23.06.2016.

Džojs je košmar koji pokušavamo savladati









Žan Pari, Džojs


Potkraj 19. veka u Književnom pozorištu u Dablinu pojavio se čovek neobičan, čudnovato odeven – uopšte ekscentrik. Nije imao karte, ali je jednom munjevitom rečenicom preuzeo kontrolu. „Ja sam Joyce.“ Tada mladić, Joyce se je smatrao za genija, i šepurio se, ponosan na svoje delo, – iako se ono sastojalo od tek nekoliko eseja, članaka i pesama. „Nikada nisam naišao na toliko pretencioznosti, a da ima tako malo toga da je opravda“, govorio je Yeats o njemu. Ali tokom sledećih decenija James Joyce ostvariće delo koje će ga svrstati među najznačajnije autore 20. veka.


O tom je delu napisano i pisaće se mnogo, uprkos njegovoj kompleksnosti – ili upravo zbog nje. Vrednom prikaza i preporuke čini se knjiga Džojs Jeana Parisa, koja je prikaz Joyceovog dela i života. U ovoj knjizi Paris daje Joyceovu biografiju, ali se ne zanosi time da ona bude konačna, iscrpna i celovita; nego on prosto označava najbitnije detalje iz Joyceovog života i sagledava načine na koji su se oni odrazili na njegovo literarno delo. Paris daje sopstvene kritičke sudove o Joyceovom delu, analizira ga i interpretira, pružajući nam uvod i smernice za čitanje i razumevanje njegove kompleksnosti.

Svoj portret Joycea, Paris počinje poglavljem o Irskoj. U njemu Paris Irsku prikazuje kao mističnu i herojsku zemlju, ali je već u sledećem poglavlju prepoznaje kao jedan od glavnih razloga Joyceovog skepticizma. Kao prvotni uzrok Joyceovog podozrenja prema domovini, nameće se politički skandal iz 1889., koji je optuživao C. S. Parnella za preljubništvo. To je bio ogroman udar za porodicu Joyce, koji su bili parnelisti, a osobito za mladog Jamesa. Tri njegove dominanantne teme, antinacionalizam, antifeminizam i antiklerikalizam, začete su u toj tragediji-farsi. Ali taj događaj ima i veće, univerzalnije razmere i značenja, jer je u njemu koren Joyceove ozlojeđenosti.


 „U njegovim očima, Parnelov pad postao je zločin koji je osporavao veru u čovečanstvo.“ (34)


Ništa u Joyceovom delu neće upućivati na bilo kakav idealizam; on je isuviše pronicljiv da bi se zanosio takvim obmanama. Sve će upućivati na haos osrednjosti i gluposti, na klevetu, potkazivanje, prostakluk, razmetljivost, trivijalnost, izdaju, itd, itsl.


Ovde nećemo naći plemenite duše, niti primernu etiku, jer će ljudi otkriti upravo ono što jesu: komedijanti, ‘sumporno žuti lažljivci’“. (21)


Za njega su svet i njegova pojavnost samo tašta krinka, niz sladunjavih laži, pretvaranja i iluzija, a uloga je pisca da bude naučno objektivan, i prokaže takav svet, „da najtačnije moguće naslika čovečanstvo, ali i da se istovremeno uzdrži od osuđivanja i pohvala“. (22)


 Joyce će svet videti onakav kakav jeste, i biće potresen onim što vidi. „Džojs nas uviđavno obaveštava da je njegova umetnost potekla iz bola, ali će se, kao Svift, i on potruditi da ga prikrije irskom koketnošću. Čak i bolje, da ga savlada.“ (63) Pokadšto će osloboditi svoju setu, ali će češće biti svirepo ironičan i sarkastičan, jer on, kao pravi Irac poznaje „okrepljujuću moć sarkazma“. (11) Njegovi su likovi banalni, bez dostojanstva, i robuju gluposti, kao kakvoj boginji; on je, dakako, razočaran time, ali se istoj gluposti, i njezinim robovima, zlurado i zajedljivo podsmejava. On ismeva, banalizira banalnost, buni se i kleveće; nije selektivan u osudi, u odmazdi, ironiji; svaka stvar ili pojava, makar i najsvetija, kod njega također podrazumeva svoju parodiju. „Prosto, za Džojsa je Istorija, kao i za svakog Irca, hronika jednog pakla od koga su skeptičnost, mudrost i humor najbolja odbrana.“ (73)


Potreba za tačnošću i objektivnošću jedna je od najuočljivijih odlika Joyceovog stila. Sve što je pisao rezultat je pomnog opserviranja i analiziranja, rezultat privilegije da se svet može sagledati u njegovoj realnosti. Naučna strogost je stilska novina koju je uveo. Njegova toliko značajna tehnička revolucija u romanu predstavljena je, ukratko, u intenciji da se svet i čovečanstvo prikažu, u svojem totalitetu, onakvi kakvi zaista jesu, sa svim proturečjima, i da s, što tačnije, u celosti naslika čovekova uzaludnost, izgubljenost, utamničenost u svetu. Njegova je, zatim, namera da se oslobodi vremena, da ga poništi ili pobedi, „kako bi ustoličio svoje delo van domašaja vremena“. (63) U tim ogromnim ambicijama počiva pogubna monumentalnost njegovog dela.
Ceo grad sažeti u jednu knjigu, deset godina odisejskih putovanja prikazati u jednom danu L. Blooma – to su, između ostalih, nastojanja kojih se poduhvatio u Uliksu.

„Borio se protiv neuhvatljivog, nepobedivog neprijatelja: protiv vremena. Njegov san? Prevazići čoveka koji pripada Istoriji, tako što će istoriju nadvladati, naći neko univerzalno uređenje kojem je i ona podređena. T. S. Eliot je morao prvi primetiti to demijurško nastojanje u Uliksu. Otuda ta sličnost, koju će mnogi kritičari naglasiti, između džojsovske misli i Božanstvene komedije, srednjovekovne teologije, okultnih nauka ili elizabetanskog pozorišta, uostalom sličnost sa svim oblicima kulture koji mikrokosmos izjednačavaju sa makrokosmosom, to jest izjednačavaju ‘ono što je dole’ sa ‘onim što je gore’. Džojsa treba posmatrati kroz tu perspektivu, kroz tu eshatološku struju koja sebi u zadatak stavlja poricanje vremena, a čija deviza može biti: ‘Istorija je košmar iz kojeg pokušavam da se probudim.’“ (83) U Finneganovom bdenju bio je, međutim, još smeliji i neskromniji: hteo je kroz san, grotesknom mešavinom mnoštva svetskih jezika, alegorijski ispripovedati univerzalnu istoriju čovečanstva, napisati knjigu za budućnost i pomoću nje definitivno prevazići vreme. „Ova najambicioznija knjiga svih vremena sadrži u sebi gotovo nemoguće nastojanje da u snu prikaže planetu i čitavu njenu istoriju, da na silu ispredaje njene nejasnoće, koje u svakom prolasku kroz delo pomalo otkrivaju istinu koja je u isto vreme ohrabrujuća i beznadežna: u svakom času se ta priča (ponovo) rađa, (ponovo) umire i (ponovo) počinje.“ (209—210)
Međutim je Joyce, bežeći od košmara istorije i suprotstavljajući se tiraniji osrednjosti, stvorio delo monstruozno, nesvakidašnje po obimu, koje sâmo izgleda jednako haotično i košmarno. Mogli bismo reći da je Joyce košmar kojega pokušavamo savladati, prihvatiti. U njemu je doista teško snaći se, i stoga nam je neretko potrebna pomoć. Paris u svojoj knjizi nastoji dati neke od ključeva za shvatanje njegovoga dela.
Neke od osnovnih značajki Joyceova dela on otkriva već u početnim poglavljima, dok nas sa drugima upoznaje postupno, prateći razvoj i mijene Joyceovih misli i stila. Jedno će nam, tako, poglavlje prikazivati određeni period Joyceovog života, govoriti o jednoj knjizi, ali će neumitno biti nerazlučivo od te knjige Paris pronalazi i osvetljava u drugim knjigama također, čime ukazuje na koherentnost i konzistentnost Joyceovog dela.
„Džojsova genijalnost ogleda se u potpunoj hronologiji.“ (85)
Paris je vrlo dobro shvatio prirodu Joyceovog dela: ono je svojevrsna evolucija, koja traje od Dablinaca do Portreta umetnika u mladosti, manično buja od Uliksa do Finneganovog bdenja, „čudovišta koje sve nadilazi“ (189), i u toj evoluciji svaka je knjiga neizostavna etapa; sve se u njoj nastavlja, nadograđuje, nadopunjuje. Sve je u tom delu promišljeno i svrhovito, i ništa nije suvišno, nijedno poglavlje, niti jedna reč. Ta Joyceova evolucija podseća na slike koncentričnih krugova na površini vode: „svako delo stvoreno iz prethodnog, razrešava se u sledećem, još opširnijem, upotrebljava ciklus reči, tema, simbola koji se stalno šire, kao da se pružaju ka beskonačnom, kao da se sjedinjuju sa kosmosom“. (86)
Da bismo razumeli Joycea, Paris nas također upućuje na iznimno važnu „dvojnost stvarnosti i simbola“, (115) koja je u njegovom delu izražena do krajnosti. Ono obiluje simbolima, metaforama, alegorijama, aluzijama, referencama, itd, koje nas teraju na aktivno promišljanje pročitanog. Već u Portretu umetnika u mladosti počinje ta igra simbola, a u Uliksu i Finneganovom bdenju ona će prerasti u stvaralačku filosofiju, i imati ogromne, ludačke razmere. „Nijedan pisac, u našoj epohi“, smatra Paris, „nije u toj umetnosti analogije otišao dalje od Džojsa.“ (140) Na mnoge od tih analogija i višeznačja Paris precizno ukazuje, iznoseći pritom različita tumačenja, što je jedan od prvih kvaliteta njegove knjige.
Premda je stara više od pola veka, a neka od tumačenja koja nudi raširena, dobro poznata, čak uobičajena, ova knjiga ipak nije izgubila na vrednosti, na svežini, na neposrednosti koja nam približava Joyceovu osobenost i osobenost njegovog dela. Kao autor ogromne erudicije i gorkog životnog iskustva, Joyce je stvorio zapanjujuće, bizarno delo, bremenito očajem i ništavilom, ali delo u kojemu se, ipak, nazire neka tanana, setna, ironična nada. Kao zagonetka, ono neprestano poziva čitatelje u igru odgonetanja. Knjiga Jeana Parisa nije konačna odgonetka, ali je sasvim dovoljna pomoć čitatelju u toj zavodljivoj, mada teškoj igri. To je knjiga koju ne treba zanemariti pri bilo kojem ozbiljnom čitanju Joycea.
 Nacija i poststrukturalizam.
Alternativna književna tumačenja
(Sic!, Sarajevo, 2013.)

Нема коментара:

Постави коментар