19.02.2017.

William Faulkner: Ruža za Emily


I

Kada je gospođica Emily Grierson umrla, sav je naš grad otišao na sprovod: muškarci iz neke vrste naklonosti pune poštovanja prema uništenom spomeniku, a žene uglavnom zbog radoznalosti da vide unutrašnjost njene kuće, koju niko, osim jednog starog sluge – spoja baštovana i kuhara – nije video najmanje deset godina.

Bila je to velika četvrtasta drvena kuća, nekada bela, ukrašena kupolama i tornjevima i arabesknim balkonima u izrazito otmenom stilu sedamdesetih godina, smeštena u nekada najotmjenijoj našoj ulici. No, automehaničarske radnje i mašine za preradu pamuka prodrle su i uništile čak i najuzvišenija imena iz tog susedstva; ostala je samo kuća gospođice Emily, koja je uzdizala svoje uporno i koketno propadanje nad kolima za pamuk i benzinskim pumpama – trn u oku među drugim trnjem. A sada je i gospođica Emily otišla da se pridruži predstavnicima tih uzvišenih imena, tamo gde su ležali na groblju pod zamišljenim kedrovima među znanim i neznanim grobovima južnjačkih i severnjačkih vojnika koji pogiboše u bici za Jefferson.

Živa gospođica Emily je bila tradicija, dužnost i briga; neka vrsta nasledne obaveze grada, koja je poticala od onog dana 1894. godine kad je pukovnik Sartoris, gradonačelnik – onaj što je bio otac proglasa da ni jedna crnkinja ne sme da se pojavi na ulici bez pregače – odlučio da je doživotno oslobodi poreza, datirajući to od dana smrti njenog oca. Gospođica Emily zapravo ne bi prihvatila milostinju, pa je pukovnik Sartoris izmislio složenu priču, po kojoj je otac gospođice Emily posudio neki novac gradu, a grad, iz poslovnih razloga, bira ovaj način vraćanja. Samo je čovjek iz generacije pukovnika Sartorisa, i njegovih umnih sposobnosti, mogao ovo da izmisli, a samo je žena mogla u to poverovati.

Kada su pripadnici sledeće generacije, sa svojim modernijim idejama, postali gradonačelnici i odbornici, ova je nagodba stvorila izvesno malo nezadovoljstvo. Na početku godine oni su joj poslali poštom poresku opomenu. Došao je februar, a odgovora nije bilo. Napisali su joj zvanično pismo, u kome su je zamolili da svrati u šerifovu kancelariju, kad joj bude zgodno. Nedelju dana kasnije joj je pisao sam gradonačelnik, koji se ponudio da je podseti ili da pošalje automobil po nju: kao odgovor je dobio pisamce na papiru starinskog oblika, pisano tankim tečnim krasnopisom i izbledelom tintom, sa izjavom da ona više uopšte ne izlazi. Priložena je bila i poreska opomena, bez komentara.

Sazvali su poseban sastanak Veća odbornika. Otišla joj je deputacija, pokucala na vrata kroz koja ni jedan posetilac nije prošao od kad je prestala da daje časove oslikavanja porcelana pre osam ili deset godina. Vrata im je otvorio jedan stari crnac, i ušli su u polumračni hodnik iz koga su vodile stepenice u još dublju senku. Mirisalo je na prašinu i nekorištenje – zagušljiv vlažan miris. Crnac ih je odveo u salon opremljen teškim nameštajem obloženim kožom. Kad je crnac otvorio rolete na jednom prozoru, videli su da je koža ispucala, a kada su seli, digla se tromo sitna prašina oko njihovih butina i spore čestice su počele da se vrte u jedinoj zraci sunca. Na potamnelom pozlaćenom štafelaju ispred kamina stajao je portret oca gospođice Emily, rađen u krajonu.

Ustali su kad je ona ušla – mala debela žena, obučena u crno, sa tankim zlatnim lancem koji se spuštao do struka i gubio se u njenom pojasu, koja se oslanjala na štap od ebanovine sa potamnelom zlatnom drškom. Kosti su joj bile sitne i tanke; možda je zato kod nje bilo debljina ono što bi kod drugog bilo samo punoća. Izgledala je napuhano kao telo koje je dugo bilo potopljeno u stajaćoj vodi, a imala je i tu bledu boju. Njene oči, izgubljene u masnim grebenima lica, izgledale su kao dva komadića uglja utisnuta u grudu testa dok su prelazile sa lica na lice a njeni posetioci objašnjavali svoj zadatak.

Nije im rekla da sednu. Samo je stajala na vratima i slušala bez reči, sve dok govornik nije došao do kraja, zamuckujući. Onda su čuli nevidljivi sat kako kuca na kraju zlatnog lanca.

Njen glas je bio suh i hladan. „Ja ne plaćam porez u Jeffersonu. Pukovnik Sartoris mi je to objasnio. Možda bi neko od vas mogao da dobije pristup u gradsku arhivu da se uverite.“

„Ali mi znamo. Mi smo gradske vlasti, gospođice Emily. Zar niste dobili opomenu od šerifa, koju je on sam potpisao?“

„Dobila sam neki papir, da,“ rekla je gospođica Emily. „Možda on smatra samog sebe šerifom… Ja ne plaćam porez u Jeffersonu.“

„Ali u knjigama nema ničega o tome, shvatite. Mi se moramo držati…“

„Otiđite pukovniku Sartorisu. Ja ne plaćam poreza u Jeffersonu.“

„Ali gospođice Emily…“

„Otiđite pukovniku Sartorisu.“ (Pukovnik Sartoris je bio već gotovo deset godina mrtav.) „ Ja ne plaćam porez u Jeffersonu. Tobe!“ Crnac se pojavio. „ Izvedi ovu gospodu.“



II

Tako ih je porazila do nogu, upravo kao što je porazila njihove očeve pre trideset godina u vezi sa mirisom. Bilo je to dve godine nakon smrti njenog oca i kratko vreme nakon što ju je njen dragi – onaj za koga smo verovali da će je oženiti – napustio. Nakon očeve smrti izlazila je jako malo, a nakon što joj je dragi otišao, ljudi jedva da su je i viđali. Nekoliko dama je imalo hrabrosti da joj ode u posetu, ali nisu bile primljene: jedini znak života oko njene kuće bio je crnac – tada mlad čovek – koji je izlazio i ulazio sa korpom za pijacu.

„Baš kao da muškarac – bilo koji muškarac – može da održi kuhinju u redu .“ govorile su dame; zbog toga one nisu bile iznenađene kad se miris pojavio. Bila je to još jedna veza između prostog, plodnog sveta i uzvišenih moćnih Griersonovih.

Jedna suseda se požalila gradonačelniku, sudiji Stevensu, starom osamdeset godina.

„Ali šta biste vi hteli da ja uradim povodom toga, gospođo?“ rekao je on.

„Pa, pošaljite joj poruku da prestane s tim,“ rekla je žena. „Zar nema nekog zakona?“

„Siguran sam da to neće biti potrebno,“ rekao je sudija Stevens. „To je verovatno neka zmija ili pacov što ih je onaj njen crnja ubio u dvorištu. Govoriću s njim o tome.“

Sledećeg dana je dobio još dve pritužbe. Jedna je bila od čoveka koji je došao sa bojažljivim preklinjanjem. „Zaista moramo nešto da učinimo tim povodom, sudijo. Bio bih zadnji čovek na svetu koji bi želio da smeta gospođici Emily, ali nešto moramo učiniti.“ To veče se sastalo Veće odbornika – trojica sedobradih i jedan mlađi čovek, pripadnik generacije na usponu.

„Ovo je sasvim jednostavno,“ rekao je on. „ Pošaljite joj nalog da očisti svoju kuću. Dajte joj rok da to učini, i ako ne bude…“

„Prokletstvo, gospodine,“ rekao je sudija Stevens, „hoćete li vi optužiti jednu damu u lice da loše miriše?“

I tako su sledeće noći posle ponoći četiri čoveka prešla preko travnjaka gospođice Emily i šunjala se oko kuće poput provalnika, njuškajući oko podnožja zidova od cigala i oko podrumskih otvora, dok je jedan od njih izvodio pokrete rukom u pravilnim razmacima, kao da sije iz vreće obešene preko ramena. Provalili su podrumska vrata i prskali tamo kreč, a to su uradili i sa svim drugim pomoćnim zgradama. Kad su ponovo prelazili preko travnjaka, jedan prozor, koji je ranije bio mračan, sada je bio osvetljen i na njemu je sedila gospođica Emily, sa svetlom iza sebe, a njen uspravljeni torzo bio je nepokretan kao kod kakvog idola. Odšunjali su se tiho preko travnjaka do senke bagrema koji su oivičavali ulicu. Nakon nekoliko nedelja miris je nestao.

Tada su ljudi počeli da je stvarno žale. Ljudi u našem gradu, sećajući se kako je stara gospođa Wyatt, njena pratetka, na kraju posve poludela, verovali su da se Griersoni drže malčice previše na visini, u poređenju sa onim što su zaista. Nijedan od mladića nije bio baš sasvim pogodan za gospođicu Emily i takve kao ona. Mi smo ih dugo zamišljali kao živu sliku: vitka figura gospođice Emily u belom u pozadini, a silueta njenog oca s raskoračenim nogama u prednjem planu, leđima okrenutih prema njoj i s bičem u zgrčenoj ruci – oboje uokvireni otškrinutim ulaznim vratima. I tako, kad je napunila tridesetu a još uvek se nije udala, nije nam bilo zapravo drago, nego smo u tom osećali pravdu; čak i sa ludilom u porodici ona ne bi odbila sve svoje prilike, da su joj se zaista ukazale.

Kad joj je otac umro, saznalo se da je kuća sve što joj je ostavio; na neki način ljudima je bilo drago. Konačno su mogli da sažaljevaju gospođicu Emily. Pošto je ostala sama i siromašna, postala je uljuđena. Sada će i ona spoznati onaj stari zanos i ono staro očajanje kad se ima novčić više ili novčić manje.

Dan poslije njegove smrti sve su se dame pripremile da dođu u posetu u kuću, izraze saučešće i ponude pomoć, kako je naš običaj. Gospođica Emily ih je dočekala na vratima obučena kao i obično, bez trunke bola na licu. Rekla im je da joj otac nije umro. Takva je bila tri dana dok su je posećivali sveštenici i doktori, pokušavajući da je ubede da im dozvoli da sahrane leš. Baš kada su bili na putu da se obrate zakonu i sili, ona se slomila, pa su joj oca brzo pokopali.

Onda nismo rekli da je luda. Verovali smo da je morala to da učini. Sećali smo se svih mladića koje joj je otac oterao, i znali smo da sada, kad joj nije ništa ostalo, ona mora da prione uz ono što ju je lišilo svega, kao što to ljudi već rade.



III

Bila je dugo bolesna. Kad smo je ponovo ugledali imala je kratko ošišanu kosu, zbog čega je izgledala kao devojčica, a nejasno je podsećala i na one anđele na šarenim crkvenim prozorima – nekako tragična i smirena.

Grad je upravo bio objavio konkurs za pravljenje pločnika, pa su u leto posle smrti njenog oca počeli su radovi. Došlo je građevinsko preduzeće sa crnjama, mazgama i poslovođom po imenu Homer Barron, Yankeejem – velikim, crnim, poduzetnim čovekom jakog glasa i očiju svetlijih od lica. Grupe malih dečaka su dolazile da čuju kako on psuje crnje i kako oni pevaju u ritmu dizanja i spuštanja pijuka. Prilično brzo se on upoznao sa svakim u gradu. Kad god bi čovek čuo mnogo smeha, bilo gdje oko gradskog trga, Homer Barron bi bio usred te grupe. Uskoro smo počeli da viđamo njega i gospođicu Emily kako se u nedeljna poslepodneva voze u dvokolicama sa žutim točkovima i sa zapregom od dva ista riđana iz štale za iznajmljivanje.

U početku nam je bilo drago što gospođica Emily ima neko zanimanje, a sve dame su govorile: „Naravno, jedna Griersonova ne bi mislila ozbiljno sa jednim severnjakom, nadničarom.“ Ali bilo je i drugih, starijih ljudi, koji su govorili da čak ni tuga ne može naterati pravu damu da zaboravi na noblesse oblige – ali to nisu zvali noblesse oblige. Oni su samo govorili: „Jadna Emily. Njena rodbina bi trebalo da dođe kod nje.“ Imala je neku rodbinu u Alabami, ali se pre mnogo godina njen otac posvadio s njima oko nasleđa stare gospođe Wyatt, one luđakinje, pa nije bilo dodira između dve porodice. Čak nisu bili zastupljeni ni na sprovodu.

A čim su stari ljudi rekli „Jadna Emily“, počelo je šaptanje. „Misliš li da je stvarno tako,“ govorili su jedni drugima. „Naravno da jeste. Šta bi drugo moglo… „ Govorili su ovo pokrivajući rukama usta; šuštanje zategnute svile i satena iza žaluzina zatvorenih zbog popodnevnog sunca dok je prolazilo oštro brzo kloparanje zaprege istih riđana: „Jadna Emily.“

Držala je glavu dovoljno visoko – čak i kad smo poverovali da je posrnula. Kao da je zahtevala više nego ikada da se prizna njeno dostojanstvo poslednjeg Griersona; kao da je nedostajao taj dodir zemnog da potvrdi njenu nepristupačnost. Kao onda kad je kupila otrov za pacove, arsen. Bilo je to više od godinu dana nakon što su počeli da govore „Jadna Emily“, i dok su joj dve rođake bile u poseti.

„Želim neki otrov,“ rekla je apotekaru. Bilo joj je tada preko trideset; još uvek je bila sitna žena, mršavija nego obično, hladnih, nadmenih crnih očiju na licu nategnutom preko jagodica i oko očnih šupljina, onakvom kako čovek zamišlja da bi trebalo da izgleda lice čuvara svetionika. „Želim neki otrov,“ rekla je.

„Da, gospođice Emily. Koju vrstu? Za štakore i takve stvari? Ja bih pre…“

„Želim najbolji koji imate. Svejedno je koja vrsta.“

Apotekar je pomenuo nekoliko imena. „Ubijaju sve do veličine slona. Ali ono što vi želite je…“

„Arsen,“ reče gospođica Emily. „Je li arsen dobar?“

„Je li… arsen? Da, gospođice. Ali ono što vi želite je…“

„Želim arsen.“

Apotekar je spustio pogled na nju. Ona mu je pogled uzvratila, uspravna, s licem poput zategnute zastave. „Pa, naravno,“ rekao je apotekar. „Ako je to što želite. Ali zakon zahteva da izjavite za šta ćete ga upotrebiti.“

Gospođica Emily je samo zurila u njega, zabačene glave da bi mu mogla gledati pravo u oči, sve dok on nije pogledao ustranu i otišao i uzeo arsen i zapakovao ga. Paket joj je doneo crni dečak koji je isporučivao robu: apotekar se nije vratio. Kada je kod kuće otvorila paket, na kutiji je ispod lubanje i kostiju bilo napisano: „Za štakore.“



IV

I tako, sledećeg dana smo svi rekli: „Ubiće se.“ Govorili smo da bi to bilo najbolje. Kad je tek počela da se pojavljuje sa Homerom Barronom, govorili smo: „Udaće se za njega. Onda smo govorili: „Ubediće još ona njega.“ jer Homer je sam izjavio – voleo je muškarce i bilo je poznato da pije s mlađim muškarcima u klubu „Elks“[1] – da on nije od onih muškaraca koji se žene. Kasnije smo govorili: „Jadna Emily“ iza žaluzina, dok su oni prolazili u nedeljno poslepodne u blistavim dvokolicama, gospođica Emily sa visoko podignutom glavom, a Homer Barron sa nakrivljenim šeširom i cigarom u zubima, sa uzdom i bičem u žutoj rukavici.

Onda su neke dame počele da pričaju kako je to sramota za grad i loš primer za mlade. Muškarci nisu hteli da se petljaju, no žene su naposletku naterale baptističkog sveštenika – rodbina gospođice Emily pripadala je episkopalnoj crkvi – da je poseti. Nikada nije hteo otkriti šta se dogodilo za vreme tog razgovora, ali je odbio da ode ponovo. Sledeće nedelje su se opet vozili po ulicama, a sledećeg dana je sveštenikova žena pisala rođacima Emily u Alabamu.

I tako je ponovo imala rođaka po krvi pod svojim krovom, a mi smo čekali na razvoj događaja. Ispočetka se nije ništa događalo. Onda smo bili sigurni da će se oni venčati. Saznali smo da je gospođica Emily bila kod draguljara i naručila muški srebrni toaletni komplet, sa slovima H. B. na svakom komadu. Dva dana kasnije smo saznali da je kupila kompletnu mušku odeću, uključujući i noćnu košulju, i rekli smo: „Venčani su.“ Zaista nam je bilo drago. Bilo nam je drago, jer su dve rođake bile još veći Griersoni nego što je gospođica Emily ikada bila.

I tako, nismo bili iznenađeni kada je Homer Barron – ulice su bile završene već neko vreme – iščezao. Malo smo bili razočarani što nije bilo javnog razračunavanja, ali verovali smo da je on otišao da sve pripremi za dolazak gospođice Emily, ili da joj dâ priliku da se oslobodi rođaka. (U to vreme postojala je zavera, i mi smo bili saveznici gospođice Emily i pomagali joj da nadmudri rođake.) I stvarno, nakon sedmice dana, one su otišle. I, kao što smo očekivali celo vreme, za tri dana se Homer Barron vratio u grad. Jedan je sused video crnca kako ga pušta u kuću kroz kuhinjska vrata u sumrak jedne večeri.

Tada smo poslednji put videli Homera Barrona. A i gospođicu Emily nismo viđali neko vreme. Crnac je ulazio i izlazio sa korpom za pijacu, ali prednja ulazna vrata su ostajala zatvorena. S vremena na vreme smo je viđali na prozoru, za trenutak kao one noći kad su prskali kreč, ali na ulici se nije pojavljivala gotovo šest meseci. Onda smo spoznali da je i to trebalo očekivati; kao da je ona osobina njenog oca koja je osujetila njen ženski život toliko mnogo puta bila isuviše žestoka i strašna da bi mogla umreti.

Kad smo videli gospođicu Emily sledeći put bila je odebljala, a kosa joj je osedjela. Kroz nekoliko sledećih godina postajala je sve sivlja i sivlja, sve dok nije dobila ujednačenu čeličnosivu boju, a onda se prestala menjati. Sve do dana njene smrti, u sedamdeset četvrtoj godini, ostala je još uvek te krepke čeličnosive boje, kao kosa nekog aktivnog čoveka.

Od tog vremena su njena prednja ulazna vrata ostajala zatvorena, osim za vreme šest ili sedam godina, kad joj je bilo oko četrdeset, kad je davala časove iz oslikavanja porcelana. U jednoj od prizemnih soba je napravila studio kamo su joj slali kćerke i unuke savremenikâ pukovnika Sartorisa sa istom pravilnošću i istim duhom kao što su ih slali nedeljom u crkvu sa novčićem od dvadeset pet centi kao prilogom. U međuvremenu je bila oslobođena poreza.

Onda je novija generacija postala kičma i duh grada, a njene učenice su odrasle i počele da se osipaju; one joj nisu slale svoju decu sa kutijama boja i dosadnim kistovima i slikama izrezanim iz ženskih časopisa. Prednja ulazna vrata su se zatvorila za poslednjom i ostala zatvorena zauvek. Kad je grad dobio besplatnu poštansku dostavu, samo je gospođica Emily odbila da joj pričvrste metalne brojeve iznad vrata i poštanski sandučić na kuću. Nije htela da ih sluša.

Danima, mesecima, godinama gledali smo crnca kako postaje sve sivlji i pogrbljeniji, ulazeći i izlazeći sa korpom za pijacu. Svakog decembra smo joj slali poresku opomenu, koju bi pošta neotvorenu vratila nakon nedelju dana. S vremena na vreme bi je videli u jednom od prizemnih prozora – očigledno je gornji deo kuće bio zatvoren – kao izrezbareni torzo nekog idola u niši, kako gleda ili ne gleda u nas, što nikada nismo mogli ustanoviti. Tako je ona prelazila iz generacije u generaciju – draga, neizbežna, nepristupačna, smirena i nastrana.

I tako je umrla. Razbolela se u kući punoj prašine i senki, s drhtavim crncem kao jedinom poslugom. Nismo čak ni znali da je bila bolesna; već odavno smo odustali od pokušaja da dobijemo bilo kakve podatke od crnca. Nije govorio ni s kim, verovatno ni s njom, jer mu je glas postao grub i zarđan, kao da se ne upotrebljava.

Umrla je u jednoj od prizemnih soba, u teškom orahovom krevetu sa zavesom; njena siva glava bila je poduprta jastukom, žutim i plesnivim od starosti i nedostatka sunca.



V

Crnac je dočekao dame koje su prve stigle na prednjim ulaznim vratima i pustio ih u kuću, sa njihovim prigušenim i piskavim glasovima i njihovim brzim i radoznalim pogledima, a onda je iščezao. Prošao je kroz kuću, izašao na zadnja vrata i niko ga više nikada nije vidio.

Dve rođake su odmah stigle. Pripremile su sprovod sledećeg dana, a grad je došao da pogleda gospođicu Emily ispod mase kupljenog cveća, s licem njenog oca, rađenim u krajonu, duboko zamišljenim iznad lesa, i damama piskavim i jezovitim; bili su tu i jako stari ljudi – neki u očetkanim uniformama Konfederacije – na tremu i travnjaku, i razgovarali su o gospođici Emily kao da im je ona bila savremenica, verujući da su plesali s njom i možda joj se i udvarali, brkajući vreme s njegovim matematskim napredovanjem, kao što to starci već čine, kojima prošlost nije sve uža i uža cesta, nego ogromna livada na koju zima nikada ne dolazi, odvojena sada od njih uskim grlićem najnovijih deset godina.

Već smo znali da postoji jedna soba, na području iznad stepenica koju niko nije video četrdeset godina, i u koju će se morati provaljivati. Čekali su da gospođica Emily bude pristojno položena u zemlju pre nego što su je otvorili.

Izgledalo je kao da je nasilje provaljivanja vrata ispunilo celu sobu prašinom. Tanki opori pokrov prašine, kao u grobu, ležao je po cijeloj ovoj sobi, opremljenoj i nameštenoj poput bračne ložnice: na krevetskim zavesama izbledjele ružičaste boje, na ružičastim senilima lampi, na psihi, na nežnom nizu stvari od kristala i muške opreme za toaletu, okovane pocrnelim srebrom, toliko pocrnelim da se monogram više nije vidio. Među njima ležali su okovratnik i kravata, kao da su skinuti trenutak ranije, a kad su bili podignuti, ostavili su na površini bledi polumesec u prašini. Preko stolice je bilo obešeno odelo, brižljivo složeno; ispod njega su se nalazile dve neme cipele i odbačene sokne.

Sam čovek je ležao u krevetu.

Dugo vremena smo stajali tamo, gledajući ga kako se temeljito ceri, bez mesa na licu. Telo je očigledno nekada ležalo u zagrljaju, ali ga je sada prevario taj dugi san, koji traje duže od ljubavi, koji nadvladava čak i grimasu ljubavi. Ono što je ostalo od njega, istrulo pod ostacima noćne košulje postalo je neodvojivo od kreveta na kojem je ležao, a na njemu i na jastuku pored njega ležao je taj ujednačeni sloj strpljive i postojane prašine.

A onda smo primetili da na drugom jastuku postoji udubljenje od nečije glave. Neko od nas je podigao nešto s njega, naginjući se napred, s tom mlitavom i nevidljivom prašinom, suhom i oporom u nosnicama, i videli smo dugi pramen čeličnosive kose.



Preveo: Zvonimir Radeljković

Нема коментара:

Постави коментар