05.05.2016.

Jose Luis Hidalgo, poezija




Kob
Mrtvi o prijatelju
Ne
Rođenje
Uvek čeka
Zreo sam


_______________________________

Kob

Rodih se među mrtvima i moj život
samo je sećanje na njihove duše,
koje, spore i u snu, struje kroz moju krv
i raznose je nad ovim slepim svetom.
Zemlja ostade daleko, moje korenje
ne zna za svežinu koja u njoj peva.
Telo je moje od nevidljiva pepela.
Mrtvi zemljini me rastavljaju.
Hteo sam biti svetlost posebna sjaja,
sa zorom svakoga dana goreti,
biti zvezda noći, večno mlada,
koja, samotna, sama od sebe blista.
Ali evo, nisam sam, moje živo biće
uvek mrtve nosi u svojoj utrobi.
Umreću kao svi i moj život
bit će tamna uspomena u drugim dušama.

_______________________________

Mrtvi o prijatelju

Ispružio sam napred svoju nadu,
kao što se ruka pruža, naširoko,
i dotakao sam vas tamo, u vašem svetu,
koji vas sada ima zauvek.
Ali vi ste mrtvi i ja ne mogu
da se uzdignem do vaše smrti,
jer sam zemlja, jer sam materija,
a vi svetlost nebeska.
Premda sam sebe gnječim, premda se trgam
i do krvi sam sebe bičujem,
neću vas više sresti, stari prijatelji,
vi ste već otišli zauvek.
Jedino, u noći, ja vas se sećam,
ali i sećanje vas raspršuje.
Već ste ništa: nejasna gorčina
koja žalosno iščezava.
I evo, stidim se ovog tela
koje me među živima zadržava,
Vi ste mrtvi i dok sam u životu
ne mogu vas susresti u smrti.

_______________________________

Ne

Noć te uništava da bih te tražio
kao luđak, u tami, u snu, u smrti.
Moje srce izgara kao osamljena ptica.
Tvoja me odsutnost ruši, život se zatvorio.
Kakva samoća i mrak, kakav suv mesec na nebu,
kakvi daleki putnici po nepoznatim telesima
pitaju za tvoju krv, za poljupce, za kucanje tvog srca,
za tvoju neočekivanu odsutnost u noći koja raste.
Moje ruke te ne stežu i moje oči te ne poznaju.
Moje su reči uspravne tražeći te utaman.
Spokojna noć u meni, horizontalna i duga,
pružena kao reka sa samostalnim obalama.
Ali idem da te tražim, otimam te i čupam
iz tame, iz sna, prikrivam te za svoje sećanje.
Tišina gradi tvoju neobjašnjivu istinu.
Svet se zatvorio. Sa mnom ostaješ.


_______________________________

Rođenje

Evo, noć je stigla za sve ljude:
saginjem čelo svoje na taj kamen,
u kojemu vekovi slepo prolaze
dok gore u visinama zvezde blistaju.
Među tvrdim hridinama podupiru me
materinske ruke zemlje.
Goli sam čovek. Danas sam se rodio,
kao prostrana svetlost, u njenoj kori.
Niti mrem niti sanjam. Otvaram oči
i šireći svoje istinske ruke
dotičem jezgru svoga ljudskog bića,
iskonski vetar koji me rodio.
A u čelu, u klisuri, njenu dozivanju
život se ruši i goreći očekuje
glas Boga koji nad svetom viče
i razbija se, trepereći, među zvezdama.


_______________________________

Uvek čeka

Smrt uvek čeka među godinama
kao tajnovito drvo koje zamrači
belinu staze, neočekivano,
a mi hodamo te nas iznenadi.
Onda, na rubu njezine sene,
neki nas tajni drhtaj zaustavi:
gledamo u visinu i naše oči,
poput meseca, čudesno blistaju.
I, poput meseca, ulazimo u noć
ne znajuć kuda idemo, a u nama
smrt raste, nezaustavljivo,
s umilnim užasom hladna snega.
Put se rasipa u tugu zemlje
u kojoj nema svetla da je osnaži.
Samo ostaju oči koje pitaju
u potpunoj noći i ne umiru nikad.

_______________________________

Zreo sam

Već tolike godine sunce me grejalo
te mislim da je utroba moja zrela
i treba da siđeš, Gospode, da me iščupaš
svojim beskrajnim i golim rukama.
Pun sam i pozlaćen za tvoj san,
kroza nj ću ploviti poput meseca
koji će ići sjajući nečujno,
ta voćna zvezda nad tvojom čistom noći.
Jedan će oblak naići i možda izbrisati
moju svetlost za žive, a s kišom,
tvojim slatkim sokom, padaće ti
sok moga bića, kao neka muzika.
Tada ću biti mrtav i predan
ponovno zemlji grobova.
Ali, besmrtna krv, moja crvena utroba
iznova će paliti tvoju buduću svetlost.




Нема коментара:

Постави коментар