20.12.2016.

Robert Browning, Devet pesama




Robert Browning (1812. – 1889.)
bio je engleski pesnik i dramatičar; smatra se najistaknutijim viktorijanskim pesnikom zbog savršena vladanja dramatskim stihom i psihološkim raščlanjivanjem osećaja. Pesme su mu poznate po ironiji, neobičnoj karakterizaciji istorijskih  likova, mračnom humoru, oštrim društvenim komentarima te izazovnom rečniku i sintaksi. Govornici u njegovim poemama često su muzičari ili slikari čiji rad ima ulogu metafore za poeziju.

Kao mladi pesnik mnogo je obećavao, ali nije imao posebnih uspeha. Njegovu dugačku poemu Paracelsus (1835.) pohvalili su Wordsworth i Dickens, ali teška i mračna pesma Sordello (1840.) bacila je ljagu na Browningovu pesničku karijeru i trebalo mu je čitava decenija da vrati početni ugled zbirkom od sedam dramskih spevova pod naslovom Zvona i mogranji (1845.).

Godine 1846. Browning se oženio pesnikinjom Elizabeth Barrett, koja je u to vreme bila znatno poznatija od njega. Otišli su živeti u Italiju, zemlju koju je nazivao svojim “sveučilištem” i posvetio joj mnoge radove. Iz toga doba potiče njegova najbolja zbirka pjesama – Muškarci i žene (1855.). Posle ženine smrti (1861.) vratio se u Englesku i mnogo objavljivao do kraja života — između ostalih dela, tada su objavljene istorijske  reminiscencije Dramatis Personae (1864.), zatim pravi pothvat od dvadeset hiljada stihova Prsten i knjiga (1869.) te svezak zrele lirike Asolando (1889.).
(Preveo i beleškom popratio Mate Maras )

Porfirijin ljubavnik
(Porphyria’s Lover)

Kiša noćas rano počela s nebesa,
I brzo se vetar mrzovoljan zbudi,
Brestovima vrške slamao od besa,
I jezero kinjio od hude ćudi:
Srce mi dok slušah da pukne u grudi.
Smesta, kad se ušuljala Porfirija,
Zapreči oluju i hladnoću zimnu,
I kleknuvši celu kolibu mi zgrija,
Na ognjištu neveselu plamen sinu;
To učiniv, usta, i sa stasa skinu
Plašt s kojeg se cedi i šal što je krasi,
I odloži rukavice promočene,
Šešir razveza i rasu vlažne vlasi,
I napokon sede uza me, i mene
Zovnu. Kad joj glas ne odgovori, dene
Sama moju ruku oko svoga pasa
I obnaži svoje glatko belo rame,
I svu svoju žutu kosu zatalasa,
I nagnu se da mi obraz na nju pane,
I raširi, preko svega, žute prame,
Mrmljajući da je ljubav k meni vodi,
Unatoč pregnuću srca, beše ona
Preslaba da strast u borbi oslobodi
Ponosa, i liši taštijih ga spona,
I da mi se preda zavek od iskona.
Al katkad bi strasti pripala pobeda,
Ni sinoćnje veselice ne sprečiše
Naglu misao na nekog tako bleda
Za njezinu ljubav, a sve zalud biše:
Tako, ona došla iz vetra i kiše.
Verujte da pogledah u njene oči
Ponosne i sretne, napokon sam znao
Da me Porfirija ljubi; i poskoči
Srce od nenadnje, i raslo je stalno
Dok sam za se što učinit umovao.
Beše moja, moja, lepa, u tom trenu,
Savršeno čista, dobra, neskvrnuta;
Domislih se što ću, i svu kosu njenu
Sukah poput duga konopca i žuta,
Oko grla joj ga omotah tri puta.
Udavih je. Nije osetila patnje;
Siguran sam posve, patnje ne podnese.
Ko zatvoren pupoljak što pčelu sapne,
Pomno joj otvorih veđe: smejale se
Plave oči koje bez mrlje se krese.
Pa joj olabavih zatim pletenicu
Na vratu, a vatren celov moj razlije
Sjajno rumenilo opet njoj po licu;
Podupreh joj zatim glavu kao pre,
Samo ovaj put na rame mi se svije,
I tu nepomično malena joj glava,
Nasmešena, poput ruže, stalno leži,
Sretna što poslednju želju ispunjava:
Da sve što je prezirala naglo beži,
A umesto toga ljubav joj se smeši!
Ni slutila nije Porfirija tada
Da će ljubav s uslišanom željom doći.
I sedimo tako zajedno mi sada,
I pomaknuli se nismo cele noći,
Ali Bog svejedno ni reči ne sroči.

Pictor ignotus
Firenca, 15—

I ja sam kao mladić kog u zvezde kuju
Mogao slikati bez smetnje. Kako duša
Raste! Ah, blage misli što me rastužuju.
Nikad me kob, nit zvezda, sprečit ne pokuša
Da oganj sav, od Boga dar, po vašoj noći
Ne prospem; nit bi moja telesnost klonula
Prateći dušu, već bi širom k nebu oči
Podigla, ili poput groma potonula
U središte trenutka; il bi nahvalice
Osvrnula se ukrug da istraži pomno
Sloboštine i međe, prostor i granice,
Što istini su vidne u čoveku lomnom.
Poput mladića hvaljena, što videh zorno,
Sve mi je ruka mogla baciti na platno,
I svako lice svojim strastima pokorno,
I svaku strast obznanit bez jezika jasno.
Je li u krvi nadu naglo nešto preglo
Da dozna dokle sreća zagrljaja seže,
Il zanos spusti pogled, kao kada leglo
Privlači dole srce grlice što léže,
Il pouzdanost brzo što čelo osvetli,
A usta zabravi, ko dvorac što se brani —
O ljudska lica, to li moju čašu preli?
Što ste mi igda dala, zar ja ne pohranih?
I neću reći da se sanjati ne usudih —
U svakoj novoj slici — da krenem u napad,
Da srce zakuca i nadimlju se grudi
Papi il caru, dok na istok ili zapad,
Jug ili sever, mirno moja slika kreće
U moćnu državu il malen grad iz snova,
Po kolima što voze teret pada cveće,
Kroz ulice što nose sad imena nova,
Dok ne stigne gde glave učene mi mogu
Pozdravit lik, a mladić, što mu još na glavi
Ne blista zvezda, učeć ležat mi kraj nogu! —
Oh, tako živeti, u ljubavi i slavi
Spojeni, ja i slika, sve dok život dug
Ne skonča, potom ne u raj, već ovde ostati,
Na zemlji tu, gde svaki čovek mi je drug —
Divlje li drage misli, koja strašna posta!
Al neki glas to promeni. Strah u me uđe,
Kao da gledah bančenje u čast kumira,
Uz obrede, kroz vrata neke čudne kuće!
U drukčijemu svetu nije bilo mira:
Pomešavši se s mojim bližnjim, oni banu...
Ko sazva napasnike hladna lika
Što me prosuđuju? Iako ja se sagnuh
Uzmičući, kao redovnica od vojnika,
Vuku me napred, protiv moje volje... basta!
Slike nam kupuju i prodaju, i k tome
Drže ih opremom i stvarima kućanstva,
I slike s njima živeti moraju u domu,
I gledati im lica, slušat što brbljaju,
I predmetom im biti rasprave svagdanje,
Dok: “Ovu volim, ovu mrzim!” ponavljaju.
“Godi mi ta, a ova privlači me manje!”
Stoga odabrah sudbu. Ako kadgod počne
Srce mi tonuti, dok slikam jednolično
Te kloštre beskrajne i večne lađe bočne —
Devica, Dete, Svetac — nižući ih slično
Sa istim hladnim lepim spokojnim pogledom —
Barem trgovanja poštedeh srce svoje;
Mrak utočišta barem će odbijat redom
Zle jezike od mesta gde mi slike stoje;
Tek molitva prekida svetišta tišinu
Dok one, crneć u svagdanjem dimu sveće,
Od vlage stradaju na zidnom travertinu,
Koraka lakih jeka zbuditi ih ne će.
Umrite, slike moje! Nežno mrijte, tako!
O, mladiću kog hvale — je l’ im vredna hvala?
Drži li trublja zlatan krik, kad duneš jako?
Je l’ sladak okus vode s mrljama od kala?


Još jednu reč

(One Word More)
Za E. B. B. — Epilog Muškarcima i ženama

I.

Eto ih, pedeset mojih muškaraca i žena,
Naslovljuju mi pedeset završenih pesama!
Uzmi ih, Ljubavi, knjigu i mene skupa.
Gde srce leži, neka mozak također leži.

II.

Rafael je stvorio stotinu soneta,
Stvorio ih i napisao u nekakvu svesku,
Urezao olovkom sa srebrenim šiljkom,
Inače rabljenom samo za crtanje Madona:
Njih je svet mogao gledati — ali tek jedna, svezak.
Ko je ta jedna, pitaš? Srce te upućuje.
Je li živela i volela ih celoga svog života?
Je li pala, njegova gospa od soneta, umrla,
I pustila da padnu kraj njezina jastuka
Gde ležahu umesto Rafaelove slave,
Rafaelova obraza tako revna i zaljubljena —
Obraz, svet beše naviknut pozdravljati slikarov,
Rafaelov obraz — njezin ljubljeni zar posta pesnikov?

III.

Ti i ja radije bismo čitali taj svezak
(Obuzeti kroza nj njegovim grudima što biju),
Naginjali se i slušali bılo Rafaelovih grudi,
Zar ne bismo? — nego divili se Madonama —
Njoj, po imenu San Sisto, i Njoj, Foligno,
Njoj, što pohodi Firencu u priviđenju,
Njoj, što je ostavljena s ljiljanima u Louvreu —
Koje videsmo mi i čitav svet u krugu.

IV.

Ti i ja nikada ne ćemo čitati taj svezak.
Guido Reni kao vlastitu očnu jabučicu
Čuvaše dugo blago te knjige i ljubljaše je.
Kada Guido Reni umiraše, cela je Bologna
Plakala, i svet s njom: “Naše — blago!”
Iznenada, poput retkih stvari, ono iščeznu.

V.

Dante se jednom spremao naslikati anđela.
Komu da ugodi? Ti šapćeš “Beatrici”.
Dok je maštao i risao ga uzastopce,
(Možda perom još nagrizenim od kapi
noga vrelog crnila gde ga je zamakao,
Kad je, s levom rukom u kosi poročnih,
Natrag držao čelo i ubadao svoju stigmu,
Zagrízao u meso živa čoveka mesto pergamenta,
Ispuštao ga, smejao se videći da se napisano gnoji,
Dopuštao bedniku da ide trunući kroz Firencu) —
Dante, koji žarko ljubljaše zato što je mrzeo,
Mrzeo pokvarenost koja sprečava voljenje,
Dante stojeći, proučavajući svoga anđela —
Tada provali unutra puk njegova Pakla.
Kaže on — “Neki važni ljudi”
(Takvima dade svoje dnevne, grozne retke)
Uđoše i htedoše pograbiti, doista, pesnika.
Kaže pesnik — “Tada ja prekinuh svoje slikanje.”

VI.

Ti i ja radije bismo videli onog anđela,
Kojega naslika Danteova nežnost —
Zar ne bismo? — nego čitali novi Pakao.

VII.

Ti i ja nikada ne ćemo videti tu sliku.
Dok je maštao o ljubavi i Beatrici,
Dok se smekšavao nad nacrtanim anđelom,
Provališe oni unutra, ti “važni ljudi”:
Mi i Bice zauvek pretrpesmo gubitak.

VIII.

Što s Rafaelovim sonetima, Danteovom slikom?
Ovo: ne živi i ne ljubi nijedan umetnik koji ne čezne
Jednom, i samo jednom, i za jednu samo,
(Ah, nagrada!) da njegova ljubav nađe jezik
Prikladan i lep i jednostavan i dovoljan —
Rabeći narav koja je umetnost drugima,
Ne, taj put, umjtnost koja mu promeni narav.
Da, od svih umetnika koji žive, ljube,
Nema ga koji se ne bi odrekao vlastita miraza —
Slika li on? Rado bi napisao pesmu —
Piše li on? Rado bi naslikao sliku,
Stavio na kušnju umetnost koja je strana umetniku,
Jednom, i samo jednom, i za jednu samo,
Tako da bude muškarac i napusti umetnika,
Da sačuva muškarčevu radost, izjegne umetnikovu tugu.

IX.

Čemu? Nebeski dar prima zemaljski gubitak!
Onaj ko udara po steni i rastače vodu
Zovući gomilu ispod sebe da pije i živi,
Čak i on, časak čini besmrtnika,
Dokazuje, možda, svoju smrtnost u času,
Oskvrnjuje, valjda, delo u delovanju,
Dok udara, kako može a da se ne seti,
Tako je udarao pre, u takvoj pogibli,
Kad su stajali i rugali se — “Zar će nam udaranje pomoći?”
Kad su pili i cerili se — “Lako je udariti!”
Kad su otrli usta i nastavili putovanje,
Dobacujući mu kao zahvalu — “Ali suša je bila ugodna.”
Tako stare uspomene prljaju sadašnji trijumf;
Tako delovanje ima okus gađenja;
Tako postignuću nedostaje nešto milostivo;
Previše saletana čela pomrače ovlaštenje,
A nebriga ili savesnost, čin.
Jer on nosi drevnu krivdu sa sobom,
Vidi i znade opet ona poredana lica,
Čuje, ipak još jedanput, predigru na koju je sviknut —
“Kako bi smeo ti, od svih ljudi, udariti, i spasiti nas?”
Nagađa na što je nalik dokazivanje nastavka —
“Egipatske naslade — da, suša je bila bolja.”

X.

Oh, gomila mora imati naglašeno jamstvo!
Svoje, sinajsko bleštavilo raskoljena čela,
Zamah štapom desnice, zapovedni nalog jezika.
Čovek se nikada ne usuđuje odbaciti proroka.

XI.

Je li on ljubio jedno lice između hiljadu
(Beše li ona Jitrova kći, bela i supružanska,
Beše li naprotiv Etiopljanka robinja),
On bi zavidio onoj nemoj strpljivoj devi
Što čuva zalihu oskudne vode
Naumljene da joj spasi život u pustinji;
Spremnoj u pustinji da položi
(Kleknuvši da joj grudi budu otvorene)
Zalihu i život skupa za svoju gospodaricu.

XII.

Ja nikada neću, u preostalim godinama,
Slikati tebi slike, ne, niti ću rezbariti tebi kipove,
Skladati tebi muziku  koja bi me celovito izrazila;
Tako to izgleda: stojim na svojem postignuću.
Jedino ovaj stih, jedan mi život podaje;
Stih i ništa drugo nemam da tebi dadem.
Druge visine u drugim životima, s voljom Božjom —
Svi darovi sa svih visina, tvoji vlastiti, Ljubavi!

XIII.

Ipak nam pomaže privid sposobnosti —
Tako istančano preliv, osetilo ljubavi mora ga uloviti.
Uzmi ove retke, pogledaj s ljubavlju i pomno,
Retke koje pišem prvi put i zadnji put.
Onaj ko slika in fresco, krade četku za kosu,
Obuzdava izdašnu ruku, ponosno poniznu,
Grči svoj duh, gužva mu celokupnost u malom,
Tvori čudnu umetnost od poznate umetnosti,
Cvetićima puni rubove misala svoje gospe.
Onaj ko puše kroz broncu, sme disati kroz srebro,
Doličnu serenadu pospanoj princezi.
Onaj ko piše, sme pisati za jedanput, kao ja.

XIV.

Ljubavi, videla si kako skupljam muškarce i žene,
Žive ili mrtve ili uobličene u mojoj mašti,
Ulazi svako i svi, i koriste se svojom službom,
Govore iz svakih usta — govor, pesmu.
Teško ću ja izreći svoje radosti i tuge,
Nade i strahove, veru i neverovanje.
Ja sam svoj i tvoj — ostatak nek imadu svi ljudi,
Karshook, Cleon, Norbert i pedesetorica.
Dopusti mi da jednom ovo govorim
U pravoj osobi, ne kao Lippo, Roland ili Andrea,
Makar plod govora bio samo ova rečenica —
Molim te, pogledaj te moje muškarce i žene,
Uzmi i čuvaj mojih pedeset završenih pesama;
Gde mi srce leži, neka mi leži i mozak.
Jadan govor; nek bude kako govorim, za sve skupa.

XV.
Ne samo zato što me poznaješ! Gle, mesec je isti!
Ovde u Londonu, onde kasno u Firenci,
I dalje mu nalazimo lice, triput preobraženo.
Kružeći na nebu umrljanom od boje,
Klizio je iznad Fiesolea u sumrak,
Dolazio je, naš novi srp tanak kao vlas.
O uštapu je blistao, osvetljujući Samminiato,
Okrugliji među čempresima, i okrugliji,
Savršen dok slavuji ne bi zapljeskali.
Sada, komad nekadašnjega sebe, osiromašio,
Jedva pozdravljen, prelazi kućne krovove,
Žuri se s nelepom štedljivosti srebra,
Odlazi potišten — radostan što skončava.

XVI.

Što, nema ničega u mesečini vredno pažnje?
Da — jer ako bi ta mesečina mogla ljubiti smrtnika,
Iskoristiti, očarati ga (tako da pristaje uz maštu)
Svim svojim čarima (to je stari slatki mit),
Ona bi okrenula drugu stranu svojem smrtniku,
Stranu koju ne videše pastir, lovac, kormilar —
Koja je prazna Zaratustri na njegovu zaravanku,
Koja je slepa Galileu na njegovu tornju,
Nema Homeru, nema Keatsu — čak i njemu!
Pomisli, čuđenje smrtnika zanesena mesečinom —
Kad se okrene ukrug, opet dođe na nebesa,
Otvori se drugačije nagore ili nabolje?
Pokazuje li se kao neki znak ledenog brega
Plivajući punom snagom na brodu koji potapa,
Gladna s golemim zubima od kalanih kristala?
Pokazuje li se kao popločenje od safira
Što ga vide Mojsije kad se penjao uz planinu?
Penjahu se Mojsije, Aron, Nadab i Abihu,
i videše samoga Boga, Najvišega,
Gde stoji na popločenju od safira.
Kao otelovljeno nebo u svojoj jasnoći
Zasja kamen, safir toga popločenja,
Kad su jeli i pili i jednako videli Boga!

XVII.

Šta se videlo? Niko ne zna, niko nikada neće znati.
Samo ovo je sigurno — prizor beše drugi,
Ne ista mesečeva strana, rođena kasno u Firenci,
Što sada umire osiromašena ovde u Londonu.
Bogu neka je hvala, najniže od njegovih stvorenja
Hvasta se dvema stranama duše, jednom da se suoči
Sa svetom, drugom da je pokaže ženi kad je ljubi.

XVIII.

Ovo kažem o sebi, ali mislim na tebe, Ljubavi!
Ovo tebi samoj — svojoj mjesečini pesnikā!
Ah, ali to je svetska strana — postoji čudo —
Tako te oni vide, hvale te, misle da te poznaju.
Onde naizred stojim ja s njima i hvalim te,
Iz sebe sama, usuđujem se to izraziti.
Ali najbolje je kad otklizim između njih,
Pređem korak-dva dvojbena sumraka,
Iziđem na drugu stranu, u neobične
Tihe srebrne svetlosti i nesanjane tame,
Gde šapućem i blagoslivljem sebe tišinom.

XIX.

Oh, njihov Rafael od milih Madona,
Oh, njihov Dante od strašnoga Pakla,
Pisahu jednu pesmu — i ja je u mozgu pevam,
Crtahu jednog anđela — nosim ga, vidiš, na grudima.



Rudel gospi iz Tripolija
(Rudel to the Lady of Tripoli)


I.
Znam goru koju sunce milosno opazi,
Prvo, kad stigne, zadnje, opet kad odlazi
Sa sveta; zalud povlaštena, ona plaća
Vazdanju slavu oka što se ne odvraća
Ne menjajuć širòko čelo puno snega.
Ja poznam cvet pod gorom, sunce nije njega
Ni moglo opaziti, jer se uvek menja
Kad ono pristupa; i porad pusta htenja
Da živi njegov život, s dražima se rasta
Što uistinu rese cvet, s jednom za drugom,
Da bude sličan suncu, maska budalasta,
S cvetcima poput zrakā na licu okruglom.
Imenom mnogim ljudi znaju goru častit,
Jer im je iznad mnogih zemalja uzvita
S čelom od snega poput trijumfalnog štita,
Pa kraj iménā starih nova su joj dali,
Svako za svoju hvalu i na račun vlastit.
A suncokretom ljudi zovu cvet, u šali.

II.

Anđele istočni, tek jedan pogled zlaćan,
Baci mi preko voda u kutak sumračan —
Dalekih tužnih voda, u kutak sumračan!

III.

Hodòčasniče dragi, ti na istok, stvarno?
Idi — dok napreduješ ti govori marno
Da Francuz Rudel, ja, za geslo svoje biram
Suncokret što se prostro posve nalik žrtvi
Pred svojim idolom. Gle! Nevešti mi prsti
Otkanu sliku nužno kvare dok je diram
Žureć; tu zbilja ženska veština se hoće;
Ništa me ne pomete, ni dobra ni zloće;
No, rad je svršen. Kaži da se ljudi harno
Pesmama mojim hrane, zato pčele šeću
Po grudma cveta mog ko po širòku létu;
A budući da do njih nije stalo cvetu
Nego do sunca samo, tako ljudi plješću
Zalud Rudelu, on odàvde pogled miče
Na istok, istok! — Kaži to, hodòčasniče!


Patriota  — Stara priča
(The Patriot — An Old Story)

I.
Ruže su, ruže, celim putem bile,
Na stazi s njima mirta pomešana;
Kuće se kanda njihale i svile —
Godine lanjske istog ovog dana —
S crkvenih strela zastave se vile.

II.

Zrak se od zvonā maglio, od zvuka,
Zidine tresle od vreve i tresa.
Da rekoh: “Ljudi, odbija me buka;
Već dajte meni sunce sa nebesa!” —
“Što drugo posle?” čuo bih od puka.

III.

Za suncem, jao, skakah u visine —
Na skrb da dragim bližnjima ga dadem!
Učinih sve što kadri ljudi čine:
A vidite mi žetvu što imadem
U ovaj dan, kad godina tek mine.

IV.

Sad nikoga na krovovima nije —
Tek šaka kljastih s oknā gleda dolje;
Jer najbolje se vidi ponajpre
Kod Klȁoničkih vrata — il još bolje,
Kraj podnožja od gubilišta, mnijem.

V.

Hodam po kiši, više nego treba
Konopac straga zapešća mi reže;
I valjda ćutim, krv mi teče s čela,
Jer, ko god hoće, kamenjem poteže
Na me zbog mojih godišnjih zlodela.

VI.

Ovako uđoh, odlazim ovako!
U pobedi su mnogi mrtvi pali.
“Što si mi dužan, plaćeniče”, lako
Sad mogao bi Bog upitati; ali
Platit će Bog, sigurniji sam tako.


Izgubljeni vođa
(The Lost Leader)

I.
Za puku šaku srebra on je nas napustio,
Za puku vrpcu tek na kaput da je lepi —
Dar jedan nađe kojega nas sudba lišila,
Sve druge izgubi kojim nas ona krepi;
Imaju zlata, ali njemu srebro podaše,
Toliko znači društvu koje malo nudi:
Kako naš bakar ode sav za službu njegovu!
I da je grimiz — nekoć gordih beše grudi!
Tako ga volesmo, i sledismo, i častismo,
U veličajnu oku živesmo, u seti,
Učismo njegov jezik moćan, jasne naglaske —
Beše nam uzor kako živeti i mreti!
Shakespeare je uz nas bio, Milton za nas beše,
Burns, Shelley, s nama — oni stražare na groblju!
On samo odmetnu se s čela ljudi slobodnih —
On samo potonu u pozadinu, k roblju!

II.

Mi ćemo bodro stupati — ne zbog društva njegova;
Nadahnut će nas pesme — ne s njegovom lirom;
Kaže da puže onom koga drugi uzdižu,
Dok dela budu rasla — hvastat će se mirom:
Izbrišite mu ime, jedna duša propade,
Otklonjen rad, i stazu ne prokrči noga,
Likuje opet vrag i opet tužni anđeli,
Krivda spram čoveka, i uvreda spram Boga!
Počinje noć života: neka nam se ne vraća!
Bilo bi tada sumnje, patnje, iskušenja:
Prisilna hvala s naše strane — tračak sumraka,
Nikad već drago jutro puno poverenja!
Učismo ga — nek vodi boj, nek bije viteški,
Nek našem srcu preti dok ne bude bolje;
Tada nek primi novo znanje da nas dočeka,
Na nebu dobiv oprost, prvi uz prestolje!


Misli na zavičaj, iz tuđine
(Home-Thoughts from Abroad)


Oh, biti u Engleskoj
Sada kad je april tamo,
I ko god se zbudi u Engleskoj,
Jednog jutra, vidi samo
Da su donje grane i grmovi mali
Uz brestovo deblo sitno prolistali,
Dok u vrtu zeba na grančici sklada
U Engleskoj — sada!
Posle aprila, kada juni biva,
I laste se gnezde, i grmuša siva!
Čuj, gde se kruška u živici nagne
Ponad njive, i po detelini leva
Cvat i kapi rose — s ruba svite grane —
To je mudri drozd; on pesme dvaput peva
Da ne pomisliš da nikad vratiti neće
Prvi nehaj divne sreće!
I premda nas sedo inje s njiva čudi,
Biće veselo kad podne opet zbudi
Zlaćane žabnjake, miraze detinje —
Sjajnije od šarenoga cveta dinje!


Gledaj naprijed
(Prospice)


Strahovati od smrti? — Osećaću ždrelu magle,
Na licu pomrčinu,
Snegovi kada počnu, vetrine zahuje nagle,
Kad stignem u blizinu
Onoga mesta, straže hude, pritiska oluje,
I strašne noćne moći;
Iako Arcistrah u vidljivu obliku tu je,
Jak čovek mora poći:
Jer je putòvanje završilo, vrhunac svladan,
Padaju brane sledom,
Premda se još kroz jednu bitku osvaja nagrada,
Plaća za sve to redom.
Uvek sam bio borac, tako — jedna borba, zadnja
I najbolja još stiže!
Mrzeo bih da smrt mi sveže oči, da se sklanja,
Veleć da dalje gmižem.
Ne! Sve da kušam, otputujem kano moji pređi,
Junaci od starine,
Izvrgnut tresu, da minutom platim dûge sreći
Od patnje, studi, tmine.
Jer najbolje se hrabrom od najgoreg učas zdela,
Crna minuta presta,
Glasovi zloduhā što urliču, i bes počélā,
Istopiće se, nestati,
I nastajaće, prvo mir iz patnje, ter iz tmuše
Svetlost, pa tvoje grudi,
I opet ću te priviti, o dušo moje duše —
Počinak s Bogom budi!


Pesma
(Song)


Eh, vi što moju dragu ne volite, čujte,
Zar nije čisto zlato mimo devojaka?
Ima li zemlja išta iznad nje, kazujte?
Išta spram ovih, gledajte, i ovih uvojaka,
I ovog zadnjeg što je najlepši od svih,
Tako lep, pogledajte, dok ne pustim njih?
Zato što provodite život svoj u hvali,
Pretražujuć rad hvale diljem sveta sve,
Što, mirno motreći, ne biste iskaz dali
Ima li što na zemlji doista svrh nje?
Svrh ovog uvojka, i ovog, što ih snubim,
A hvaliti ih ne mogu, toliko ih ljubim!

izvor 

Нема коментара:

Постави коментар