođe ulicama naselja, između kuća žuto osvetljenih prozora i da iziđe na tamu polja. Svako za sebe, oni idu prema zapadu ili severu, prema planinama. Nastavljaju. Napuštaju Omelas, kroče napred u tami i ne vraćaju se više. Mesto na koje idu još teže je zamislivo za većinu nas od grada sreće. Ja uopšte nisam u stanju da ga opišem. Moguće je da ono i ne postoji. Ali oni izgleda znaju kuda idu, oni što odlaze iz Omelasa.

iz arhive

                                                    Ursula Le Quin, Čovek praznih šaka

                                                   Ursula Le Quin, Leva ruka tame


Нема коментара:

Постави коментар