Mihail Agejev, 'Roman o kokainu'- prikaz

Prva minuta – osećam lagani dodir oko vrata.

Dodir je sve topliji, širi se telom. U sledećoj minuti me ispod prsne kosti zapljuskuje hladni val, nakon čega moje misli postaju neobično jasne a radna sposobnost iznimna. Nestaje svaki neugodan osećaj. Duhovna snaga čoveka doseže svoj vrhunac.

Mihail Bulgakov, Morfij

Kokain je vrag u bočici – tvrdio je nesretni doktor Poljakov u kultnoj pripovijetci Morfij Mihaila Bulgakova, nakon što je kokainom pokušao nadomestiti morfij: „Odmah nakon ubrizgavanja (...) nastupa stanje apsolutnoga spokoja koje ubrzo prelazi u oduševljenje i blaženstvo. To traje tek minutu-dve. Zatim sve iščezava u nepovrat. Nastupa bol, užas, tama“. Upravo je taj polagani pad u bezdan zabeležio i Vadim Maslennikov – glavni junak Romana s kokainom ... „Telo se tromo opuštalo, u ljutitom očaju od neizrecive tuge koja se pojavila ko zna otkud, čiji su se nokti urezivali u dlanove, a pamćenje je kao kod mučnine odbacivalo sve, i ja sam gledao, nisam mogao ne gledati te vizije srama“.

Nisu narkotici jedino obeležje koje je zajedničko spomenutim književnim delima, no pre razotkrivanja veze koja među njima postoji nužan je povratak u sada već daleku 1934. godinu. Tri su se značajne koincidencije tada odigrale:

Na Prvome kongresu Saveza sovjetskih pisaca socijalizam je konstituisan kao jedina moguća književna estetika i vrhunaravna umetnička doktrina; iste je godine španski teoretičar Federico de Onis u Antologiji španjolske i latinoameričke poezije među prvima upotrebio termin postmodernizam, a u pariškome časopisu ruske emigracije Čisla izašao je Roman s kokainom (izvorno Istorija s kokainom, tj. Pripovest s kokainom) – delo koje u jeku socrealističke propagande donosi gotovo postmodernističku ispovest mladića narkomana. Umesto traženih socrealističkih postulata, kao što su jasnoća, heroizam, optimizam, nada i svrhovitost, Roman s kokainom već u naslovu koketira sa „zabranjenim“ i unosi u svoju pripovednu maniru filozofičnost, razlomljenost i jezičnu hiperboličnost, a problemu seksualnosti, zavisnosti i ljubavi pristupa fiziološki, pa čak i nihilistički. Iako prevoditeljica Irena Lukšić u izvrsnom pogovoru tvrdi kako je Roman s kokainom mogao postati jedan od stupova postmodernističke poetike (da je kojim slučajem napisan 1970-ih godina), čini mi se da je posredi sretan spoj realističko-filozofske tradicije u maniri Dostojevskoga s modernističko-postmodernističkim elementima. Dve su tzv. postmodernističke dimenzije romana: jedna se odnosi na otvorenu i skrivenu mrežu intertekstualnih aluzija, a druga na skrivenoga autora.

Potraga za autorom

Naime Roman s kokainom potpisuje izmišljeno ime, tačnije autor pod pseudonimom – što za rusku književnosti i nije neka novost (dovoljno je spomenuti Andreja Beloga ili Maksima Gorkoga), no ono po čemu je poseban jest činjenica da je pitanje autorstva razrešeno tek 1997. godine! Irena Lukšić u pogovoru romana donosi svaku etapu te neverovatne detektivske potere za identitetom autora, skrivenoga iza pseudonima Mihail Agejev. Potera za „stvarnim“ autorom Romana s kokainom aktualizira se i intenzivira 1980-ih godina, kada se na popisu mogućih autora romana našao Vladimir Nabokov (koji se svojedobno koristio pseudonimom Sirin). 

„Od svih je emigrantskih pisaca samo Sirin-Nabokov dosegnuo slično majstorstvo, a Roman s kokainom po svojoj strukturi podseća na celi niz Nabokovljevih romana iz 1930-ih, ali i kasnijih godina (…) Nadajmo se da će već sutra postati jasno da je posredi deveti po redu roman jednoga od najvirtuoznijih i najjezivijih pisaca 20. veka“ – pisalo je u novinama Vestnik RHD 1986.

 Književni teoretičari M. Sorokina i G. Superfin su 1996. javnosti predočili čvrste dokaze zahvaljujući kojima su Nabokova izbrisali s popisa potencijalnih kandidata te ubacili novo ime. Serkov je 1997. objavio pisma u kojima se spominje priča o Vadimu Maslennikovu, kraj čijega je tela pronađena bočica s natpisom 1 gr. Cocain hydrohlor. Autor tih pisama bio je neobičan Rus burnoga života, profesor nemačkoga jezika na Pedagoškome fakultetu u Jerevanu, gde je preminuo 1973. Ime mu je bilo Mark Levi te je upravo on autor koji se skrivao iza pseudonima Mihail Agejev.

Formiranje narkomana

Roman s kokainom pisan je u dnevničkoj formi koju krasi četverodelna kompozicija; dnevnik hronološki beleži duhovni, moralni i fizički raspad glavnoga junaka – Vadima Maslennika – od gimnazijskih dana (u prvome poglavlju naslovljenom Gimnazija) preko kokainskoga ludila (treće poglavlje Kokain) do neminovne smrti (u poslednjemu poglavlju Misli, koje ima ulogu svojevrsnoga epiloga). Da posredi nije tek roman o kokainu dokazuje drugo poglavlje, aluzivno naslovljeno Sonja. Međutim nije samo otvoreno intertekstualno evociranje Sonje Marmeladove iz romana Zločin i kazna – tačnije dekonstrukcija tipično ruske heroine, svetice i prostitutke, čija čistoća srca spašava junaka od njega samoga – jedina poveznica s Dostojevskim. Dmitrij Merežkovski je još 1934. oduševljeno pohvalio živ i slikovit jezik koji istovremeno podseća na Bunina i na Sirina (tj. Nabokova), ali je također ustvrdio da se njegova „nutrina“ (točnije, filozofska potka i način obrade teme) udaljava od spomenutih autora i približava nasleđu Fjodora Dostojevskoga. Poznati kulturolog i stručnjak za rusku emigrantsku književnost Vladimir Vejdle mu je pak zamerio jezičnu nezgrapnost (tačnije, jezičke defekte), ali je apostrofirao neobičnu, gotovo magnetsku privlačnost romana, koja nikoga ne može ostaviti ravnodušnim. Kritika je Roman s kokainom uglavnom povezivala s romanom Mladić (Podrostok, 1875) Dostojevskoga, u fokusu kojega je problem formiranja ličnosti kroz turgenjevljevsku dihotomiju očeva i dece, no uticaj Dostojevskoga je kudikamo dublji (sukob dobra i zla kao moralne i duhovne kategorije; nemogućnost emocionalnoga sazrevanja; grad kao arena večitih klasnih diskriminacija; motiv poniženoga i uvređenoga dostojanstva i sl.). Stoga ni najmanje ne čudi što je Merežkovski ustanovio da je Agejev (tj. Levi) Dostojevski 20. veka, tačnije Dostojevski 1930-ih godina.

Neuočena veza: Agejev i Bulgakov

Savremena kritika Roman s kokainom vrlo često dovodi u vezu s Marcelom Proustom i Jeromeom Salingerom, čime se verovatno želi naglasiti bliskost s temom adolescencije, odnosno odrastanja. Međutim zanimljivo je to što niko nije uočio mnogo bližu, rusku vezu, koja se gotovo sama od sebe nameće. Svega nekoliko godina pre no što će 1934. u emigraciji biti objavljen Roman s kokainom, 1927. u Rusiji izlazi pripovetka kakva u 1930-ima nikada ne bi mogla biti objavljena. Reč je, dakako, o Bulgakovljevome Morfiju, koji već u naslovu eksplicitno najavljuje temu dela – baš kao što je to učinio Agejev. Ni u Bulgakovljevu ni u Agejevljevu slučaju zavisnost nije jedina tema, uprkos tomu što je ključna, centralna. Sporedna no važna tema koja se suptilno provlači u Morfiju i Romanu s kokainom jest odrastanje u posebnim društvenim okolnostima. Bulgakovljev Poljakov je mlad i neiskusan lekar, tek diplomirani student, čije dnevničke beleške nastaju posebne 1918. u ruskoj zabiti, ali i u samome epicentru revolucionarnih zbivanja koja su potresla zemlju – u turobnoj i razorenoj, ratom opustošenoj Moskvi. I Poljakov i Maslennikov dele istu sudbinu, izvesnu već od prvih stranica – smrt. Agejevljev Vadim nije okončao fakultet; u njegovim je beleškama predočena životna putanja koja započinje u gimnazijskim danima (1914) i završava u prvim studentskim godinama (1919). Budući da je Vadim fokalizator Agejevljeva romana, iznimno je važna priroda njegovih beležaka, tj. izbor događaja koje stavlja u žarište svoga pripovedanja. To su pretežno intimna internalizirana zapažanja koja govore o nemogućnosti prihvatanja sveta, o tvrdoglavoj otuđenosti glavnoga junaka. Budući da ona dostiže svoj vrhunac u narkomanskome deliriju, stiče se utisak da su opijati tek narativni manevar koji će junakov usađeni nihilizam samo vinuti do neslućenih visina pre neminovnoga pada. Ali hronologija Vadimove propasti nije lišena društveno-političkih zapažanja i komentara. Štaviše, upravo jednim takvim komentarom roman započinje i završava. U gimnazijskim beleškama Vadima Maslennikova kroz potrete četiri mladića-gimnazijalca Agejev je podario četiri tipa intelektualaca u dorevolucionarnoj Rusiji. Samo će se jedan od njih proslaviti u Rusiji 1919, a to je Burkevic – utelovljenje novoga socijalističkoga čoveka. Upravo je njemu posvećen epigraf romana – Burkevic je odbio. Istim rečima roman i završava, uz pojašnjenje da je Maslennikovljev život zavisio o dobroj volji jedne visokopozicionirane osobe koja je rukovodila bolnicom i primanjem bolesnika. Taj je pretpostavljeni – sad je već posve jasno – bio upravo Burkevic.

Ivana Peruško

izvor 



II crtica 
-------
Roman s kokainom Mihaila Agejeva (pravim imenom Mark Levi) objavljen je u Parizu gde je, iz Istanbula, godine 1933. pristigao na konkurs  za najbolja prozna dela ruske emigracije. Rukopis je, kao i sve ostale, primio kritičar Georgij Adamovič, te ga isključio iz konkursa jer isti nije bio potpisan šifrom, kako su propozicije nalagale, već imenom i prezimenom. Uglednom kritičaru Roman s kokainom se svideo pa ga je prosledio uredniku časopisa Čisla, Nikolaju Ocupu koji stupa u kontakt s autorom, otkupi od njega prava i objavi ga u 10. knjizi za 1934. godinu.

Kratki roman Mihaila Agejeva privukao je pažnju kritike, a jedan od prvih koji je napisao osvrt o njemu bio je upravo Adamovič. Već 1935. uredništvo časopisa Čisla zamoli pesnikinju Lidiju Červinsku da u Istanbulu pronađe autora i sredi s njim prava za knjigu. Červinska, koja je tamo odlazila u posetu roditeljima, pronalazi Marka Levija/Agejeva u ludnici iz koje će ga ubrzo izvući van i čuti neverovatnu Levijevu životnu priču. Vrativši se u Pariz poetesa je ponudila novinama priču o neobičnom susretu, no niko joj nije verovao ni reč.

Godine 1936. Roman s kokainom izlazi u obliku knjige i postaje kulturni događaj godine. Kritičari ga porede s delima Nabokova i Dostojevskog, ali rat već kuca na vrata, a kako ni od samog autora nema ni traga ni glasa, roman pada u zaborav.

Skoro pola veka kasnije, 1983., prevoditeljica L. Chweitzer pronaći će Agejevljev roman u jednom antikvarijatu u Marseilleu, prevesti ga na francuski, nakon čega sledi reprint na ruskom, te prevodi na gotovo sve veće evropske jezike.

Ko je tajanstveni autor? Novinari, knjiški ljudi, nagađali su ko bi se mogao kriti iza pseudonima Mihail Agejev. Červinskoj, koju pronalaze u jednom staračkom domu, opet niko ne veruje. Po jednoj teoriji Agejev bi mogao biti Vladimir Nabokov.

Tajna je otkrivena tek devedesetih, nakon raspada SSSR-a i otvaranja do tad dobro čuvanih i javnosti nedostupnih državnih arhiva. To je ipak Mark Levi. Godine 1942. turske vlasti deportovale su ga u SSSR, nastanio se u Erevenu, glavnom gradu Armenije, gde je na ondašnjem Erevenskom Pedagoškom fakultetu predavao nemački jezik i književnost. Umro je 1973., deset godina pre nego će njegovo delo biti otrgnuto od zaborava.

Roman s kokainom podeljen je na četiri dela. U prva dva, Gimnazija i Sonja, Vadim Maslenikov pripoveda o svojim školskim danima i ljubavnim zgodama. Neke od školskih drugova, čiji su komplicirani karakteri vrlo umešno napisani, biće pronađeni u onim državnim arhivama i to, više-manje, pod točno onim imenima koja Levi i koristi u romanu.

Levijev Maslenikov, kako je to kritika podvlačila još tridesetih, u prvim poglavljima, pa i kasnije, neodoljivo podseća na A.M. Dolgorukog iz Mladića F.M. Dostojevskog. Vadim Maslenikov zasigurno ne spada u najsimpatičnije literarne likove u istoriji književnosti. Već na prvim stranicama nailazimo na silnu odbojnost koju ovaj mladić oseća prema majci, staroj i neuglednoj ženi, pa on nipošto ne želi da neko od školskih kolega dozna da on ima ikakve rodbinske veze s tom sirotom staricom.

Gotovo mrzeći majku, iako mu ona ne čini ništa nažao osim što postoji, Maslenikov mrzi i samog sebe. U njemu grmi oluja suprodstavljenih osećaja gurajući ga u stanje trajnog nezadovoljstva životom. Njegovi prijatelji uglavnom žive puno bolje od njega, a neki i na visokoj nozi rasipajući novce na kratkotrajna zadovoljstva. Nakon iskustva sa Sonjom, ženom starijom od njega i ljubavi koja ostaje nerealizirana i nedorečena, Maslenikov se nađe u ponešto drugačijem društvu.

Njegovi novi prijatelji zavisnici su o belom prahu, pa slab kakav već jest, i on ubrzo propada u kokainsku izmaglicu. U trećem i četvrtom poglavlju, Kokain i Misli, svedočimo propadanju ovog mladog, nesretnog čoveka. Vrlo detaljni i uverljivi opisi iskustva s kokainom temeljeni su na stvarnom iskustvu autora Marka Levija, a o čemu je u Istanbulu pričao poetesi Červinski – ženi kojoj se nije verovalo.
Bitna razlika je u tome šta je autor prebrodio sve svoje krize i dočekao mirnu, verojatno i dosadnu, duboku jesen svog života u Erevenu.

Koliko god mi preporučivali Roman s kokainom kao vredno književno delo, valja ipak reći da je priča o životu Marka Lazareviča Levija, posebno period do 1942., zanimljivija od njegovog, danas već kultnog dela.

Roman s kokainom štampan je u višemilionskom izdanju , doživeo je pozorišno (2004.) i filmsko uprizorenje (2012.)....
izvor