KNJIŽEVNOST  |    POEZIJA  |   DUHOVNOST |  ZANIMLJIVI TEKSTOVI     |    PISMA  |   ŽENA   |   ARHIVA    |   

12.04.2017.

Gajto Gazdanov, Veče kod Claire



U našoj kući nije bilo nikakvih prepirki ili svađa, i sve je bilo dobro. No, sudbina nije dugo
mazila majku. Najpre je umrla moja starija sestra; smrt je nastupila nakon operacije želuca, od preuranjenoga kupanja u kadi. Zatim, posle nekoliko godina, umro je otac i, naposletku, za vreme Velikoga rata, moja mlađa sestra je kao devetogodišnja devojčica umrla od nenadanog šarlaha,
bolujući samo dva dana. Majka i ja ostali smo sami. Ona je živela prilično osamljeno; ja sam bio prepušten sam sebi i rastao sam na slobodi. Ona nije mogla zaboraviti gubitke koji su je pogodili tako iznenada – i godinama je živela kao začarana, još šutljivija i nepomičnija nego pre. Služilo  ju je iznimno zdravlje i nikada nije bila bolesna; i samo se u njezinim očima, koje sam pamtio kao svetle
i ravnodušne, pojavila takva duboka tuga da me je, kad bih je pogledao, obuzimao stid zbog sebe i zbog toga što uopšte živim. Posle mi je majka postala nekako bliža: upoznao sam neverovatnu snagu njezine ljubavi prema uspomeni na oca i sestre, i njezinu setnu ljubav prema meni. Saznao sam isto tako da je bila obdarena gipkom i hitrom maštom, koja je znatno nadmašivala moju, i sposobnošću
shvatanja stvari koje nisam ni slutio. I njezina nadmoć, koju sam osećao od detinjstva, samo se potvrdila posle, kad sam odrastao. I shvatio sam jedno, najvažnije: ovaj svet mojega drugoga postojanja, koji sam smatrao zatvorenim zauvek i za svakoga, bio je poznat mojoj majci.

Prvi put sam se s majkom na dulže rastao one godine kad sam postao kadet. Korpus se nalazio u drugom gradu: sećam se plavobele reke, zelene krošnje Timofejeva i hotel u koji me majka dovela dve nedelje pre ispita i gde je ona prelazila sa mnom mali udžbenik francuskog jezika, pravopis kojeg nisam posebno dobro znao. Zatim ispit, rastanak s majkom, nova odora i mundir s epoletama te kočijaš u poderanom zobuncu, koji neprestano poteže uzde i odvozi majku dole, prema stanici, odakle polazi voz za naš grad. Ostao sam sam.

Držao sam se po strani od kadeta, satima sam lutao po bučnim dvoranama korpusa i tek posle sam shvatio da mogu čekati daleki Božić i dvonedeljni dopust. Korpus nisam voleo. Moji drugovi su se prilično razlikovali od mene: bila su to uglavnom oficirska deca, odrasla u poluvojnom ozračju, koje ja nikad nisam upoznao; u našoj kući nije bilo vojnih osoba, otac se neprijateljski odnosio prema
njima i nije ih cenio. Nisam se mogao naučiti na “razumem” i “nipošto”, i sećam se da sam jednom na oficirski  prekor odgovorio: delomično imate pravo, gospodine pukovniče – za što sam dobio još veću kaznu. S kadetima sam se, uostalom, ubrzo sprijateljio; pretpostavljeni me nisu voleli premda sam dobro učio. U korpusu su bile razne metode predavanja. Nemac je kadete terao da čitaju svi uglas i zato se u nemačkom antologijskom tekstu moglo čuti kukurikanje, pevanje nepristojne
pesme i vriskanje. Učitelji su bili loši, niko se ničim nije isticao, osim predavača prirodne istorije , civilnoga generala, podrugljivog starca, materijaliste i skeptika.

– Šta je to higroskopna vata, vaša preuzvišenosti?
On bi odgovorio:
– Evo, ako jedan mladi kadet, kao vi, trči po dvorištu i skače poput teleta, a onda  slučajno poreže
rep, dakle na tu posekotinu stavlja se vata. To se radi zato da kadet nalik na tele ne bi odveć patio.
Razumete?
– Razumem, vaša preuzvišenosti.
– Razumem… – mrmljao je mračno se smeškajući.
– Eh, vi…
Ne znam zašto, ali taj civilni general mi se neobično sviđao; bilo mi je jako drago kad me je zapazio.
Jednom sam mu morao odgovarati lekciju koju sam dobro znao i nekoliko puta sam rekao “uglavnom”, “pretežito” i “u biti”. Pogledao me s veselim podsmehom i dao mi dobru ocenu.
– Kakav načitan kadet. “Uglavnom” i “u biti”. U biti možete ići na mesto.

Drugi put me uhvatio u hodniku, napravio ozbiljno lice i rekao:
– Zamolio bih vas, kadete Sosedov, da ne mašete tako jako repom dok hodate. To, naposletku,
privlači opštu pažnju.

I otišao je smeškajući se samo očima. Bio je to jedini predavač u korpusu koji se razlikovao od drugih
– kao što je jedina stvar koju sam tamo naučio bilo umeće hodanja na rukama. I posle, nakon što je prošlo mnogo vremena od moga odlaska iz korpusa, kad bih imao prilike stati na ruke, odmah bih pred sobom ugledao uglancani parket dvorane za rekreaciju, desetke nogu koje idu paralelno
s mojim rukama i bradu svoga razrednika:
– Danas ste opet bez desertića.

Uvek je govorio u deminutivu i to je u meni izazivalo nesavladivo gađenje. Nisam voleo ljude koji deminutive upotrebljavaju u ironičnom smislu: u jeziku ne postoji sitnija i gora podlost od te. Primećivao sam da za takvim izrazima najčešće posežu ili nedovoljno kulturni ili jednostavno vrlo loši ljudi, koji stalno čuče u ljudskoj bedi.

Prisustnost razrednika bila je sama po sebi neugodna. Međutim, najteža mi je u korpusu bila nemogućnost da se odjednom naljutim na sve i odem kući; kuća mi je bila daleko, u drugom gradu, dvadeset četiri sata vožnje vozom. Zima, golema, mračna zgrada korpusa, loše osvetljeni
dugački hodnici, usamljenost.
Nisam hteo da učim, a ležanje u krevetu nije bilo dopušteno. Zabavljali smo se kližuži se po sveže uglancanom  parketu; ostavljali smo u kupaonici slavinu otvorenu celu noć, skakali preko tabureta i katedri te se neprestano kladili u odreske, desert, šećer i makarone. Svi smo učili prilično osrednje, osim prvoga u razredu, Uspenskog, najmarljivijeg i najnesretnijeg kadeta u našoj četi. On je mahnito bubao i celo vreme se spremao za satove, od ručka do devet sati naveče, kad smo odlazili na spavanje. Naveče je po sat i po klečao i molio se, tiho jecajući. Budući da je bio sin vrlo siromašnih
roditelja, školovao se na račun države i nužno je morao imati dobre ocene.

– Za što se moliš, Uspenski? – upitao sam kad sam se probudio i video njegov lik u dugoj noćnoj ko-
šulji ispred male ikone na njegovu uzglavlju: spavao je dva kreveta dalje od mene.
– Za školovanje – brzo je odgovorio svojim uobičajenim tonom, kakvim je uvek govorio, i odmah
nastavio izbezumljenim glasom:
– Oče naš, koji jesi na nebesima… – pritom je slabo razumeo reči molitve i govorio je “koji jesi” kao da to znači “kad već jesi na nebesima”…
– Pogrešno se moliš, Uspenski – govorio sam mu. – “Oèe naš, koji jesi na nebesima” treba izgovoriti
sve zajedno.
On je odjednom prekinuo molitvu i počeo da plače.
– Šta ti je?
– Zašto mi smetaš?
– Dobro, moli se, neću više.

I opet tišina, kreveti, čađave noćne svetiljke, tama ispod stropa i mala bela figurica na kolenima. A
ujutro je grmeo bubanj, svirala je truba i dežurni oficir je prolazio između redova kreveta:
– Ustajanje, dižite se.

Nikako nisam mogao da se naviknem  na vojnički, kancelarijski jezik. U našoj se kući govorio čist i pravilan ruski, tako da su mi izrazi iz korpusa parali uši. Jednom prilikom sam video četni izveštaj, u kojem je pisalo:
“Izdano toliko i toliko tkanine u cilju izgradnje mundira”, a iza toga se govorilo o troškovima “zastakljivanja” prozora. Raspravljao sam o tim izrazima s dvojicom drugova i zaključili smo da je dežurni oficir – bili smo sigurni da je to on napisao – neobrazovan čovek; to verovatno nije bilo daleko od istine, premda smo oficira, koji je taj dan bio dežuran, slabo poznavali: znalo se samo da je
vrlo religiozan čovek. S religijom su stvari u korpusu stajale strogo: svake subote i nedelje vodili su nas u crkvu; i tim odlascima, koje niko nije mogao da izbegne, dugujem mržnju prema pravoslavnom bogoslužju. Sve mi je tu izgledalo odvratno: i masna kosa debeloga đakona koji je glasno šmrkao za oltarom i, pre nego što bi počeo službu, brzo je udisao kroz nos, čistio grlo kratkim kašljem, i tek nakon toga bi njegov duboki glas tiho počeo rikati: blagoslovi, vladiko! – i tanašan, smešan glas sveštenika koji je odgovarao iza zatvorenih carskih vrata, obloženih pozlatom, ikonama i debelonogim, loše nacrtanim  anđelima s melankoličnim licem i debelim usnama:
– Blagoslovljeno carstvo Oca i Sina i Svetoga Duha, sada i ovde i za veke vekova…

I dugonogi dirigent sa zvučnom vilicom, koji je i sam pevao i osluškivao pevanje drugih, zbog čega je njegovo lice izražavalo neverobatan napor; meni se sve to činilo glupo i nepotrebno, premda nisam uvek shvazao zašto. Ali, učeći Božji zakon i čitajući evanđelje, razmišljao sam:
– Pa kakav je hriščanin naš potpukovnik? On ne poštuje nijednu zapoved, stalno me kažnjava, stavlja na stražu i ostavlja “bez desertića”. Zar je Hrist tako naučavao?
Obratio sam se Uspenskom, priznatom poznavatelju Božjega zakona:
– Šta misliš – upitao sam – je li naš potpukovnik hriščanin?
– Naravno – rekao je brzo i uplašeno.
– A s kojim pravom me kažnjava gotovo svaki dan?
– Zato što se ružno ponašaš.
– A zašto onda piše u evanđelju: ne sudite da vam ne bude suđeno?!
– Da vam ne bude suđeno, to je pasiv – šapnuo je za sebe Uspenski, kao da proverava svoje znanje. – To nije rečeno o kadetima.
– Nego o kome?
– Ne znam.
– Znači da ne shvataš Božji zakon – rekao sam i otišao; i moj neprijateljski odnos prema religiji i korpusu još se više učvrstio.

Dugo nakon toga, kad sam već postao gimnazijalac, kadetski korpus sam pamtio kao težak, kameni san. On je još uvek postojao negde u mojoj dubini; posebno dobro pamtio sam miris voska na parketu i ukus odrezaka s makaronima, i čim bih osetio nešto što podseća na to, odmah sam bi zamislio goleme mračne dvorane, noćne lampe, zajedničku spavaonicu, dugačke noge i jutarnji bubanj, Uspenskog u beloj košulji i potpukovnika koji je bio loš hriščanin. Taj život bio je težak i
jalov; i sećanje na kamenu ukočenost korpusa bilo mi je neugodno, kao sećanje na kasarnu ili zatvor, ili na dugi boravak u mestu Bogu iza leđa, u nekoj hladnoj železničkoj stražarnici negde između Moskve i Smolenska, izgubljenoj u snegu, u nenaseljenu i hladnom prostoru.

Pa ipak su mi te rane godine moga školovanja bile najvedrije, najsretnije u životu. U početku – kako
u korpusu, tako i u gimnaziji, u koju sam se posle upisao – zbunjivao me velik broj školskih kolega.
Nisam znao kako da se postavim prema svim tim ošišanim dečacima. Navikao sam na to da je oko mene nekoliko života – majčin, sestrin, dadiljin, koji su mi bliski i poznati. Ali, takvu gomilu novih i nepoznatih ljudi nisam mogao odjednom da prihvatim. Bojao sam se da se ne izgubim u toj gužvi i nagon samoodržanja, koji je u meni obično spavao, odjednom se probudio i izazvao u mom
karakteru niz promena, koje mi se u drugim okolnostima verovatno ne bi dogodile. Često sam govorio ono što nisam mislio i postupao onako kako ne treba: postao sam drzak, izgubio sam onu usporenost kretnji i odgovora, koja je nakon očeve smrti nesmetano zavladala u našoj kući, naizgled
začaranoj hladnom čarolijom naše majke. Bilo mi se teško kod kuće odvikavati od gimnazijskih navika: međutim, uskoro sam postigao tu veštinu. Podsvesno sam shvatao da se prema svima ne treba odnositi jednako; i zato sam nakon kraćeg razdoblja malih kućnih nesuglasica ponovno postao poslušan dečak u porodici. U gimnaziji je pak moja osornost postala razlogom zbog kojega su me kažnjavali češće nego druge.

Premda sam bio najnesposobniji u porodici, ipak sam od majke delomično nasledio dobro pamćenje, ali moja percepcija nikad nije bila neposredno svesna i pun smisao onoga što mi se objašnjavalo shvatao sam tek nakon izvesnog  vremena. Očeve sposobnosti su prešle na mene u vrlo ograničenom obliku; umesto njegove snage volje i strpljenja, ja sam imao tvrdoglavost, umesto lovačkog talenta
– oštrog vida, telesne izdržljivosti i preciznoga opažanja – dobio sam neobičnu, sjepu ljubav prema
životinjskom svetu i izražen ali nehotičan i besciljan interes prema svemu što se događalo oko mene,
što se pričalo i radilo. Učio sam uvek preko volje, ali sam bio dobar učenik, i samo mi je ponašanje uvek predstavljalo povod za raspravu na pedagoškom savetu. Tumačilo se to, osim drugim razlozima, i time što nikada nisam imao dečiji strah pred nastavnicima i nisam skrivao svoje osećaje prema njima. Moj razrednik se tužio majci da sam nekulturan i drzak, iako sam za svoje godine bio
vrlo napredan. Majka, koju su često pozivali u gimnaziju, govorila je:
– Oprostite, ali čini mi se da vi nemate veštinu komuniciranja s decom. Kolja je u kući vrlo miran
dečak, nije svadljiv i ne izaziva.

I poslala bi domara po mene. Ja bih došao u sobu za primanje i pozdravio se s njom; nakon što bi
desetak minuta popričala sa mnom, pustila me.
– Da, s vama se sasvim drugačije ponaša – potvrđivao je razrednik.
– Ne znam kako to postižete. U razredu je pak nepodnošljiv. – I uvrđeno je širio ruke. Posebnu osudu
razrednika i inspektora izazvala je moja drskost prema profesoru istorije (s njim sam jednom imao
ovakav razgovor: Kko je Konrad Wallenrod? – upitao sam nakon što sam to ime pročitao u knjizi a nisam ga znao; on je nakon kraćeg razmišljanja odgovorio: – Isti huligan kao i vi), koji me poslao u ugao zbog toga što sam “nemirno sedeo”. Nisam baš bio kriv; sused mi je prošao gumicom preko glave – to profesor nije video, a kad sam ga ja udario u prsa – to je primetio.
Budući da nisam mogao odati druga, odćutao sam na njegove reči: Smesta idite ugao, ne znate
se pristojno ponašati. istoričar se bio navikao na moja stalna gunđanja, ali ovaj put ih nije čuo, nego se neočekivano naljutio na mene, počeo je da viče , udario je stolcem u pod, no napravio je neki nespretan pokret, pokliznuo se i pao pokraj katedre.
Razred se nije smeo da smeje. Rekao sam:
– Tako vam i treba. Drago mi je što ste pali.

Bio je izvan sebe od besa, naredio mi je da izađem iz razreda i odem kod inspektora. Ali kasnije,
budući da je bio dobar čovek, smirio se i oprostio mi, iako ga nisam molio da mi oprosti. On se zapravo nije loše odnosio prema meni; moj glavni neprijatelj bio je razrednik, nastavnik ruskoga jezika, koji me mrzio kao sebi ravnog. Ipak, nije mi mogao davati loše ocene zato što sam ruski
jezik znao bolje od drugih. Ali, zato sam ostajao “bez ručka” zamalo svaki dan. Pamtim beskrajno tužan osećaj kojim sam pratio sve kako posle petog sata odlaze kući; najpre idu oni koji se brzo spremaju, zatim drugi i naposletku najsporiji. Ja ostajem sam i gledam zagonetnu nemu kartu koja me podseća na mesečeve pejzaže u knjigama moga oca; na ploči se šepiri komad krpe od batista i nakazni vražičak, kojega je nacrtao Paramonov, prvi u razredu iz crtanja. Vražičak mi iz nekog razloga izgleda nalik na slikara Sipovskog. Takvo tegobno stanje trajalo je oko sat vremena, sve dok
nije došao razrednik:
– Idite kući. Nastojte se ponašati manje huliganski.

Kod kuće su me čekali ručak i knjige, a naveče igra u dvorištu, u koje nisam smeo ići. Stanovali
smo tada u kući koja je pripadala Alekseju Vasiljeviču Voroninu, bivšem oficiru, poriektlom iz dobra
plemićkoga roda, čudnom i iznimnom čoveku. Bio je visok, imao je guste brkove i bradu, koji su mu
nekako skrivali lice: sećam se da su me uvek zbunjivale njegove svetle, srdite oči. Zbog nečega mi
se činilo da taj čovek o meni zna mnoge stvari koje nikome ne sme da ispriča. U besu je bio strašan, sav van sebe, mogao je u nekoga pucati: dugi meseci opsade Port Arthura odrazili su se na njegov nervni sistem.  Ostavljao je dojam čoveka koji u sebi nosi skrivenu snagu. No, pritom je bio dobar, iako je s decom uvek razgovarao strogim glasom, nikad nije bio nežan s njima i nije im tepao. Bio je obrazovan i pametan, imao je sposobnost shvatanja apstraktnih ideja i neobičnih osećaja, što se gotovo nikada ne susreće kod običnih ljudi. Taj čovek je shvatao mnogo više od onoga što je trebao shvatati penzionisani oficir da sretno proživi svoj život. Imao je sina, starijeg otprilike četiri godine
od mene, i dve kćeri, Marijanu i Nataliju, jednu mojih godina, a drugu vršnjakinju moje sestre.
Voroninova porodica bila je moja druga porodica.


S ruskoga prevela Irena Lukšić



Gajto Gazdanov (Sankt Peterburg, 1903. – München, 1971.) jedan je od najpoznatijih i najcenjenijih pisaca ruske emigrantske književnosti 20. veka. Kritika će reći da je bolji od daleko poznatijega Vladimira Nabokova, s kojim ga  redovito uspoređuju, a koji je, za razliku od Gazdanova, imao sreću da ga se smatra delom američke kulture. Gazdanov je Osetin po nacionalnosti iako je pisao na ruskom, u detinjstvu se često selio, borio se protiv boljševika, emigrirao, srednju školu završio u Bugarskoj, a od 1928. do 1952. živeo je u Parizu i radio uglavnom kao noćni taksista. Za vreme rata bio je u Pokretu otpora. Godine 1953. pozvan je za stalnog saradnika na radio–stanicu Sloboda u Münchenu. Tu je radio do smrti kao voditelj ruske redakcije.

Njegov prvi, najpoznatiji i najcenjeniji roman Večer kod Claire, objavljen 1930., pripovetka je o mladome junaku, očito piščevu alter egu, koji u Parizu susreću svoju veliku mladenačku ljubav. U tom se trenutku roman preobražava u putovanje u prošlost, u pronalaženje izgubljena života
u Rusiji pre boljševičkog prevrata. Večer kod Claire  je svojevrstan  svojevrsni pandan Nabokovljevoj Loliti, jer tematizuje ljubavni odnos dvoje ljudi sa velikom razlikom u godinama. Dok je u
Loliti reč o starijemu muškarcu i mladoj ženi, zapravo devojčici, u Večeri kod Claire nastupaju zrela žena i mlad muškarac. Međutim, u Gazdanova je veza između muškarca i žene postavljena na slojevitiju podlogu – ne propituje se samo odnos društva prema pojedincu i njegovim afinitetima, nego i hronologija društvenih odnosa prelomlena kroz biografiju pojedinca. U Večeri kod Claire podastrta je panorama jedne Rusije koja je nama uglavnom nepoznata: Rusije nakon revolucije, viđene očima “suprotne strane”, dakle pripadnika “belih”, emigracije, života u tuđini,
nostalgije. Sve to prožeto je egzistencijalnom teskobom, modernim osećajem “rasutosti subjekta”, “izmeštenosti”, “nepripadanja” i “marginalizacije”.

Pripovedanje o svetu koji je nestao, fragmentarno je, osobno i otvoreno za različita tumačenja.
Elementi misticizma pridaju mu bajkovitost i izvesnu egzotičnost, a autobiografičnost, koja se
provlači kroz sva njegova dela, posebnu uverljivost. ........

Jadranka Pintarić
iz arhive

                                               Gajto Gazdanov, Istorija jednog putovanja



Нема коментара:

Постави коментар