21.06.2016.

Gustave Flaubert pisma Ernestu Ševalijeu












ERNESTU ŠEVALIJEU





Ruan, nedelja ujutro,




24. februara 1839




    Kako je prijatan i veseo taj tvoj život! Živeti od jednog dana do drugog, ne misleći na sutrašnjicu, bez ikakvih briga zbog budućnosti, bez sumnja, bez strahovanja, bez nada, bez snova; živeti životom punim đavolaste ljubavi i čašica trešnjevače, životom raspusnim, ćudljivim, umetničkim životom koji se kreće, poigrava, skače, životom koji sam sebe puši i opija, sa igrankama pod maskama, restoranima, šampanjcem, čašicama ljute, javnim ženama, velikim oblacima dima od duvana! U tome se ti krećeš, riješ i trošiš svoj život. Utoliko bolje, dovraga! vetar te nosi, ćud te vodi, neka žena prođe i ti ideš za njom, čuješ muziku i počinješ da skačeš... Pa onda orgija! razbarušena orgija koja urla, muče, riče! Tako ćeš živeti tri godine, i to će biti bez sumnje najlepše tvoje godine, one za kojima čovek žali čak i kad postane umeren i star, kad stanuje na prvom spratu, kad plaća porez i kad stigne do toga da veruje u vrlinu kakve zakonite žene i dospe u udruženja trezvenjaka. Nego, šta ćeš da počneš? Šta misliš da postaneš? U čemu je budućnost? Pitaš li se to ponekad? Ne pitaš se, šta te se tiče? I pravo imaš. Budućnost je ono što je najgore u sadašnjosti. Pitanje: šta ćeš biti? bačeno pred čoveka, to je ponor otvoren pred njim i koji se stalno primiče, ukoliko on ide napred. Osim metafizičke budućnosti ( za koju se slabo brinem, jer ja ne verujem da naše telo od blata..., čije su sklonosti niže nego kod svinje, sadrži nešto čisto i nematerijalno, kad je sve što ga okružuje tako nečisto i odvratno ), osim te budućnosti postoji i budućnost u životu. Ne misli, međutim, da sam ja neodlučan u pogledu izbora nekog zanata. Ja sam potpuno odlučio da se ne bavim nikakvim, jer isuviše prezirem ljude da bih im činio dobra ili zla. U svakom slučaju, učiću prava, položiću za advokata, čak i za doktora, da godinu dana više besposličim. Vrlo verovatno je da nikad neću braniti pred sudom, sem ako ne treba braniti kakvog zločinca na glasu, sem ako to ne bude u nekom strahovitom procesu. A što se tiče pisanja? Kladio bih se da zacelo nikad neću dati da me štampaju ili predstavljaju. Ne strah da ne propadnem, nego svađe sa izdavačem i pozorištem oduzele bi mi volju; međutim, ako ikad uzmem aktivnog udela u svetu, to ću uraditi kao mislilac i onaj koji ubija hrabrost. Samo ću reći istinu, ali će ona biti užasna, svirepa i otvorena. Ali, bože moj, otkud znam! jer ja sam od onih kojima se uvek sutrašnji dan gadi, kojima se budućnost stalno prikazuje, koji sanjaju ili bolje reći sanjare, zlovoljni i okuženi, ne znajući šta hoće, sami sebi i drugima dosadni... Manije me ždere, istorija me gnjavi; a duvan? od njega mi je grlo ispečeno... Nekada sam mislio, razmišljao, pisao, izlivao na hartiju kako - tako žestinu koju sam nosio u duši; sada više ne mislim, ne razmišljam, pišem još manje. Poezija se možda iz dosade povukla, i napustila me. Jadni anđele, zar se nećeš više vratiti! A ipak osećam, samo nejasno, da se nešto u meni kreće; sad sam u nekom prelaznom dobu i ljubopitljiv sam da vidim šta će biti ishod toga, kakav ću odatle izići. Ja menjam dlaku ( u intelektualnom smislu ); hoću li biti olinjao ili veličansteven? To ne znam. Videćemo. Misli su mi zbrkane, ne mogu da radim ništa maštom, sve što proizvedem šturo je, mučno, napregnuto, iščupano s bolom. Počeo sam jedan misterij, ima dobra dva meseca; što sam od njega napravio besmisleno je, bez i najmanje ideje. Možda ću tu i stati! Svejedno, tako sam bar za trenutak sagledao veličanstveni horizont, ali su naišli oblaci i opet me zagnjurili u tamu prostote. Moj život, o kom sam mislio da bude tako lep, tako ponosan, tako širok, tako ljubavnički, biće kao i drugi, jednolik, smišljen, glup; svršiću prava, položiću ispite, pa ću posle otići da dostojanstveno završim, da živim u kakvom malom mestu u unutrašnjosti kao što su Ivto ili Dep, sa zvanjem pomoćnika kraljevskog pravobranioca. Jadna luda koja je sanjala o slavi, ljubavi, lovorikama, putovanjima, Istoku, i šta još znam! Sve što svet najlepše ima, onako skromno, dao sam unapred sebi. Ali ću imati, kao i drugi, samo nezgoda u životu i jedan grob posle smrti, a trulež kao večnost...

                                                                             
_______________________________






ERNESTU ŠEVALIJEU

Ruan, 15.aprila 1839



Ti me žališ, dragi Erneste, a međutim da li sam za žaljenje, imam li kakav povod da proklinjem boga? Kad se, naprotiv, obazrem oko sebe u prošlosti, u sadašnjosti, u svojoj porodici, među svojim prijateljima, svojim ljubavima, bezmalo bi trebalo da ga blagosiljam. Prilike koje me okružavaju pre su povoljne nego štetne. I pored svega toga nisam zadovoljan; mi jadikujemo bez prestanka, stvaramo sebi izmišljena zla ( nažalost to su najgora !); gradimo sebi iluzije koje posle vidimo da odlete; sami sipamo trnje po svom putu, pa posle dani prolaze, stvarna zla nailaze, pa posle umiremo, a nismo dobili u duši ni jedan jedini čist sunčani zrak, ni jedan jedini mirni dan, nijedno nebo bez oblaka. Ne, ja sam srećan. I zašto ne bih bio? Šta me žalosti? Da li će budućnost biti možda sumorna. Pijmo pre oluje; svejedno ako nas bura slomi, more je sada mirno.

     Pa i ti! A mislio sam da imaš više zdravog razuma nego ja, prijatelju dragi. I ti si zinuo, pa kukaš! Pa , pobogu, šta ti je ? Znaš li da je mladi školski naraštaj silno glup? nekada je imao više pameti; zabavljao se ženama, mačevanjem, orgijama; sad se doteruje po Bajronu, sanja o očaju i po volji okiva sebi srce... Utrkuju se ko će imati bleđe lice i najlepše reći: sit sam sveta! Sit sveta! Žalosno zaista; sit sveta u osamnaestoj godini! Zar ne postoji više ljubav, slava, poslovi ? Zar je sve umrlo ? Nema više prirode, nema cveća za mladog čoveka? Ostavimo se jednom toga. Dajmo se na tugu u Umetnosti, pošto više osećamo tu stranu, ali dajmo se veselju u životu; neka puca zapušač, nek se lula nabija, neka se drolja svlači, sto mu muka! Pa ako nam neke večeri, u sumrak, dok za jedan čas traju magla i sneg, dođe neka dosada života, pustimo je neka dođe, ali ne često. Treba sebi češati srce s vremena na vreme sa malo bola, da sav gad sa njega spadne. To je to što tebi savetujem, što se ja trudim da radim.
Drugi jedan savet; piši mi često, ti prokleti, dobri derane bez vaspitanja, bez ponašanja. Pričaj mi šta sve i svuda radiš, moralno i fizički... Juče sam završio jedan misterij za koji treba jedan čas da se pročita. Jedino mu je predmet za poštovanje. Majke će dopustiti ćerkama da ga čitaju.













Нема коментара:

Постави коментар