10.10.2016.

Ginter Anders o romanu „Vergilijeva smrt“




„Sadržaj od preko 500 stranica užurbano prepričan: car Avgust pesnika Vergilija, obolelog u Grčkoj, vodi sa sobom u Italiju. Po dolasku u Brindizi, bolesnika provode kroz sirotinjsku četvrt do carske palače, gde on, nakon neuspelog pokušaja da uništi svoju nedovršenu Eneidu, te nakon dugih filozofskih razgovora, umire. Dakle, ”radnje”, u uobičajenom smislu, ova knjiga gotovo da i nema; ko je započne čitati iz zabave, odustaje od toga. Ali i filozofi imaju poteškoća.
Ne postoji teza, koju ova neverovatna knjiga zastupa. I to upravo iz razloga što ne postoji teza koju ne zastupa. Puna je kao što je svet pun. Puna stava i protustava. Osećaja i protuosećaja. Ona pokušava da bude sve: himna, moralno-filozofska, samooptužujuća, dijaloška drama, roman; i da pruži sve: ono ljudsko, životinjsko i biljno; religiju i delo; ljubav, mušku ljubav i hrišćansku ljubav; prirodu, politiku i kulturu. Sa jezičke strane je isto tako: šuma listova ove knjige je kao džungla prenatrpana, tako da nema imenice koja se ne javlja bez pratnje proliferirajućeg prideva, nema prideva koji se deobom ne razloži na još barem dva nova; nema rečenice koja svojim granama ne prodire u krošnje drugih rečenica ili pak urasta u tlo. Kao da je horror vacui uzrokovao rast puzavica i stonoga ove proze. Pa čak i uljez, naviknut na najteži literarni teren, koji se usudi kročiti u fosforilirajuću tminu ove knjige, stupa uplašeno, bez daha i prezasićeno prema izlazu i pita: Otkud tolika opijenost totalitetom? Šta može naterati čoveka da pokuša sve u jednoj jedinoj knjizi? Na to postoji samo jedan odgovor: ”strah od propusta”.
Šta je to strah od propusta? To je panika pred bogatstvom sveta, svega što čovek sam nije i što ne poseduje. Ali taj strah da se sve ne propusti, ima samo onaj koji bi ”sve” mogao biti, za kojeg sve i svašta dolazi ”u obzir”, jer on sam nije ništa određeno.
I kao takav jedan čovek se sada pojavljuje – jer tako i treba i ne treba biti – Brochov Vergilije: Svet je, kako priznaje, pratio samo rečima: dakle, on nije bio niko, on je jednostavno bio mogućnost, konjuktiv; i u konjuktivu ga obuzima sve što je moglo biti; što je on mogao biti. ”Sve” i ”moglo”: izdašnost i konjuktiv pripadaju zajedno i samo su dve strane jedne jedine, odurne, ljudske situacije.
To što je Broch svojevoljno bio u stanju da takvu paniku pretvori u opširno delo; to da je svaki dan, godinama, bio sposoban da konce, kojih je bilo na hiljade, navečer pusti, a ujutro precizno ponovo pohvata, to je, psihološki gledano, gotovo neshvativo i tera nas da osećamo najveće moguće poštovanje.
Junak knjige je tako dakle failure; čovek koji je uprkos njegovom uspehu bez presedana, u svojim očima, barem kako Broch kaže, propustio ono ”najbitnije”: bit pesnika, jer on više nije nikakav Homer, koji je odmah izgovorio ”osnov svojeg vremena”; bit sveta, jer je, umesto da i on voli, samo epigonski, skupa sa ostalima, ukrašavao ”Zemljinu površinu”; bit čoveka, jer je umesto da deluje i učestvuje u izgradnji Rima, on svoj život samo protraćio na lepe reči. Uvid u ”egzistencijalne” nedostatke pesnika je, dakle, drugi motiv knjige. To je stvaran i neophodan motiv. Ali Brochov uvid se vrti ukrug: Iz očaja zbog neozbiljnosti pesničkog postojanja, stvara poemu upravo od tog očaja. Umesto rešenja problema, on nam taj problem predstavlja u lirskoj formi. – Sličnost sa heideggerovskom filozofijom egzistencije (pod čijim je činima očigledno i Broch) je frapirajuća. Heideggerovo pobijanje akademske filozofije došlo je na svet u vidu nove akademske filozofije očaja, tako je na svet došao i Brochov uvid u nedostatke pesničke egzistencije, u obliku pesme o očajnom pesniku. Obojica – i Heidegger i Broch – očito radikalno napuštaju svoj puki fah: ali ne da bi pronašli pravi put praktičnog dela, već da bi se postrance probijali kroz šiblje metafizike. Tamo sada čekaju i definišu smrt kao smisao života.
Vergilijevo kajanje je neozbiljno, jer žali zbog previše stvari. Ali još manje ozbiljan je njegov pokušaj da svoje kajanje pretvori u delo: svoju žrtvu. Njegove diskusije iz smrtne postelje vrte se isključivo oko namjere da uništi svoje (kako on uporno tvrdi) nepesničko i bezbitno životno delo, Eneidu, što je poimanje njegovog promašaja. S jedne strane puki estet; s druge cezarski pragmatici, s kojima se Vergilije prepire oko opstanka, odnosno neopstanka njegovog dela, sigurno ne shvaćaju poentu koju pesnik želi postići svojom žrtvom. I čitaocu ostaje nejasno kako bi nestanak ovog dela mogao ispraviti ili čak razrešiti jedan promašen život, ili možda i promašen svet u kojem je taj život tekao. U svakom slučaju, Brochov Vergilije je prilično ozbiljan kada je u pitanju ova neverovatna, donekle negativna, precenjenost književnosti: on svoju knjigu smatra toliko značajnom da samo njeno uništenje predstavlja jednu pozitivnu vrednost, te može uvesti novo svetsko razdoblje. Jer i kod njega se teorija žrtvovanja javlja u svezi sa idejom žrtve u hrišćanstvu, za koju se preko Vergilijeve žrtve trebao pripremiti teren. Vergilijeva četvrta ekloga, koja je konstantno nepravedno shvaćana kao mesijanska, daje ovim delovima proročanski prizvuk. – To da na kraju ipak ne dođe do žrtvovanja, predstavlja pomalo težak religiozni antiklimaks.
Čovekova egzistencija je za Brocha naprosto pasivna stvar; kroz 500 stranica junak knjige gotovo nepomično leži; njegov život je – umiranje. S druge strane, međutim, Joyceova metoda usporenosti predstavlja metodu prevrtanja aktivnog u pasivno: Razvlači svaki ljudski čin u kašastu smesu od jednog najobičnijeg događaja, svaka odluka je jedan tekući doživljaj, svaki život je puko preživljavanje. Svakom i najmanjem utisku, svakoj nijansi promene telesnog stanja automatski dodeljuje veliki značaj. I na taj način takođe automatski degradira svet na običnu priliku za moguće doživljaje. Još kod Joycea iritira to što veruje da možemo shvatiti jednu galeriju uvećanih kadrova na kojima su delići sekunde; još više iritira to što te deliće prikazuje kao mutne, nejasne i dvosmislene. Ali kod Joycea to iritiranje odgovara njegovom stilu. Obzirom da cilja isključivo na ”povećano uočavanje” od strane ljudske svesti, konsekventan je spoj poentilizma i uvećanih kadrova. Ali kombinacija usporenog snimka i uzvišenosti, poentilizma i žrtvovanja, asocijativne psihologije i zlatnog doba, što nalazimo kod Brocha, to više nije nikakav spoj, to je kolizija; i rezultat je stil, toliko hibridan da se to ne može ni zamisliti.
Svaki duševni hir kod njega postaje metafizička oluja, svaki podražaj mrežnjače postaje vizija. U stvarnosti se ta knjiga sastoji od hiljadu vizija, svaka od njih je sama po sebi jedna lirska pesma, od njih je stotinu veličanstveno i jezički gledano zaista sjajno – ali nijednom od tih lirskih tonova nije podaren prostor da se mogu probijati s tim i nijednim drugim raspoloženjem i opuštati se; svaki lirizam preleva se u sledeći. Nietzsche je jednom čoveku, koji je njegovu kritiku za Wagnera shvatio isuviše olako, predložio da iz ”Sumraka bogova” iseče jednu dionicu za violu. Ko poželi izmeriti vrednost Brocha kao liričara, trebao bi ovoj knjizi pristupiti sa makazama.
Najneobičniji su zasigurno svi oni delovi u kojima je opisano potpuno rasulo: puni su gotovo penetrirajuće čulnosti. Gadosti čini se zabavljaju autora, kao što su pre njega zabavljale i Célinea i Benna. Sirotinjska četvrt i kanalizacija su tako divlje i strastveno opisani, s njima se Vergilije nikada pre nije susreo i podrugljivo ga njihovi mirisi od tada, za kaznu, progone sve do smrti. Donekle je to simptom grižnje savesti za krasni brohovski stil, to da povremeno, preko namerno napisanih vulgarnosti, samom sebi kalja ugled. Kao da je Broch u svoj klasicistički pejzaž ubacio grumenje blata i mrlje od žargona. Iako, on pejzaž time ne čini toliko prljavim koliko je želeo: jer njegov sleng je društveno nestvaran, kao i njegov uzvišeni stil; jedan tip ”razvratnog nemačkog uopštenito”, jedan ulični jezik, pažljivo spravljan u literarnoj retorti, koji se nigde ne govori, a koji nas, izgovaran od strane stanovnika Brindzija, zbog razlike u računanju vremena, više zapanjuje nego što nas šokira.
Za koga je napisana ova neverovatna knjiga? Taj teški jezik, ta usporena radnja, ugradnja klasičnih fragmenata teksta, poistovećivanje obrazovanog sveta sa ostatkom sveta, namerna promenjivost asocijacija – kao da ovu knjigu može koristiti samo neka luksuzna publika, takoreći humanistički obrazovani ljubitelji Joycea. Ali njegovo optuživanje samoga sebe njegove himne, njegova teorija žrtve, ali posebno njegov zaključak o stvarnim osobinama moći, protiv umetnosti i protiv pisanja – ovi elementi opet isključuju tu luksuznu publiku. Ovo delo ne dolazi u obzir kao zabavno štivo, jer propoveda. Ali pošto propoveda o svemu, zbog grižnje savesti da nešto nije izostavljeno; i jer propoveda u neobičnom obliku grozničavih snova, teško da će neka zajednica prihvatiti ovu knjigu. – Možda se obraća pesnicima koji imaju krizu; ali ni ova manjina nije našla savet na njegovim stranicama; možda jedino metafizički doteran izveštaj od njihovoj bolesti. Ova knjiga je tako bogata, tako svestrana, tako umetničkog karaktera, tako dubokoumna – ova knjiga nije ni za koga.
Ginter Anders, „Vergilijeva smrt i dijagnoza njegove bolesti“, prevela Jasmina Mršo.

Нема коментара:

Постави коментар