03.12.2016.

Percy Bysshe Shelley, poezija





Njoj

Ja celova se tvojih bojim,
Ti mojih se ne boj;
Pod teškim duhom jedva stojim,
I što da mučim tvoj.

Tvoj glas me plaši, kretnje, lice,
Ti mojih se ne boj;
Nevinim srcem, devojčice,
Ja slavim drhtaj tvoj.

_______________________


OBLAK



Nosim u letu svom cvetu ižednelom
kišu sa mora plava;
i laku senu lišću zelenu
kad u podne spava.
Krilo mi stresa rosu s nebesa
na pupoljke grana,
dok ih mati njiše grudima sve tiše,
suncem razigrana.
Polja dotičem ja grada bičem,
beleć njim zelen kraj,
a kad se smorim, daždom ga stvorim,
smejuć se kroz groma sjaj.


S visine sneg sejem, na brda vejem
dok borje stravno ječi;
na uzglavlju belu noć spavam celu
uz huk vetrovih reči.
Vrh dvora znana, mog višnjeg stana,
munja, moj vodič bdi,
dokle poda mnom u bezdanu tamnom
urla grom sputan, zli.
Po tlu i vodi brod moj provodi
vodiča ruka žurna;
mamljenog strasnim dusima vlasnim
s dna mora purpurna;
iznad potoka, stenja visoka,
jezera dubokog,
tražeć pod rekom il stenom nekom
voljenog duha log,
dok daždom biva, plavet preliva
smeh preko lica mog.

Hitra zora s očima meteora
žar perja svog razgrne,
seda na mene, dok zrake snene
zornjača nebom trne;
ko na rub stene kad odronjene,
trus koju s vrha zbaci,
orao sleti za tren, poleti,
krila mu zlate zraci.
Kad suton svijen sa mora pije
ljubav i čari sna,
kad plašt grimizne večeri sklizne
sa neba sve do dna,
krila podvijem, ko golub spijem
sred gnezda vazdušna.


Devica obla tela od ognja bela,
mesečinom je zvana,
klizi mi zgodom vunastim podom,
ćuvom ponoći gnana.
I gdegod sjajne stope joj tajne
- anđeli samo ih čuju -
provale krov mog čadora tananog,
tu zvezde probliskuju;
smejem se milo, jer beže čilo
ko pčela zlaćan roj,
tad otvor raspredam i kroza nj gledam
reka, jezera sloj,
ko parčad mala neba, tlom pala
sa zvezda neizbroj.
 
Prestolje sunca slavno ovijem plamno,
na mesec biser lijem,
vulkane tama stere, zvezde trepere,
kad vijor steg moj vije.
Od rta do rta poput rastrta
mosta nad morem burnim,
štit neproziran visim, krov miran,
brda mi stubovi tmurni.

Slavoluk nežan, kud grem kroz snežan,
oluj i blistaj žara,
vazdušne sile preda mnom svile -
dugu od bezbroj šara;
njom boje veje nebo, dok smeje
vlažna se zemlja stara.


Mezimče svoda ja sam kog voda
i zemlja sazda;
lapim iz pora žala i mora;
menjam se, trajuć vazda.
I posle kiše kada se zbriše
sa svoda mrlja svaka,
kad vazduh, sunce, grade vrhunce
plavetna doma laka,
smejem se tajno grobu svom vajnom,
pa iz pećina kiše,
ko dete rođen, duh oslobođen
vinem se, raku zbrišem.

____________________________


ŠEVI




Ej, zdravo duše vedrine!
Ti si od ptice više,
kad s neba, il s visine,
sipaš pesama kiše
što ti se lako same u srcu uskladiše.


Sa zemlje hitro se dižeš
ko požar se razgaraš,
i uvis daleko stižeš,
plav bezdan krilom paraš,
pa pevajući kružiš, kružeći pesmu stvaraš.


Kad sunce, što oblak grli,
s bleskom na zapad mine,
čitavo biće ti hrli,
u grimiz koji sine,
ko bestelesna radost kad prvi put se vine.

Večer se rumena, rana,
topi oko tvog leta;
kao u svetlosti dana
zvezda što nebom šeta
nevidljiv si, al poj tvoj stiže do našeg sveta,


taj kliktaj, britak ko strele
srebrnih meteora
koje se izgube bele
čim grane bela zora,
pa ne vidi ih čovek, al osetit ih mora.


Ti glasom nadvladaš tvojim
tišinu zemlje, zraka,
ko mesec zrakama svojim
što svlada carstvo mraka
kad usred noći mrkle provali iz oblaka.


O, da l si ko stvari druge?
Šta ti je najsličnije?
Čak ni iz oblaka duge
kaplja kanula nije
sjajna ko pljusak što je te tvoje melodije.


Ko pesnik si što, u svoje
misli skriven sjajne,
bezbrižnim ljudima poje
stihove veličajne,
pa osećati počnu nemir i nade tajne;


ko deva gospodskog soja
koja na kuli gore
u noći nedra svoja
leči od ljubavne more
svirkom, slatkom ko ljubav, što plavi njene dvore;


ko svitac ti si od zlata
koji, kad dolja miri
rosom što noću se hvata,
prozračnu svetlost širi
kroz travu što ga štiti da iz nje ne proviri;


ko ruža u žbunu svome
koju su vetri svili
pa se u igranju tome
do besvesti opili
slatkim mirisom njenim lopovi teškokrili.


Zvuk pljuska što s premaleća
sav travin rasvetli soj,
bokore rosnoga cveća
i drugo na zemlji toj -
vedro, blistavo, cveće - tvoj je prevazišo poj.


Kakve su radosti silne
u to srce ti stale?
Zemaljske pesme umilne,
što vino i ljubav hvale,
takav božanski zanos još nikad nisu znale.


Pevanja pobedna razna
il hor što svadbu prati
hvalisanja su tek prazna
ne mogu uz tebe stati;
nedostaje im nešto, al šta - teško je znati.


Gde li se napev tvoj rodi?
Ko li mu izvore znade?
U gori, polju il vodi?
Il ti ga nebo dade?
Il ljubav tvoje vrste? Zar ti ne znaš za jade?


Ta radost žarka i čedna
ne pozna opadanja:
ne tišti tebe ni jedna
bol mučnih osećanja:
ljubiš - al ne znaš tugu sitog ljubavnog stanja.


Kada ti budne il snene
misli o smrti sude,
za te su istine njene
lepše no za nas ljude,
zato tvoj napev može ko kristal čist da bude.


Dok kraj nas godine teku,
duh za nestvarnim žudi;
osmeh nam uvek bol neku
krije što tišti grudi;
najslađom pesmom našom najveća tuga bludi.


pa i da možemo lako
strah, mržnju da prezremo,
da smo se rodili tako
da suze ne prospemo,
ipak ne bismo mogli tu radost da stignemo.


Više neg svirka draga,
ritma punog miline,
više od knjiškoga blaga
bile bi te veštine
pesniku svakom, ptico, što gledaš tle s visine!


Kada bi meni ti rekla
pola radosti svoje
skladna bi ludost potekla
s obadve usne moje,
i svet bi mene slušo ko ja te pesme tvoje.

_________________________________



OZIMANDIJAS




 Reče mi putnik neki iz drevne zemlje jedne:
 '' U pustinji još leže ogromne, i bez tela,
dve noge od kamena, a ko potražit 'htedne,
videće tu i glavu; bore njenoga čela
 i usne iskrivljene od zapovedi ledne
 znak su da vajar vide sve strasti toga cara
- I srce mu okrutno i šaku koja pleni -
pa ureza ih tako u kamen s mnogo dara.
A na postolju samom ovakav natpis ima:
 '' Ozimandijas ja sam, svi klanjaju se meni.
Gledajte dela moja i strepite pred njima! ''
To ostalo je samo, a gde kip beše slavan
 sad ruševine leže sve smrskane na tlima;
oko njih na sve strane pust pesak leži ravan. ''


Prervela sa engleskog Ranka Kuić
Iz knjige Pesništvo evropskog romantizma, priredio Miodrag Pavlović, Beograd, 1982.

drugi prevod 




OZYMANDIAS

Putnika ja sam sreo s dalekih drevnih strana
Koji mi reče: Dve kamene krupne noge
Stoje u pesku. Kraj njih, napola zatrpana,
Počiva glava lica smrskanog, čije stroge
Nabrane usne, hladna zapoved gde je zdana,
Govore da bje dobro kiparu sva strast znana
što iz tih beživotnih stvari i dalje seva,
Dlan što im rugaše se, srce što bje im hrana:
Na postolju se mogo ovakav natpis brati:
"Ja Ozymandias sam imenom, kralj kraljeva:
Pogledaj moja dela, o Moćniče, i pati!"
Ništa tu drugo nema. Nemo na suncu bljeska
Oko tog silnog trupla i u beskraj se prati
Prostranstvo golog pustog i razasutog peska.


_______________________________





Ljubavna filozofija



Potočići put reka hrle,
reke put okeana,
zauvek nebeski vetri se grle
uz slatka osećanja;

samo na svetu nije ništa,
svim bićima zakon kaže
da jedno u drugom utočista -
ko ja u tebi - traže.

Gle, nebo ljube sve planine,
gle, talas talas hvata;
greh težak sestrinski cvetovi čine
ako li prezru brata;

gle, Sunce celu Zemlju obliva
i Mesec valove snene -
šta vredi što se sve to celiva,
ako ti nećeš mene?



drugi prevod



Izvori se s rekama sjedine,
Reke s morem, more s oceanom;
I vetri se nebom ujedine
Emocijom slatko zakovitlani.

Ništa nije usamljeno. stvari
Po božjim se zakonima spoje;
Ta spajanja jedan duh ozari,
Pa što ne bi tako i nas dvoje?


II
Gore ljube neba plavetnilo,
A val vala zagrljajem hvata;
I zar bi se sestri oprostilo
Kad bi svoga prezirala brata?

Sunce grli našu zemlju, eto,
Mesečina ljubi morske pene;
Al` od kakve vrednosti je sve to -
Ako li ti ne poljubiš mene?

__________________________



POSVEĆENO






Ta pogledaj me - ne krij oči
nek ljubavlju se iz mog oka hrane;
ona je slika te lepote tvoje
što k'o odblesak u mom umu grane.

Ta prozbori mi - tvoj je glas k'o jeka
iz srca moga, pa uho mi čuje
da već me ljubiš. K'o gospa si neka
što pred ogledalom snove snuje.

O svome licu koje u te gleda.
Ja crpem život dok te okom pratim,
a slatko to je. O, kako si nežna
kad žališ mene što toliko patim.
1815
______________________



PROŠLOST



1.
Hoćeš li sreće zaboravit 'dane,
Ljubavi na dnu srca zakopane;

Leševe njine da li cveće kiti
Ili će ih lišća zelenilo skriti?

Cveće beše radost - naša srca mlada
A lišće nam samo preostala nada.

2.
Hoćeš li prošlost zaboravu dati?
Ali zbog toga će srce da ti pati.

I sećanje može srce da sahrani
Da nas muči, mori u kajanja rani.

I šapatom groznim reći će nam da je
Propala radost - bol što večno traje.

________________________



TUGOVANKA

O svete, živote, o dani –
Moji su koraci već odbrojani,
Drhte mi noge koje snažne biše –
Kad ćete mi doći opet nasmejani?
O, nikad, nikada više.

Moje su noći i moji su dani
Bezradosni, teški, tugom umotani;
Proleća i leta, snegovi i kiše
Bol u srcu bude, a život razdragani –
O, nikad, nikada više.

______________________



NEVOLJA

Tek dve tri reči izrekli smo bili
Slučajno u vrevi taštog sveta,
I gle, kakav žar već ćutim u svakoj mi žili!
Zašto mi se um toliko tebi preda?

Vani već sviće, dan stiže već šumno,
A ja još bdim, sve više mir svoj gubim,
Bacam se u vatri i šapćem bezumno:
„O kako si draga, koliko te ljubim!“

_______________________




ODA SLAVUJU
1

Srce boli, muči utrnulost snena
Moje čulo ko da kukute sam pio,
Il iskapih mutan opoj, pre trena
Kada sam u Letin zatvor uronio:
To ne zbog zavisti na tvoj udes srećan,
Već što me presrećnim čini sreća tvoja -
Kad ti, lakokrila Drijado drveća,
U nekom melodičnom spletu
Zelenila bukvi, i senki bez broja,
Lako, punim grlom, pevaš pesmu letu.

2

O da gutljaj berbe, što u dubinama
Zemlje hlađena je dugo, i što daje
Okus Flore, selske zeleni, pesama
Provansalskih, plesa, veselja pod sjajem
Sunčanim, da pehar, toplog juga što je
Pun, sa hipokrenskim* rumenilom pravim,
S bisernim mehurjem što iskri uz sami
Rub i usta purpurne boje,
Ispijem i svet, nevidiljv, ostavim
I s tobom u šumskoj da nestanem tami.

3
Nestanem, iščilim, posve zaboravim
To što ti u lišću nikad nećeš znati:
Klonulost, groznicu, brigu što se javi
Tu gde jedan drugog slušamo stenjati,
Gde kljenut sede, zadnje vlasi hude
Trese, mladi blede, ko avet se tanje
I mru, i gde misliš - da pun tuge budeš,
Očaja s okom od olova,
Gde oko Lepote brzo gubi sjanje,
Za njim tek do sutra čezne ljubav nova.

4
Beži! jer tebi će donet me sila
Ne s panterama Bahove kočije
Nego poezije nevidljiva krila,
Premda tupi mozak smeta i koči je.
Već sam s tobom! Noć je blaga, i na tronu
Možda je Kraljica Luna, i sve njene
Zvezdane je vile okružile, ali
Tu nećeš nać svetlost, sem onu
Kojom, s neba, lahor mrakove zelene,
Krivudavih staza mahovinu, žali.
5
Ne mogu cveće videt pod nogama,
Ni kakav blag tamjan lebdi oko granja,
Ali svu slast slutim, sred mirisnih tama,
Koju u to doba godišnje poklanja
Mesec travi, česti, i gloga belog
Grmu, divljoj voćki, šipku pastoralnom,
Ljubicama čija svenuća su laka,
Prvome čedu maja zrelog:
Mošus-ruži, s rosnim vinom, zujnom stalno
Stecištu kukaca za letnjih sumraka.

6
Ja u tami slušam; i često beh pre
Napola zaljubljen u smrt-olakšanje,
I imenom nežnim u mnogoj pesmi je
Zvah da uzme u zrak mirno mi disanje;
Sad više no ikad čini se da mrenje
Raskoš je: u ponoć izdahnuti lišen
Svih bolova, dok se sve u tvojoj duši
Izliva s takvim ushićenjem!
Još bih ti pevao, no zalud mi uši -
Bus postaše za tvoj rekvijem uzvišen.

7
Za smrt se, besmrtna Ptico, ti ne rodi!
Nema naraštaja gladnih da te guše;
I glas što ga slušam, dok ova noć hodi,
U stara vremena car i luda čuše:
Možda taj poj k srcu tužnom put napravi
Rutinom, kad čežnjom za domom morena,
Stajaše, sred tuđeg žita, u suzama;
Taj što čarna okna zatravi,
U peni pogubnih mora otvorena,
U izgubljenim vilinskim zemljama.

8
Napušten! ko zvono već je sama reč:
Otrgnu od tebe i sebi me vrati.
Zbogom! Mašta tako, kakav glas je bije,
Vilenjače varljiv, ne može varati.
Zbogom! Tužna himna gine svrh livada
Blizih, nad potokom tihim, uz bregove
Strme, put susednih dolinskih dubrava
Duboko se zagnjuri sada:
Je li to vizija, il san budan? Ove
Muzike je nestalo: - bdim li ili spavam?

___________________________





Oda grčkoj urni




Ti večno nevina, nevesto spokoja!
Odojče tišine i sporih časova,
navire poj lepši od naših stihova:
kakva bajka cvetna oko tvojeg boka
ovi u dolini Arkadije zlatne
bogove i smrtne ljude u isti mah?
Ljudi i bogovi ko su? Nepodatne
device te ko su? Beg, bitka žestoka?
Kakve su to frule? Kakav zanos plah?

Pesme što čujemo drage su, al draže
još su nečuvene i stoga nek zaječi,
frule, ne za uvo već što može blaže,
svirka duhu našem sa pesmom bez reči.
Pod stablima nećeš, o mladiću lepi,
stati s pesmom, kao što nikad i nisi,
niti stabla mogu ikada da mru:
smeli ljubavniče, blizu svrhe ti si,
a ne ljubiš dragu, no zato ne strepi,
volećeš večito večno mladu nju.


Srećne, srećne grane! Nikad lišće vedro
neće vam proleću reći zbogom žalno:
o sviraču srećni, nesmoren i štedro,
sviraćeš na fruli nove pesme stalno:
večna ljubav, večna, srce nek prevlasti,
uvek strasno i za uživanje orno!
Večno zadihana, večno mlada žud,
slobodna od iga svake ljudske strasti
kad nam srce klone gorko i umorno
a orosi čelo grozničava stud.

Ko su ti ljudi što u hram idu trajno?
Kojem žrtveniku, žrecu tajanstveni,
vodiš tu junicu što muče očajno,
svilenih bokova cvećem okićenih?
Gradić pokraj reke il na žalu što je
il na bregu s mirnim zamkom u samoći,
tog smernog jutra što napušten bi?
O gradiću, večno uličice tvoje
biće tihe... niko nikad neće doći
da nam kaže zašto pust ostade ti.

Grčko remek-delo! Sa jasnim držanjem
devica i ljudi koji mramor diče,
s ugaženom travom i sa šumskim granjem:
mučiš misli naše, ćutljivi obliče,
kao večnost. Hladna pastoralo, traješ, -
kao svedok večni slušajuć tuđ vaj –
da čoveku kažeš prijateljski da je
lepota istina, istina lepota,
i to je na zemlji sve, čoveče, znaj.



Нема коментара:

Постави коментар