05.04.2017.

Gustave Flaubert: Piščeva ispovest






Mi pisci koji stalno visimo na našoj umetnosti u dodiru s prirodom, skoro bi se reklo, samo putem imaginacije i zbilje bi nam bilo potrebno, ponekad pogledati mesec ili sunce. Dugim, nevinim gledanjem u naše se srce uvuče životni sok stabla. Kao ovce, koje po livadi pasu stolisnik pa im je meso zbog toga ukusnije, naš će duh prožeti okus prirode, ako ga dobro okupamo u njoj. Jedva da je nedelja dana kako mirno živim i na naivan način uživam u svemu što vidim. Na početku odmora osećao sam samo zbunjenost, onda sam se rastužio i dosađivao se: i sad, kad mi je dobro, moraću otputovati. Mnogo pešačim, sa slašću se naprežem, i ja koji nisam podnosio kišu malo pre sam se smočio do kože i čak se nisam ni uzbuđivao, i ako odem opet ću biti tužan: to je moja strana priče. Da, moje ja i moje uspomene ipak se postepeno odljube od mene. Trska koja povremeno udara po mojim cipelama, kad se vraćam kući preko dina, mnogo me više zanima nego sva moja stara sanjarenja. (Gospođa Bovary je od mene tako daleko, kao da nikad nisam o njoj ni retka pisao!)

Ovde su veliki unutrašnji obračuni zarobili moj um i evo rezultata ova četiri dokone nedelje: oprostio sam se od svega što je osobno, intimno i relativno. Odustao sam i od starog plana da jednom napišem svoja sećanja. Ne zanima me ništa više što je u vezi s mojom ličnošću. Već ne vidim lepima ni mladenačka oduševljenja, mada ih ulepšava perspektiva sećanja, i u bengalskoj vatri stila otprva izgledaju divnima. Čemu sve to? Sahraniću sve i neka ništa ne uskrsne. Čovek nije više od jedne buhe, naše radosti i boli se trebaju pročistiti u našim delima – u oblacima ne prepoznajemo rosne kapi koje je zraka sunca bacila gore. Isparite zemaljske kišne kapi, suze prošlih dana i dižite do neba goleme svodove po kojima hoda sunce.

Sad me zaokupljaju metamorfoze. Hteo bih napisati sve što vidim, ali ne tako kako vidim, nego u potpunosti. Ne bih bio sposoban tačno da ispričam ni najsjajniji stvarni događaj i njega bih trebao ukrasiti.

Ništa ne pisati i sanjariti o lepim stvarima (kao što ja sad činim) zbilja je drago zanimanje. Ali kako skupo plaćamo kasnije ove slasne zabave! A zapravo sam mogao već naučiti (ali mene ništa ne opameti). Gospođa Bovary, koja je krenula kao izvrsna vežba, kasnije kao reakcija, imaće na mene možda tužni efekat jer mi je konačno ogadila svakodnevne teme (iako je to slaba i glupa stvar). Upravo zbog toga tako teško pripremam ovu knjigu, svoje likove mogu zamisliti samo s velikim, velikim naporom i toliko sam ih se zasitio da sam jedva u stanju učiniti da govore. Ali, ako nešto pišem krvlju onda to ide jako brzo. Međutim, opasnost je upravo u tome. Kad čovek piše o sebi, rečenica može zvučati i ritam imati zamaha; lirske prirode već i onda proizvedu utisak, ako prate svoju prirodnu sklonost; međutim, nedostaje jedinstvo, na svakom su koraku ponavljanja, fraze i banalne uzrečice. Ako pak pišemo o zamišljenom predmetu, onda svaki detalj mora proisteći iz plana dela, onda i najsitniji zarez zavisi o nacrtu celine. I piščeva se pažnja stalno udvostručuje: ne smemo izgubiti iz vida horizont, s druge strane moramo gledati i pod noge…




S mađarskog prevela: Jadranka Damjanov

Preuzeto iz: Antologija humana, Bela Hamvas, Zagreb, Sipar, 2005.
izvor 



Нема коментара:

Постави коментар