25.03.2017.

Dik K. Filip, Marsovsko vremensko iskliznuće






1.

Iz dubina fenobarbitalnog dremeža Silvija Bolen začu nešto kako doziva. Oštro, to nešto je probijalo slojeve u koje je ona utonula, ozleđivalo njenu savršenu predanost ne-jastvu.

"Mama", pozva njen sin opet, odnekud izvan kuće.
 Ona sede i otpi gutljaj vode iz čaše pored kreveta; stade bosim stopalima na pod i ustade, što nije bilo lako. Časovnik je pokazivao devet i trideset. Pronađe kućnu haljinu, ode do prozora.

    Ne smem više trpeti ovo, pomisli ona. Bolje je podleći šizofrenom procesu, pridružiti se ostalom svetu. Ona podiže roletnu sa prozora; sunce, sa svojom dobro znanom, crvenkastom, prašnjavom nijansom, ispuni joj vid, čineći gledanje nemogućim. Ona podiže šaku i doviknu: "Šta je, Dejvide?"

   "Mama, stigao rovoplovac!"
   Znači, danas mora biti sreda. Ona klimnu glavom, okrete se i pođe nesigurnim korakom iz spavaće sobe u kuhinju, gde uspe da pristavi džezvu dobre, solidne, zemaljske kafe.
    Šta moram sad da radim? - upita se ona. Sve je spremno za njega. Dejvid će u svakom slučaju primetiti. Ona odvrte vodu u umivaoniku i ispljuska lice. Od te vode, neprijatne, u kojoj se videla nijansa boje, ona se zakašlja. Trebalo je da ispraznimo rezervoar, pomisli ona. Da ga izribamo, podesimo dotok hlora, vidimo koliko ima zapušenih filtera. Možda su svi zapušeni. Zar ne birovoplovac to mogao? Ne; to nije posao UN.
    "Da l' sam ti ja potrebna?" upita ona, otvarajući zadnja vrata. Vazduh se zakovitla ka njoj, hladan,zagušen finim peskom; ona otkloni glavu i oslušnu Dejvidov odgovor. Dečko je bio uvežban da kažene.
   "Pa, ne", progunđa mališan.
    Kasnije, dok je sedela u kućnoj haljini za kuhinjskim stolom i pila kafu, sa tanjirom dvopeka i sosom od jabuka ispred sebe, gledala je, kroz prozor, kako dolazi rovoplovac, u malom čamcu sa ravnim dnom koji je pućkao duž kanala, odmicao svojom službenom putanjom, nikad žurno, ali uvek stižući na vreme. Godina beše 1994, druga nedelja avgusta. Čekali su jedanaest dana, a sada će dobiti svoj deo vode iz velikog rova koji prolazi duž njihovog reda kuća, milju ka marsovskom severu.

    Kanalski čamdžija, rovoplovac, privezao je plovilo nadomak prelivne kapije i upravo sad iskočio na suvo, otežan okruglom torbom, koja je bila zaštićena prstenovima - u njoj je nosio dokumente - i alatom za okretanje kapije. Na sebi je imao sivu uniformu isprskanu blatom i visoke čizme koje su, zbog sasušenog mulja, bile smeđe boje. Nemac? Ali nije bio Nemac; kad je okrenuo glavu, ona videda mu je lice ravno i slovensko, a na sredini šapke, iznad štitnika za oči, crvena petokraka. Bio je, dakle, red na Rusa, ovog puta; a ona je bila izgubila iz vida taj njihov raspored.

     Ali, očito, nije samo ona izgubila iz vida raspored 'rotacije' službenika Ujedinjenih Nacija naovim poslovima raspodele vode. Jer ona sad vide porodicu iz susedne kuće, Štajnerove, koja se pojavila na svom prednjem tremu, pripremajući se da iziđe pred rovoplovca: svo šestoro, otac, krupna, debela majka i četiri plavokose, okrugle, bučne devojke.
     Rovoplovac je pristupio poslu: zatvorio je vodu Štajnerovima.
     "Bitte, mein Herr", poče Štajner, ali onda i on vide crvenu zvezdu, i zaćuta.
    Silvija se, u sebi, nasmeši. Živa šteta, pomisli ona.
    Otvorivši zadnja vrata, Dejvid žurno uđe u kuću. "Znaš šta, mama? Štajnerovima procurio rezervoar sinoć i pola vode im isteklo! Zato sad nemaju dovoljno za baštu, pa će im se osušiti, kaže gospodin Štajner."
    Ona klimnu glavom i pojede poslednje parče dvopeka. Pripali cigaretu. "Zar to nije strašno, mama?" upita Dejvid.

    Silvija reče: "I zato bi tajnerovi hteli da im voda ostane uključena još samo malo duže."
    "Ne možemo dopustiti da im bašta uvene. Pamtiš koliko smo imali nevolja sa našom repom? Pa nam je gospodin Štajner dao onu hemikaliju sa Doma, koja je poubijala bube kod nas, a mi smo reklida ćemo dati njima deo repe, al' nismo, zaboravili smo."
    Ovo je bilo istina. Silvija se priseti, sa trzajem krivice: jesmo im obećali... a oni nikad ni reč nisu rekli, iako su sigurno zapamtili. A Dejvid se večito igra tamo kod njih.
     "Molim te, idi i razgovaraj sa vodadžijom", molio je Dejvid.
    Ona reče: "Možda bismo mogli da im damo deo naše vode, kasnije ovog meseca; kroz crevo, odnaše bašte do njihove. Ali ne verujem u to o curenju; oni uvek hoće više vode nego što je njihov deo."
     "Znam", reče Dejvid i obori glavu.
     "Ne zaslužuju, Dejvide. Niko to ne zaslužuje."
     "Oni samo ne znaju kako da održavaju imanje da dobro ide", reče Dejvid. "Gospodin Štajner pojma nema o alatima."
    "Onda su sami odgovorni za to." Osećala se razdražljivo. Pade joj na um da još nije sasvim budna; treba progutati jedan deksamin, inače joj se oči neće nikako otvoriti, sve do pada noći, a tad će biti vreme za sledeći fenobarbital. Ode do ormanića za lekove, u kupatilu, skide sa njega bočicu zelenih, sitnih pilula u obliku srca, otvori je i prebroja; samo su dvadeset tri preostale, pa će ona uskoro morati da se ukrca u veliki traktor-bus, da pređe pustinju i stigne do grada, da u apoteci dobijenovo 'punjenje'.
     Iznad njene glave začu se bučno, odjekujuće klokotanje. Njihov ogromni limeni rezervoar na krovu počeo se puniti. Kanalski plovilac preusmerio je tok vode iz prelivne kapije; molbe Štajnerovih bile su uzaludne.
     Obuzeta sve jačim osećanjem krivice, ona napuni čašu vodom da bi popila jutarnju pilulu. Kad bi bar Džek bio češće kod kuće, reče ona sebi; ovde je tako prazno. Ovo je jedan oblik varvarstva; ovo sitničarenje na koje smo primorani. U čemu je smisao sveg ovog sitnog kavženja i napetosti, ovog strašnog drhtanja nad svakom kapljicom vode, koje preovlađuje našim životom? Trebalo bi da postoji nešto više od toga... Nama je obećavano tako mnogo, na početku.
     Iz jedne od obližnjih kuća na jednom dreknu zvuk radio-aparata; muzika za igru, a onda reklama za nekakvu poljoprivrednu mašinu.
    "...dubinu i ugao brazde", treštao je glas spikera, odjekivao u hladnom, svetlom jutarnjem vazduhu,"sa pretpodešavanjem i samopodešavanjem, tako da i najneveštiji vlasnik može, maltene iz prvog pokušaja..."
     Vrati se muzika za igru; ljudi su promenili stanicu.
    Diže se još jedna vrsta galame, svađa neke dece. Da li će celog dana biti ovako? - upita se ona, neznajući da li je sposobna da se suoči sa takvim danom. A Džek je poslom odsutan, i vratiće se tek za vikend - to je maltene kao da nije udata, kao da nema muža. Zar sam emigrirala sa Zemlje radi ovoga? Ona pritisnu šake na uši, ne bi li izbacila buku radija i dečurlije.
      Treba da se vratim u krevet, gde mi je mesto, pomisli ona i nastavi, najzad, da se oblači za predstojeći dan.


U kancelariji svog poslodavca u centru grada zvanog Bančivud Park, Džek Bolen je razgovarao radio-telefonom sa svojim ocem u Njujorku. Satelitska veza kroz milione kilometara svemirskog prostora nije bila osobito dobra. U tome je bilo 'stanje uobičajeno'; ali cenu razgovora plaćao je LeoBolen.            
    "Šta ti to znači, planine Frenklina D. Ruzvelta?" upita Džek jakim glasom.
     "Mora biti da si pogrešio, tata, nema ničega tamo - to je potpuna pustoš. Kao što će ti reći svako u nekretninama." Dođe glas njegovog oca, slabo čujan.
      "Ne, Džek, ja verujem da je dobro. Želeo bih da dođem, pogledam i porazgovaram sa tobom. Kako su Silvija i dečak?"
     "Fino", reče Džek. "Ali, čuj, nemoj se obavezivati, jer poznata je činjenica da svaka prodaja zemljišta na Marsu izvan onih delova kanalske mreže koji rade - a samo oko deset postotaka radi -znači, otprilike, golu prevaru." Nije mogao shvatiti kako to da njegov otac, sa toliko godina iskustva u poslu, i to baš u ulaganju u još nerazvijena zemljišta, zaluta u tako promašenu investiciju. Plašilo ga je to. Možda mu je otac, u ovim godinama otkad se nisu videli, ostario. Pisma kazuju vrlo malo; otacih samo diktira nekoj od daktilografkinja svoje kompanije.
      Ili možda vreme drugačije teče na Zemlji nego na Marsu; Džek je pročitao jedan članak o tome u nekom žurnalu za psihologiju. Njegov otac će stići kao teturavi, sedi, ostareli relikt. Može li senekako izbeći ta poseta? Dejvid bi rado video svoga dedu, a i Silviji je drag. U sluhu Džeka Bolenaslabi, daleki glas nastavi da priča njujorške vesti, koje ga ni najmanje nisu zanimale, bile su mu nestvarne. Pre deset godina učinio je ogroman napor da se odvoji od svoje zajednice na Zemlji, i uspeo je u tome; nije više želeo da sluša o njoj.
       Ipak, veza sa ocem je ostala, a uskoro će biti i ojačana očevim prvim putovanjem sa Zemlje; starie oduvek želeo da poseti neku drugu planetu pre nego što bude 'prekasno' - drugim rečima, pre negošto umre. Leo je čvrsto rešio. Ali, uprkos poboljšanjima kod velikih međuplanetnih brodova, putovaje ostaje rizično. To Leu ne smeta. Ništa njega neće odvratiti; štaviše, on je već izvadio rezervacije.
      "Bože, tata", reče Džek, "sigurno je divno što se osećaš sposoban da potegneš na tako naporno putovanje. Nadam se da si u dovoljno dobroj formi za njega." Pomirio se.
     Naspram Džeka, njegov poslodavac, gospodin Ji, uputi mu pogleda i podiže žuti listić hartije sa zapisanim servisnim pozivom. Mršavi, izduženi gospodin Ji, sa kravatom i odelom na jedan red dugmadi... Kineski stil odevanja, nepopustljivo ukorenjen u ovo tuđinsko tlo; autentičan jednako kao da Ji posluje u centru Kantona.
      Gospodin Ji pokaza prstom na listić papira, a onda svečano, pantomimom, odglumi značenje: prvo se poče stresati, pa presipati nešto iz desne ruke u levu, pa otirati znoj sa čela i potezati okovratnik. Onda osmotri ručni časovnik na svom koščatom zglavku. Rashladni aparat na nekoj mlečnoj farmi se pokvario, shvati Džek Bolen, i stvar je hitna, mleko će se ukvariti kad se, zbog dnevne vrućine, zagreje.
      "U redu, tata", reče on, "čekaćemo tvoj telegram." Onda se pozdravi i spusti slušalicu."Izvinjavam se što sam tako dugo telefonirao", reče on gospodinu Jiu. Pruži ruku da dohvati listić.
    "Starija osoba ne bi trebalo da putuje ovamo", reče gospodin Ji svojim smirenim, nepopustljivim glasom.
    "On je čvrsto rešio da se uveri kako mi napredujemo", reče Džek.
    "A ako ne napredujete onako brzo kao što bi on želeo, može li vam pomoći?" Gospodin Ji se nasmeši prezrivo. "Da li se od vas očekuje da ste pronašli neko bogatstvo? Reci mu da dijamanata nema. To su pokupile UN. A što se tiče ovog poziva koji ti dadoh: u evidenciji stoji da smo na toj rashladnoj jedinici radili mi, pre dva meseca, zbog iste žalbe. Nešto ima u izvoru ili u dovodu energije. U nepredvidljivim trenucima, motor počne da usporava, sve dok ga bezbednosni prekidačne isključi da ne bi pregoreo."
       "Videću šta još crpe snagu iz njihovog generatora", reče Džek.
      Nije lako raditi za gospodina Jia, pomisli on, penjući se uz stepenište, do krova, na kome su bili parkirani helikopteri kompanije. Sve se vodi racionalno. Gospodin Ji izgleda i ponaša se kao nešto što je sklopljeno da bi kalkulisalo. Pre šest godina, kad mu je bilo dvadeset dve, Ji je izračunao da na Marsu može zarađivati bolje nego na Zemlji. Na Marsu je postojala silna potreba za servisnim održavanjem svakojake mašinerije, svega i svačega što ima pokretne delove, zato što je cena prevozanovih mašina sa Zemlje tako visoka. Stari toster, koji se na Zemlji bez razmišljanja baci u smeće, na Marsu mora biti održavan u upotrebi. Gospodinu Jiu se dopadalo, u načelu, spasavanje pokvarene mašinerije. Nije odobravao nikakvo rasipništvo, zato što je odgajen u štedljivoj, puritanskoj atmosferi Narodne Kine. A pošto je radio kao elektroinženjer u provinciji Honan, imao je potrebnu stručnost. Zato je na veoma smiren i metodičan način doneo odluku koja kod većine ljudi znači i katastrofalan emocionalni potres; zakazao je svoje emigriranje sa Zemlje, isto kao što bi zakazao odlazak kod zubara koji bi mu napravio zubnu protezu od nerđajućeg čelika. Znao je, do poslednjeg UN dolara, koliko će moći da smanji organizacione troškove kad uspostavi svoju firmu na Marsu. Bila je to operacija sa uzanom marginom zarade, ali vrhunski profesionalna. Tokom šest godina, od 1988, širio je posao, tako da su sad njegovi serviseri prvi pozivani u hitnim slučajevima - a šta, u koloniji koja još i sad ima teškoća da odgaji rotkvice i da rashladi svoju majušnu proizvodnju mleka, šta nije hitan slučaj?

     Zatvorivši vrata helikoptera, Džek Bolen pokrete motor i uskoro se uzdiže nad građevine Bančivud Parka, u izmagličasto, tupo nebo prepodneva, polazeći na svoj prvi današnji servisni zadatak.
     Daleko na desnoj strani, jedan ogroman brod je, dovršavajući putovanje sa Zemlje, sletao na bazaltni krug koji je služio kao prijemno polje za žive terete. Drugi tereti morali su biti spuštani sto milja istočno. Ovo beše putnička letelica prve klase; uskoro će ga posetiti daljinski kontrolisani uređaji koji će tako 'ostrigati' putnike, da na njima neće ostati nijedan virus niti bakterija, insekt niti semenka korova; oni će izići nagi kao na dan kad su se rodili, proći kroz hemijska kupatila, nezadovoljno prebroditi osam sati testiranja - a onda, najzad, biti pušteni na slobodu, gde će svako morati da se potrudi da, kao jedinka, opstane, pošto je opstanak kolonije već osiguran. Neko će, možda, čak biti poslat natrag, na Zemlju, ako je njegovo zdravlje, u napornim uslovima putovanja, popustilo na takav način da se može posumnjati u genetske defekte. Džek zamisli svoga oca kako strpljivo podnosi postupke pri imigraciji. Mora se to proći, dečko moj, rekao bi tata. Potrebno je. Starac sa cigarom, zadubljen u misli... filozof čije se ukupno školovanje sastojalo od sedam godina u jednoj njujorškoj osnovnoj školi, i to u razdoblju kad je na takvim mestima vladalo najveće divljaštvo. Čudna stvar, pomisli on, kako se karakter ipak ispolji. Stari je u dodiru sa nekim nivoom znanja koji mu kazuje kako se treba držati, ne u socijalnom nego u nekom dubljem, trajnijem smislu. Prilagodiće se on ovom svetu, ovdašnjim prilikama, zaključi Džek. Tokom svoje kratke posete prilagodiće se bolje nego što smo uspeli Silvija i ja. Otprilike jednako dobro kao Dejvid...
       Dobro će se slagati ta dvojica: njegov otac i njegov sin. Obojica oštroumni i praktični, a ipak, obojica i nepredvidljivo romantični, kao što pokazuje ova 'bubica' njegovog oca da kupi zemljišne posede negde u planinama F.D.R-a. Bio je to najnoviji grcaj nade iz pluća jednog starog čoveka, ali čoveka čiji izvor nade nikako da presuši. Tu se zemljišni posed daje praktično besplatno, pa ipak niko neće da kupi; tu je autentična 'divlja krajina', što nastanjivi delovi Marsa, naravno, nisu. Ispod sebe, Džek vide Kanal senatora Tafta i poče leteti uporedo s njim; kanal će ga odvesti do mlečne farme Mak Olifa, koja se sastoji od mnogo hiljada hektara svenule trave i od krda krava koje su nekad, davno, bile izvrsni primerci sorte 'džersi', a sada, izobličene zbog života u ovako nepravednoj sredini, samo liče na svoje pretke. Ovo je nastanjivi Mars; ova zamalo-plodna paukova mreža linija koje se radijalno šire, ponegde ukrštaju, i koje su uvek dovoljne da održe život, jedva i ne više od toga. Taft, sada tačno ispod njega, pokaza tromu i odvratno zelenu vodu; voda se na određenim mestima preliva i filtrira, ali ovde se videlo šta se sve, vremenom, nakuplja u njoj, pesak, ljigavi mulj, zagađivači, tako da je ne može piti niko. Bog zna kakve su alkalne materije stanovnici već apsorbovali i ugradili u svoje kosti. Ali živi su. Ta voda ih nije ubila, tako žutosmeđa i puna sedimenata. A na zapadu su planinski lanci koji čekaju da ljudska nauka naskoči na njih i prenese im svoje čudo.

      Arheološke ekipe, koje su sletele na Mars početkom sedamdesetih godina, živo su radile na utvrđivanju različitih etapa uzmicanja one ranije civilizacije, koju je ljudska sad počela zamenjivati. A ta ranije nije, ni u jednom trenutku, nastanila samu pustinju. Očigledno se, poput civilizacija na Eufratu i Tigru na Zemlji, držala na onim terenima koje je mogla navodnjavati. Na svom vrhuncu, stara marsovska kultura zauzimala je jednu petinu površine Marsa, a četiri petine je ostavila u nedirnutom, prirodnom stanju. Kuća Džeka Bolena, na primer, blizu ukrštanja Kanala Vilijema Batlera Jejtsa i Kanala Herodota: ta kuća stoji maltene na rubu mreže kojom je bila postizana plodnost u proteklih pet hiljada godina. Bolenovi su stigli među poslednjima; a kad se to dešavalo, pre jedanaest godina, niko nije znao da će priliv doseljenika tako naglo presahnuti.
     Radio-aparat u helikopteru poče ispuštati šum statike, a onda limena verzija glasa gospodina Jiareče: "Džek, imam još jedan servisni poziv da ti dodam. Vlasti iz UN kažu da u Javnoj školi ima kvar, a da njihov majstor nije tu."
     Džek podiže mikrofon i reče u njega: "Žao mi je, gospodine Ji - mislim da sam ti rekao da ja nemam obuku ni da pipnem te mašine u školi. To bi trebalo da daš Bobu ili Pitu." Ne mislim nego znam da sam ti rekao, reče on sebi.
      Na svoj logični način, gospodin Ji reče: "Ova popravka je od životnog značaja, pa je, zbog toga ,mi ne možemo odbiti, Džek. Mi nikad nijedan servisni posao nismo odbili. Tvoj stav nije pozitivan. Moraću insistirati da se uhvatiš ti ukoštac sa tim poslom. Čim bude moguće, poslaću još jednog servisera u školu, da ti pomogne. Hvala ti, Džek." Gospodin Ji isključi vezu.
    Ma hvala i tebi, reče Džek Bolen ironično, u sebi.
     Ispod sebe vide početke drugog naselja: Luistaun, glavno stanište sindikata vodoinstalatera, jednog od prvih koji se organizovao na planeti; taj sindikat ima svoje servisere, koji ne rade kod gospodina Jia. Ako bi mu radno mesto kod Jia postalo odveć neprijatno, Džek Bolen bi uvek mogao da pokupi prnje i preseli se u Luistaun, stupi u sindikat i nastavi da radi, možda i sa boljom platom. Ali nedavni politički događaji u naselju vodadžijskog sindikata nisu mu se dopali. Arni Kot, predsednik  'Vodo-radnih lokalnih', izabran je tek posle mnogih neobičnih zbivanja u predizbornoj kampanji, i to uz neuobičajno velike nepravilnosti u postupku glasanja i brojanja glasova. Kotov režim nije ostavljao na Bolena utisak nečega pod čime bi on voleo živeti; koliko je Bolen mogao videti, vladavina tog starca imala je sve odlike ranorensansne tiranije, sa unetom primesom nepotizma. Ipak, čini se da ta naseobina ekonomski napreduje. Ima uspešan program javnih radova i budžetsku politiku koja je omogućila da se stvori ogromna rezerva gotovog novca; delotvorna je i napredna - štaviše, obezbeđuje pristojno zaposlenje za svakog svog stanovnika. Najuspešnija je, posle izraelske kolonije na severu. A izraelska naseobina ima prednost, fanatične cionističke udarne odrede, koji podižu svoje logore u samoj pustinji, otkidajući od nje komad po komad i privodeći ga poljoprivrednoj nameni - od gajenja pomorandži do proizvodnje veštačkog đubriva. Novi Izrael same oteo od pustinje trećinu sve pustinjske zemlje koja se sad, na Marsu, obrađuje; štaviše, to je jedina marsovska naseobina koja izvozi na Zemlju iole ozbiljnije količine svoje robe.

     Glavni grad sindikata vodoinstalatera, Luistaun, promače ispod helikoptera, onda se pojavi spomenik Aldžeru Hisu, prvom mučeniku Ujedinjenih Nacija; najzad, otvorena pustinja. Džek se zavali u sedište i pripali cigaretu. Gonjen upornim pogledom gospodina Jia, krenuo je, a zaboravio da ponese termos sa kafom, čiji nedostatak sada oseti. Dremalo mu se. Neće oni mene naterati da radim na Javnoj školi, reče on sebi, više ljutito nego ubeđeno. Daću ostavku. Ali znao je da neće dati ostavku. Otići će u školu, čangrljaće malo po mašineriji, recimo sat-dva, tek da stvori utisak da nešto popravlja; onda će se pojaviti Bob ili Pit i uraditi posao. Ugled njihove firme biće očuvan, a oni će se moći vratiti u kancelarije. Svako će biti zadovoljan, čak i gospodin Ji.
    Nekoliko puta je on bio u školi, ali sa svojim sinom. To je druga stvar. Dejvid je među najboljima u odeljenju, napreduje kroz školu i usput koristi najbolje nastavne mašine. Ostaje u školi kasno uveče, do krajnosti koristeći 'tutorski' sistem kojim se UN toliko ponose. Džek pogleda na sat i vide da je deset. Po onome što je zapamtio sa poseta i što mu Dejvid javlja, trebalo bi da je sad kod Aristotela, od koga uči osnove prirodnih nauka, filozofije, logike, gramatike, pesništva, kao i istoriju fizike. Činilo se da Dejvid najviše voli, od svih nastavnih mašina, upravo Aristotela, što je olakšanje; mnogi đaci više vole neke druge, herojskije nastavnike, kao što su ser Frensis Drejk (istorija Engleske, osnovi kavaljerstva), ili Abraham Linkoln (istorija SAD, osnovi modernog ratovanja i savremene državnosti) ili sumorne ličnosti kao što su Julije Cezar i Vinston Čerčil. On sam, Džek, rođen je prerano da bi mogao ući u 'tutorisane' škole; prvo je sedeo, kao dečak, u istoj učionici sa šezdesetoro druge dece, a kasnije, u srednjoj školi, slušao i gledao nastavnika koji se preko ekrana interne televizije obraćao odjednom masi od hiljadu đaka. A da ga je neko pustio da pohađa novu vrstu škole, Džek bi začas našao svog miljenika: jer, prilikom jednog od njegovih odlazaka u Dejvidovu školu, zapravo kad je bio prvi roditeljski sastanak, video je nastavnu mašinu 'Tomas Edison' koja bi njemu bila sasvim dovoljna. Tom prilikom Dejvid je tek posle jednog sata uspeo da odvuče oca od Edisona.              Ispod helikoptera, pustinju zameni prostranstvo škrtih livada, nalik na preriju. Ograda od bodljikave žice označavala je početak ranča Mak Olifa, pa time, ujedno, i početak zone pod administrativnom upravom države Teksas. Mak Olifov otac bio je teksaški naftni milioner, koji je finansirao izgradnju svojih sopstvenih svemirskih brodova za emigriranje na Mars; pobedio je čak i sindikat vodoinstalatera. Džek ugasi cigaretu i poče spuštati helikopter, nastojeći da vidi, nasuprot bleštanju sunca koje mu je išlo u oči, zgrade ranča.
     Jedno omanje krdo krava poče bežati od buke helikoptera, panično, galopom; gledao ih je kako se rasipaju po ravnici i nadao se da Mak Olif, niski Irac kiselog lica i opsesivnog stava prema životu, neće to primetiti. Mak Olif je, u vezi sa zdravljem svojih krava, imao hipohondričan stav, ne sasvim neosnovan; podozrevao je da marsovska bića aktivno rade na uništenju njegovih krava, izazivajući njihovu mršavost i bolest, kao i neujednačenu proizvodnju mleka.
       Uključivši radio-otpremnik, Džek reče u mikrofon: "Ovde servisna letilica kompanije Ji. Džek Bolen traži dozvolu da sleti na pistu Mak Olifa, a po vašem pozivu."
      Čekao je. Stiže odgovor sa ogromnog ranča. "Može Bolene. Sve čisto. Bilo bi beskorisno da te pitam gde si toliko dugo." Mak Olifov otupljeni, gunđajući glas.
      "Za neki minut sam kod vas", reče Džek, kriveći lice u grimasu.
      Uskoro vide zgrade ispred sebe, bele naspram peska.
       "Mi ovde imamo šezdeset hiljada litara mleka", dopre Mak Olifov glas iz zvučnika. "I sve ima da se pokvari ako ti uskoro ne pokreneš prokletu opremu za rashlađivanje."
      "Dolazim trkom", reče Džek. Onda prisloni palčeve na uši i isplazi se ka zvučniku, licem grotesknim i odbojnim.


Prevod: Nedeljković B. Aleksandar

2. 

nastavak scribd 
izvor

Нема коментара:

Постави коментар