27.03.2017.

Tomas Man, prikaz Budenbrokovih uz rusko izdanje iz 1936



Ovaj prvi veliki roman Tomasa Mana jeste jedno od najznačajnijih dela nemačke književnosti predratnog doba. Po svom društvenom i umetničkom značaju jedino se još ciklus romana Hajnriha Mana, koji prikazuje vilhelmovsko carstvo, može uporediti s njim. U tom ciklusu (naročito u “Podaniku”) Hajnrih Man istupa politički oštrije i aktuelnije od svog brata Tomasa.

U “Budenbrokovim” ne nalazimo  takvu  neposrednu aktuelnost. Fabula romana završava se davno pre procvata i sloma vilhelmovskog razdoblja. Pa ipak on sadrži duboku društvenu kritiku, mada u složenom, zamršenom obliku. Umetnički oblik “Budenbrokovih”, tesno povezan s tim osobenim vidom kritike društva, takođe je veoma osoben: u celoj nemačkoj književnosti iz predratnih godina nema ni jednog jedinog po obliku ovako zaokrugljenog i monumentalnog romana tako mirnog toka. Ali ne samo u nemačkoj-i u celoj svetskoj književnosti tog razdoblja malo je dela koja bi se u pogledu umetničkog oblika mogla uporediti s ovim romanom.


U njemu se priča istorija jedne porodice. Opadanje buržoazije ovde je prikazano u slici propadanja jedne trgovačke porodice. Nezavisno jedni od drugih, razni pisci, Manovi savremenici, prihvatali su se sličnih predmeta. Maksim Gorki napisao je ''Delo Artomonovih'', Golsvordi ''Sagu o Forsa-jtima''.Već je i Zola opisao propast jedne porodice i uklopio tu temu u široko komponovanu sliku sloma Drugog Carstva. Najveći deo pisaca usredsredio je svoju pripovedačku veštinu na sudbine opisanih porodica a krupne političke i ekonomske pojave druge polovine veka prikazao samo utoliko ukoliko su bile povezane s ličnom sudbinom ovog ili onog člana porodice. Društvena stvarnost javlja se u ''Budenbrokovima'' u neposrednom obliku samo tamo gde opipljivo pokazuje uspon ili pad porodice Budenbrok.

Roman Tomasa Mana je elegičan ep o propadanju građanstva. Prikazuju ga s dva stanovišta. S jedne strane, tvrde da se u propadanju porodice Budenbrok odražava opšti proces propadanja buržoazije; biološke i psihološke osobenosti pretstavnika pojedinih pokoljenja jesu karakteristični simptomi i oblici u kojima to neminovno propadanje dolazi do izraza. Gledano s tog stanovišta, roman Tomasa Mana je monumentalni simbol građanske dekadencije. Kao istorija propadanja, međutim, roman se može posmatrati i u drugom, beskrajno neposrednijem i konkretnijem smislu. On prikazuje odumiranje stare buržoazije u tesnoj povezanosti sa izumiranjem najboljih građanskih tradicija. Tomas Man, doduše samo kao skicu, prikazujući samo periferne pojave, ali ipak potpuno jasno i očigledno iznosi kako namesto buržoazije starog kova nadiru pretstavnici savremene buržoazije: nekulturni, samoživi, okrutni i bljutavi kapitalisti današnjice.

Roman je izgrađen na ovoj suprotnosti. Način pisanja Tomasa Mana strogo je objektivan; pod skladno datim oblikom »Budenbrokovih« krije se, međutim, motiv propadanja nemačke građanske ideologijeu doba svih onih uspeha sedamdesetih godina, propadanja što zahvata nemačko društvo vilhelmovskog razdoblja u tesnoj vezi sa ulogom koju je Nemačka odigrala u imperijalističkom ratu. Ova kulturno-kritička borba (koja u izvanredno tananom umetničkom obliku, gotovo uvek prikriveno, pa ipak dovoljno odlučno dolazi do izraza ) dovodi Manov roman u neposrednu vezu s najaktuelnijim kulturnim pitanjima tog doba. I ne samo tog doba: jer mnogi koreni nemačkog fašizma spuštaju se do tla tradicija vilhelmovske Nemačke.

Ni u naše vreme Manov roman nije izgubio aktuelnost.On je humanistički protest protiv varvarstva imperijalističke buržoazije. U tome je njegov značaj, i to nije u protivrečnosti sa činjenicom da Tomas Man današnjoj buržoaziji suprotstavlja čestiti patricijat Hanze, a ne buržoaziju u usponu. Ovaj ublažen oblik humanističkog protesta organski izrasta iz razvoja celokupne nemačke građanske literature, a naročito iz razvoja samog Tomasa Mana.

Tomas Man propadanje stare buržoazije opisuje kao unutrašnji proces.On u svom romanu prikazuje četiri pokoljenja jedne stare libečke trgovačke porodice. On sjajno ocrtava osobenost pojedinih ličnosti i majstorski opisuje kako njihovu različitost tako i njihovu porodičnu sličnost. Vidimo telesne i duševne crte svojstvene svim Budenbrokovima; u isti mah vidimo kako se, s jedne strane, u svakom novom naraštaju razvijaju nove osobine, nove crte karaktera a, s druge strane, kako stara nasleđena svojstva pod novim društvenim okolnostima i u vezi sa individualnošću svakog pojedinca stiču novo značenje.

Tomas Man se ne ograničava na psiho-fizičko obeležavanje ličnosti-činilaca u romanu, kako je to običaj njemu savremenih naturalističkih pisaca. Veoma uzdržano, škrtim nagoveštajima on pokazuje i promene u shvatanjima svojih likova, a u ovim promenama odražava se istorijski istinito i one koje se zbivaju u objektivnoj stvarnosti. Najstariji predstavnik porodice Budenbrok, intendant u vojsci što se borila protiv Napoleona, jeste slobodouman volterovac; njegov sin je pod uticajem verski-romantičnih ideja iz vremena Obnove (mada se mora reći da te ideje kod njega imaju naročitu, patriciski-čestitu, ublaženu boju). U trećem pokoljenju verske ideje uopšte više ne igraju nikakvu ulogu. Budenbrokovitog vremena pokazuju se-opet potpuno u skladu sa istorijskom istinom –kao pristalice Šopenhauerove filozofije i Vagnerovog pozorišta. Izvanredno je zanimljivo što Manov senator Tomas B. s oduševljenjem čita Šopenhauera, ali odmah zatim vidimo kako društveni zahtevi što ih život postavlja uvaženom trgovcu sprečavaju ovog da svoje lične sklonosti i nagone filozofski obrazloži i razvije.




U središtu romana stoji treći naraštaj Budenbrokovih. Simptomi propadanja tu se već jasno ispoljavaju. Tomas Man dostiže visok umetnički domet u opisu čitavog niza psihičkih crta koje su zajedničke braći, i Tomasu i Kristijanu, pa ih ipak odvode sasvim različitim životnim putevima. I ovde nam on simptome propadanja ne predočava opisom psiho-fizioloških osobenosti: Man se trudi da prodre do temelja njihovog života i da psihološke korene dekadencije otkrije u otuđivanju pojedinca od svoje društvene klase. Kod predstavnika prva dva pokoljenja bili su način života, trgovačke tradicije u duhu patriciskog građanstva, etika, itd.-sve je to bilo neprekoračljiv, po sebi razumljiv i nikakvim sumnjama izložen životni okvir. Kod Tomasa i Kristijana već se izgubila takva lična povezanost sa životom njihove klase. Mlađi brat, Kristijan, usled toga gubi svaki stav; čitav njegov život raspada se u niz besmislenih epizoda, i on propada moralno i fizički. Tomas, stariji brat, hoće ovu vezu, koja mu nije nagonski data, da uspostavi svesnim naporom. On pokušava da veštački, na silu nametne sebi takvu ''prirodu'' bogatog trgovca –patricija. Za neko vreme on u tome i uspeva. Izgleda čak da je Tomas trgovačkoj kući Budenbrok pribavio izvanredan sjaj-on je prvi Budenbrok koji stiče senatorsko dostojanstvo! Pa ipak on nema korena, i ukoliko vreme dalje odmiče utoliko se to jasnije ispoljava. Njegova ''tradicionalnost'' sve se više pretvara u prazno glumljenje. Kapitalizam se nezaustavno razvija, i Tomasov pokušaj da nove oblike sticanja novca spoji sa ''časnošću'' porodice propada. Čak i Tomasova vodeća uloga u preduzeću pretvara se u formalnost, već se priča kako on na berzi igra čisto dekorativnu ulogu. Najmlađeg Budenbroka, stvorenje nesposobno za život i dekadentno, potpuno progutaju njegova osećanja. On umire vrlo mlad, a s njim izumire i porodica Budenbrok.

Sudbinu ove porodice u čitavoj njenoj simbolici prikazao je Man izvanredno celovito. Ova celovitost, ovo izrastanje iz postojećeg  jeste i snaga i slabost Mana umetnika. Besprimerna celovitost je zasnovana na samoograničavanju svog tvorca, na hladnom odabiru predmeta i njihovom hladnom prikazivanju.Tako ova smirena celovitost romana krije dubok i nerešen rascep. U knjizi je dosledno do kraja sačuvan objektivan ton. Način pričanja ide svojim pravim, hroničarskim putem bez strasti. Po svojoj suštini, među tim, kako kompozicija tako i predmet i ličnosti nose potpuno subjektivno obeležje.

Subjektivan je pre svega izbor građe. Iz društvene stvarnosti izdvojeno je samo ono što se tiče Budenbrokovih, a prikazano onako kako ga doživljavaju Budenbrokovi, čak i tamo gde su u pitanju ekonomski ili politički događaji svetskog značaja (revolucija 1848.god.,rat 1870-71.god., itd.). Tok pripovedanja stoga je potpuno jednosmjeran, jer se njegov razvoj prilagođava pojedinim ličnostima koje su povezane sa sudbinom porodice, koje se otelovljuju u njoj. Ovo načelo izbora, međutim, dovodi do toga da najkrupniji događaji samo utoliko bivaju zahvaćeni romanom ukoliko su prodrli u svest Budenbrokovih. Samostalan, pravi značaj ovih događaja, koji ni  izdaleka nije onakav kakav se odražava u predstavi tih ljudi, mora zato neminovno da bude okrnjen.

Subjektivizam ovog stava najjasnije se ispoljava u suprotstavljanju stare i nove buržoazije. Samim tim što se u prikazivanju ove suprotnosti, koja je stvarni razlog nazadovanja Budenbrokovih, ograničava samo na ono što Tomas B. može da shvati, pisac svoju široku temu sužava na opisivanje psihološke dekadencije jedne porodice. Ovim načinom odabiranja on se služi i pri oblikovanju ličnosti koje ne pripadaju porodici. Zato epizodni likovi pomalo liče na groteskne siluete. Obeležavanje njihovih karaktera, zasnovano na ponavljanju jedne ili dve nepromenljive crte, potseća na ''lajt-motive'' u operama R.Vagnera. Slabost takvog subjektivističkog obeležavanja postaje naročito očigledna u liku Gerde, žene Tomasa B. Ona je opisana kao zanimljiva, ekscentrična žena, kao ličnost tajanstvena u očima libečkih ''patricija''. Što je Tomas B. izabrao upravo tu ženu, smatra se kao izvanredno značajno za njega. Ali čitalac o njoj saznaje samo onoliko koliko su libečki trgovci mogli da sagledaju. Njen unutrašnji život ostaje i za čitaoca zagonetka.

Književni stil romana u potpunom je skladu sa izborom građe. Man nastoji da stvori što veće, po mogućnosti celovite i mirne slike. Zato se o pojedinim zbivanjima priča što je moguće manje. Pretpostavljaju se razgovori, pisma itd. u kojima se već prošla zbivanja sažimaju, analiziraju. Izvanredno značajno je, npr., sledeće: Tomas B. voleo je u mladosti neku devojku, ali po shvatanju svoje porodice nije mogao da se oženi njome. Čitalac ništa ne saznaje o ovoj mladalaćkoj ljubavi. Dat je jedino kratak oproštajni razgovor zaljubljenih pred Tomasov odlazak na put. Krize u društvenom životu takođe se većinom prikazuju u sažetoj priči posle događaja, upoređivanjem sadašnjice sa prošlošću, a ne kao dramatične prekretnice. Man time ne izbegava uvek prikazivanje dramatičnih sukoba, ali to je osnovna priroda njegovog načina prikazivanja. I kad govori o sukobima on počinje sa konačnom katastrofom, pa u sažetom obliku dā sve ono što je prethodilo razvoju zbivanja. U tom pogledu njegovi romani podsećaju na Ibzenove drame.

Na takvoj podlozi nastaje mirna veličina »Budenbrokovih«. Ona se postiže više brižljivim prečišćavanjem životne građe nego smelim epskim zahvatanjem i epskom zasićenošću dramatičnih prekretnica. Ovo gledište Man potpuno svesno primenjuje i s velikom doslednošću i veštinom sprovodi do kraja. Ono mu pruža mogućnost da rascepkanost i istrzanost kapitalističkog društva prikaže u velikim, mirnim slikama. Pravi značaj i granice ovog osobenog načina prikazivanja otkrivaju se, međutim, izvanredno jasno pri poređenju »Budenbrokovih« sa »Delom Artomonovih« M.Gorkog.

Man sve rešava u mirnom i slikovitom proticanju vremena; mirne slike fatalističkog ishoda. Man u propadanju starog trgovačkog staleža vidi raspadanje klase s kojom je povezan, gašenje ideala, nastajanje jednog novog društvenog tipa koji mu je tuđ i koji on odbija. Man  stvara delo na podlozi opreznog prečišćavanja i razvrstavanja životne građe.

»Budenbrokovi« u razvoju književnosti, pa čak ni u Manovom stvaralaštvu ne mogu dobiti nastavak jer ovo u mnogome veličanstveno delo često probija silom mu nametnute granice. Ma koliko da je Man prečišćavao svoju građu, život nije mogao da nađe mesta u fatalističkoj šemi sudbine. U trećem pokoljenju postoji jedna sasvim živa i nimalo dekadentna ličnost: Toni. Da bi nju uklopio u kobno raspadanje porodice, Man se našao prinuđen da nagomila bezbroj nesrećnih slučajeva u njenom prvom i drugom braku, i u braku njene kćerke. Najzad mu polazi za rukom da i nju prikaže kao biće koje je pretrpelo potpun slom. Upravo ovo nasilje ukazuje na to da mirna monumentalnost romana nije nametnuta građom, da je podloga umetničke piščeve objektivnosti duboko subjektivna. Velika umetnička obdarenost, kultura i ozbiljnost Tomasa Mana omogućile su uklapanje ovih protivrečnih elemenata u jednu umetničku celinu. Ta celina, međutim, samo je lepa spoljašnjost. Zato je ovaj roman jedno usamljeno srećno dostignuće u razdoblju toliko nepovoljnom za umetnost, ali ne može poslužiti kao uzor za dalji razvoj romana.

Нема коментара:

Постави коментар