31.03.2017.

Miquel de Cervantes, Don Kihot ( 17,18,19 glava )


Sedamnaesta glava

u kojoj se nastavljaju nebrojene muke što ih je junački don Quijote sa svojim čestitim perjanikom Sanchom Panzom pretrpeo u krčmi koja mu se, u zao čas, učinila dvorom.

   Dotle se don Quijote bio osvestio, te istim onim glasom kojim je dozivao svoga perjanika jučer, kad je ležao u dolini Mlaćenici, uzme ga zvati i sada:
— Sancho, prijatelju, spavaš li? Spavaš li, prijatelju Sancho?
— Ja da spavam? Koješta! — odgovori Sancho, zlovoljan, ojađen. — Ta zar nije kao da su noćas svi vrazi pakleni navalili na mene?
— Zaista, teško da se i varaš — odvrati don Quijote — jer ili ja ne znam ništa, ili je ovaj dvor začaran. Da znaš zato... Ali se moraš zakleti da ovo što ti sada kanim reći nećeš odati dok ja ne umrem.
— Kunem se — odgovori Sancho.
— Ja to velim zato — nastavi don Quijote — što ne marim da ikomu bude oteta čast.
— Kažem da se kunem — opet će Sancho — pa ću ćutati  dok god vi, gospodaru, poživite, a dao Bog da bih sutra mogao odati.
— Zar sam ja tebi tolik zlotvor — zapita don Quijote — da mi želiš brzu smrt?
— Nije zato — odgovori Sancho — nego ja ne marim ništa čuvati, pa da mi sagnjije od duga ležanja.
— Bilo kako bilo — reče don Quijote — ja se više uzdam u tvoju ljubav i odanost. Znaj dakle da mi se noćas dogodila jedna od najneobičnijh prigoda kojom ću se ikada moći podičiti. Da ti ukratko pripovedim, znaj, noćas mi došla kći vlastelina ovoga zamka, a to ti je najzgodnija i najkrasnija devica što je ima nadaleko na svetu. Šta da ti pričam o lepoti njenoj? Šta o bistroj pameti? Šta o svemu drugom, skrivenom, u koje neću da diram, nego ćutim o tome, e da bih očuvao, kako moram, veru mojoj vladarici Dulcineji? Samo to ti želim reći da mi je sudbina pozavidela na tolikoj divoti kojom me sreća obdarila, a možda je, kako sam ti rekao (a to i jest najpouzdanije), ovaj dvor začaran, te u onaj čas kad sam ja s njome razveo najslađi i najljubazniji razgovor, pojavi se neka šaka i ruka nekakva strahovitog gorostasa, koje ja nisam ni video, niti znam otkuda je, te me zvizne pesnicom po
čeljustima da ih je sasvim prelila krv; a onda me ruka gorostasova tako izmlatila da mi je gore nego jučer, kad su nas konjari zbog Rocinantove nevaljalštine obružili, kako i sam znaš. Zato ja sudim,
jamačno neki začarani Maur čuva to blago, krasotu ove device, a to blago nije namenjeno meni.
— Pa ni meni — priklopi Sancho — jer više od četiri stotine Maura mlatilo je mene, pa je spram toga šala i mačji kašalj ono kako su nas juče krstili ćulama. Ali recite mi, gospodaru, zašto vi to zovete lepom i retkom prigodom, kad smo mi ovoliko izvukli? Vama je bilo još nekako, jer vi ste držali u naručju onu neprispodobivu krasotu, kako velite, ali što sam ja stekao nego jedino najmasnije batine otkada sam na svetu? Jadna li mene i jadne mi matere što me rodila, kad ja, koji nisam skitnik vitez i ne kanim nikada ni biti, izvlačim veći deo sviju tih nevolja!
— Zar si dakle i ti izmlaćen? — zapita don Quijote.
— Ta rekoh da jesam, jao deco moja! — odvrati Sancho.
— Ne vodi brige, prijatelju — reći će mu don Quijote — jer ja ću odmah zgotoviti onaj dragoceni melem i njime ćemo se mi izlečiti dok okom trepneš.

     Dotle je žandar užegao svetiljku, te ušao da vidi onoga o kojem misli da je ubijen. Kad ga ugleda Sancho gde ulazi u košulji, s rupcem oko glave, sa svetiljkom u ruci, ljuta lica, zapita gospodara:
— Da nije ovo, gospodaru, onaj začarani Maur, pa se vratio da nam podmiri ako je što zaboravio?
— Ne može to biti onaj Maur — odvrati don Quijote — jer začarane ne može niko da vidi.
— Ne vidimo ih, ali ih osećamo — priklopi Sancho; — ako meni ne verujete, neka vam reknu moja leđa.
— Mogla bi pričati i moja — odgovori don Quijote — no to ne kazuje još dovoljno te bismo mogli verovati da je ovaj koga vidimo onaj začarani Maur.

Priđe žandar i zapanji se kad ih zateče gde tako mirno razgovarju. Don Quijote, doduše, još je ležao nauznak i nije se mogao ni maknuti, izmlaćen i sav oblepljen. Pristupi mu oružnik i zapita ga:
— No, kako je, dragoviću?
— Da sam na vašem mestu — odbrusi don Quijote — ja bih to uljudnije zapitao. Zar je u ovoj zemlji navada tako se obraćati skitnicima vitezovima, zvekane?

 Kad je žandar video da onakav jadnik tako postupa s njim, nije mogao da otrpi, nego se razmahne svetiljkom i lupi njome don Quijota po glavi, da je čestito odjeknula, a svetiljka se ugasila. Kako je nastao mrak, iziše onaj odmah, a Sancho Panza progovori:
— Nema sumnje, gospodaru, da je ovo ipak začarani Maur. Blago on jamačno čuva za druge, a nama je od njega pesnica i zvizgac svetiljkom.
— Tako je — potvrdi mu don Quijote — ali ne treba mnogo mariti za te čarolije, niti se ljutiti i jaditi zbog njih, jer one su nevidljive i sablasne, te ne možemo pronaći komu bismo se svetili, koliko god se trudili. Ustani, Sancho, ako možeš, zovi kaštelana ovoga grada i pobrini se da dobijem malo ulja, vina, soli i ružmarina, pa da zgotovim lekoviti melem. Uistinu mi, mislim, sada jako treba, jer mi silna krv teče iz rane koju mi je ona sablast zadala.

     S ljutim bolom u kostima ustane Sancho i uputi se u mraku onamo gde je krčmar. Naiđe na žandara, koji je prisluškivao što li će njegov neprijatelj, pa mu rekne:
— Gospodaru, bili vi ko mu drago, kunem vam se i preklinjem, dajte nam malo ružmarina, ulja, soli i vina, jer to treba da se izleči jedan od najboljih skitnika vitezova što ih ima na svetu, a leži on evo na postelji ljuto izranjen od ruku začaranog Maura iz ove krčme.
      Kad je žandar to čuo, razabere da je ovo budalast svat, a kako se već počelo daniti, otvori on vrata od krčme, zovne krčmara i kaže mu što taj čovo ište. Krčmar mu dade što želi, a Sancho
odnese don Quijotu, koji se rukama uhvatio za glavu te jadikuje kako ga boli od onoga udarca svetiljkom, premda su mu samo iskočile na čelu dve kvrge, a ono što je on smatrao za krv bijaše
znoj što ga je probio od jada i muke koju je premučio.

     Uzme on dakle one sastojke, pa ih slije i stane mešati i kuhati dok mu se ne učini da su valjano smešani i skuhani. Onda zatraži kakvu bocu, da prelije melem, ali kako se boca u krčmi nije našla,
odluči preliti ga u limenu uljenicu koju mu je krčmar poklonio, te izmoli nad svime više od osamdeset Očenaša i toliko Zdravomarija, Gospinih pozdrava i Verovanja, a svaku je molitvu popraćao krsteći se, kao da blagòsilje. Sve su to gledali Sancho, krčmar i žandar, a mazgar se bio tiho odšuljao, da prigleda i namiri svoje mazge.

    Kad je don Quijote dogotovio svoj dragoceni melem, poželi odmah iskušati valjanost njegovu, kakvu je zamislio, te potegne od onoga što nije mogao pretočiti u limenku, nego je preostalo u loncu
u kojem se kuhalo otprilike poldrug funte. Ali tek što je potegnuo, odmah poče povraćati, te isprazni sav želudac. Od muke i od drmanja proznoji se toliko da je zamolio neka ga pokriju i ostave sama. Poslušaju ga, pa on prospava dobra tri sata, a zatim se probudi te oseti da mu je u svem telu lakše i bolje, tako da se opet uzeo smatrati zdravim. Istinski se uverio da je našao Fierabrásov melem,
i s njim može odsad, bez ikakva straha, srljati u svaku pogibao, boj i kavgu, kakva god opasna bila.
        Začudi se i Sancho Panza kako mu se brzo oporavio gospodar, te ga zamoli neka mu da što je preostalo u loncu, jer je prilično preostalo. Privoli se don Quijote, a Sancho zgrabi lonac oberučke,
pa u dobroj veri i još većoj želji potegne junački i saspe u sebe nimalo manje od gospodara. No želudac siromaha Sancha nije bio onako osjetljiv kao gospodarov, te se Sancho, pre izbacivanja,
namučio tolikih muka i nevolja, toliko se naznojio i tako sav iznemogao da je mislio: kucnuo mu je zbilja smrtni čas. Ovako snužden i turoban proklinjaše i melem i hulju koja mu je melem dala.
     Kad ga don Quijote vide onakva, reče mu:
— Ja mislim, Sancho, sva ti je ta nevolja odatle što nisi ovitežen vitez, jer ja sudim da ovaj napitak i ne koristi onima koji nisu oviteženi vitezovi.
— Ako ste vi to, gospodaru, znali — odvrati Sancho Panza — što ste i dopustili da ga okusim, u zao čas meni i svima mojima!
      Uto proradi napitak i siromah perjanik počne sipati na oba kanala tako naglo da sasvim postrada i rogožina, na koju se opet bio izvalio, i konopljani pokrivač kojim se pokrivao. Probio ga znoj od
silne muke, uzela ga tresti vrućica i boljetica, te nije samo on mislio nego i svi: izdahnuće dušu. Ta oluja i nepogoda potraje gotovo dva sata, ali mu onda ne beše lakše kao gospodaru, jer je bio tako
izmučen i izlomljen da je jedva na nogama stajao. No don Quijote, koji se, kako rekosmo, osećao oporavljenim i zdravim, htede odmah krenuti da traži pustolovine, jer mu se činilo da za sve ovo
vreme što ovde zateže, otima sebe svetu i onima što su potrebni njegova okrilja i zaštite, pogotovo uz ovo pouzdanje i veru koju je stekao u svoj melem. Tako on, potaknut i ponesen tom željom, osedla sam Rocinanta, osamari magarca svomu perjaniku, pa i njemu pomogne da se odene i da uzjaše na svoga sivca. Onda i sam zajaše konja, potera u jedan ugao na dvorištu te uzme odande povelik
kolac ili ražanj, da mu posluži za koplje.
       Gledaju ga svi koji god bejahu u krčmi, a ima ih više od dvadesetak. Gleda ga i krčmarova kći, a ni on ne skida očiju s nje, nego katkad protisne uzdah, kao da ga istiskuje sa dna duše, te svi
misle da ga bole rebra, barem tako misle oni koji su noćas gledali kako je lepljen melemima.
       Kad su već obadvojica bili uzjahali i stigli krčmi na vrata, zovnu on krčmara te mu reče veoma spokojnim i ozbiljnim glasom:
— Mnoge su i veoma velike usluge, gospodine kaštelane, koje su meni u vašem zamku iskazane, te moram zahvalan vam biti dokle god živim. Ako vam ih mogu uzvratiti tim da vas osvetim na kojem
nasilniku koji vam je nažao učinio, znajte da i jest jedina moja dužnost zakriljivati nemoćne, osvećivati one kojima krivicu čine, i kažnjavati neveru i prevaru. Pretitrajte u pameti, pa ako se setite
čega takva i meni biste se hteli obratiti, ne sustežite se, nego kazujte, jer ja vam se kunem viteškim redom koji sam primio da ću svakoj vašoj želji udovoljiti i osvetiti vas.
Krčmar mu odgovori isto tako spokojno:
— Gospodaru viteže, ne treba da mi vi osvećujete ikakvu krivicu, jer ako meni ko učini krivicu, znam je osvetiti i sam, kako dolikuje. Jedino treba da mi namirite što dugujete za ovu noć u krčmi, to jest za slamu i ječam životinjama, pa za večeru i za postelju.
— Ovo je dakle krčma? — zapita don Quijote.
— Jest, i još kako čestita — odgovori krčmar.
— Onda sam ja dosad bio u zabludi — odvrati don Quijote — jer sam zaista mislio da je ovo zamak, i ne loš. Ali kad je tako, te nije zamak nego krčma, onda se sada može jedino to učiniti da mi ne
zamerite što ne plaćam, jer ja se ne smem ogrešiti o zakon skitnika vitezova, o kojima znam pouzdano, te sve dosad nisam ništa protivno čitao, da nikada nisu plaćali za stanovanje ni za išta u
krčmi u koju bi se navratili, jer njima po svakom zakonu i pravu pripada da budu lepo dočekivani, u naknadu i nagradu za teške muke što ih oni podnose dok traže pustolovine obnoć i obdan, zimi i
leti, pešice i na konju, žeđajući i gladujući, po žegi i po studeni, izvrgnuti svim nepogodama nebeskim i svim neudobnostima i nevoljama zemaljskim.
— Slabo ja hajem za to — odgovori krčmar; — platite vi meni što mi dugujete, a okanite se brbljarije i viteštva, jer ja ne vodim brigu ni o čemu drugom nego o svojem poslu.
— Vi ste glup i zao krčmar — odvrati don Quijote.

        Obode on Rocinanta, uperi svoj ražanj i krene iz krčme, a da ga niko nije zadržavao. I ne obazirući se jaše li perjanik za njim, dobrano se udalji cestom. Kad krčmar vide da on odlazi a ne plaća, pritrči Sanchu Panzi da se od njega namiri, no Sancho izjavi: kad njegov gospodar ne plaća, ne plaća ni on, jer čim je on konjušar skitnika viteza, kao što i jest, vredi za njega isto pravilo i pravo
koje i za gospodara, da ništa ne plaća po krčmama i gostionicama.
       Ražesti se krčmar jako i zapreti mu, ako ne bude platio, isklatiće on njega svojski, a to će zapamtiti. Odgovori mu na to Sancho da po zakonu viteškoga reda, koji je njegov gospodar primio, neće platiti ni prebijene pare sve da bi izgubio glavu, jer nije voljan gaziti dobru i starodrevnu navadu skitnika vitezova, te neće da se konjušari vitezova koji će se još na svet roditi tuže na njega i prekoravaju ga što je zatro onako prav običaj.
       Zla kob dosudi nesretniku Sanchu da se među svetom u krčmi nađoše četiri suknara iz Segovije, tri iglara iz Potra u Córdobi i dva žitelja iz predgrađa Heria u Sevilji, veseli ljudi, obešenjaci i
šaljivci. Kao da ih je sve potakla i podjarila jedna ista misao, priđu oni Sanchu, skinu ga s magarca, jedan od njih donese pokrivač s krčmarove postelje, pa bace Sancha na pokrivač. Pogledaju uvis i
opaze da je strop pridvorja nešto prenizak za njihov naum. Odluče dakle da iziđu sasvim na dvorište, nad kojim je samo nebo, onde polože Sancha nasred pokrivača, te ga stanu odbacivati uvis i igrati
se njime kao psetom o pokladama.
     Jadni se poletarac s pokrivača uzviče toliko da mu je glas dopro do gospodara. Zastane don Quijote da pozorno osluhne, te pomisli da mu se opet javlja nova pustolovina, no onda jasno razabere da to viče njegov perjanik. Vrne on dakle konja i stigne mučnim kasom pred zid krčmi, ali su ulazna vrata sada bila zatvorena, te on pojaše unaokolo ne bi li gdegod pogodio ući. No dok još ne bijaše ni stigao k zidu oko dvorišta, koji nije bio jako visok, opazi kakvo čudo čine od njegova perjanika. Vide ga kako zgodno i brzo uzleće i sleće zrakom, te bi jamačno prasnuo u smeh, kad bi mogao od ljutine. Pokuša s konja popeti se na zid, ali je jadnik vitez bio tako izmlaćen i izlomljen da još nije mogao ni s konja sjahati. Tako on počne onima koji se loptaju Sanchom dovikivati s konja tolike pogrde i
psovke da se i ne mogu sve pozapisivati. No to njima nije smetalo smehu i poslu, a leti čovek Sancho nije prestajao kukati, i uz to čas pretiti, čas moliti. Samo, sve je slabo koristilo dokle god se igrači
ne umoriše i sami ne prestaše. Dovedu mu onda magarca, posade ga na nj i ogrnu ga kabanicom, a milosrdna Maritornes, kad ga vide onako izmorena, smisli da će mu u dobar čas biti vrč vode, te
zagrabi iz studenca, da bude hladnija. Prihvati Sancho vrč i prinese ga k ustima, ali zastane kad mu glas gospodarov dovikne.
— Sancho, sinko, ne pij vode; nemoj je piti, sinko, jer će te ona ubiti. Evo gledaj, evo ti čudesnoga melema — i on mu pokaže uljenicu s napitkom — gutni samo dve kapi, pa ćeš sigurno ozdraviti.
Na taj ga glas Sancho pogleda ispod oka i odvrati mu, uz druge masnije reči:
— Ta zar ste vi, gospodaru, zaboravili da ja nisam vitez, ili biste vi da ja sasvim izrigam utrobu koja mi je od sinoć još preostala? Neka je vama dobesa taj napitak, a mene se okanite.

      Tako reče te odmah navali piti, no tek što je po prvom gutljaju osetio da je voda, ne htede dalje, nego zamoli Maritornu neka mu donese vina. Ona mu ga rado donese i plati svojim novcem, jer o
njoj se zaista veli da je bila, premda je u onakvu zanatu, ipak ponešto nalik na hrišćanku. Kad se dakle Sancho napio, obode on magarca, pa kako su mu širom otvorili vrata, izjaha on sav
zadovoljan što nije ništa platio, nego je svoju volju proveo, sve iako je bilo na teret običnih jamaca, leđa njegovih. Krčmar se doduše za dug namirio njegovim bisagama, ali Sancho to u zabuni, kako je
odlazio, nije ni opazio. Kad je on izišao, htede krčmar zasunuti vrata, ali mu loptaši ne dopuste, jer to je bio svet koji za don Quijota, sve da je on zaista bio između skitnika vitezova od Okruglog stola, ne bi hajao ni koliko je crno pod noktom.


Osamnaesta glava

u kojoj se pripovedaju razgovori što ih je Sancho Panza vodio s gospodarom svojim don Quijotom, i druge zgode koje su vredne da budu zapisane.

Stigao Sancho svojemu gospodaru tako iznemogao i klonuo da je jedva i mogao terati magarca. Kad ga don Quijote ugleda onakva, reče mu:
— Sada ja konačno verujem, dobri Sancho, da je ovaj zamak ili krčma svakako začarana, jer oni što su se tako okrutno potitrali tobom — što su i bili nego sablasti i priviđenja s drugoga sveta? Ja to tvrdim, jer kada sam preko dvorišnog zida motrio one prizore tvoje žalosne tragedije, nisam se mogao na zid popeti, ni s Rocinanta sjahati, jer su me začarali. A ja ti se kunem: ne bio koji jesam, ako te ne bih, samo da sam se mogao popeti ili sjahati, osvetio tako da bi se one ništarije i zlikovci doveka sećali te svoje šale i budalaštine, premda znam da bih se time ogrešio o viteške zakone koji ne dopuštaju, kako sam ti već često spominjao, da vitez digne ruku na ikoga ko vitez nije, osim u prekom slučaju i u velikoj nevolji, kad brani vlastiti život i osobu.
— I ja bih se osvetio da sam mogao, bio ja ovitežen vitez ili ne bio, ali nisam mogao. No ja sudim da oni što su se igrali mnome nisu bili sablasti ni začarani ljudi, kako vi, gospodaru, velite, nego
ljudi od mesa i od kosti, kao i mi. Čuo sam ih i slušao kada su se mnome loptali, svi imaju imena: jedan se zove Pedro Martínez, drugi Tenorio Hernández, a krčmar se, čuo sam, zove Juan
Palomeque Levak. Što se vi, gospodaru, niste mogli popeti na zid ni sjahati s konja, nisu bile čarolije, nego drugo. No iz svega toga jasno razabirem da će ove pustolovine za kojima mi tumaramo navesti
nas, na koncu konca, na takvu nevolju da nećemo više ni znati koja nam je desna noga. Zato bi, po mojoj slaboj pameti, najbolje i najsigurnije bilo da se mi vratimo u naše selo, sada, gde je vreme
žetvi, i da se brinemo za svoje gospodarstvo, umesto što se potucamo i prebijamo od nemila do nedraga, sa zla na gore, kako svet veli.
— Kako ti, Sancho, slabo znaš prilike viteštva! — odvrati mu don Quijote. — Ćuti i strpi se, jer svanuće dan i ti ćeš rođenim očima videti kakva je čast u ovom poslu biti. Ako nije, reci mi:
može li većega zadovoljstva na svetu biti, ili koja je radost jednaka onoj kad pobediš u boju i nadvladaš neprijatelja? Nikoja, bez ikakve sumnje.
— Ja doduše ne znam — odgovori Sancho — ali tako valjda i jest. Jedino znam: otkada smo skitnici vitezovi, ih otkada ste vi, jer ja ne smem ubrajati se u takvo čestito društvo, nikada mi nismo ni
u kakvu boju pobedili, osim u boju s Viskajcem, a i odande ste vi, gospodaru, izišli bez polovine uha i polovine šlema. Otada pljušte samo batine za batinama, pesnice za pesnicama, a ja sam još i letio,
ali kako mi se to dogodilo od začaranih bića kojima se ne mogu osvetiti, zato ja i ne znam kolika je slast kad pobediš neprijatelja, kako vi, gospodaru, velite.
— To i jest ono što jadi mene, a i tebe, Sancho, zacelo jadi — odgovori don Quijote — no odsad ću ja nastojati da steknem takav mač da ne mognem nikako biti začaran kad ga nosim sa sobom.
Možda će mi sreća dati mač Amadisov, kad se Amadis zvao Vitez od Plamenoga Mača. Bio je to jedan od najboljih mačeva što ih je ikada koji vitez na svetu nosio, jer osim one spomenute vrline
sekao je kao britva, te nije bilo oklopa, kako god jak i začaran bio, da ga on ne bi rasekao.
— Moja je sreća takva — odvrati Sancho — sve ako vi i nađete takav mač, on će opet, kao i melem, služiti i koristiti jedino oviteženim vitezovima, a konjušarima kako bilo da bilo.
— Ne boj se, Sancho — uteši ga don Quijote — daće tebi Bog bolju sreću.

       Tako razgovarajući, jašu don Quijote i njegov perjanik, kad don Quijote primeti da se putem kojim oni udaraju vitla k njima silna i gusta prašina. Čim ju je opazio, okrenu se Sanchu i reče:
— Svanuo je, Sancho, dan kada će se videti za kakvo je dobro sudbina mene uščuvala. Svanuo je dan, velim ja, kada će se pokazati, kao ni u kojemu drugom, hrabrost moje ruke, i kada ću izvršiti dela koja će u knjizi slave biti zapisana za sva vremena. Vidiš li ti, Sancho, onu prašinu što se tamo uzvitlala? To vrvi silna vojska svakakvih, nebrojenih naroda, i stupa odande.
— Ako je tako, dve su vojske — zapazi Sancho — jer i odonud se, s druge strane, diže ista onakva prašina.
       Obazre se don Quijote da pogleda, i vidi da je istina. Obraduje se neobično, jer je, dakako, pomislio da su to dve vojske koje će se sukobiti i pobiti nasred te daleke ravnice. Jer njemu u svaki sat i čas vrve po pameti bitke, čarolije, pustolovine i nesklapnosti, ljubavne zgode, dvoboji, kako se pričaju u viteškim knjigama, pa što god govori, misli, ili čini, navraća na njih. A onu prašinu što je opazio uzvitlala su dva velika stada ovaca i ovnova što tim istim putem dolaze s dve strane, ali od prašine ne vidiš dok se ne približe. No don Quijote tako je žestoko tvrdio da su vojske, da mu je Sancho naposletku poverovao i zapitao ga:
— Gospodaru, šta ćemo onda mi?
— Šta ćemo? — odvrati don Quijote. — Priteći i pomoći slabijima i nemoćnima. Znaj, Sancho, ovoj je vojsci, koja nam dolazi u susret, na čelu i vodi je veliki car Alifanfarón, vladar velikog otoka Trapobane,a ono za mojim leđima vojska je njegova neprijatelja, kralja garamantskoga, Pentapolína od Zasukanoga Rukava, jer on u boj hrli svagda sa zavraćenim rukavom na desnici.
— A zašto je takva mržnja između ta dva vladara? — zapita Sancho. — Mržnja i zavada potiče odatle — odgovori don Quijote — što je taj Alifanfarón besan poganin, a zaljubljen je u kćer
Pentapolínovu, koja je veoma krasna i umiljata gospođica k tomu i hrišćanka. Ali otac neće da je dade kralju poganinu dok se ne odrekne vere svojega lažnoga proroka Muhameda i na njegovu se
veru ne prekrsti.
— Tako mi brade — priklopi Sancho — sasvim pravo čini Pentapolín, i ja sam mu voljan pomoći koliko god mogu!
— Učinićeš samo što ti je dužnost — reče don Quijote — jer da uđeš u ovakav boj, ne moraš biti ovitežen vitez.
— To mi je po volji — odgovori Sancho — ali kamo bismo sklonili ovoga magarca, da ga sigurno nađemo dok prođe tučnjava? Jer da ujašem u boj ovako na njem, mislim da to nije bio dosad
običaj.
— Istina je — potvrdi mu don Quijote. — Njega bi ti mogao jedino prepustiti sudbini, izgubio se ili ne izgubio, jer kad pobedimo, imaćemo toliko konja da će i sâm Rocinante zapasti u opasnost neću li ga odmeniti drugim konjem. No pazi i gledaj, jer hoću da ti pokažem najglavnije vitezove koji u ovim dvema vojskama dolaze. A da ih bolje vidiš i razabereš, hajdemo na taj brežuljak što se tu ispeo, pa ćemo odande moći obadvije vojske razgledati.
      Uspnu se oni tako na brdeljak, odakle bi se dobro razabirala ona dva stada koja su se don Quijotu učinila vojskama, da se nije vitlala prašina kao oblak, te smetala i prečila pogled. Ali je don Quijote u svojoj mašti ipak video ono što niti vidi niti jest, te on progovori na sav glas:
— Onaj vitez u žutoj opremi, što ga onde vidiš, a na štitu mu okrunjen lav koji leži do nogu devojačkih, to je junački Laurcalco, gospodar od Srebrnoga Mosta; onaj sa zlatnim cvetovima na
opremi, a na štitu su tri srebrne krune u modru polju, to je strašni Micocolembo, veliki vojvoda od Quirocije; onaj tamo, golema tela, s desne ruke njegove, svagda neustrašivi Brandabarbaran od
Boliche, gospodar triju Arabija, koji je obučen u zmijinji svlak i kao štit nosi vrata, a to su, kako se priča, jedna od onih vrata na hramu što ga je Samson srušio da se smrću svojom osveti neprijateljima.
Ali svrni pogled na tu drugu stranu, pa ćeš ugledati pred tom drugom vojskom, na čelu njenu, pobednika odveka i nikada nepobeđenoga Timonela od Carcajone, kneza Nove Vizcaye, u
bojnoj opremi iskockanoj u kocke modre, zelene, bele i žute, a na štitu mu je zlatan mačak u sinjastu polju i zapis koji kazuje: Miau, jer to je početno slovo imenu njegove dame, to jest, kako vele,
neprispodobive Miauline, kćeri vojvode Alfeñiquéna od Algarbe; onaj što se kao teško breme natovario na leđa snažnoj konjini, u opremi beloj kao sneg i sa čistim štitom bez ikakva gesla, nov je
vitez, francuskoga roda, po imenu Pierre Papin, gospodar Utričkih barunija; onaj što gvozdenim šiljcima svojih peta podbada u slabine onu šarenu, hitru zebru, a oprema mu je pepeljasto-modra, to je moćni vojvoda od Nerbije, Espartafilardo od Šume, koji ima kao geslo na štitu šparogu semenjaču i zapis u kastiljskom jeziku što kazuje: Moja se sreća semeni.

     Tako on nabroji mnoge vitezove iz jedne i druge vojske, kako ih je sam zamišljao, a svakomu smisli i dade opremu, boju, geslo i zapis kako je već skovao u mašti svoje neviđene ludosti. Nastavi on dakle ne zastajući:
— Ova je četa pred nama sastavljena od ljudi raznih narodnosti: ovdje su oni koji piju slatku vodu slavnoga Ksanta, koji gaze gorovite krajeve massilske, koji ispiru najfinije sitno zlato u Sretnoj Arabiji, koji nastavaju slavne, hladovite obale bistroga Thermodonta, koji po mnogim i raznim putovima razvode zlatni Paktol, tu su Numiđani, nepouzdani u obećanjima, Perzijanci, čuveni po lukovima i strelama, Parti, Miđani, koji se bore i kad beže, Arapi nestalna doma, Skiti, okrutni koliko i beli, Etiopljani s probodenim usnama, i drugi nebrojeni narodi, kojima ja znam i vidim lica, ali im se ne sećam imena. U toj drugoj četi dolaze oni koji piju kao suza bistru vodu Betisa, okruženoga maslinicima, oni koji miju lice vodom večito bujnoga, zlatnoga Taja, koji uživaju lekovitu vodu božanskoga Genila, koji stupaju po bujnim pašnjacima tarteških polja, koji planduju po rajskom kraju Jéreza, Manchanci, bogati i ovenčani zlatnim klasjem, gvozdeni  oklopnici, drevni ostatak gotske krvi, oni koji se kupaju u Pisuergi, čuvenoj s tiha toka, oni koji svoje stado pasu po dalekim pašnjacima vijugave Guadiane, čuvene zbog svojega skrivenog toka, oni koji dršću od studeni šumovitih Pirineja i od beloga snega na visokim Apeninima, naposletku svi koliko god ih ima i živi u Europi.
       Bože mili, kolike je pokrajine nabrojio, kolike narode iznizao, i svakomu s brzinom da se čudiš dao atribute koji mu pripadaju, sav zanesen i zaronjen u ono što je čitao u svojim knjigama lažljivicama. Sancho Panza guta mu reči, a sâm ne govori nijedne, nego se gdekad obazire, da vidi vitezove i gorostase koje mu gospodar spominje. A kad ne opazi nijednoga, reče on:
— Gospodaru, nema tu, dobesa, nigde ni žive duše, niti gorostasa, niti viteza ikojega o kojima vi govorite da se vide. Ja ih barem ne vidim. Možda su sve to čarolije, kao i sinoćne sablasti.
— Što ti to govoriš! — prekori ga don Quijote. — Zar ne čuješ rzanje konjsko, trubljenje i bubnjanje?
— Ne čujem ja ništa — odgovori Sancho — nego silno blejanje ovaca i ovnova.

Istina je bila, jer su obadva stada već stigla pod brežuljak.

— Strah te spopao — reći će don Quijote — te zato, Sancho, niti pravo vidiš, niti pravo čuješ. Od straha tako i biva, da se ćuti bune, te se stvari ne prikazuju onakve kakve jesu. Ali ako te toliko
strah, skloni se ustranu, da ostanem sâm, jer ja sam i sâm moćan izvojštiti pobedu onomu komu upomoć priteknem.
     Tako reče, obode Rocinanta, utaknu koplje u kariku na prsnom oklopu i polete kao grom niz brežuljak.
Uzviče se za njim Sancho:
— Vraćajte se, gospodaru don Quijote! Kunem vam se Bogom, to što vi napadate ovnovi su i ovce. Vraćajte se, tako mi jadnika oca koji me rodio! Kakva je to budalaština? Ta gledajte, nema tu
nikakva gorostasa ni viteza, ni mačaka, ni oklopa, štitova ni iskockanih ni čitavih, ni pepeljaste modrine ni đavolje. Što vi to činite, grešna li mene pred Bogom!
     Ni na te se reči ne vrati don Quijote, nego se jašući uzvikao na sav glas:
— Nuder, vitezovi, koji stupate i vojujete pod zastavama junačkoga cara Pentapolina od Zasukanoga Rukava, hodite za mnom svi, da vidite kako ću ga lako osvetiti na neprijatelju njegovu Alifanfarónu od Trapobane!
     Tako reče, te uletje usred ovčje vojske i poče kopljem bosti ovce s tolikom srčanošću i hrabrošću kao da zaista probada krvne neprijatelje. Ovčari, pastiri i gazde, koji su za stadom išli, uzviču se
neka to ne čini; ali kad vide da ne koristi, trgnu od pojasa praćke i obaspu mu uši kamenicama od pesnice. No ne haje don Quijote za  kamenje, nego juri na sve strane i viče:
— Kamo tebe, bahati Alifanfaróne? Ded mi dođi, jer ja sam vitez samac, pa bih, junak s junakom, junaštvo tvoje da vidim i sa životom da te rastavim, za kaznu što nažao činiš hrabromu Pentapolínu Garamanti. Uto doleti kamen, pogodi ga u stranu i ulomi mu dva rebra. Kad je video kako je nastradao, pomisli da je jamačno poginuo, ili da je ljuto ranjen, te se seti svojega pića, izvadi uljenicu, nagne je i stane liti u želudac. No još nije ni pretočio sve što mu se čini dovoljnim, kad opet doleti salutak, te ga toliko pogodi u ruku i samu uljenicu da mu je ovu razmrskao, usput mu
izbio iz usta tri-četiri prednjaka i kutnjaka i dva mu prsta na ruci ljuto razmécao. Takav je bio prvi metak, a takav i drugi, pa oni svale jadnoga viteza s konja. Pritrče mu ovčari i pomisle da su ga ubili, pa brže svitlaju svoje stado, uprte pobijene ovce, više od sedam, i ne mareći ni za što, odmagle dalje.
       Sve to vreme stajao je Sancho na nizbrdici, gledao ludosti koje gospodar čini, čupao bradu i proklinjao sat i čas kad se na nesreću upoznao s njim. A kad onda vide da se strovalio na zemlju,
a pastiri već izmakli, siđe on niz brežuljak i pristupi ranjeniku.
Zatekne ga sasvim loša, ali ipak pri svesti, te mu progovori:
— Zar ja vama nisam govorio, gospodaru don Quijote, da se vratite, jer ono na što ste krenuli u napad nisu vojske, nego stada ovnova?
— Kako to zna preobraziti i sve iskriviti onaj lupež čarobnjak, neprijatelj moj! Znaj, Sancho, takvima je sasvim lako udesiti da se čini onako kako oni žele. Ovaj zlobnik koji me proganja zavidan je
slavi koju je vidio da ću steći u boju, pa je vojske neprijateljske pretvorio u stada ovaca. Ako ne veruješ, Sancho, kunem te Bogom, učini ovako, pa će ti pući među očima, i ti ćeš videti što ti ja velim: uzjaši magarca i kreni lepo za njima, te ćeš razabrati da se oni, čim odavde malo odmaknu, prevraćaju iz ovnova u ono što su i bili, u prave pravcate ljude, kako sam ih ja tebi maločas prikazao. Ali ne idi odmah, jer mi treba tvoja pomoć: pristupi mi i pogledaj koliko mi zuba kutnjaka i prednjaka manjka, jer meni se čini kao da mi nijednoga nema u ustima.
         Priđe mu Sancho tako blizu da mu je gotovo utaknuo oči u usta, a to baš u onaj čas kad je u don Quijotovu želucu proradio melem, te upravo kad je Sancho stigao pogledati u usta, provali
onda žešće nego iz puške što god je unutri bilo, i sve na bradu milosrdnom perjaniku.
— Majko Božja! — klikne Sancho — što se to dogodilo?

       Jamačno je taj grešnik nasmrt ranjen, pa izbacuje iz usta krv. No kad je malko bolje promotrio, razabere po boji, okusu i mirisu, da nije krv, nego melem iz uljenice, jer je don Quijota video da pije. Tako mu se zgadi i želudac mu se uzburka, da se i on izrigao na gospodara, te njih dvojica budu kano dva bisera. Otrči Sancho magarcu, da iz bisaga izvadi čime bi se otro i čime bi gospodara vidao, a kad ne nađe bisaga, beše mu gotovo da poludi. Uzme opet kleti te odluči u duši da će ostaviti gospodara i vratiti se kući, sve ako izgubio plaću za službu i svu nadu da će vladati onim obećanim
otokom.
      Dotle je don Quijote ustao. Turi on levicu u usta, da mu ne poispadaju zubi, desnicom prihvati vođice Rocinantu, koji se nije ni maknuo od gospodara (tako je on valjan i dobroćudan), i pođe
onamo gde mu je perjanik stao, prsima se na magarca naslonio, a rukom podnimio obraz, kao čovek koji se sav zanio u misli. Kad ga don Quijote spazi kakav je i koliko je ražalošćen, reče mu:
— Znaj, Sancho, da čovek nije ništa više nego i drugi čovek ako ne čini više od drugoga. Sve one oluje što nas biju znakovi su da će se nabrzo razvedriti i da će sunce sinuti i na naša vrata; kako ne
može biti ni zlo ni dobro trajno, iz toga sledi da sada, gde je zlo potrajalo dugo, dobro mora blizu biti. Nemoj dakle tugovati zbog nevolja koje mene stižu, jer tebe ne zapada ništa od njih.
— Kako me ne zapada? — odvrati Sancho. — Zar je onaj kojim su se jučer loptali bio valjda koji drugi a nije bio sin mojega oca? A dvojače koje mi danas nestadoše sa svim mojim imućem, zar
su ičije nego moje?
— Zar su bisage nestale, Sancho? — zapita don Quijote.
— Dabogme da jesu — odgovori Sancho.
— Onda nemamo danas ništa jela — prigovori don Quijote.
— Tako bi nekako i bilo — odvrati Sancho — kad ne bi po ovim livadama bilo biljaka za koje vi, gospodaru, velite da ih poznajete i kojima se u nestašici pomažu takvi zlosretni skitnici vitezovi kao što ste vi.
— Uza sve to — reći će don Quijote — voleo bih ja sada jedan krušac ili pogaču sa dve sardele, nego svekolike biljke koje opisuje Dioskorides, sve ako ga objašnjava doktor Laguna. No bilo kako bilo, uzjaši, dobri Sancho, magarca i hodi za mnom, jer Bog, koji se za sve brine, neće ni nas zaboraviti, pogotovo gde mi njemu ovako služimo, kao što ne zaboravlja mušice u zraku, ni crviće u zemlji, ni
žabice u vodi, nego je milostiv, te daje da sunce sija i dobrima i zlima, a kiša da pada i nepravednicima i pravednicima.
— Vi biste, gospodaru — na to će Sancho — zgodniji propovednik bili nego skitnik vitez.
— Sve, Sancho, znaju i moraju znati skitnici vitezovi — odvrati don Quijote — pa je za prošlih vekova bilo skitnika vitezova koji su znali usred polja izreći propoved ili besedu kao da su doktori s pariškog univerziteta ; po tom se vidi da nikada koplje ne zatupljuje pero, a pero ne zatupljuje koplje.
— Dobro dakle, neka bude kako vi, gospodaru, velite — pristane Sancho. — Hajdemo sada odavde, pa da se pobrinemo gde ćemo noćas prenoćiti, a dao Bog da bude gdegod gde nema pokrivača, ni loptaša, ni sablasti, ni začaranih Maura, jer ako ih bude, dobesa i pita i tepsija.
— Moli, sinko, Boga — reče don Quijote — i vodi kamo te volja, jer sada puštam tebi da odabereš gde ćemo prenoćiti. No ded se maši ovamo i pipni prstom da vidiš koliko mi zuba prednjaka i
kutnjaka manjka na desnoj strani, u gornjoj čeljusti, jer tu me boli.
       Turi Sancho prste, opipa i zapita:
— Koliko ste vi, gospodaru, imali kutnjaka na ovoj strani?
— Četiri — odgovori don Quijote — i još zadnji zub, sve samih čitavih i zdravih zuba.
— Pazite, gospodaru, što velite — opet će Sancho.
— Velim: četiri, a možda je i pet bilo — odgovori don Quijote, jer za svega mi života nije izvučen nijedan zub prednjak ni kutnjak, niti mi je ispao, niti ga je istrošila gnjiloća ili reuma kakva.
— Na ovoj donjoj strani dakle, gospodaru — reći će Sancho — nemate više nego dva i pol kutnjaka, a na gornjoj ni pol zuba, niti ikakav zub, jer tu je ravno kao dlan na ruci.
— Jadna li mene! — zajauče don Quijote kad je čuo tužnu vest svojega perjanika; — voleo bih da su mi odsekli ruku, samo neka nije ona u kojoj držim mač. Jer da znaš, Sancho, usta su bez zuba što i mlin bez kamena, a zub je dragoceniji od melema. Eto, svemu smo tome izvrgnuti mi koji smo od strogoga reda viteškoga. Uzjaši, prijatelju, i vodi, a ja ću za tobom kamo te volja.
       Posluša Sancho i udari onamo gde misli da će naći sklonište, no nije silazio s glavne ceste, koja se onde ravno otegla.
      Jašu oni dakle polagano. Muči don Quijota bol u čeljustima, te on ne može brže. Onda Sancho, da ga zabavi i razveseli, uzme koješta pričati, pa među inim i ovo što će se u idućoj glavi pripovediti.


Devetnaesta glava


O umnim razgovorima koje je Sancho Panza razveo sa svojim gospodarom, i o zgodi koja se don Quijotu dogodila s mrtvacem, uz druge još slavne dogodovštine.


     Čini se meni, gospodaru, sve su te nezgode što su nas ovih dana snašle bile bez sumnje kazna za greh koji ste vi počinili protiv viteškoga reda, jer niste održali zakletvu da nećete jesti hleba sa
stolnjaka, ni s kraljicom se sladiti, sa svim onim što uza to ide, a vi ste se zakleli da ćete izvršavati sve donde dokle god ne otmete šlem onoga Mamina sina, kako li se zove, ne sećam se valjano.
— Sasvim pravo veliš — potvrdi mu don Quijote; — no da ti istinu kažem, ja sam to smetnuo s pameti. Isto tako pouzdano znaj i ti da si ono loptan bio jer si skrivio što me nisi za vremena podsetio.
Ali ja ću to ispraviti, jer u viteškom se redu svemu može doskočiti.
— A zar sam se ja zakleo? — zapita Sancho.
— Svejedno je, sve ako se i ne zakleo — odgovori don Quijote;— čim ja znam da si i ti sukrivac, neće biti zgorega, bilo kako bilo, pobrinuti se da zlu doskočimo.
— Ako je tako — odgovori Sancho — pazite, gospodaru, da ne biste i na to opet zaboravili, kako ste zaboravili na zakletvu; možda će sablasti iznova snaći volja da se još jednom poigraju mnome, a
možda i vama, budu li videle kako ste vi tvrdokorni.

             U tim i takvim razgovorima zatekne ih noć nasred puta, a oni niti imaju niti mogu naći zaklon za noć. A u zao čas ljuto ih mori glad, jer kako nestadoše bisage, nestade im i sva hrana i živež. Da
pako nevolja još gore zagrdi, sluči im se pustolovina koja im se, bez ikakva uvećavanja uistinu takvom prikazala. Zapala prilično mračna noć, ali oni ipak putuju dalje, jer Sancho sudi da mora, kad je to kraljevska cesta, za milju-dve naići svakako na kakvu krčmu. Jašu oni dakle tako, po noći i pomrčini, perjanik gladan a gospodar željan jela, te spaze da im po cesti kojom putuju dolazi u susret silno mnoštvo svetala, kao da su zvezde koje se kreću. Kad ih Sancho opazi, protrne, a ustukne i don Quijote: jedan trgne povodac svojemu magarcu, a drugi vođice svojemu kljusetu, pa zastanu i
pozorno se zagledaju što će to biti. Vide onda da im se svetla približuju, a što im bliže prilaze, sve se većima čine. Kad to spazi Sancho, zadršće kao prut na vodi, a don Quijotu se kosa na glavi
nakostreši. No on se malko ohrabri i progovori:
— Ovo će, Sancho, svakako biti najveća i najopasnija pustolovina u kojoj ću morati pokazati svu svoju hrabrost i snagu.
— Jadna li mene! — zakuka Sancho; — ako to bude pustolovina sa sablastima, otkuda ću ja smoći rebra da izduraju?
— Sve ako su sablasti — odvrati don Quijote — neću ja pustiti ni da ti dlaka poleti s glave. Poslednji se put potitraše tobom jer se ja nisam mogao popeti na zid, no sada smo na ravnu polju, gde ću
se razmahnuti mačem kako me volja.
— Ali ako oni vas začaraju i oslabe, kao što već jesu — reče Sancho — kakva vam korist, bili vi na otvorenu polju, ili ne bili?
— Ja te, Sancho, ipak molim — uzvrati don Quijote — nemoj klonuti, a već ćeš videti da ni ja klonuo nisam.
— Pa neću klonuti, ako Božja volja bude — odgovori Sancho.

     Svrnu oni ustranu s puta i uzmu opet pozorno motriti šta li su te svetlosti koje putuju, te za malo vremena opaze mnoge spodobe u dugim košuljama. Od njihove strahovite pojave zamre sasvim srce
Sanchu Panzi, i on zacvokoće zubima kao da ga trese groznica četvrtača. A zaboboće i zacvokoće još i jače kad su jasno razabrali šta je. Vide da je to dvadesetak ljudi u košuljama, svi na konjima, u
rukama im zapaljene zublje, za njima nosiljka, pokrivena crninom, a iza nje opet šest konjanika, u crnim mantijama koje sežu do nogu mazgama; po polaganom se hodu vidi da nisu konji. Jašu ti ljudi u košuljama i mrmljaju nešto tihim, žalostivim glasom. Takva neobična pojava, u to doba i još u takvoj pustoši, dovoljna je bila da ulije strah u srce Sanchu, pa zamalo i njegovu gospodaru. Don
Quijote se dakle zamislio, a Sanchovu junaštvu ni traga. Palo Sanchu srce u pete, ali nije i njegovu gospodaru, jer njemu u taj mah sine u pameti da je to jedna od onih pustolovina iz njegovih knjiga.
Ona nosiljka, zamisli on, nosila su na kojima leži ljuto ranjen ili mrtav vitez, a njemu je jedinom suđeno da ga osveti. Zato on, bez ijedne reči, pobode svoj ražanj u oklop, ukoči se u sedlu, te s
otmenim, junačkim držanjem stane nasred ceste, kojom oni ljudi u košuljama moraju proći, a kad vidi da su se približili, zavikne iza glasa:
— Stanite, vitezovi, ili ko mu drago da ste, pa kazujte ko ste, odakle dolazite, kamo putujete, koga na tim nosilima nosite, jer sva je prilika da ste vi počinili neku krivicu, ili su je učinili vama, te priliči i potrebno je da ja to znam, pa da vas kaznim za zlo koje ste učinili, ili da osvetim nepravdu koja vam je nanesena.
— Nama se hiti — odgovori jedan od onih u košuljama — a krčma je daleko, pa ne možemo stati da kazujemo što pitate.
       Obode on mazgu i krene dalje. Taj mu odgovor zameri don Quijote ljuto, te on zgrabi njegovu mazgu za žvale i reče:
— Stanite i budite uljudniji, a meni kazujte što sam vas zapitao; ako pak nećete, izlazite mi na megdan.
        Mazga je bila zazorljiva, pa kad ju je uhvatio za žvale, uplaši se ona, propne se i prebaci sa svojim gospodarom unatrag. Jedan momak pešak, kad vidi da se onaj u košulji strovalio, uzme ružiti
don Quijota, a don Quijote, već rasrđen, ne otrpi duže, nego upre svoj ražanj, nasrne na jednoga od onih u crnini i ljuto ga ranjena obori na zemlju. Onda se okrene drugima, pa da vidiš kako ih je
brzo zaokupio i rasterao, te bi rekao da su u taj čas porasla Rocinantu krila, tako je on žustar i hitar bio. Svi su ti u košuljama bili plašljivi i neoružani ljudi, te odmah ustuknu, okane se kavge i
razbegnu sa zapaljenim bakljama po polju, tako te beše kao da se za vesele pokladne noći naokolo zabavljajuči vide. A oni u crnini, zamotani i omotani svojim krilatim mantijama, ne mogoše ni
maknuti se, pa ih don Quijote po miloj volji sve izmlati i potisne ih sa zlosretnoga bojišta, a oni rado izmaknu, jer svi mišljahu da to i nije čovek nego đavo pakleni, koji je udario da im otme mrtvo telo
što ga nose na nosiljci.
      Sve to gleda Sancho, divi se smionosti svojega gospodara i govori u sebi: »Moj je gospodar zaista onako hrabar i junačan kako on i veli.«
     Kraj onoga tamo koga je prvoga zbacila mazga ležala je na zemlji zublja i još gorela. Uz njenu svetlost opazi don Quijote toga čoveka, priđe mu, upre mu šiljak svojega ražnja u lice i zaište neka
se preda, jer ako neće, ubiće ga. A povaljenik mu sa zemlje odgovori:
— Dosta sam se predao, kad se ne mogu ni maknuti, jer mi je prebijena noga. Molim vas, gospodaru, ako ste vi vitez hrišćanin, nemojte me ubiti, da ne učinite veliko zlodelo, jer ja sam licencijat i
primio sam prve redove.
— Koji vas je vrag dovukao onda ovamo — zapita don Quijote— kad ste vi crkveni čovek?
— Koji vrag, gospodaru? — odvrati povaljenik. — Nesreća moja!
— Još gora će vas nesreća snaći — reče don Quijote — ako mi ne udovoljite u svemu što sam vas maločas zapitao.
— Rado ću vam udovoljiti — odgovori licencijat; — znajte dakle, gospodaru, ja sam doduše otoič rekao da sam licencijat, ali nisam, nego bakalaureat, po imenu Alonso López; rodom sam iz
Alcobendasa, dolazim iz grada Baeze, s još jedanaest sveštenika, s onima što su pobegli s bakljama; putujemo u grad Segoviju i pratimo mrtvaca koji je na toj nosiljci. Vitez je taj umro u Baezi i tamo su ga pokopali, a sada mu mi, kako rekoh, prenosimo kosti, da budu sahranjene u Segoviji, odakle je rodom.
— A ko ga je usmrtio? — zapita don Quijote.
— Bog, kužnom groznicom koja ga je snašla — odgovori bakalaureat.
— Onda je mene Bog — reći će don Quijote — rešio muke da osvetim njegovu smrt da ga je slučajno tkogod drugi usmrtio. A kako ga je usmrtio Onaj koji jest, ne mogu no nego da oćutim i
ramenima slegati, jer to bih isto učinio da je i mene samoga usmrtio. Želim pak da biste vi, časni gospodine, znali: ja sam vitez iz Manche, po imenu don Quijote, a moja je dužnost i zvanje
obilaziti po svetu, te ispravljati nepravice i zatirati tegobe.
— Ne znam ja kakvo je to ispravljanje nepravica — odvrati bakalaureat — kad ste vi mene pravoga iskrivili i prelomili mi nogu, koja se neće ispraviti dokle god živim, a tegoba koju ste zatrli eto je
ta da ste navalili na mene tegobu koja će mi biti na potegu doveka. U zao sam se čas sreo s vama, koji idete za pustolovinama.
— Ne zbiva se sve na jedan način — odgovori don Quijote. — Nezgoda vam je bila, gospodine bakalaureate Alonso López, dolaziti obnoć, kako ste došli vi, odeveni u te crkvene košulje, sa
zapaljenim zubljama, mumljajući molitve, zaogrnuti crnim mantijama, tako da ste baš bili nalik na nešto hudo i s drugoga sveta. Nisam zato mogao nikako drukčije nego izvršiti dužnost i vas napasti, a ja bih vas bio napao sve da sam i posigurno znao da ste glavom vrazi pakleni, jer takvima sam ja vas smatrao i držao.
— Kad mi je već ovako dosudila sudbina — reče bakalaureat — molim vas, gospodine skitniče viteže, koji ste mi ljuto zasolili, pomozite mi da se izvučem ispod ove mazge, jer mi je jedna noga
zapala među stremen i sedlo.
— A ja tu pričam u nevreme! — klikne don Quijote. — Što se skanjujete i ne govorite kakva vam je nevolja?
       Zovne on odmah Sancha Panzu, neka dođe, ali taj se ne utrže da bi došao, jer se dao u posao da rastovari jednu mazgu i da joj skine živež što su ga ti čestiti ljudi u svem obilju sa sobom poneli.
Načini on od kabanice vreću, strpa u nju što god je mogao zgrabiti, natovari na svojega magarca, a onda otrči gospodaru koji ga zove, pomogne mu da gospodina bakalaureata izvuče ispod mazge koja ga je prignječila, popne ga na mazgu i da mu baklju. A don Quijote mu kaže neka stigne razišle drugove svoje i neka ih u njegovo ime zamoli da mu oproste što im je nažao učinio, jer nije bio moćan propustiti ono što je učinio. Rekne mu još i Sancho:
— Ako možda gospoda žele znati koji im je junak ovako zapaprio, recite im, gospodine, da je to čuveni don Quijote od Manche, drugim imenom zvan Vitez Tužnog Lika.
       Uputi se sada bakalaur. No zaboravio sam spomenuti da je pre odlaska rekao još don Quijotu:
— Znajte, gospodine, da ste izopćeni, jer ste silovito digli ruku na svetinju, iuxta illud, si quis suadente diabolo, i tako dalje.
— Ne znam ja latinski — odgovori don Quijote — ali dobro znam da nisam digao ruku, nego koplje! Osim toga, nisam ja kanio navaljivati na sveštenike i na crkvene svetinje, koje ja poštujem i
častim kao katolik i veran hrišćanin, koji jesam, nego na sablasti i nemani s drugoga sveta. Pa sve da i jest tako, znam ja dobro kako je Cid Ruy Díaz pred Svetim Ocem skrhao stolicu poslaniku onoga
kralja, te ga je Papa zato izopštio, a onoga se dana hrabri Rodrigo de Vivar, zvani Cid, iskazao kao jako čestit i junačan vitez.
       Kad je bakalaur to čuo, ode, kako je već rečeno, bez ijedne reči dalje, a don Quijote zapita Sancha što ga je navelo da ga krsti Vitezom Tužnog Lika, i nikada, nego baš sada.
— Reći ću vam — odgovori Sancho; — ja sam vas gledao časom uza svetlost baklje što ju je nosio onaj nesretnik, i zbilja vam je od nekoga vremena lice najlošije što sam ja ikada video; možda je
zato što ste se umorili u boju, ili što su vam izbijeni i kutnjaci i prednjaci.
— Nije zato — odvrati don Quijote — nego se valjda mudracu, komu je suđeno da napiše istoriju mojih junačkih dela, učinilo prikladnim da mi bude nadenut nadimak, kao što se nadevao svima skitnicima vitezovima prošlih vremena: jedan se vitez zvao od Plamenoga Mača, drugi od Jednoroga, onaj od Devicâ, onaj opet od Ptice Feniksa, drugi od Orlova, treći od Smrti, te se oni pod tim imenima i znacima znaju po svoj kugli zemaljskoj. Velim dakle: onaj ti je već spomenuti mudrac metnuo sada na jezik i upamet da me prozoveš Vitezom Tužnog Lika, kako sam se ja nakan od dana
današnjega unapred i zvati. A da bi mi to ime još bolje pristajalo, voljan sam, čim bude prilika, da mi se na štit naslika tužna spodoba.
— Nemojte tratiti vreme i novce — reći će Sancho — nego vi, gospodaru, samo pokazujte svoju spodobu i lice, pa neka vas gledaju. Onda će vas i sami, bez ikakve slike i štita, prozvati Vitezom Tužnog Lika. Verujte mi, istinu govorim, i kunem vam se, gospodaru (ali to ja velim samo od šale), da vam je glad i bezubost tako nakazila lice te vam i ne treba, kako već rekoh, ona žalostiva
slika.
     Nasmeje se don Quijote šali Sanchovoj, ali ipak odluči prozvati se tim imenom, pa će moći svoj štit islikati kako je zamislio.
      Htjede don Quijote još pogledati je li ono tijelo na nosiljci sam kostur, ili nije, no Sancho se usprotivi i reče:
— Gospodaru, ovu ste opasnu pustolovinu izvršili bolje nego ijednu koju sam ja vidio. No premda ste vi te ljude pobedili i razvitlali, mogli bi oni ipak promisliti kako ih je razbio jedan čovek, pa da se razjare i posrame te se vrnu, skupe, potraže nas i vrate nam svojski milo za drago. Evo, magarac je spreman, planina je blizu, glad nam je valjan, te što bismo drugo nego lepo strugnuti, jer, kako se veli, mrtvac ide u grob, a živo čeljade za kruhom.
       Potera on magarca i zamoli gospodara da krene za njim. A gospodaru se i samomu učini da Sancho pravo veli, te ga ne uzme više odvraćati, nego udari za njim. Projašu oni delak između dva
brežuljka i stignu u prostranu, sklonitu dolinu. Sancho rastovari magarca, oni se izvale na zelenu travu, i tako, uza začin svoje valjane gladi, doručkuju, poručaju, použinaju, povečeraju, sve u isti
mah, i počaste svoje želuce mnogim dobrim zalogajima što ih na mazgi behu ponela pokojnikova gospoda sveštenici, koji su svagda dobro opskrbljeni. Ali sada naiđe druga nezgoda, po Sanchovu sudu gora od sviju drugih: niti imaju vina, da piju, niti vode, da okvase usta. Mori ih žeđ, te Sancho, gledajući kako je zelenom sitnom travom pokrivena livada na kojoj se nalaze, reče ono što će se u idućoj glavi pripòvediti.

prevod

Iso Velikanović i Josip Tabak
izvor 
                                  Miquel de Cervantes, Don Kihot, prolog, prva glava 
                                 Miquel de Cervantes, Don Kihot, 2,3,4 glava
                                  Miquel de Cervantes, Don Kihot, 5,6,7 glava
                                  Miquel de Cervantes, Don Kihot, 8,9,10 glava
                                  Miquel de Cervantes, Don Kihot, 11,12,13 glava
                                 Miquel de Cervantes, Don Kihot ( 14,15,16 glava )

Нема коментара:

Постави коментар