10.02.2017.

Natalija - žena, majka, kraljica-


đ
Natalija devojka : Preuzeto sa: knjizenstvo.etf.bg.ac.rs



Kraljice Natalije se uglavnom sećamo kao presvete mučenice koju je onaj mamlaz od kralja Milana muštrao i na kraju šutnuo. Očekujete da vam !Kokoška guguče žitije? E, pa malo morgen! !Kokoški je pod ruku pala jedna opasna knjiga – memoari kraljice Natalije Moje uspomene, a nije odolela ni da virne u kraljičinu ličnu prepisku! Da vidimo kakva je svetica u pitanju.

Žena

Kraljica Natalija rođena je u Firenci kao Natalija Petrovna Keško. Rusko-moldavskog porekla, detinjstvo je provela ušuškana u „svili i kadifi“ najvrsnijeg evropskog plemstva. Dečji balovi, nežna roditeljska pažnja, glumljenje u porodičnim predstavama i strasno rodoljublje obeležili su njene prve godine.

"Sećam se da je mama mnogo primala, priređivala je večere, uveče bi me lepo obukli, uvek u belu haljinicu s mašnama u boji, i odvodili me u salon gde bi tata ponosno predstavljao svoju najstariju ćerku, Dondon, koja je većobećala da neće biti ružna."


Međutim, rana očeva smrt, a ubrzo i majčina, napravili su na brzaka od šesnaestogodišnje Natalije udavaču. Kako je crnomanjasta Moldavka pretila da postane lepotica lako je upecala dobru priliku – svog daljeg rođaka kneza Milana.

Iz ovog doba kraljica, tada ushićena šiparica, u memoarima beleži nekoliko cvrkutavih pisama zaljubljenih mladenaca.

"Moj verenik mi je pisao veoma nežna pisma i pošto mi je prvi put neko govorio o ljubavi, te recenice, u stvari prilicno prazne, izgledale su mi očaravajuće." 


Mora se odati priznanje kraljici Nataliji jer memoari odišu njenim gordim karakterom! Važno je napomenuti da su pisani četiri godine nakon razvoda od kralja Milana (1888), a završavaju se njenim odlaskom iz Srbije. Očito, pisani su da bi utvrdili Nataliju kao srpsku kraljicu, što mora dati poseban, pikantan ton njenim rečenicama; katkad je prava prznica koja ističe svoju stranu priče, a katkad velika pravednica koja osvetljava zataškane istorijske zablude: „Počinjala sam da upoznajem Milanovu tešku narav i da se plašim njegovog prostakluka, te sam izbegavala koliko god sam mogla moguće sukobe. To je bila greška u odnosu na njega jer je u to doba još bio vrlo zaljubljen u mene i da sam navikla da me sluša, možda bi bio drugačiji. Ali, kao svi ponosni ljudi koji vole osećala sam nezadrživu potrebu da se potčinjavam i uopšte nisam pokušavala da zavladam svojim mužem.“

Ipak, očigledno je inicijalna ljubav između vladajućih golupčića postojala – nije to bila bog zna kakva ljubav, ali neka početna iskra stoji. Kao što vidimo, kraljica u memoarima nije štedela visokoparne izjave, pa nije ni čudo što je smatrana taštim snobom.

"U to vreme treba smestiti početak zapleta između Milana i gospođe Mice Protić. Da li zbog mog pobolevanja ili zbog svoje nesposobnosti da zlo shvatim dok ga prstom ne dotaknem, ja ništa nisam ni videla ni razumela."

Kraljica Natalija i Milan : Preuzeto sa: www.artiscenter.com


Ona je želela da se postavi kao neko koga ne dotiču Milanove niskosti. Ipak, kada je nakon srpsko-bugarskog rata 1885. nanjušila Milanove afere ledena kraljica je počela da bljuje vatru: „Milanove zabave su mi izgledale detinjasto i počela sam da se navikavam na mišljenje da je niže biće, nesposobno za bilo kakvu ozbiljnu misao, čudljivo i nimalo dostojno tako ljupke žene kao što sam ja (…) Visoko me je cenio, a njegovo poštovanje je gotovo ličilo na strah (…) Ja sam svoje veće i svoj savet.“

Da je kraljica mučila svog suverena visokim standardima, nema sumnje, a da je kralj uživao da joj natrljava na nos svoje niskosti, takođe. Da li je Natalija bila gordi tiranin? A kralj mlakonja? To vam nije rekla !Kokoška.
Kraljica Natalija : Preuzeto sa: www.icomserbia.rs


Ipak, kakva bi Natalija dostojanstvena dama bila bez svog plemenitog viteza! Ona sama je u memoarima pomenula izvesnog grofa De T. kao platonsku ljubav koja joj je jedino dolikovala.

" Njegovo prisustvo postade za mene potreba; čim bi otišao obuzela bi me tuga i samo sam mislila na trenutak kad ću ga ponovo videti. Njegove osobine i njegova otmenost su još više ukazivali na Milanove mane i T. je bio uzrok što sam ga bespovratno osuđivala u svom srcu." 

Ali, glasine o kraljičinom ljubavnom životu bile su mnogo masnije. Najlascivnijeg jezika bio je, naravno, Laza Kostić, koji je otvoreno govorio da je Natalija lezbejka, te da je volela da se izveze kolima na Košutnjak i drži male dvorkinje u krilu. Tračevi nisu zaobišli ni prijateljstvo sa suprugom njene dvorske dame Stane, Jovanom Žujovićem. S jedne strane frigidna supruga, sa druge pohotna zavodnica, štampa je nikad nije štedela! Ali, najdalje su odlazili oni koji su izmaštali čitavi ljubavni trougao između Natalije, Drage Mašin i sina Aleksandra – u svim pravcima!

Ipak, kakav god bio ljubavni život kraljice Natalije, ovo je samo još jedan nesrećan primer kako se žena tretira u javnom mnjenju: oči javnosti uvek će viriti pod njenu suknju, ne bi li pronašle način da je kompromituju. Tako, štampa nije osporavala kraljičin valjan um, obrazovanje ili vaspitanje, već isključivo brljala po njenoj intimi i izvlačila, a neretko izmišljala „prljav veš“.

Kraljica Natalija : Preuzeto sa: www.arte.rs


Majka

 "Milan, koji je sav srećan uživao u mojoj isključivoj nežnosti prema njemu, sad se osećao zapostavljen i bio je veoma ljubomoran na svog sina, pa je često u zlovolji ponavljao da se on od Sašinog rođenja više ne računa i da je pao sa svog uzvišenog prestolja.
 "
!Kokoška ne bi da krade ‘leba čika-Frojdu, ali ova rečenica ne zvuči ni malo naivno. Biće da se Natalija, osvetoljubiva zbog neverstva, ponekad svetila preko svog sina. Ipak, da je brkala majčinsku i romantičnu ljubav, !Kokoška nije
 rekla.
"U to vreme je Milan postao nepodnošljiv i život mi je bio odvratan, pa mi je mogla pasti na um i misao o razvodu, ali nisam mogla ostaviti malog Sašu." 

                                Skladna porodica.  Preuzeto sa: www.punjenipaprikas.com

 Ova rečenica je vrlo slikovita: kraljica Natalija je zapretila razvodom čim je namirisala prve Milanove preljube. Ipak, kamen spoticanja uvek je bio nesrećni sin Aleksandar, te je on postao i njen izgovor i materijal za žrtvovanje.
Kako su se Milanovi i Natalijini odnosi zaoštravali tako se javnost naslađivala njihovim intrigama, pretvarajući dvorski život u svojevrsni rijaliti koji je štampa gladno pratila. Ovo se nastavilo i u godinama nakon razvoda, koji je kralj Milan zahtevao i koji se desio 1888. godine. Razvod je značio i progon, a i gotovo nasilno odvajanje od sina.
Iako je Natalija volela da izigrava žrtvu, ta uloga joj nikad nije do kraja legla. Uvek joj se omakne previše borbenosti. Kako je imala sjajan osećaj za javno mnjenje, iskoristila je svoju ulogu ucveljene majke za pridobijanje naroda. Novine, naročito Domaćica pod njenim pokroviteljstvom, ječale su o obespravljenoj majci kojoj se čini okrutna nepravda.
"Sve kapije ispred dvora bile su zatvorene; prolazila sam s osećanjem da gledam u zatvor mog jadnog Saše. Gomila je pokazivala pesnicu prema zatvorenim kapijama vičući „stidno“." 
Grabež kralja i kraljice oko sina bio je dugotrajan i egzaltirana javnost iscrpela je sve prljavštine. Mora se priznati da je Natalija ipak imala više takta, a da je kralj Milan bio beskrupulozniji. U svojim pismima Natalija mu to i prebacuje: „Kao pripadnik određenog sveta, a naročito kao kralj, nemaš pravo da nesporazume u svojoj porodici iznosiš u javnost. Dostojanstvenost podrazumeva prikrivanje, a ne oglašavanje na sva usta mržnje prema sopstvenoj ženi, što inače nije zabranjeno.“
Kada su mu se roditelji razveli Aleksandar je imao samo dvanaest godna, a krunisan je već sa trinaest godina 1889. kada je Milan konačno nekom utrapio vlast, a Natalija se brže-bolje vratila u Srbiju. Svakako, Aleksandar je imao turbulentno odrastanje. Natalija je bila i vamte i tamte: malo u Srbiji, ali u pritvoru u kući svoje dvorske dame Stane Bučović, a malo u Francuskoj. Opterećena svojim bolom sinu se posvećivala samo kad joj se ćefne. Kada je Aleksandar počeo da produžava svoje boravake kod mame na imanju Sašino u Francuskoj sujetna Natalija je naslutila da tu nisu čista posla i udaljila ga. Naročito zbog jedne svoje družbenice, koja je zauzela njeno mesto u sinovljevom srcu. 
Kralj Aleksandar se oženio Dragom Mašin 1900. Majstor skandala, kao pravo dete svojih roditelja, dokosurio je nestabilne porodične odnose. Natalija je posle sklapanja ovog kontraverznog braka potpuno prekinula odnose sa sinom. Zar ta silna majčinska ljubav nije bila dovoljna da oprosti? Ili je ljubomora prevladala? To više ne zna ni ova !Kokoška.

                         Kraljica Natalija i njena draga Draga Mašin! Preuzeto sa:                                                                             www.ilustrovanaistorijasrbije.wordpress.com

Kraljica


                           Ljupka i slatka, kad baš zatreba. Preuzeto sa: www.gradiva-notes.blogspot.com


U prvim poglavljima memoara Natalija očigledno želi da pokaže da je prerano sazrela. Već sa desetak godina ona je pokazivala svoj nadmoćni karakter, jasno argumentovala političke stavove i bila omiljena u svakom društvu. Kao pravi politički vunderki Natalija se već tada pokazuje svoju rodoljubivu ostrašćenost:
 "Od tada je vaspitač gospodin Buje, koji je zamenio gospodina Hermana, morao da podnosi glupa izlaganja devojčice koja je svoje mlađe sestre i brata upućivala protiv zapadne civilizacije dajući prednost ruskoj i slovenskoj naivnosti."
 
Srpsko-bugarski rat je, po rečima S. Jovanovića, ozvaničio sve muške osobine kraljice Natalije“. Ovo je zapravo način da njeni savremenici imenuju kraljčino bavljenje politikom i turanje nosa u muška posla, gde mu nije mesto. Natalija je sedela u Beogradu i organizovala lokalno plemstvo da zbrinjava ranjenike, a kralj je nesigurnošću i stalnim kolebanjem traćio svoju vojsku. Ne po prvi put poželeo je da abdicira, a mnogi su zapažali kako je Nataliji lepo legla kruna. Aluzije da je pogrešna guzica na prestolu nisu bile retke, a kraljica je zapisala da je i sam kralj mislio da je tako bolje. Ovakvim porivima pleni njena prepiska iz tog perioda:
 "Svi izginite, ali sačuvajte čast!
Municiju nećete dobiti ako se o njoj i dalje bude starao onaj magarac od ministra vojnog!"

Natalijin najpozoznatiji portret koji je naslikao Uroš Predić. Preuzeto sa: www.buki81.wordpress.com

 Ipak, Milanu vlada nije dozvolila da vrda, a Natalija je, navodno, odbila da preuzme vlast. U zamenu je očigledno preuzela ulogu žene koja svesrdno bodri svog mužjaka dok on bije muške bitke. Ipak, da joj se omaklo nešto previše borbene euforije vidi se i u memoarima:
"Već sam sebe videla na konju kako  podstićem vojnike, koji bi se zastideli, videće da su manje hrabri od jedne žene. Čitanje romana V. Skota  u detinjstvu sigurno je doprinelo tom mom oduševljenju." 

 Sličnu aluziju natuknuo je Natalijin savremenik S. Jovanović napisavši da je kraljica „imala hrabrosti i gordosti ne jedne obične žene, nego jedne Amazonke“.
Natalija je svakako bila opasan igrač. Svesno je decenijama gradila svoj politički imidž. Uzorna vladarka, velika patriotkinja, humanitarka, pa i hrabra heroina ratnih godina – narod ju je obožavao, a beogradsko plemstvo joj se dodvoravalo.
O ovome svedoče i strani putopisci. Recimo, Anđelo de Gubernatis: „Ona je lepa, draga, ona je kao dobra vila srpskog naroda i dobri duh srpskog kraja (…) njena odanost zemlji ide do heroizma. Narod je obožava“. A ni ona sama nije štedela reči da podupre svoju popularnost: „Milan nije voleo svoju zemlju i nije je ni razumevao. Kod mene je bilo suprotno i zato sam bila omiljena, što je razdraživalo Milana, koji nikako nije shvatao zašto ga ne obožavaju zbog njegovih lepih očiju.“
Ipak, kao što su njene velike sposobnosti savremenici jedino znali da opišu kao „muške osobine“, tako su i njeni postupci često sputavani kojekakvim praznovericama i osudama: „Pukovnik Vladan Đorđević je mobilisao sve beogradske lekare, a u gradu ostavio samo četvoricu, od kojih su dvojica već odavno napustila praksu. Iako je znao kakvo je stanje, poslao je u Beograd 1500 ranjenika, a ovde ništa nije bilo spremno za njihovo prihvatanje (…) Tražila sam to imenovanje da bi bilo zavedeno malo reda u administraciji zato što svi izgubiše glavu ili su navikli da slušaju samo mene, a mene je, u stvari, jedino strah drugih nametnuo (…) Tek kad je sve organizovano i kad ranjenicima nije više ništa nedostajalo, činovnici su se pojavili s propisima i izjavom da gospođe po bolnicama gaze njihova prava.“
U političke svrhe koristila je i modu. Kraljica postaje mondenski ideal, šik dama trendseter po uzoru na francuski salon, u čijem duhu je i vaspitana. Primer svim ženama, ona je postajala nešto poput ikonične „nadmajke“. Ipak, neretko je optuživana za kapricioznost, lakomost na luksuz i ekstravaganciju.
Nakon razvoda i progonstva kraljica je izopštena. Povratkom u Srbiju 1889. počela je njena borba sa Milanom za političku prevlast. Narod i javnost su bili podeljeni. Konačno, Milan je 1891. lepo naplatio svoju abdikaciju i klisnuo. Ali, jedan od njegovih ćefova bio je i da se kraljica skloni iz Srbije.
Natalijine maštarije o herojstvu konačno su ostvarene. Pri pokušaju žandarma da je deportuju 6. maja masa je stala na kraljičinu stranu i Natalija je trijumfalno nošena „na plećima“ svog naroda. Ipak, Natalija je na mufte noću najurena iz Srbije.
Iako bi !Kokoška sada mogla da patetiše o svim nepravdama koje su kraljici učinjenje nakon progona, draže joj je da istakne kakva je „lavica“ bila u političkim vodama. Iz njenih pisama vidi se izrazita ostrašćenost i uvek jasno izražen sud, a nije štedela ni ljubljenu srpsku naciju, na čije obožavanje je pretendovala:
Ježila sam se zbog lošeg vaspitanja većine ljudi u vladi, a bezgranična sujeta gospodina Ristića me je razdraživala u velikoj meri, pa mi pomisao na novu vladu nije bila neprijatna (…) Srbin može biti inteligentan, može imati ideja, ali mu je iznad svega najvažniji njegov interes. Obično površan i neznalica, uskih vidika i ne prevazilazeći određene krugove, često uveren u svoju nadmoć, a njegovom samozadovoljstvu je ravna samo njegova ništavnost. Razume se da ima izuzetaka, ali su oni, nažalost, veoma retki. Šovinisti, ali lišeni rodoljublja jer su kao vrlo siromašni podložni korupciji i to za smešno male iznose."



Devica?

Naša priča na kraju ipak sklizne u nešto poput žitija. Već godinama u izgnanstvu Natalija je konačno devastirana ubistvom sina kralja Aleksandra. Celog svog života izuzetno pobožna utehu pronalazi u jednoj španskoj katoličkoj porodici, te napušta pravoslavlje i prelazi u katoličanstvo. Živela je povučeno u manastiru Notr Dam d’Sion. Ovde i umire, zaboravljena, skrajnuta sa srpske političke scene, žrtva kakvu je samo poželeti mogla.
Konačan patos doživela je kada je evropska štampa otkrila da živi u oskudici. Naslovi poput „Najtužnija od svih evropskih kraljica i „Kraljica Natalija prosjakinja sjajan su epilog njenog senzacionalnog života.
Neće !Kokoška biti nepravedna. Iako nije bila nimalo slatka osoba, kraljica Natalija je bila veliki borac. Nakon razvoda od nje se očekivalo da se povuče i pomiri sa odlukama donesenim umesto nje. To što nije pristala i što se borila ostaje joj u amanet.
Zato je važno pobrojati njene doprinose srpskoj kulturi i narodu jer oni nisu zanemarljivi i po njima treba pamtiti „prvu sprsku kraljicu posle Kosova“. Recimo, u toku Prvog svetskog rata organizovala je dobrotvorne akcije za pomoć srpskoj vojsci, a i novčano ju je pomagala. Da je umela da plemenito odreši kesu kad treba pokazalo se i kada je nakon smrti kralja Aleksandra nasledila celokupnu imovinu dinastije Obrenović. Poklonila ju je beogradskom Univerzitetu. Nakon njene udaje u Beogradu je osnovano Žensko društvo i ženski list Domaćica, kojima je ona bila zaštitnica. Osnovala je i Žensko udruženje za nacionalnu domaću radinost, a i Viša devojačka škola bila je pod njenim pokroviteljstvom.
Ipak, teško ćemo govoriti o „nadmajci“ i presvetoj mučenici jer je Natalija bila, kao i svako ljudsko biće, puna krupnih mana i sitnih greha. Ovo bi zaista zvučalo kao narodnjak! Zato ćemo dodati: Natalija je pre svega kraljica koja je dosta učinila za svoj narod i ozbiljno shvatala odgovornost vlasti. Ili bar ozbiljnije od kralja Milana!
Milan je 1893. podvio rep i došao da traži oproštaj i, kad je već tu, i pare. Natalija je plemenito popustila i ponos i kesu. Na kraju smo dobili pravu farsu! Reklo bi se da su zaslužili jedno drugo.

A sama Natalija je najbolje sročila svoju sudbinu:
"Život nije večni ljubavni duet; da li je to bio san o sreći ili promašeni roman?"
Dakle, ne narodnjak i ne žitije. Samo život, ostalo su glasine.
A gde ima dima ima i vatre. I to kakve!
 or 

Нема коментара:

Постави коментар