29.12.2016.

Erotski elementi u pesništvu Lukijana Mušickog


Lu­ki­jan Mu­šic­ki ostao je za­be­le­žen u isto­ri­ji srp­ske knji­žev­no­sti pre­vas­hod­no kao kla­si­ci­stič­ki po­e­ta, i to je­dan od naj­zna­čaj­ni­jih i naj­bo­ljih ove stil­ske ori­jen­ta­ci­je. Me­đu­tim, ma­nje je po­zna­to, ali i is­tra­že­no, nje­go­vo pe­sni­štvo ne­što dru­ga­či­jeg stil­sko-po­e­tič­kog ka­rak­te­ra – ovo se pre sve­ga od­no­si na nje­go­vu ra­nu, lju­bav­nu po­e­zi­ju, a još vi­še na erot­ske pe­sme ko­je je be­le­žio ili sam stva­rao. Lu­ki­jan Mu­šic­ki je, u ta­kvom kon­tek­stu, da­nas ostao go­to­vo sa­svim ne­po­znat.
Na po­čet­ku ba­vlje­nja pro­ble­ma­ti­kom erot­skih ele­me­na­ta u po­e­zi­ji Mu­šic­kog, neo­p­hod­no je pre­i­spi­ta­ti od­nos ko­ji je ovaj pe­snik imao pre­ma svo­joj po­e­zi­ji po­me­nu­te te­ma­ti­ke. Za­što je Mu­šic­ki svo­je erot­ske pe­sme slao Vu­ku kao „na­rod­ne“ ako su one (ma­nje-vi­še) pro­zvod nje­go­vog autor­skog ra­da, od­no­sno, za­što se „srb­ski Ora­ci­je“ sve­sno sta­vio u ulo­gu pu­kog sa­ku­plja­ča na­rod­nih pe­sa­ma, ako, bar u ovom slu­ča­ju, to ni­je za­i­sta i bio? Raz­lo­ge ova­kvog po­stup­ka tre­ba po­tra­ži­ti van sa­me knji­žev­no­sti, od­no­sno van li­te­rar­ne sfe­re Lu­ki­ja­na Mu­šic­kog, već ra­di­je u bi­o­graf­sko-so­ci­o­lo­škim ele­men­ti­ma.
Ka­kvo me­sto ovaj pe­snik za­u­zi­ma u srp­skoj (pi­sa­noj) tra­di­ci­ji erot­ske po­e­zi­je? Da li ta tra­di­ci­ja uop­šte po­sto­ji pre Vu­ko­vog Ri­ječ­ni­ka iz 1818. go­di­ne? Ako za­i­sta po­sto­ji, ko­je su oso­be­no­sti te po­e­zi­je i ka­kvom od­no­su sa njom bi bi­le erot­ske pe­sme Lu­ki­ja­na Mu­šic­kog?


Lu­ki­jan Mu­šic­ki1, pe­snik ko­ji je „po­čeo pe­va­ti kod Sr­ba ka­da go­to­vo ni­ko ni­je pe­vao“2, ostao je za­be­le­žen u isto­ri­ji srp­ske knji­žev­no­sti pre­vas­hod­no kao kla­si­ci­stič­ki po­e­ta, i to je­dan od naj­zna­čaj­ni­jih i naj­bo­ljih ove stil­ske ori­jen­ta­ci­je. Me­đu­tim, ma­nje je po­zna­to, ali i is­tra­že­no, nje­go­vo pe­sni­štvo ne­što dru­ga­či­jeg stil­sko-po­e­tič­kog ka­rak­te­ra ko­je ta­ko­đe pred­sta­vlja za­ni­mljiv i bi­tan deo Mu­šic­ko­vog stva­ra­la­štva. Ovo se pre sve­ga od­no­si na nje­go­vu ra­nu, lju­bav­nu po­e­zi­ju (od­no­sno na pe­sme kao što su Ot­me­šte­ni­je, Pro­ro­če­stvo, Po­lju­bac, Oči pu­ne su­za i va­tre i dr.), a još vi­še na erot­ske pe­sme ko­je je be­le­žio ili sam stva­rao – Lu­ki­jan Mu­šic­ki je, u ta­kvom kon­tek­stu, da­nas ostao go­to­vo sa­svim ne­po­znat. I vi­še je ne­go oči­gled­no da „ta­kve“ pe­sme pred­sta­vlja­ju neo­de­ljiv deo nje­go­vog stva­ra­la­štva, i da nji­ho­vo da­lje pro­u­ča­va­nje mo­že sa­mo učvr­sti­ti Mu­šic­kog na tro­nu naj­ve­ćih srp­skih pe­sni­ka, uka­zu­ju­ći na ra­zno­vr­snost žan­ro­va i sti­lo­va ko­ji­ma je on vla­dao, a ni­ka­ko, u ne­kom smi­slu, „na­ško­di­ti“ nje­go­voj re­pu­ta­ci­ji.

Na po­čet­ku ba­vlje­nja pro­ble­ma­ti­kom erot­skih ele­me­na­ta u po­e­zi­ji Mu­šic­kog, neo­p­hod­no je pre­i­spi­ta­ti od­nos ko­ji je ovaj pe­snik imao pre­ma svo­joj po­e­zi­ji po­me­nu­te te­ma­ti­ke. Zna­mo da Mu­šic­ki za ži­vo­ta ni­je ob­ja­vio ni­jed­nu zbir­ku pe­sa­ma; Lu­ki­ja­na Mu­šic­kog sti­ho­tvo­re­ni­ja su, u če­ti­ri knji­ge, iza­šla tek po­sle nje­go­ve smr­ti (dve u Bu­di­mu, 1838. i 1840, dru­ge dve u No­vom Sa­du, 1844. i 1847.), ali se u tim zbir­ka­ma uglav­nom ne na­la­ze erot­ske pe­sme. Ve­ći­nu ta­kvih pe­sa­ma Mu­šic­ki je slao Vu­ku Ste­fa­no­vi­ću Ka­ra­dži­ću kao na­rod­ne, ta­ko da se one da­nas na­la­ze u Vu­ko­voj ru­ko­pi­snoj za­o­stav­šti­ni, pri­sa­je­di­nje­ne nje­go­voj ogrom­noj zbir­ci usme­nih pe­sa­ma3. Već ov­de is­kr­sa­va­ju ne­ka vr­lo bit­no pi­ta­nja ve­za­na za ovu pro­ble­ma­ti­ku: za­što je Mu­šic­ki po­me­nu­te erot­ske pe­sme slao Vu­ku kao „na­rod­ne“ ako su one (ma­nje-vi­še) pro­zvod nje­go­vog autor­skog ra­da, od­no­sno, za­što se „srb­ski Ora­ci­je“ sve­sno sta­vio u ulo­gu pu­kog sa­ku­plja­ča na­rod­nih pe­sa­ma, ako, bar u ovom slu­ča­ju, to ni­je za­i­sta i bio? Ne sme se smet­nu­ti sa uma da je ov­de reč o iz­ra­zi­to sa­mo­sve­snom pe­sni­ku, po­e­ti ogrom­ne eru­di­ci­je i este­tič­kog i (knji­žev­no)te­o­rij­skog zna­nja – mo­guć­no­sti slu­čaj­nog pre­vi­da ili pak ne­iz­di­fe­ren­ci­ra­nog od­no­sa pre­ma sa­mom tek­stu ap­so­lut­no su is­klju­če­ne.

Da­kle, uzi­ma­ju­ći u ob­zir ove či­nje­ni­ce, po­sta­je oči­gled­no da raz­lo­ge ova­kvog po­stup­ka tre­ba po­tra­ži­ti van sa­me knji­žev­no­sti, od­no­sno van li­te­rar­ne sfe­re Lu­ki­ja­na Mu­šic­kog, već ra­di­je u od­re­đe­nim bi­o­graf­sko-so­ci­o­lo­škim ele­men­ti­ma. Po­gle­da­mo li pe­sni­kov po­lo­žaj u srp­skom dru­štve­nom esta­bli­šmen­tu u vre­me na­stan­ka, od­no­sno sla­nja/ob­ja­vlji­va­lja ovih pe­sa­ma, stva­ri nam po­sta­ju mno­go ja­sni­je: Lu­ki­jan Mu­šic­ki bio je sve­šte­no li­ce i uči­telj, pro­fe­sor bo­go­slo­vi­je u Kar­lov­ci­ma; ka­sni­je je po­stao ar­hi­man­drit, epi­skop, pa čak i kan­di­dat za mi­tro­po­li­ta. Nje­gov so­ci­jal­ni po­lo­žaj, da­kle, ni­je mu do­zvo­lja­vao da jav­no is­tu­pi kao autor ovih pe­sa­ma; či­nje­ni­ca da ove pe­sme ni­su ni bi­le ob­ja­vlje­ne ni­je po­seb­no bit­na – Mu­šic­ki jed­no­stav­no ni­je mo­gao do­zvo­li­ti da se uop­šte sa­zna da on pi­še erot­sku po­e­zi­ju, ili da iz ru­ko­pi­snih zbor­ni­ka gra­đan­ske po­e­zi­je iz­dva­ja upra­vo „ta­kve“ pe­sme (ko­li­ko zna­mo, on Vu­ku ni­je slao tek­sto­ve dru­ga­či­jeg sa­dr­ža­ja), jer to ga ne bi sa­mo kom­pro­mi­to­va­lo, ne­go bi mu i do­ne­lo i te­ške sank­ci­je u dru­štvu ko­je je pod­ra­zme­va­lo (bar zva­nič­no) vr­lo stro­ge mo­ral­ne nor­me, po­go­to­vo ka­da je reč o in­sti­tu­ci­ja­ma u ko­je je on bio uklju­čen (Cr­kva, pro­sve­ta). Sta­vlja­ju­ći svo­je erot­ske pe­sme pod „za­štit­ni znak“ na­rod­ne po­e­zi­je, Mu­šic­ki je sa se­be ski­nuo od­go­vor­nost za nji­hov sa­dr­žaj, ti­me ih na ne­ki na­čin i „le­ga­li­zu­ju­ći“, ali „le­ga­li­zu­ju­ći“ pri­tom i in­te­re­so­va­nje za erot­sku po­e­zi­ju uop­šte, pred­sta­vlja­ju­ći se­be kao sa­ve­snog i do­sled­nog fol­klo­ri­stu ko­ji be­le­ži sve što se stva­ra u na­ro­du. Je­di­na mi­ste­ri­ja u sve­mu to­me osta­je sam Vuk, ko­ji je ne­sum­nji­vo mo­gao pro­ce­ni­ti da ove pe­sme ni­su usme­ne pri­ro­de, ali ih opet ni­je is­klju­či­vao iz svog fon­da, iz na­ma ne­po­zna­tih raz­lo­ga.

Zna­ju­ći ovu „po­za­di­nu“ Mu­šic­ko­vog ba­vlje­nja po­et­sko-erot­skim dis­kur­som, mo­že­mo se­bi po­sta­vi­ti sle­de­će pi­ta­nje: ka­kvo me­sto ovaj pe­snik za­u­zi­ma u srp­skoj (pi­sa­noj) tra­di­ci­ji erot­ske po­e­zi­je? Da li ta tra­di­ci­ja uop­šte po­sto­ji pre Vu­ko­vog Ri­ječ­ni­ka iz 1818. go­di­ne? Ako za­i­sta po­sto­ji, ko­je su oso­be­no­sti te po­e­zi­je i ka­kvom od­no­su sa njom bi bi­le erot­ske pe­sme Lu­ki­ja­na Mu­šic­kog? Ova pi­ta­nja iz­i­sku­ju ma­lo op­šir­ni­je od­go­vo­re.

Da­kle, kao što je spo­me­nu­to, po­če­ci in­ten­ziv­ni­jeg in­te­re­so­va­nja za erot­sku te­ma­ti­ku kod nas se obič­no po­gre­šno ve­zu­ju za Vu­ka Ka­ra­dži­ća, od­no­sno za „od­go­va­ra­ju­ći“ sloj nje­go­vog Ri­ječ­ni­ka i sa­ku­plja­nje „bez­o­bra­znih“ pe­sa­ma; či­nje­ni­ca je, me­đu­tim, da je erot­ski tok srp­ske knji­žev­no­sti znat­no sta­ri­ji i da se taj tok mo­že kon­ti­nu­i­ra­no pra­ti­ti još od pr­vih de­ce­ni­ja 18. ve­ka. Da­kle, u tre­nut­ku ka­da se Vuk po­ja­vio na na­šoj li­te­rar­noj sce­ni, srp­sko erot­sko pe­sni­štvo već je bi­lo raz­vi­je­no i oform­lje­no kao auten­ti­čan fe­no­men či­je su oso­bi­ne u ve­li­koj me­ri bi­le od­re­đe­ne kul­tur­nim mi­lje­om i sa­mim me­di­jem u ko­jem se raz­vi­ja­lo. Pod „me­di­jem“ ov­de pod­ra­zu­me­va­mo ru­ko­pi­sne pe­sma­ri­ce tzv. „gra­đan­ske po­e­zi­je“, sin­kre­tič­ne tvo­re­vi­ne u ko­ji­ma se pre­pli­ću i pro­ži­ma­ju tek­sto­vi ra­znog po­re­kla: od ob­li­ka srp­ske usme­ne tra­di­ci­je i pro­iz­vo­da ano­nim­nih auto­ra („gra­đan­skih pe­sni­ka“) sve do pre­vo­da, sti­ho­va na stra­nim je­zi­ci­ma i pro­znih, dram­skih pa i ne­knji­žev­nih tek­sto­va4.

Erot­ska po­e­zi­ja pred­sta­vlja ne pre­vi­še obi­man seg­ment u tim gra­đan­skim pe­sma­ri­ca­ma – kvan­ti­ta­tiv­no iz­ra­že­no, u ovim zbor­ni­ci­ma, pe­sme sa erot­skim mo­ti­vi­ma za­u­zi­ma­ju ne­što ma­nje od 1/12 po­et­skog ma­te­ri­ja­la. Me­đu­tim, mno­go je va­žni­ja či­nje­ni­ca da, iako „ova­kvih“ pe­sa­ma ima re­la­tiv­no ma­lo, one se u pe­sma­ri­ca­ma po­ja­vlju­ju kon­stant­no: tra­go­ve erot­skog pe­sni­štva na­la­zi­mo još u Pe­sma­ri­ci Te­o­do­ra Do­bra­še­vi­ća (1763) i Pe­sma­ri­ci Avra­ma Mi­le­ti­ća (1778-1781; ova pe­sma­ri­ca se, sa čak osam­na­est erot­skih pe­sa­ma, is­ti­če se kao po­seb­no zna­čaj­na iz na­še per­spek­ti­ve), a do Pe­sma­ri­ce Mak­si­ma Bra­nov­ca sa po­čet­ka 19. ve­ka (1817) erot­ska po­e­zi­ja bi­va za­stu­plje­na sa čak 1/6 po­et­skog ma­te­ri­ja­la.

Ove po­e­zi­ja, bi­lo da se ra­di o „tvr­đoj“ ili „mek­šoj“5 pod­vr­sti erot­skih pe­sa­ma, svo­ju po­seb­nost ostva­ru­je pre­vas­hod­no na te­mat­skom ni­vou, in­ten­ziv­nim okre­ta­njem ka te­le­snom (od­no­sno te­le­snoj lju­ba­vi i sek­su­al­no­sti), op­sce­nom i la­sciv­nom u naj­ši­rem smi­slu tih poj­mo­va, i upra­vo u toj, te­mat­skoj rav­ni, tre­ba tra­ži­ti nji­hov pra­vi i osnov­ni „ko­e­fi­ci­jent je­din­stva“. Sve ove pe­sme, da­kle, ob­je­di­nju­je ve­za­nost za erot­sku te­ma­ti­ku; ona se, me­đu­tim, ne is­po­lja­va u spi­ri­tu­al­no-mi­stič­kom ili ši­rem ero­to­lo­škom od­re­đe­nju, već ra­di­je u jed­nom fri­vol­ni­jem, pro­fa­ni­jem, „pri­zem­ni­jem“ smi­slu, pred­sta­vlja­ju­ći ne­ku vr­stu „ve­se­log ero­ti­zma“.6 Va­žno je na­po­me­nu­ti da pe­sme ovog žan­ra ne po­ka­zu­ju ne­ke do­dat­ne po­et­ske pri­bli­žno­sti – ne po­sto­ji, re­ci­mo, na­me­ra ka isto­vet­nom for­ma­tiv­nom uob­li­če­nju (pe­sme su u ovom smi­slu ve­o­ma ra­zno­li­ke), pa se slo­bod­no mo­že re­ći da je po­me­nu­ta te­mat­ska kom­po­nen­ta ne sa­mo osnov­ni, ne­go i je­di­ni ele­ment ko­ji opre­de­lju­je žan­rov­sku lo­ka­ci­ju ovih pe­sa­ma i je­di­na po­u­zda­na od­red­ni­ca ovog žan­ra gra­đan­ske li­ri­ke.

Osim te­mat­ske kom­po­nen­te, vr­lo va­žnu kom­po­nen­tu srp­skog knji­žev­no-erot­skog stva­ra­la­štva u ovom pe­ri­o­du pred­sta­vlja i hu­mor­na kom­po­nen­ta, ko­ja se ma­ni­fe­stu­je na raz­ne na­či­ne i u raz­li­či­tim aspek­ti­ma te­mat­ske struk­tu­re. Hu­mor­no, uz, na­rav­no, erot­sko, sva­ka­ko je naj­i­zra­zi­ti­ji sloj ovih tek­sto­va, što ne tre­ba da ču­di ako ima­mo u vi­du ka­kvu ulo­gu, za­pra­vo, hu­mor igra u na­šoj erot­skoj po­e­zi­ji. On se mo­že po­sma­tra­ti kao ne­ka vr­sta oprav­da­nja za neo­me­ta­ni go­vor o erot­skom, kao vr­lo fun­cki­o­nal­ni na­čin iz­be­ga­va­nja i pre­va­zi­la­že­nja kon­flik­ta iz­me­đu zva­nič­nih dru­štve­no-mo­ral­nih na­če­la ve­za­nih za sek­su­al­nost i pri­ro­de knji­žev­nog go­vo­ra o toj te­mi7. Pro­pu­šte­no kroz hu­mor­ni ključ i obe­le­že­no hu­mor­nom ši­from, erot­sko se po­ka­zu­je pre­vas­hod­no kao obje­kat sme­ha i za­ba­ve, kao „neo­zbi­ljan“ fe­no­men ko­ji se ne ba­vi (di­rekt­no) va­že­ćim erot­skim ka­no­ni­ma gra­đan­skog dru­štva. Ta­ko se ovi tek­sto­vi, na ne­ki na­čin, li­ša­va­ju od­go­vor­no­sti u od­no­su na kon­ven­ci­o­nal­no shva­ta­nje i pri­hva­ta­nje sek­su­al­no­sti; po­sti­že se, da­kle, ne­ka vr­sta oprav­da­nja i le­gi­ti­man i bez­bo­lan na­čin da se o ta­bu te­mi pro­go­vo­ri jav­no, ti­me uspe­šno pre­mo­šću­ju­ći jaz iz­me­đu sank­ci­o­ni­sa­nog mo­ra­la, u či­jem si­ste­mu po­sto­je pe­sma­ri­ce i nji­ho­vi auto­ri, od­no­sno be­le­ži­o­ci, sa jed­ne stra­ne i zva­nič­nog mo­ral­nog mo­de­la gra­đan­ske kul­tu­re ko­ji osta­je u bi­ti ne­po­vre­đen (ali na taj na­čin ot­kri­va­ju­ći dvo­stru­kost i ras­kol iz­me­đu zva­nič­nih na­če­la i in­di­vi­du­al­ne pro­jek­ci­je go­vo­ra i prak­se).

Su­štin­ski po­ve­za­na sa hu­mor­nom je sva­ka­ko sa­ti­rič­na kom­po­nen­ta. U jed­nom svom aspek­tu, i ona se mo­že po­sma­tra­ti kao ključ za go­vor o erot­skom, i to kao ti­pi­čan pro­sve­ti­telj­ski ključ. Autor, kri­ti­ku­ju­ći po­je­di­ne po­ja­ve iz pod­ruč­ja ljud­skog ži­vo­ta kao po­kva­re­ne ili po­gre­šne, za­pra­vo ih opi­su­je; kri­ti­kom erot­ske prak­se ko­ja od­u­da­ra od zva­nič­nih mo­ral­nih na­če­la, otva­ra se mo­guć­nost po­et­skog go­vo­ra o erot­skom. Opi­si erot­skog ži­vo­ta, da­kle, za­o­gr­nu­ti su kri­tič­ko-sa­ti­rič­kim pla­štom, ali sa­ti­rič­ka oštri­ca u ovim pe­sma­ma ne ide pre­da­le­ko. Ona ne uni­šta­va pro­kla­mo­va­ne, zva­nič­ne mo­ral­ne ka­no­ne i nji­ho­ve pred­stav­ni­ke, ne­go se uglav­nom do­ti­če nji­ho­vih po­je­di­nih seg­me­na­ta ili, even­tu­al­no, od­stu­pa­nja od tih ka­no­na.

U ovom kon­tek­stu, za­ni­mlji­vo je uoči­ti da su sme­hu i pod­sme­hu, u na­šem ta­da­šnjem erot­skom stva­ra­la­štvu, pre­vas­hod­no iz­lo­že­ne že­ne i žen­ska sek­su­al­nost; od­no­sno, auto­ri tek­sto­va su pr­ven­stve­no tu pro­na­la­zi­li is­ho­di­šte hu­mor­nog dis­kur­sa. Že­ne su, iz nji­ho­ve per­spek­ti­ve, bes­kraj­no raz­u­zda­ne, uvek „sprem­ne“ i uvek „ho­će“. Iz tih raz­lo­ga, upra­vo one ini­ci­ra­ju lju­bav­ne igre – mu­ška­rac je ov­de onaj ko­ji „po­ku­ša­va“ a že­na ona ko­ja „da­je“, i mu­ška­rac sa­mo „uzi­ma“ ono što mu se (ma­nje-vi­še) ja­sno „nu­di“. Či­ni se, za­pra­vo, da se im­pli­cit­no ra­ču­na na te­zu da put do žen­skog sr­ca vo­di kroz kre­vet, a da lju­bav u nji­ho­va sr­ca ula­zi kroz ero­ge­ne zo­ne; od­no­sno,  da je seks tač­ka oko ko­je se vr­ti sve u ži­vo­tu jed­ne že­ne. Shod­no sve­mu to­me, i žen­sko te­lo je pri­ka­za­no bez ide­a­li­zma, već pr­ven­stve­no sa sta­no­vi­šta erot­ske prak­se i sek­su­al­ne upo­tre­blji­vo­sti. Pri­me­ću­je se, da­kle, da je mu­ška­rac (od­no­sno, nje­gov ero­ti­zam) ov­de u po­vla­šće­nom po­lo­ža­ju jer, ni­ti ga pe­sma ne pred­sta­vlja u ona­kvom sve­tlu kao že­nu8, ni­ti je nje­go­va ras­ka­la­šnost i neo­b­u­zda­nost to­li­ko po­ten­ci­ra­na kao i žen­ska. Či­nje­ni­ca je, me­đu­tim, da je čo­vek, ne­za­vi­sno od po­la, u ovim pe­sma­ma pred­sta­vljen pr­ven­stve­no kroz te­lo, kroz svo­je erot­sko bi­će i kroz svo­ju sek­su­al­nost.

Zna­ju­ći ove fak­te ve­za­ne za srp­sko erot­sko pe­sni­štvo u ce­li­ni (u kon­tek­stu 18. ve­ka, na­rav­no), mo­že­mo se slo­bod­ni­je i ozbilj­ni­je po­sve­ti­ti pro­ble­ma­ti­ci erot­ske po­e­zi­je sa­mog Lu­ki­ja­na Mu­šic­kog. Ako bi­smo tra­ži­li pri­me­re ko­je bi po­naj­bo­lje re­pre­zen­to­va­le nje­go­vu li­ri­ku ta­kve stil­sko-te­mat­ske ori­jen­ta­ci­je, ne bi­smo po­gre­ši­li ako bi iza­bra­li one pe­sme ko­je su i da­na­šnji iz­u­ča­va­o­ci „iz­dvo­ji­li“ od osta­lih ko­je je Lu­ki­jan slao Vu­ku, sme­šta­ju­ći ih u Do­da­tak zbir­ke Vu­ko­vih neo­bja­vlje­nih ru­ko­pi­sa: Le­po dru­štvo, Ra­da tur­ski rob i Zlat­no ru­no9. Pre de­talj­ni­je ana­li­ze sva­ke od ovih pe­sa­ma, mo­že­mo se, naj­pre, po­sve­ti­ti uoča­va­nju ne­kih nji­ho­vih „op­šti­jih“ oso­bi­na, ko­je ove pe­sme ne­sum­nji­vo odva­ja­ju od usme­ne pe­snič­ke tra­di­ci­je.

Obra­ti­mo pr­vo pa­žnju na po­to­nje dve pe­sme, Zlat­no ru­no i Ra­da tur­ski rob. Obe pe­sme su pi­sa­ne u si­me­trič­nim osmer­ci­ma, ko­ji su or­ga­ni­zo­va­ni u ka­tre­ne, i ko­ji do­sled­no pra­te una­kr­snu ri­mu, ko­ja je, opet, to­li­ko raz­ra­đe­na i či­sta da je, bez sva­ke sum­nje, plod pa­žlji­vog autor­skog na­po­ra. Ova­kva ver­si­fi­ka­cij­ska sli­ka sva­ka­ko je stra­na usme­nom pe­sni­štvu gde, iako po­sto­ji si­me­trič­ni osme­rac (ko­ji ni­je ni re­dak, za­pra­vo), go­to­vo po pra­vi­lu iz­o­sta­je ri­ma; ako se ri­ma, pak, po­ja­vlju­je, te­ško da kroz una­kr­snu she­mu bi­va spro­ve­de­na kroz ce­lu pe­smu. O ka­tren­skoj or­ga­ni­za­ci­ji, u kon­tek­stu usme­ne tra­di­ci­je, su­vi­šno je i go­vo­ri­ti.

U slu­ča­ju pe­sme Le­po dru­štvo, ver­si­fi­ka­cij­ska sli­ka ne upu­ću­je od­mah na pri­pad­nost pi­sa­noj po­et­skoj tra­di­ci­ji. Ali opet, nje­na sti­hov­na for­mu­la (če­tr­na­e­ste­rac sa ce­zu­rom po­sle osmog slo­ga) je ipak za­do­bi­la od­re­đe­nu „po­pu­lar­nost“ na raz­me­đi 18. i 19. ve­ka (kod Jo­va­na Ra­ji­ća i Do­si­te­ja Ob­ra­do­vi­ća, na pri­mer), dok u kon­tek­stu usme­ne tra­di­ci­je ni­je ni naj­ma­nje ka­rak­te­ri­stič­na. Ne tre­ba smet­nu­ti sa uma ni či­nje­ni­cu da je u ovoj pe­smi u iz­ve­snoj me­ri pri­sut­na i ri­ma, ko­ja je, do­du­še, ret­ka i ne ta­ko či­sta kao u pret­hod­ne dve pe­sme. Da­kle, za­klju­čak je da pre­o­vla­đu­ju­će ver­si­fi­ka­cij­ske oso­bi­ne ove tri pe­sme ne­sum­nji­vo upu­ću­ju na pri­pad­nost fon­du pe­sa­ma ru­ko­pi­snih pe­sma­ri­ca, od­no­sno autor­skom opu­su Lu­ki­ja­na Mu­šic­kog.

Za­dr­ži­mo se još ma­lo na ovoj pe­smi Lu­ki­ja­na Mu­šic­kog. Sa do­sta ve­ro­vat­no­će se mo­že pret­po­sta­vi­ti da iz­vor­no po­ti­če iz fon­da gra­đan­ske li­ri­ke i da je u njoj Mu­šic­kov autor­ski trag naj­sla­bi­ji. U pe­smi nas za­ti­če, u iz­ve­snom smi­slu, ra­ble­ov­ski „gro­tesk­ni“ re­a­li­zam – ume­sto „obič­nih“ za sto­lom se­de „gro­tesk­na“ te­la; per­so­ni­fi­ko­va­ni pol­ni or­ga­ni se, usled efek­ta asin­de­ton­skog gra­da­cij­skog ni­za­nja (Pič­ka, pi­zda, pi­zdu­ri­na i dve ma­le pi­ce), po­me­ra­ju, po­di­žu i spu­šta­ju. Ovo „dru­štvo“ ni­je sta­tič­no, ni­je zva­nič­no, ozbilj­no ili hi­je­rar­hi­zo­va­no; ono je anar­hič­no, ali i vi­tal­no, ve­se­lo, ka­ko i sam pe­snik ka­že, „le­po“. Ova­kvo este­tič­ko fo­ku­si­ra­nje na gro­te­sno ni­je bez raz­lo­ga, po­go­to­vo ako na umu ima­mo onu Bah­ti­no­vu mi­sao: „Esen­ci­jal­ni prin­cip gro­te­snog re­a­li­zma je de­gra­da­ci­ja“. Ali, ov­de ni­je reč o pro­stoj de­gra­da­ci­ji ljud­skog te­la na pol­ne or­ga­ne; ako vi­di­mo da su uče­sni­ci ovog „oku­plja­nja“ ku­mo­vi, ku­me i de­ve­ri (De­be­li kum kri­vi ku­rac, pi­zdu­ri­na ku­ma / dva de­ve­ra dva ki­co­ša), i da se oku­plja­nje vr­ši za asta­lom, cen­trom do­ma u tra­di­ci­o­nal­noj kul­tu­ri, ja­sno je da se upra­vo ta, fol­klor­na kul­tu­ra, od­no­sno tra­di­ci­ja, de­gra­di­ra u okvi­ru gro­te­ske. Ku­mo­vi i de­ve­ri ni­su sa­mo čla­no­vi dru­štve­no-rod­bin­ske za­jed­ni­ce – oni su, u kon­tek­su tra­di­ci­o­nal­ne kul­tu­re, vi­ši ste­pen od­no­sa od sa­mog krv­nog srod­stva; šta­vi­še, kum­stvo i de­ver­stvo pre­va­zi­la­ze sva­ki po­ro­di­čan od­nos jer su oni „ne­be­ski“, „bo­žan­ski“ od­no­si. Da­kle, sa­ma pri­o­da de­gra­di­ra­nih poj­mo­va am­pli­fi­ku­je nji­ho­vu de­gra­da­ci­ju; ov­de se sa­ma ne­be­ska sfe­ra me­đu­ljud­skih od­no­sa svo­di gro­te­sni kar­ne­val pol­nih or­ga­na, či­ji uče­sni­ci, bez ika­kvog sti­da, se­di za sto­lom, sla­ve­ći, i čak (iro­nič­no?) pro­vo­de­ći ša­lu iz­me­đu se­be10; mo­že se pret­po­sta­vi­ti, da­kle, da je ov­de u pi­ta­nju čak i (pri­kri­ve­ni­je) pa­ro­di­ra­nje  (ili ma­kar sa­ti­rič­no „isme­va­nje“) ne­kih ele­me­na­ta tra­di­ci­je ve­za­nih za dru­štve­no-po­ro­dič­ne od­no­se.

Za raz­li­ku od Le­pog dru­štva, pe­sma Ra­da tur­ski rob naj­ve­ro­vat­ni­je je Mu­šic­ko­va tvo­re­vi­na, ili bar nje­go­va va­ri­ja­ci­ja na ne­ki ne­po­znat pred­lo­žak iz ru­ko­pi­snih pe­sma­ri­ca. Ova pe­sma ve­o­ma je spe­ci­fič­na zbog ne­ko­li­ko raz­lo­ga: za po­če­tak, tu se go­vo­ri o ho­mo­sek­su­al­nom od­no­su Ra­de i će­ha­je (funk­ci­o­ne­ra, za­stup­ni­ka) Meh­me­ta, či­ji je Ra­da za­ro­blje­nik11. Taj go­vor o ho­mo­e­rot­skom dis­kur­su ve­o­ma je otvo­ren i ne­dvo­smi­slen; ali tre­ba ima­ti na umu da je ova te­ma­ti­ke ve­o­ma ret­ka i u usme­nom i u pi­sme­nom erot­skom pe­sni­štvu – dok se pi­sme­no pe­sni­štvo vr­lo ret­ko ba­vi „ma­nje nor­mal­nim“ vi­do­vi­ma te­le­sne lju­ba­vi, usme­na tra­di­ci­ja ovu te­ma­ti­ku, isto to­li­ko ret­ku, ob­ra­đu­je na kraj­nje po­spr­dan i gru­bo pod­sme­šljiv na­čin, što u ovoj pe­smi ni­ka­ko ni­je slu­čaj. Ov­de je u pi­ta­nju jed­na fi­na, sup­til­na, iro­nij­ska di­men­zi­ja ko­ja, mo­že se re­ći, na ša­ljiv na­čin (na pri­mer, sam erot­ski „čin“ se hu­mor­no eufe­mi­zu­je: Klek­nem, za mnom i on klek­ne / šče­pa me da ne po­sr­nem) pro­ži­ma po­et­ski go­vor o ho­mo­e­rot­skom od­no­su dvo­ji­ce mu­ška­ra­ca. Pra­te­ći trag ovih ele­me­na­ta, mo­že­mo pret­po­sta­vi­ti da pe­sma u se­bi no­si sa­ti­rič­ne (ili bar pa­ro­dij­ske) ele­men­te u od­no­su na usme­nu tra­di­ci­ju: dok se u na­rod­nim pe­sma­ma Tur­ci pred­sta­vlja­ju kao mal­te­ne „ono­ze­malj­ski“ ne­pri­ja­te­lji, ve­sni­ci kra­ja sve­ta i uni­šti­o­ci srp­ske dr­ža­ve, u ovoj pe­smi je pred­sta­vljen je­dan pri­lič­no ve­dar erot­ski od­nos iz­me­đu srp­skog „ro­ba“ i tur­skog „go­spo­da­ra“. I ov­de se mo­že go­vo­ri­ti o iz­ve­snoj de­gra­da­ci­ji od­re­đe­nih ele­me­na­ta usme­ne pe­snič­ke kul­tu­re, i to na vi­še ni­voa – kao pr­vo, ho­mo­sek­su­al­ni od­nos iz­me­đu dva mu­škar­ca pred­sta­vljen je, kroz sup­ti­lan hu­mor, kao vr­lo po­zi­ti­van (što je u su­prot­no­sti sa tra­di­ci­o­nal­nom kul­tu­rom); kao dru­go, u taj „do­bro­volj­ni“ od­nos stu­pa­ju srp­ski rob i tur­ski zva­nič­nik, i, što je naj­go­re (iz per­spek­ti­ve usme­ne kul­tu­re, na­rav­no), Sr­bin se do­bro­volj­no „po­ko­ra­va“ i do­bi­ja „pa­siv­nu“ ulo­gu u ho­mo­e­rot­skom od­no­su (obra­ti­mo sa­mo pa­žnju na igru re­či­ma: „Ra­da“ se „ra­do“ „da­je“). I sa­ma po­en­ta pe­sme (I Tur­ci su pro­svje­šte­ni / S ro­bljem jer se oni svo­de / A kroz pr­ste gle­de že­ni!) ne­sum­nji­vo upu­ću­je na od­re­đe­ni pa­ro­dij­ski ključ, ali u ne­koj dru­goj per­spek­ti­vi: pred­met pa­ro­di­ra­nja ov­de je jed­na od op­štih te­ma evrop­ske pro­sve­ti­telj­ske li­te­ra­tu­re – te­ma o „pro­sve­će­nom var­va­ri­nu“, „ple­me­ni­tom di­vlja­ku“ ili „hu­ma­nom ne­zna­bo­šcu“. Za­ni­mlji­vo je pri­me­ti­ti da ova te­ma (na­rav­no) ni­je ima­la od­je­ka u na­šoj usme­noj knji­žev­no­sti, dok u pi­sme­noj sva­ka­ko je­ste (bar u pe­ri­o­du Pro­sve­će­no­sti), ta­ko da se mo­že pret­po­sta­vi­ti da se Mu­šic­ki, mo­žda, i ov­de „igrao“ sa ne­kim ele­men­ti­ma na­rod­ne tra­di­ci­je.

Efek­ti pa­ro­di­ra­nja sva­ka­ko su naj­ja­či u pe­smi Zlat­no ru­no, gde se pa­ro­di­ra­ju ele­men­ti grč­ke mi­to­lo­gi­je, ali i ne­ki žan­rov­ski po­stu­la­ti ko­ji su, opet, du­bo­ko ve­za­ni za evrop­sku (an­tič­ku) knji­žev­nu tra­di­ci­ju. In­to­na­ci­ja ove pe­sme, od­no­sno njen po­dig­nut, uz­vi­šen, na mo­men­te i pa­te­ti­čan ton, kao i od­nos pre­ma sa­mom pred­me­tu pe­sme (žen­skom pol­nom or­ga­nu, pi­ci) ko­ji se sla­vi i či­je se vr­li­ne hva­le12 ne­sum­nji­vo upu­ću­je na žan­rov­ski obra­zac ode. Go­to­vo sa si­gur­no­šću se mo­že tvr­di­ti da je Mu­šic­ki sve­sno pa­ro­di­rao ovaj ža­nr, jer je sva­ka­ko bio upo­znat sa glav­nim „oso­be­no­sti­ma“ ode, od ko­jih je me­đu pr­vi­ma onaj da je u pi­ta­nju pr­vo­ra­zred­ni ža­nr „vi­so­kog sti­la“. Ta­kav pe­snič­ki ob­lik si­gur­no ne mo­že „pod­ne­ti“ da se u nje­mu, na go­to­vo hu­mo­ri­sti­čan na­čin, pe­va o žen­skom pol­nom or­ga­nu ko­ji, iako ni­je sve­den na ra­ble­ov­sku gro­te­sku, ipak ni­je ni „naj­či­sti­ja“ pe­snič­ka te­ma za ta­ko „uz­vi­šen“ ža­nr ko­ji svo­je ko­re­ne vu­če još iz an­tič­ke knji­žev­no­sti. Dru­gi sloj pa­ro­di­je u Zlat­nom ru­nu pa­žlji­vom je či­ta­o­cu uoč­ljiv već iz na­slo­va; iz­jed­na­ča­va­ju­ći „zlat­no ru­no“ (žen­ski pol­ni or­gan) sa Ja­so­no­vim13 zlatn im ru­nom (pri­me­ću­je­mo igru re­či ko­je „zlat­no ru­no“ iz­jed­na­ča­va sa pi­com: „zlat­no“ se sva­ka­ko od­no­si na „vred­nost“ ko­ju ovaj „or­gan“ pred­sta­vlja mu­škom ro­du, dok je „ru­no“ oči­gled­na i če­sta alu­zi­ja na fi­zič­ki iz­gled). Vi­di­mo, da­kle, da ovi pa­ro­dij­ski ele­men­ti ne­dvo­smi­sle­no upu­ću­ju na či­nje­ni­cu da je ova pe­sma de­lo auto­ra ko­ji je ve­o­ma bli­zak kla­si­ci­stič­koj stil­skoj ori­jen­ta­ci­ji, i ko­ji je, šta­vi­še, ve­o­ma do­bro po­zna­je. Od te kla­si­ci­stič­ke obo­je­no­sti od­u­da­ra sa­mo ver­si­fi­ka­cij­ski kod ove pe­sme (već spo­me­nu­ti si­me­trič­ni osme­rac or­ga­ni­zo­van u ka­tre­ne, sa na­kr­snom ri­mom), ali ta­kva stil­ska pre­pli­ta­nja ni­su bi­la ret­ka u srp­skoj knji­žev­no­sti kra­jem 18. i po­čet­kom 19. ve­ka, pa su ta­ko­đe uoč­lji­va, kao što vi­di­mo, i u ra­noj fa­zi stva­ra­la­štva Lu­ki­jan Mu­šic­kog.

Vi­di­mo, da­kle, na pri­me­ri­ma ove tri pe­sme, da se Mu­šic­ki, u svom ra­nom stva­ra­la­štvu, pri­lič­no uspe­šno ukla­pao u tra­di­ci­ju srp­ske erot­ske po­e­zi­je (ako ni­šta dru­go, ma­kar u ne­kim ge­ne­ral­nim oso­be­no­sti­ma: in­si­sti­ra­nju na te­le­snoj lju­ba­vi, če­stoj upo­tre­bi hu­mo­ra i sa­ti­re i sl.). Me­đu­tim, vre­di za­pa­zi­ti da se ne­kim stil­skim od­li­ka­ma ipak raz­li­ku­je od „op­šteg to­ka“ gra­đan­ske erot­ske po­e­zi­je – to se pre sve­ga od­no­si na, re­ci­mo, pa­ro­di­ra­nje grč­kog mi­ta i žan­ra ode u pe­smi Zlat­no ru­no i go­to­vo ko­mič­no pred­sta­vlja­nje jed­nog ve­drog ho­mo­e­rot­skog dis­kur­sa u pe­smi Ra­da tur­ski rob. Za­ni­mlji­vo je da se u ovim pe­sma­ma mo­že uoči­ti i iz­ve­stan (na­mer­ni?) pa­ra­doks: iako je Lu­ki­jan Mu­šic­ki svo­je erot­ske pe­sme slao Vu­ku kao na­rod­ne (od­no­sno, kao usme­ne tvo­re­vi­ne), ne mo­že a da se ne pri­me­ti da u sve tri pe­sme po­sto­ji iz­ve­sna do­za sa­ti­re, ili čak pa­ro­di­je usme­re­ne pre­ma od­re­đe­nim aspek­ti­ma usme­ne, na­rod­ne tra­di­ci­je (ho­mo­sek­su­al­ni od­nos Sr­bi­na i Tur­či­na, gro­tesk­no sla­vlje ku­mo­va i de­ve­ra; u pe­smi Zlat­no ru­no se, do­du­še, ne „pa­ro­di­ra“ na­ša, ne­go grč­ka usme­na tra­di­ci­ja). Po­ve­že­mo li to sa či­nje­ni­com da je ova­kvu, erot­sku po­e­zi­ju Mu­šic­ki pi­sao u svo­jim ra­nim (stva­ra­lač­kim) go­di­na­ma, u ša­li mo­že­mo re­ći da se, u od­re­đe­nom smi­slu,  Lu­ki­jan u mla­do­sti ni­je raz­li­ko­vao od bi­lo kog dru­gog mla­dog, po­bu­nje­nog pe­sni­ka u isto­ri­ji, pi­šu­ći la­sciv­ne sti­ho­ve pro­že­te „pod­ri­va­njem“ i „de­gra­da­ci­jom“ tra­di­ci­je i usta­lje­nih vred­no­sti.
Literatura:
Sava Damjanov, Novo čitanje tradicije; Izazovi istorije srpske književnosti, Novi Sad, 2002.
Sava Damjanov, Graždanski erotikon; Erotske stranice srpske književnosti 18. i početka 19. ve­ka, Novi Sad, 2005.
Milorad Pavić, Istorija srpske književnosti klasicizma i predromantizma,  Beograd, 1979.
Jovan Skerlić, Istorija nove srpske književnosti, Beograd, 1953.
Robert Grevs, Grčki mitovi, Beograd, 2008.
SUMMARY
Miloš Jocić
EROTIC ELEMENTS IN THE POETRY OF LUKIJAN MUŠICKI
This paper is dealing with little known aspects of Lukijan Mušicki’s work, or, more precisely,  with his early, erotic poems. It is also discussed why Mušicki never published these poems under his own name, where his poems stand regarding the synchronic and diachronic perspective on Serbian erotic poetry, the most generic and common attributes of such poetry and detailed analysis of three of Mušicki’s erotic poems: Zlatno runo (Golden Fleece), Rada turski rob (Rada, the Turkish slave), and Lepo društvo (Nice company).
___________________
Napomene:
1. Ro­đen kao Lu­ka Mu­šic­ki  u Te­me­ri­nu,  27. ja­nu­a­ra 1777. Osnov­nu ško­lu za­vr­ša­va u me­stu ro­đe­nja i Ti­te­lu, a gim­na­zi­ju u No­vom Sa­du i u Se­ge­di­nu. U Pe­šti dok­to­ri­ra pra­va i fi­lo­zo­fi­ju; za­mo­na­šu­je se 1802. go­di­ne uzi­ma­ju­ći ka­lu­đer­sko ime Lu­ki­jan, po uzo­ru na Lu­ki­ja­na Sa­mo­sa­ća­ni­na. Ra­dio kao pro­fe­sor u Kar­lov­ci­ma, a 1812. po­sta­je ar­hi­man­drit i sta­re­ši­na ma­na­sti­ra Ši­ša­tov­ci. Sti­če knji­žev­ni glas, ali zbog su­ko­ba sa mi­tro­po­li­tom Stra­ti­mi­ro­vi­ćem bi­va mu od­u­ze­ta upra­va nad ma­na­sti­rom. Tek je 1823. vra­ćen na svo­je me­sto, a 1828. po­sta­je epi­skop, i na tom me­stu osta­je do smr­ti, 15. mar­ta 1837. go­di­ne.
2. Jo­van Sker­lić, Isto­ri­ja no­ve srp­ske knji­žev­no­sti, Be­o­grad 1953, str. 132
3. One su ob­ja­vlje­ne u sklo­pu pe­to­tom­nog Aka­de­mi­ji­nog iz­da­nja Na­rod­nih pe­sa­ma iz neo­bja­vlje­nih ru­ko­pi­sa Vu­ka Ste­fa­no­vi­ća Ka­ra­dži­ća, od­no­sno u pe­toj knji­zi, Oso­bi­te pje­sme i po­sko­či­ce (Be­o­grad, 1974). Ov­de se na­la­zi čak če­tr­de­set pet Mu­šic­ko­vih erot­skih pe­sa­ma, što već mo­že pred­sta­vlja­ti zbir­ku za se­be; pri­re­đi­va­či ovog iz­da­nja su, me­đu­tim, naj­ve­ći broj ovih pe­sa­ma svr­sta­li u tvo­re­vi­ne usme­nog, fol­klorn­nog ka­rak­te­ra, iako je i vi­še ne­go oči­gled­no, po­sle jed­nog pa­žlji­vi­jeg iš­či­ta­va­nja, da se u ovim tek­sto­vi­ma na­la­ze tra­go­vi ne­ke dru­ga­či­je pro­ve­ni­jen­ci­je, ko­ji ne upu­ću­ju na usme­nu, ne­go na pi­sa­nu tra­di­ci­ju.  Či­ni se da su pri­re­đi­va­či ipak de­li­mič­no pri­zna­li ne-fol­klor­ni ka­rak­ter ovih pe­sa­ma ti­me što su po­sled­nje tri pe­sme (Zlat­no ru­no, Ra­da tur­ski rob i Le­po dru­štvo) sta­vi­li u Do­da­tak ove knji­ge, uz ob­ja­šnje­nje da „pe­sme ko­je po svom ka­rak­te­ru ni­su u pot­pu­no­sti iz­vor­no na­rod­ne ob­ja­vlju­ju u do­dat­ku po­je­di­nih knji­ga“.
4. Va­žno je kon­sta­to­va­ti da je u ra­noj fa­zi Mu­šic­ko­vog pe­snič­kog stva­ra­la­štva (upra­vo u onoj fa­zi za ko­ju se i ve­zu­je na­sta­nak nje­go­ve erot­ske po­e­zi­je) po­sto­ja­la od­re­đe­na ve­za iz­me­đu nje­go­vog pe­sni­štva i pe­sni­štva ru­ko­pi­snih pe­sma­ri­ca. On je ne­sum­nji­vo po­zna­vao ovu „gra­đan­sku po­e­zi­ju“, bu­du­ći da je či­tav ži­vot pro­veo na pro­sto­ru gde se ona ne­go­va­la i bi­la vr­lo po­pu­lar­na, a to­kom 18. i po­čet­kom 19. ve­ka bi­la i onaj vid knji­žev­nog stva­ra­la­štva ko­ji je imao naj­ra­spro­stra­nje­ni­ju re­cep­ci­ju. U ra­noj Lu­ki­ja­no­voj po­e­zi­ji ima ne­što ve­o­ma bli­sko du­hu tog pe­sni­štva, pre sve­ga po sen­ti­men­tal­nim lju­bav­nim  te­ma­ma i ro­kaj­nim, ga­lan­tim to­no­vi­ma, ta­ko da se slo­bod­no mo­že pret­po­sta­vi­ti  da je ono mo­glo bi­ti je­dan od uzo­ra nje­go­vih mla­da­lač­kih sti­ho­va. O toj bli­sko­sti sve­do­či i či­nje­ni­ca da je po­e­zi­ja Lu­ki­ja­na Mu­šic­kog, pr­ven­stve­no kroz nje­go­ve lju­bav­ne pe­sme, ži­ve­la u ru­ko­pi­snim pe­sma­ri­ca­ma 19. ve­ka, što zna­či da su u sve­sti „či­ta­lač­ke pu­bli­ke“ one funk­ci­o­ni­sa­le upra­vo u ko­do­vi­ma „gra­đan­ske li­ri­ke“.
5. Pod „tvr­đom“ i „mek­šom“ erot­skom po­e­zi­jom ov­de pod­ra­zu­me­va­mo, re­dom: pra­vu erot­sku po­e­zi­ju, gde sek­su­al­na, la­sciv­na i op­sce­na te­ma­ti­ka pred­sta­vlja ap­so­lut­nu do­mi­nan­tu ce­le struk­tu­re pe­sme; i pe­sme sa erot­skim mo­ti­vi­ma, kod ko­jih se sek­su­al­no i la­sciv­no ko­ri­ste tek kao po­en­ta ko­ja pe­smu osli­ka­va u no­voj per­spek­ti­vi, ili se pak po­vre­me­no na­go­ve­šta­va kao skri­ve­ni, ali auten­tič­ni fon pred­me­ta po­et­skog go­vo­ra.
6. Ovim (i još ne­kim dru­gim) oso­bi­na­ma, na­še ta­da­šnje erot­sko pe­sni­štvo do­di­ru­je spe­ci­fič­ni osam­na­e­sto­ve­kov­ni ro­ko­ko sen­zi­bi­li­tet; 18. vek je po­znat kao „ga­lant­no do­ba“ i do­ba ko­je je Evro­pi do­ne­lo svo­je­vr­snu sek­su­al­nu re­vo­lu­ci­ju i pra­vi pro­cvat erot­ske li­te­ra­tu­re, do­ba ko­je je do­ne­lo ta­kve „ero­to­ma­ne“ kao što su Đa­ko­mo Ka­za­no­va, Mar­kiz de Sad i Re­stif de le Bre­ton.
7. Isti od­nos se pri­ka­zu­je re­le­vant­nim i ka­sni­je, na pri­me­ru Vu­ko­vih „bez­o­bra­znih“ usme­nih pe­sa­ma.
8. Že­na se če­sto pred­sta­vlja u sve­tlu ko­je je go­to­vo bli­sko gro­te­sci; ka­ko je Bah­tin za­klju­čio u svo­joj stu­di­ji Stva­ra­la­štvo Fran­soa Ra­blea i na­rod­na kul­tu­ra sred­njeg ve­ka i re­ne­san­se, fun­da­men­tal­nu vi­zi­ju na­ših erot­skih ostva­re­nja 18. i po­čet­ka 19. ve­ka mo­že­mo ime­no­va­ti kao gro­tesk­nu vi­zi­ju te­la, ko­ja se naj­če­šće re­a­li­zu­je kao gro­tesk­na vi­zi­ja žen­skog te­la (što je su­šta su­prot­nost osnov­nim na­če­li­ma ta­da­šnje, sen­ti­men­ta­li­stič­ki obo­je­ne lju­bav­ne li­ri­ke na­ših pred­ro­man­ti­ča­ra).
9. U po­me­nu­tom zbor­ni­ku, od­no­sno nje­go­voj pe­toj knji­zi, na­ve­de­ne pe­sme su, re­dom, obe­le­že­ne bro­je­vi­ma: 361, 362 i 363.
10. Za­ni­mlji­vo je uoči­ti da, iako su uče­sni­ci „svet­ko­vi­ne“ de­gra­di­ra­ni na pol­ne or­ga­ne, oni ipak za­dr­ža­va­ju nek funk­ci­je „dru­gih“ de­lo­va te­la – oni se sa­sta­ju, raz­go­va­ra­ju i se­de za asta­lom. Da­kle, za­dr­ža­va­ju sve one funk­ci­je ko­je im omo­gu­ća­va­ju da, iako su gro­tesk­no sve­de­ni na ge­ni­ta­li­je, ipak osta­nu pot­pu­ni he­do­ni­sti, ne­spu­ta­ni bi­lo ka­kvim sti­dom ili mo­ral­nim nor­ma­ma.
11. Mo­gu­će je da se pe­sma in­di­rekt­no do­di­ru­je ra­ši­re­ne po­ja­ve iz tur­ske vla­da­vi­ne – sek­su­al­nog rop­stva de­ča­ka.
12. Sve nam bri­ge, tu­ge sla­di / Ra­do­sti je ver­tlog, ča­ša / Mi­lu­ju nju sta­ri, mla­di / Sva i pro­ča bra­ća na­ša. „Pi­ca“ u ovoj pe­smi ima po­pri­li­čan „efe­kat“ na mu­škar­ce, ta­kav da se on pr­vo „ostva­ru­je“ u in­di­vi­du­al­nom, in­te­lek­tu­al­nom smi­slu (Pi­ca na­šu ćud iz­me­ni...), a po­tom i „pro­ši­ru­je“, u grup­nom, dru­štve­nom smi­slu (Upliv ima u dru­ži­nu...). Ona, či­ni se, ima i go­to­vo om­ni­po­tent­nu he­do­ni­stič­ku moć (Pi­ca, gdi god ho­će, ba­vi / A gdi ho­će, oskor­blja­va / Naj­ve­ćoj je po­vod sla­vi...), ko­ja če­sto de­lu­je de­gra­di­ra­ju­će po mu­škar­ca, bi­lo u dru­štve­nom, bi­lo u „um­nom“ smi­slu (Mu­drog ona lu­dim pra­vi / S bo­ga­tog jer svla­či, zdi­re / Da na go­log met­ne, spra­vi).
13. Da bi oslo­bo­dio svo­ju ze­mlju pro­klet­stva i ka­ko bi za­u­zeo tron mu za­ko­ni­to pri­pa­da, Ja­son sa oku­plje­nim ju­na­ci­ma, Ar­go­na­u­ti­ma, od­la­zi u Kol­hi­du ka­ko bi, iz dr­ve­ta Are­je Kol­hi­đan­skog, uzeo zlat­no ru­no, ko­ga ču­va zmaj ko­ji ne spa­va ni da­nju ni no­ću. U pe­smi, osma i de­ve­ta stro­fa se di­rekt­no od­no­se na ovaj mit (Pi­ca zlat­no ru­no be­ja­še (...) Ja­son tu­šta zbog nje pod­neo / Mo­re si­nje pre­bro­div­ši); za­ni­mlji­vo je da je Ja­so­no­va ot­mi­ca zlat­nog ru­na ne­ka vr­sta ob­re­da ini­ci­ja­ci­je, baš kao i, u ne­kom smi­slu, „ot­mi­ca“ ne­vi­no­sti („ot­mi­ca  pi­ce“), ili uop­šte sva­ki sek­su­al­ni od­nos iz, na­rav­no, per­spek­ti­ve ju­na­ka.

Нема коментара:

Постави коментар