13.12.2016.

Pisma Semjuela Beketa, I susret sa Beketom



Ovo su pisma Samjuela Beketa.

      To nije sve što je on poslao Kaći Samardžić i meni (Radomiru Konstantinoviću. prim.aut.bloga) Nešto je izgubljeno, a veći deo je uništen, u našoj rovinjskoj kući, u kojoj smo provodili dobar deo godine i na čiju adresu (Montalbano 27) često nam je pisao.

      Nemam ni kopije naših pisama njemu. Ta pisma Kaća je prevodila na francuski ili ih je sama pisala. Ona bi znala, da je ovde, mnoge stvari kojih se ja ne sećam. Ali nije stigla čak ni da prekuca na pisaćoj mašini ova pisma, za mene teško čitljiva: nervozan, Beket je bio i slabog vida, tako da su njegove rečenice često kao kakva nerazumljiva šara, poruke-crteži čiji smisao duboko je skriven. Nešto kao sam Beket: ima ovde dva-tri lista za koje mislim da su nehteni (nesvesni), a sjajni, autoportreti Samjuela Beketa.
     Gospođa Slavica Miletić uspela je da dešifruje Beketov rukopis. Omogućila mi je tako da budem još koji put sa Beketom. I sa Kaćom. Zahvalan sam. (Iako uvek je to i susret sa njihovom smrću. Kad pročitam, na dopisnici sa Mantenjinim Mrtviln Hristom: "Poljubite Kaću za mene", onda to nisu reči od 6. juna 1966, nego meni to noćas kaže mrtav Beket za mrtvu Kaću . Onda je to mrtav Hrist.)
Napomene, koje sam pisao uz pisma, ako nisu puke informacije, jesu tragovi ovih časova. Iako su ovo prijateljska pisma, ponekada samo pozdravi, kao oni sa razglednica koje nam je Beket takođe slao ( i koje je voleo: što više slike, to manje reči?), poneka rečenica, ili samo reč, ili čak samo poneki
naglasak, obećavali su mi njegovo lice. Pokušavao sam da ga vidim; i da ga zadržim, što mogu duže. Čitao sam njegove knjige i tekstove, po ko zna koji put. Ali sad na marginama ovih pisama. Video sam ga. Nije me zaboravio.

Beograd, krajem jula 2000.


I. Susret sa Beketom.

6 Rue des Favorites
Pariz 15
24.4.58.

    Izvinite što se sa ovolikim zakašnjenjem zahvaljujem za vaše pismo, za članak gospodina Konstantinovića, koj i mi se mnogo dopao i, na kraju, za poslastice koje ste mi tako ljubazno poslali. 1) Pogostio sam se.
      Susret sa vama kod Jakobe van Velde pričinio mi je veliko zadovoljstvo i nadam se da ću uskoro imati priliku da vas vidim u Parizu. 2)
      Jakoba je još u Holandij i Mislim da će se vratiti u Pariz sledećeg Juna.
     Nadam se da vas oboje zdravlje dobro služi i da posao napreduje.

Prijateljski pozdrav oboma,
Samjuel Beket

____________________________

l) To je članak Samjuel Beket, objavljen u Nedeljnim informativnim
novinama 18. avgusta 1957. (Sa Beketom smo se
prvi put sreli juna iste godine.) Prevod ovog  lanka Kaća je
poslala Beketovom francuskom izdavač u Žeromu Lendonu
(Les Editions de Minuit), uz molbu da ga on preda Beketu.
Lendon je obavestio Kaću, pismom od 17. marta 1958, da nije
postupio po njenoj želji: "Hvala vam za pismo. Ali moram
nešto da vam priznam: nisam predao Samjuelu Beketu prevod
vašeg članka, ni vaše pismo, iz dva razloga. Najpre zato što
nije bio u Parizu, vratio se tek ovih dana, a onda i zato što se
toliko užasava studija o sebi, i još više intervjua u kojima se
govori o njemu, da se plašim da ću ga povrediti predajući mu
vaš pohvalni članak. - Naravno, ako insistirate, ja ću to ipak
učiniti, ali strahujem od posledica. Što se mene tiče, pročitao
sam članak o Beketu s velikim zanimanjem i, uopšte, zahvaljujem
vam na svemu što činite u Jugoslaviji da biste odbranili književnu
 formu koju volim".
Ne znam da li je Beket rekao Lendonu da mu se članak
"mnogo dopao", ali pretpostavljam, na osnovu Lendonovog
pisma Kaći od 15. juna 1958, da to nije učinio. To pismo je
odgovor na Kaćinu molbu da nam, za naše izdanje Moloa i
romana Gral gusarski (Graal fl ibuste) Robera Penžea (objavljenog
u Kosmosovoj biblioteci Svetski roman danas, koju sam
ja uređivao, iste 1958), pošalje pored ostalog i njihove potpise,
na posebnim listovima hartije, kako bi oni bili što bolje reprodukovani
u knjizi. (Beketov potpis tražila je zato što nije htela
da ovo, prvo Beketovo pismo daje u štampariju, iz bojazni da
se ne izgubi.) Lendon je poslao potpis Robera Penžea, ali ne i
Beketov, sa ovim objašnjenjem: "Što se tiče potpisa Samjuela
Beketa, savetujem vam da iskoristite taj koji imate i da ne
čekate drugi, jer on [Beket] sad nije u Parizu. Inače, pretrpan
je poslom, zbog toga vas usrdno molim da ne tražite od njega
nikakvu saradnju, na primer na prevodu radio-drama vašeg
muža, koji mi pominjete".
Pukim slučajem sačuvan je koncept Kaćinog pisma
Beketovoj Suzani (Suzanne Deschevaux - Dumesnil): "Zbog
mog rđavog francuskog došlo je do nesporazuma i zmeđu
mene i g. Lendona u toj stvari . G. Lendon, koji se ponaša kao
lav kad je reč o g. Beketu, razumeo je iz mog pisma (zbog
prokletog ,njemu', ali ono se odnosi na prevodioca, a ne na g.
Beketa) da ću dosađivati g. Beketu, pa me je zamolio da to ne
činim jer je on sad u velikom poslu. Ako vidite g. Beketa,
molim vas, draga gospođo, da mu prenesete moje izvinjenje".
Sačuvan je i prepis ovog pisma koje je izazvalo nesporazum
(pismo je od 20. juna 1958):
"En ce qui concerne la traduction de l' article je me perrnets
de vous demander votre opinion, car n' etant pas Francaise je n' ai
pu juger cette traduction, et je me demande si j ' ose lui donner a
 traduire le radio-drame de mon mari qui m'a ete demande par la
Radio-Paris. Comme je connais vos capacites litteraires je vous
laisse juger de la chose en question".

 ("Što se tiče prevoda članka, biću slobodna da zatražim vaše mišljenje;
kako nisam Francuskinja, nisam bila u stanju da procenim prevod
 i pitam se smem li njemu da poverim prevod radio-drame mog muža
 koji mi je tražio Radio-Pariz. Pošto poznajem vaše književne sposobnosti,
 prepuštam vama da o tome prosudite. ")

2)  Poznanstvo sa Beketom dugujemo Kaća i ja Jakobi van
Velde, čiji roman Velika sala objavio sam (na predlog Ota
Bihaljija) u biblioteci Kosmos. Beket je drugovao, još pre
Drugog svetskog rata, sa njenom braćom Gerom i Bramom
van Velde, istaknutim holandskim slikarima. (O njima je
pisao i govorio; posebno je važan njegov razgovor sa Dituijem
u transition 49, o Bramu van Velde.) Jakoba je prevodila
Beketa, svojevremeno pokušavala da zainteresuje izdavače i
pozorišta za njegove stvari.
Možda nije beznačajno, za moj doživljaj Beketa, da sam
njega, Hama i Klova, sreo gotovo istovremeno: tek jedno veče
pre susreta sa Beketom gledali smo Kraj partije. U Jakobinom
stanu Beket nije bio tvorac Hama i Klova, onaj koji ih je
napisao (njihov Bog, dakle: onaj koji ih je stvorio), nego neko
kao oni. On je čak i fizički, svojom pojavom (sasušeno drvo u
Godou, za Đakometija?) pripadao njihovom svetu. Nema kod
Beketa razlike između njega i njegovog fantazma. Beket je
fantazam Beketa. Kad sam, posle ovog susreta sa njim kod
Jakobe, po drugi put gledao Kraj partije, otkrio sam: on bi
mogao da se pojavi na sceni, usred predstave, a da to ne
poremeti predstavu. Baš ni najmanje. Ovo su mi kasnije
potvrdile fotografije sa pojedinih proba njegovih komada, koje
je on sam režirao. (Sve ovo u Revue d'Esthetique, 1990,
posvećenoj njemu već mrtvom. Imam je i sad na svom stolu:
to su možda najpre fotografije iz Šiler-teatra, u Berlinu, 1975,
sa probe Čekajući Godoa, - foto si A. Heuera, - i one sa probe
Geister Trio, u Štutgartu, 1977, H. Jehlea.) Tu suštinsku
istovetnost njegovog tela i njegove imaginacije, njegovog lica
i njegove filosofije (antifilosofske, zna se) , doživljavao sam u
prvom susretu sa njim kao nešto "nepr(jatno, do fizičkog
bola". (Ovo u članku iz 1957.) U svoj oj beležnici iz 1964.
našao sam i ovo: "Njega treba gledati, a ne slušati". Oštro
rečeno (pa i nespretno: kao da ga ne treba slušati?), ali takva
je bila opozicija između njegovog govora i njegove pojave.
Njegova pojava bila je jača od njegovog govora. Njegovo prisustvo
kao da je umanjivalo značaj njegovoga govora i, tako
(kroz to?), svakoga govora. Pomišljam da bi moj pravi govor
o njemu bio govor o magiji njegovog prisustva kao antijezičkoj
magiji. Zar ta magija nije u osnovi njegovih tekstova?
Njegove lične poetike, njegovoga stila? U početku, bilo mi je
teško to ćutanje, ali s vremenom ta teškoća bivala je sve
manja. Učio sam da slušam Beketa gledajući ga. Kao da gledati
Beketa jeste slušati Beketa. Bio sam fasciniran njime:
jedino fascinacija posvećuje u ovo prisustvo u kome iščezava
razlika između gledanja i slušanja. Ali koga on nije fascinirao?
Ko nije doživeo, u susretu sa njim, ovu "rečitost" njegovog
tela, i lica, ovu suvišnost govora? Osećam ja snagu njegovog
prisustva u onima koji su se pitali, posle susreta sa
njim, da li je on mistik, ili svetac, ili ludak. (Alfred Simon,
Samuel Beckett, 1983, p. 193.) To je njega vređalo. Naročito
su ga vređale mistifikacije o njegovom "svetaštvu". Ali sam je
bio vinovnik toga: ako je misticizam, ali i ludilo (ludilo
svetaštva, svetaštvo ludila), prekoračenje granice između teksta
i egzistencije, tela i reči, onda je ovaj bezvernik bio i svetac
i mistik, onda je ovaj čovek izuzetne lucidnosti bio
neporečan ludak. U tome je moć njegovog prisustva. U razgovoru,
u tekstu, Beket je ovo prisustvo. Njegov odnos prema
jeziku isti je i u njegovom govoru i u njegovom tekstu. Moris
Nado, koji se ne daje lako fascinaciji, kaže da je proveo sa
Beketom nekoliko sati u Ussy-sur-Marne, gde je Beket imao
malu kuću, da su malo govorili ali da njemu, Nadou, to nije
smetalo: bilo mu je dovoljno njegovo prisustvo ("Sa presence
nous suffit").

izvor 








Нема коментара:

Постави коментар