23.05.2016.

Franz Kafka, Blumfeld , postariji neženja





Blumfeld, postariji neženja, uspinjao se jedne večeri prema svome stanu, što je predstavljalo mukotrpan posao, jer stanovao je na šestom katu. Za vreme uspona pomislio je, kao i toliko puta u poslednje vreme, da je taj potpuno usamljenički život zapravo prilično naporan, da se sad doslovce potajice mora uspeti tih šest katova, ne bi li stigao u svoju praznu sobu, tamo bi opet doslovce potajice odenuo kućni haljetak, pripalio lulu, malo čitao francuski časopis, na koji je godinama bio pretplaćen, uz to srknuo gutljaj trešnjevače koju je spravljao sam, te naposletku, nakon pola sata, otišao u postelju, pre čega će mu valjati u potpunosti presložiti krevetninu, koju bi spremačica, neprijemčiva za bilo kakvu pouku, svaki put razbacala kako bi joj se prohtelo. Bilo kakav pratitelj, bilo kakav promatrač za te delatnosti Blumfeldu bi bio itekako dobrodošao.

Već je bio razmišljao ne bi li trebalo nabaviti psa. Takva životinja je zabavna, te pre svega zahvalna i verna; jedan Blumfeldov kolega ima takvog psa, taj se ne priključuje nikome doli svome gospodaru, a ako ga nekoliko trenutaka nije video, smesta će ga dočekati uz glasan lavež, čime očito želi izraziti radost što je ponovno pronašao svoga gospodara, tog izuzetnog dobrotvora. Doduše, pas ima i svojih mana. Ma koliko čistim ga držali, on će ipak unerediti sobu. To se nikako ne može izbeći, jer ne može ga čovek okupati u vreloj vodi svaki put pre nego što će ga povesti sa sobom u sobu, a ni zdravlju mu nešto takvo zasigurno ne bi godilo. Blumfeld, opet, ne podnosi nečistoću u svojoj sobi, njemu je čistoća nešto bez čega ne može i po tom se pitanju više puta nedeljno prepire s nažalost ne preterano pedantnom spremačicom. Budući da ona slabo čuje, on je obično uhvati za ruku i odvuče do onih mesta u sobi gde ima prigovore čistoći. Zahvaljujući toj strogoći postigao je da red u sobi bar približno odgovara njegovim željama. Ali kad bi nabavio psa, on bi prljavštinu, od koje se dotad tako pažljivo branio, takoreći dobrovoljno usmerio prema svojoj sobi. Pojavile bi se i buve, večiti pratitelji pasa. A kad bi se u sobi jednom udomaćile buve, daleko ne bi bio ni trenutak kad bi Blumfeld svoju udobnu sobu morati prepustiti psu i potražiti za sebe novu.

Ali nečistoća je bila samo jedna od psećih mana. Psi se i razbolevaju, a pseće bolesti zapravo ne razume niko. Onda će životinja čučati u nekom kutu ili hramati, cvileti, kašljucati, gušiti se od nekakva bola, on će ga zamotati u vuneni pokrivač, zviždati za njega neku melodiju, gurnuti pred njega mleko i njegovati ga u nadi da je, što uostalom nije ni nemoguće, posredi prolazna boljka, ali može se raditi i o ozbiljnoj, odvratnoj i zaraznoj bolesti. Pa čak i da pas ostane zdrav, jednom će sigurno ostariti, on se neće moći odlučiti da se verne životinje pravodobno reši i doći će vreme kad će ga vlastita starost promatrati iz suznih psećih očiju. A onda će se morati mučiti s tom napola slepom životinjom oslabjelih pluća i gotovo nepokretnom od sala, i time skupo platiti radosti koje mu je pas nekoć pričinjao. Ma koliko da bi Blumfeld sad rado imao psa, on će se radije još trideset godina sam uspinjati stubama nego da ga kasnije maltretira jedan takav stari pas, koji će se, uzdišući pritom glasnije i od njega samog, uz njega s mukom vući stubama...

Tako će, dakle, Blumfeld ipak ostati sam, jer nema on potrebe neke stare frajle, koja u svojoj blizini želi imati neko podređeno živo biće, koje će smeti štititi, prema kojem će moći biti nežna, koje neprestance želi opsluživati, tako da joj u tu svrhu dostaju mačka, kanarinac ili čak zlatne ribice. A ne uzmogne li to, bit će zadovoljna i cvećem ispred prozora. Blumfeld, naprotiv, želi imati samo pratitelja, životinju za koju neće morati mnogo brinuti, kojoj zgodimični udarci nogom neće naškoditi, koja za nuždu može prenoćiti i na ulici, ali će, kad Blumfeldu bude do toga, smesta biti spremna lajati, skakati i lizati mu ruke. Nešto takvo Blumfeld želi, ali budući da to, kako uviđa, ne može imati bez prevelikih nedostataka, on odustaje od svoga nauma, ali se u skladu sa svojoj temeljitom prirodom s vremena na vreme, primerice, te večeri, vraća istoj zamisli.

Dok gore, pred vatima svoje sobe, iz džepa izvlači ključ, primećuje neki zvuk koji dopire iz njegove sobe. Specifičan je to, klepetav zvuk, veoma živahan, veoma pravilan. Budući da Blumfeld netom bijaše razmišljao o psima, on ga podseća na zvuk koji proizvode šape kad naizmence udaraju o pod. Ali šape ne klepeću, dakle, posredi nisu šape. Blumfeld hitro otključava vrata i uključuje električno svetlo. Za taj trenutak nije bio pripremljen. Pa to mora da je neka čarolija, dve male, bele celuloidne lopte s plavim prugama poskakuju na parketu jedna pokraj druge gore-dole; kad jedna od njih udari o pod, druga je u zraku, i tako neumorno izvode svoju igru. Jednom, još kao gimnazijalac, Blumfeld je u sklopu jednog poznatog električnog eksperimenta video male kuglice kako poskakuju na sličan način, ali ovo tu su razmerno velike lopte, slobodno poskakuju u sobi i niko ne provodi električni eksperiment. Blumfeld se saginje prema njima da ih bolje promotri. Nedvojbeno, to su sasvim obične lopte, u svojoj unutrašnjosti verojatno sadrže još nekoliko manjih lopti i one su te koje proizvode klepetav zvuk. Blumfeld poseže rukom u prazno, da ustanovi ne vise li možda na nekakvim koncima, ali ne, one se kreću sasvim samostalno. Šteta što Blumfeld nije malo dete, dve takve lopte bile bi za njega radosno iznenađenje, dok sada sve to na njega ostavlja prilično neugodan utisak. Ipak nije sasvim bezvredno da čovek kao neženja na kojeg niko ne obraća pažnju živi svoj tajni život, ali sad je neko, sasvim svejedno ko, prozreo tu tajnu i ubacio mu u sobu te dvie neobične lopte.

On želi uhvatiti bar jednu od njih, no one mu se izmiču i mame ga za sobom kroz sobu. Previše je glupo, pomišlja on, tako trčati za loptama, pa zastaje i promatra ih kako se, jer od potere se očito odustalo, i same zaustavljaju na istome mestu. Ali ja ću ipak gledati da ih uhvatim, odluči Blumfeld u mislima i pojuri prema njima. One se smesta daju u beg, ali Blumfeld ih raširenih nogu tera u jedan ugao sobe i ispred ormara, koji tamo stoji, polazi mu za rukom uhvatiti jednu. Hladna je to, mala lopta, koja se okreće u njegovoj ruci, očito željna da mu utekne. A i druga lopta, kao vidi nevolju svoje družice, poskakuje više no pre, izdužujući skokove sve dok ne dodirne Blumfeldovu ruku. Udara o njegovu ruku, udara sve bržim skokovima, menja tačke napada, a onda, jer ne može postići ništa protiv ruke, koja je sasvim obuhvatila drugu loptu, poskakuje još više i očito želi doseći Blumfeldovo lice. Blumfeld bi mogao uhvatiti i tu loptu, pa ih obe negde zatvoriti, ali u tom trenutku čini mu se iznimno nečasnim poduzimati takve mere protiv dve male lopte. Ipak je veselje posedovati dvije takve lopte, a uskoro će se sigurno i umoriti, otkotrljati ispod nekog ormara i ostaviti ga na miru. Uprkos takvom razmišljanju, Blumfeld, ipak, obuzet nekom vrstom srdžbe baca loptu na pod i pravo je čudo da se njezina slaba, gotovo prozirna celuloidna ljuska pritom nije rasprsnula. Bez prelaza dve lopte vraćaju se svojim ranijim niskim, međusobno usklađenim skokovima.

Blumfeld se u miru razodeva, slaže odeću u ormar i kao uvek tačno proverava je li spremačica sve ostavila u redu. Jednom ili dvaput osvrće se preko ramena za loptama, koje, jer niko ih više ne prati, odjednom kao da prate njega, jer su doskakutale za njim i sad skakuću tik iza njegovih leđa. Blumfeld oblači kućni haljetak i želi otići do suprotnoga zida, ne bi li uzeo jednu od lula koje tamo vise na stalku. Pre nego što će se okrenuti, jednu nogu nehotice pomiče unazad, ali lopte mu uspevaju izmaknuti i ništa im se ne događa. Dok odlazi po lulu, lopte ga prate u stopu; njegove papuče vuku se po podu, korak mu je nepravilan, pa ipak, svaki put kad stane, iza sebe gotovo u isti čas čuje udarce lopti koje idu s njime ukorak. Blumfeld se neočekivano okreće da vidi kako im to uspeva. Ali tek što se okrenuo, lopte su napravile polukrug i već se ponovno nalaze iza njega, što se ponavlja svaki put kad se okrene. Poput podređenih pratilaca one nastoje izbeći zadržavanje ispred Blumfelda. Dosad su za to smogle hrabrost očito samo da bi mu se predstavile, ali sad su već stupile u službu.

Do sada je Blumfeld u svim izuzetnim slučajevima, kad mu ne bi dostajalo snage da ovlada situacijom, kao pomoćno sredstvo birao da se pretvara kao da ništa ne primećuje. Često mu je to već pomoglo i obično bi bar poboljšalo njegov položaj. Tako se, dakle, ponaša i sad; zastaje ispred stalka s lulama, napućenih usana bira jednu od njih, puni je posebno temeljito iz unaprijed pripremljene vrećice s duvanom i sasvim bezbrižno pušta loptice da poskakuju iza njega. Jedino ne zna kako da ode do stola, jer jednak takt njihova poskakivanja i njegovih koraka sad ga gotovo već boli. Tako stoji, puni lulu nepotrebno dugo i odmerava razdaljinu koja ga deli od stola. Napokon prevladava svoju slabost i prevaljuje put udarajući nogama o tlo tako glasno da lopte više i ne čuje. Ali nakon što je seo, one iza njegova stolca ponovno skakuću čujno kao i pre.

Iznad stola, nadohvat ruke, na zidu je pričvršćena polica na kojoj okružena malim čašicama stoji boca s trešnjevačom. Pokraj nje nalaze se naslagani svesci francuskog časopisa. Upravo danas stigao je novi svezak i Blumfeld ga skida s police. Na rakiju sasvim zaboravlja i čini mu se da se danas samo utehe radi ne daje ometati u svojim uobičajenim poslovima, jer ne oseća ni istinsku potrebu za čitanjem. Suprotno navici da pažljivo okreće list po list, on otvara svezak na nekom nasumice odabranom mestu i tamo ugleda veliku sliku. Prisiljava se da je pomnije promotri. Ona prikazuje susret između ruskog cara i francuskog predsednika. Susret se događa na nekom brodu. Posvuda uokolo, pa sve do u daljinu, još je mnogo drugih brodova, a dim iz njihovih dimnjaka gubi se na svetlom nebu. Obojica, car i predsednik, upravo su dugačkim koracima pohrlili jedan ususret drugome i sad se hvataju za ruke. Iza cara, kao i iza predsednika, stoje još po dva gospodina. Za razliku od prijaznih lica cara i predsednika, lica njihovih pratitelja veoma su ozbiljna, a pogledi svake prateće skupine uprti su u njihova vladara. Niže dole, susret se očito odvija na najvišoj palubi broda, stoje odrezani rubom slike dugački redovi mornara koji salutiraju. Blumfeldovo zanimanje za sliku postupno raste, potom je malo odmiče od sebe i posmatra treptavih očiju. Oduvek je imao mnogo smisla za takve scene. Činjenica da glavni likovi tako neusiljeno, srdačno i lakomisleno stišću jedan drugome ruku njemu se čini verodostojnom. I isto je tako tačno da njihovi pratitelji – uzgred, naravno, veoma visoka gospoda, čija su imena navedena ispod slike – svojim držanjem čuvaju ozbiljnost istorijskog  trenutka.

I umesto da s police skine sve što mu je potrebno, Blumfeld sedi mirno i gleda u glavu lule koju još uvek nije pripalio. On vreba. Iznenada, sasvim neočekivano, njegove ukočenosti nestaje i on se iznenada okreće zajedno sa stolcem. Ali i lopte su oprezne i budne, i bez razmišljanja slede zakon koji vlada njima; u isti mah kad se i Blumfeld okreće one menjaju mesto i skrivaju se iza njegovih leđa. Sad Blumfeld sedi leđima okrenut prema stolu, držeći u ruci hladnu lulu. Lopte sad poskakuju ispod stola i slabo se čuju, jer tamo je sag. To je velika prednost, čuju se samo prigušeni, mukli zvukovi, čovek mora biti veoma pažljiv da ih još razabere. Blumfeld, međutim, jest veoma pažljiv i dobro ih čuje. Ali to je samo sada tako, nakon nekog vremena verovatno ih uopšte više neće čuti. Činjenica da su lopte na sagu tako malo primetne Blumfeldu se čini njihovom velikom slabošću. Treba im samo podmetnuti jedan ili još bolje dva saga i one su gotovo nemoćne. Doduše, samo za određeno vreme, osim toga, samo njihovo postojanje već znači određenu moć.

* * *

Sad bi Blumfeldu dobro došao pas, takva mlada, divlja životinja lako bi s loptama izašla nakraj; on zamišlja kako taj pas šapama poseže za njima, kako ih tera s njihova mesta, kako ih goni uzduž i popreko po sobi i naposletku grabi zubima. Lako je moguće da će Blumfeld u dogledno vreme ipak nabaviti psa.

Zasad, međutim, lopte se moraju bojati samo Blumfelda, a on trenutno nema volje da ih uništi, ko zna, možda mu za nešto takvo samo nedostaje odlučnosti. Naveče se umoran vraća s posla kući i sad, kad mu je mir toliko potreban, neko mu je priredio to iznenađenje. Tek sada oseća koliko je zapravo umoran. Uništiće on te lopte svakako i to u najskorije vreme, ali zasad ne, verovatno tek idući dan. Sagleda li se sve to sasvim bez predrasuda, lopte se, zapravo, ponašaju dovoljno skromno. Mogle bi, primerice, s vremena na vreme doskakutati, pokazati se i vratiti na svoje mesto, ili bi mogle poskakivati više, udarati odozdo o ploču stola i u tome pronaći obeštećenje za prigušivanje sagom. Ali one to ne čine, one Blumfelda ne žele nepotrebno razdražiti, već se očito ograničavaju samo na ono neophodno i nužno.

Doduše, to najnužnije sasvim je dovoljno da Blumfeldu ogadi boravak za stolom. Nekoliko minuta on tek sedi tamo, a već pomišlja da ode na počinak. Jedan od razloga za to je i taj što ovde ne može pušiti, jer je šibice ostavio na noćnom ormariću. Morao bi, dakle, otići po šibice, ali ako već ode do noćnog ormarića, biće mu svakako bolje da tamo i ostane i legne u postelju. A tu je i jedna primisao: on, naime, veruje da će lopte u svojoj slepoj pomami da se uvek zadržavaju iza njega skočiti na postelju i da će ih tamo, kad jednom bude legao, zdrobiti, hteo on to ili ne hteo. Prigovor da bi ostaci loptica također mogli poskakivati, on odbija. I ono što je neobično mora imati granice. Čitave lopte skaču i inače, premda ne neprekidno. Krhotine lopti nikad ne skaču, pa tako neće skakati ni ovde.

»Napred!«, poviče, nakon što ga je takvo razmišljanje učinilo gotovo obesnim, i s loptama za leđima kreće prema postelji. Njegova nada kao da se potvrđuje, jer dok namerno zastaje sasvim blizu postelje, jedna lopta smesta skače na nju. S druge strane, događa se ono što nikako ne bi bio očekivao, jer druga lopta nestaje ispod postelje. Na mogućnost da bi lopte mogle poskakivati i ispod postelje Blumfeld nije ni pomišljao. Zgranut je ponašanjem jedne od lopti, ali svejedno oseća koliko je to nepravedno, jer će ta lopta poskakujući ispod postelje svoju zadaću obavljati možda i bolje od one na postelji. Sad sve zavisi o tome za koje će se mesto lopte odlučiti, jer da bi mogle dugo raditi razdvojeno, u to Blumfeld ne veruje. I zaista, u sledećem trenutku i lopta koje je bila dole skače na postelju. Sad ih imam, pomišlja Blumfeld vreo od radosti i trga sa sebe kućni haljetak, ne bi li se bacio na postelju. Ali u taj čas ista lopta ponovno skoči pod postelju. Iznimno razočaran Blumfeld se naprosto snuždi. Lopta je gore očito samo razgledala teren i taj joj se nije dopao. A sad je sledi i druga lopta, i ta, naravno, ostaje dole, jer dole je bolje. »Sad ću te bubnjare celu noć imati ovde ispod sebe«, pomišlja Blumfeld, stišće zube i kima glavom.

Žalostan je, a da zapravo i ne zna čime bi mu lopte tokom noći mogle naškoditi. Njegov san je odličan, taj sitni zvuk lako će prevladati. Da bi bio sasvim siguran u to, on im u skladu s iskustvom koje je stekao gura pod postelju dva saga. To mu izgleda kao da ima malog psa, kojem želi napraviti mek ležaj. A kao da su lopte također umorne i pospane, njihovi skokovi niži su i polaganiji nego pre. Dok kleči pokraj postelje i osvetljava ih noćnom svetiljkom, Blumfeld na mahove veruje da će lopte na sagovima ostati ležati zauvek, toliko slabo padaju, toliko sporo se kotrljaju u stranu. Tada se, međutim, ponovno pridižu i poskakuju kao što im je dužnost. Ali lako je moguće da će Blumfeld, kad u zoru bude pogledao ispod postelje, tamo zateći dve tihe, bezazlene dečije lopte.

Ali one kao da svoje skokove neće izdržati ni do zore, jer tek što je legao u postelju, Blumfeld ih više ne čuje. Napreže se da nešto čuje, osluškuje nagnut preko ruba postelje – niotkuda ni zvuka. Toliko snažno sagovi ne mogu delovati, jedino objašnjenje je da su lopte prestale skakati, bilo zato što se s meka saga ne mogu dovoljno snažno odraziti, pa su stoga privremeno odustale od poskakivanja, bilo zato, a to je verovatnije, što nikad više neće skakati. Blumfeld bi mogao ustati i pogledati kako zapravo stoje stvari, ali on, zadovoljan činjenicom da je napokon zavladao mir, radije ostaje ležati, jer u lopte, koje su se primirile, ne želi dirati ni pogledom. Rado odustaje i od pušenja, okreće se na stranu i smesta tone u san.

Ali nije da mu baš ništa ne remeti san; kao i uvek, ni taj put ništa ne sanja, ali spava veoma nemirno. Tokom noći bezbroj puta ga budi obmana da neko kuca na vratima. On dobro zna da niko ne kuca; ko bi to kucao usred noći, pa onda još i na njegova vrata, vrata usamljenog neženje? Iako je, međutim, sasvim siguran u to, on se ipak svako malo budi iz sna i na trenutak napeto gleda prema vratima, usta su mu razjapljena, oči razrogačene, a uvojci kose tresu se na njegovu vlažnom čelu. On pokušava prebrojati koliko se puta tako već probudio, ali omamljen neverovatnim brojevima do kojih dolazi ponovno zapada u san. Veruje da zna odakle dolazi kucanje, ono se ne događa na vratima, nego negde sasvim drugde, ali on se obuzet snom ne može prisetiti na čemu se temelje njegove pretpostavke. On zna samo da se mnoštvo sićušnih, odvratnih udaraca skuplja pre nego što će se pretvoriti u veliko, snažno kucanje. Pretrpio bi on rado svu odvratnost malih udaraca, kad bi samo mogao izbeći kucanje, ali iz nekog razloga za to je prekasno, on na to više ne može uticati, prilika je propuštena, ponestalo mu je čak i reči, otvara usta, nemo zeva, pa razljućen zbog toga zgura lice u jastuke. Tako prolazi noć.

Ujutro ga budi spremačica, s uzdahom olakšanja on pozdravlja njezino nežno kucanje na vratima, na koje se pre uvek žalio, i već hoće da vikne »napred«, kadli začuje još jedno, istina, slabo, ali doslovce ratoborno kucanje. To su lopte ispod postelje. Probudile su se, zar su za razliku od njega preko noći skupile novu snagu? »Odmah«, dovikuje Blumfeld spremačici, iskače iz kreveta, ali predostrožnosti radi tako da mu lopte ostanu za leđima, baca se, uvek okrenut leđima prema njima, na pod, iskreće glavu, pogledava prema njima i – najradije bi opsovao. Poput dece, koja noću odguruju sa sebe mrske pokrivače, lopte su, verovatno malim trzajima, koji mora da su trajali celu noć, sagove toliko izgurale ispod postelje da pod sobom ponovno imaju goli parket i mogu stvarati buku. »Natrag na sagove«, kaže Blumfeld srdito i tek kad su se lopte zahvaljujući sagovima ponovno stišale on poziva spremačicu da uđe. Dok ona, debela, tupa žena uvek uspravna hoda, stavlja na sto zajutrak i obavlja nekoliko nužnih radnji, Blumfeld u kućnom haljetku stoji nepomično pokraj postelje, ne bi li lopte zadržao ispod nje. Pogledom prati spremačicu da ustanovi primećuje li ona nešto. Budući da slabo čuje, to je vrlo neverovatno i Blumfeld svojoj lošim snom izazvanoj preteranoj razdražljivosti pripisuje činjenicu da mu se čini kao da spremačica s vremena na vreme ipak zastaje, hvata se za neki komad nameštaja i ipak osluškuje uzdignutih obrva. Bio bi sretan kad bi mogao ponukati spremačicu da malo ubrza svoj posao, ali ona gotovo da je polaganija nego inače. Šeprtljavo se natovaruje Blumfeldovom odećom i izlazi s njom na hodnik, dugo je nema natrag, a udarci s kojima vani obrađuje odeću odjekuju jednolično i sasvim izdvojeno. I sve to vreme Blumfeld mora čekati na postelji, ne sme se ni pomaknuti, ako ne želi da lopte povuče za sobom; kafu, koju tako rado pije što je moguće topliju, mora ostaviti da se ohladi i ne može učiniti ništa drugo nego da bulji u spušteni zastor na prozoru, iza kojeg mutno sviće dan.

Napokon je spremačica gotova, želi mu dobro jutro i okreće se prema vratima. Ali pre negoli će se definitivno udaljiti, ona još zastaje na vratima, malo pomiče usnice i upućuje Blumfeldu dugačak pogled. Blumfeld je već želi ukoriti, ali ona napokon odlazi. Blumfeld bi najradije širom otvorio vrata i viknuo za njom da je glupa, stara, otupela žena. Ali dok razmišlja o tome što bi joj, zapravo, mogao prigovoriti, on pronalazi samo besmislicu da ona nesumnjivo  nije primetila ništa, a ipak je htela ostaviti dojam kao da je. Kako li su mu misli samo zbrkane! I to od samo jedne loše prospavane noći! Za loš san malo objašnjenja pronalazi u činjenici da se prošlu večer nije odao svojim navikama, da nije pušio, pa čak ni pio rakiju. Ako jednom, i to je ishod njegova razmišljanja, ne pušim i ne pijem rakiju, ja spavam loše.

Odsad će više paziti da se oseća dobro i s time započinje tako da iz kućne apoteke, koja visi iznad noćnog ormarića, uzima vatu, radi od nje dve kuglice i njima začepljuje uši. Onda ustaje i radi probni korak. Lopte ga, doduše, prate, ali on gotovo da ih ne čuje, a još malo dodatne vate čini ih sasvim nečujnima. Blumfeld napravi još nekoliko koraka, što mu uspeva bez posebnih neugodnosti.

Svako je za sebe, kako Blumfeld, tako i lopte; oni su, doduše, vezani jedni za druge, ali se međusobno ne smetaju. Samo dok se Blumfeld jednom malo naglije okreće, a jedna od loptica ne uspeva dovoljno brzo učiniti suprotni pokret, on je udara kolenom. To je jedina nezgoda, inače Blumfeld mirno pije kavu, gladan je kao da tu noć nije spavao, nego prevalio dug put, pere se hladnom, neverovatnom osvežavajućom vodom i oblači se. Dosad nije razmaknuo zastore nego je predostrožnosti radi radije ostao u polumraku; za loptice mu, naime, ne trebaju tuđe oči. Ali sad, kad se priprema za odlazak, on mora lopte nekako zbrinuti za slučaj da bi se usudile – u što, doduše, ne veruje – poći za njim i na ulicu. Tu mu na pamet pada dobra zamisao, on otvara velik ormar za odeću i staje okrenut leđima prema njemu. Kao da slute što se s njima namerava, lopte izbegavaju unutrašnjost ormara, iskorištavaju svako mestašce preostalo između Blumfelda i ormara, a ako ne ide drukčije na trenutak uskakuju i u ormar, ali smesta ponovno beže iz tame, preko ruba; dalje u ormar ne može ih se ni dobiti, jer one će radije povrediti svoju dužnost i stati Blumfeldu gotovo uz bok.

Međutim, ta mala lukavstva neće im ništa pomoći, jer sad Blumfeld sam natraške ulazi u ormar i one ga moraju pratiti. Time je njihova sudbina zapečaćena, jer na dnu ormara nalaze se različiti manji predmeti kao što su čizme, kutije, mali kovčezi, koji su svi – Blumfeldu je sad žao zbog toga – dobro poredani, ali ipak jako ometaju lopte. A kad Blumfeld, koji je u međuvremenu gotovo zatvorio vrata ormara, jednim velikim skokom, na kakav se godinama nije bio odvažio, napušta ormar, pritišče vrata i okreće ključ u bravi, lopte su zatvorene. »To mi je, dakle, uspelo«, pomišlja Blumfeld i briše znoj s lica. Kako li lopte samo buče u ormaru! Stiče se utisak da su očajne. Blumfeld je, naprotiv, veoma zadovoljan. Napušta sobu, a pust hodnik na njega odjednom deluje blagotvorno. Iz uši izvlači vatu, razdragan mnoštvom zvukova kuće koja se budi. Ljudi oko sebe ne vidi mnogo, jer još je jako rano.

* * *

Dole na hodniku, ispred niskih vrata, kroz koja se ulazi u spremačičin podrumski stan, stoji mali desetogodišnji dečak. Slika je i prilika svoje majke, nijedna ružna crta stare nije zaboravljena u tom dečijem licu. Krivonog, ruku zavučenih u džepove hlača, stoji on tamo i huče, jer sad već ima gušu i teško može udahnuti. Ali dok Blumfeld inače, kad mu se dečak nađe na putu, ubrza korak, ne bi li po mogućnosti izbegao njegov prizor, danas bi gotovo zastao kod njega. Ma bio dečak i čedo te žene, što ga je donela na svet i ostavila mu da nosi sve znakove svoga podrekla, on je zasad ipak dete, u toj bezobličnoj glavi ipak se roje dečije misli, ako bi ga se razumno oslovilo i nešto pitalo, on bi verovatno zvonkim glasom, nevino i s poštovanjem odgovorio, i čovek bi nakon dosta prevladavanja mogao pomilovati i te obraze. Tako razmišlja Blumfeld, ali ipak prolazi pokraj dečaka. Na ulici primećuje da je vreme ipak ugodnije nego što je mislio dok je još bio u sobi. Jutarnje magle razilaze se i otvaraju pogled na delove plava, snažnim vetrovima pometena neba.

Zahvaljujući loptama Blumfeld je iz sobe izašao mnogo ranije nego inače, čak je i novine nepročitane zaboravio na stolu, u svakom slučaju time je dobio mnogo vremena i sad može hodati polaganije. Neobično je koliko ga malo brinu lopte otkako se rastao od njih. Dokle god su ga pratile u stopu, moglo ih se smatrati nečime što mu pripada, nečime što pri prosuđivanju njegove osobe na neki način valja također uzeti u obzir, dok su sad bile samo igračka kod kuće u ormaru. Blumfeldu tu pada na pamet da bi lopte možda najbolje mogao učiniti neškodljivima time da ih vrati njihovoj istinskoj nameni. Tamo na hodniku još uvek stoji dečak, Blumfeld će mu pokloniti lopte, neće mu ih posuditi, nego izričito pokloniti, što je istovetno sa zapovedi za njihovo uništenje. A čak i ako bi slučajno ostale čitave, one će u dečakovim rukama ipak značiti manje nego u ormaru i čitava će kuća videti kako se dečak s njima igra, druga deca će mu se priključiti, a opšte mišljenje da su posredi lopte za igranje, a ne, recimo, Blumfeldovi životni pratitelji, postaće to nepokolebljivo i nepobitno.

Blumfeld otrči natrag u kuću. Dečak se baš spustio niza podrumske stube i želi dole otvoriti vrata. Blumfeld, dakle, mora pozvati dečaka i izgovoriti njegovo ime, koje je smešno kao i sve drugo što se s dečakom može dovesti u vezu. »Alfrede, Alfrede!«, viče on. Dečak se dugo nećka. »Ma, dođi k meni«, viče Blumfeld, »daću ti nešto«. Kroz suprotna vrata izašle su dve kućepaziteljeve devojčice i znatiželjno zastale levo i desno od Blumfelda. One shvataju mnogo brže od dečaka i ne razumeju zašto smesta ne dolazi. Mašu mu, ne ispuštajući pritom Blumfelda iz vida, ali ne mogu dokučiti kakav to dar očekuje Alfreda. Mučene znatiželjom pocupkuju s noge na nogu. Blumfeld se smeje kako njima, tako i dečaku. Taj kao da se napokon sredio i sad se krut i troma koraka uspinje stubama. Čak ni po hodu on ne odudara od svoje majke, koja se, uzgred, pojavljuje na podrumskim vratima. Blumfeld viče više nego glasno, ne bi li ga i spremačica razumela i, ukoliko bude potrebno, nadzirala izvršenje njegova naloga. »Gore u svojoj sobi«, kaže Blumfeld, »imam dve lepe lopte. Hoćeš li ih?« Dečak samo nakrivljuje usta, ne zna kako bi se ponašao, okreće se i upitna pogleda pogledava prema majci. Ali devojčice smesta počnu skakutati oko Blumfelda i moliti ga za lopte. »I vi ćete se smeti igrati s njim«, kaže im Blumfeld, ali čeka da mu dečak odgovori. On bi lopte mogao smesta pokloniti i devojčicama, ali one mu se čine nekako odveć lakomislene i sad ima više poverenja u dečaka. Taj se u međuvremenu posavetovao s majkom, a da s njom pritom nije razmenio ni reči, i na Blumfeldovo ponovljeno pitanje potvrdno kima glavom. »Onda pazi«, kaže Blumfeld, koji rado previđa činjenicu da ovde za svoj dar neće dobiti nikakvu zahvalnost, »ključ od moje sobe ima tvoja majka, njega moraš posuditi od nje, ja ću ti dati ključ od svoga ormara s odećom i u tom ormaru s odećom su lopte. Ormar i sobu pažljivo zaključaj za sobom. Ali s loptama možeš raditi što te volja i ne moraš mi ih više vraćati. Jesi li me razumeo?«

Ali dečak nažalost nije razumeo ništa. Blumfeld je tom bezgranično tupom biću hteo sve rastumačiti posebno jasno, ali je upravo zbog te namere sve ponavljao odveć često, govorio mu odveć naizmence o ključevima, sobama i ormarima, i dečak zbog toga ne bulji u njega kao u svoga dobrotvora, nego kao u napasnika. Devojčice su, međutim, odmah shvatile sve, pa se sad stišću oko Blumfelda i pružaju ručice da uzmu ključ. »Čekajte malo«, kaže Blumfeld, ljutit sad već zbog svih. A i vreme prolazi, ne može se on više dugo zadržavati s njima. Kad bi bar spremačica napokon rekla da ga je razumjla i da će za dečaka obaviti sve kako je rekao. Umesto toga, međutim, ona još uvek stoji dole na vratima, smeška se neprirodno kao što to već čine stidljive nagluhe osobe i možda zaista veruje da se Blumfeld gore iznenada oduševio njezinim dečakom i sad ga ispituje tablicu množenja. Blumfeld, opet, ne može sići niza stube i viknuti spremačici na uvo svoju molbu da ga dečak za miloga boga napokon oslobodi lopti. Dovoljno se već bio savladao, ako je ključ svoga ormara na čitav dan nakanio poveriti toj porodici. Ne da bi poštedio sebe, on ovde pruža ključ dečaku, umesto da ga sam odvede gore i preda mu lopte. Ali ne može mu on gore prvo pokloniti lopte, a onda mu ih, kako bi se to verojatno i dogodilo, odmah potom ponovno oduzeti i odvući ih za sobom kao pratnju. »Ti me, dakle, još uvek ne razumeš?«, pita Blumfeld gotovo žalosno, nakon što je zaustio da mu ponovno sve objasni, ali je od dečakova prazna pogleda smesta opet odustao od te nakane. Takav prazan pogled čoveka čini bespomoćnim. Mogao bi ga zavesti da kaže više nego što hoće, samo da se ta praznina nekako ispuni razumom.

»Mi ćemo mu doneti lopte«, viču devojčice. One su lukave i shvatile su da lopte mogu dobiti samo nekim dečakovim posredstvom, ali da se oko tog posredovanja moraju pobrinuti same. U kućepaziteljevoj sobi otkucava sat i opominje Blumfelda da požuri. »Onda uzmite ključ«, kaže Blumfeld i ključ mu se više izvlači iz ruke nego što bi im ga on davao. Sigurnost s kojom bi ključ bio dao ječaku bila bi neusporedivo veća. »Ključ od sobe uzmite dole kod žene«, dodaje Blumfeld, »a kad se vratite s loptama, morate oba ključa vratiti ženi«. »Da, da«, viču devojčice i već trče niza stube. One znaju sve, baš sve, i kao da ga je zarazila dečakova tupost, Blumfeld sad sam ne razume kako su tako brzo mogle shvatiti sva njegova objašnjenja.

Sad dole već navlače spremačicu za skute, ali Blumfeld, ma koliko primamljivo bilo, ne može više gledati kako će obaviti svoj zadatak i to ne samo zato što bi već bilo kasno, nego i zato što ne želi biti prisutan  kad lopte izađu iz njegove sobe. On želi čak biti nekoliko ulica dalje kad devojčice gore budu tek otključavale vrata njegove sobe. A ne zna on i što još sve može očekivati od tih lopti. I tako drugi put tog jutra izlazi iz kuće. Video je još kako se spremačica doslovce brani od devojčica, a dečak pokreće svoje krive noge, ne bi li majci pritekao u pomoć. Blumfeld ne shvata zašto se takvi ljudi kakva je konobarica na svetu rađaju i razmnožavaju...

* * *

Putem prema tvornici rublja u kojoj je Blumfeld zaposlen razmišljanja o poslu lagano počinju prevladavati. On ubrzava korak i unatoč kašnjenju, koje je izazvao dečak, u svoj ured stiže prvi. Taj ured je prostorija obložena staklom, a sadrži jedan pisaći stol za Blumfelda i dva stojeća pulta za Blumfeldu podređene praktikante. Iako su ti stojeći pultovi tako mali i uski kao da su namenjeni školskoj deci, u tom je uredu ipak jako tesno i praktikanti ne smeju sediti, jer onda ne bi bilo dovoljno mesta za Blumfeldov stolac. I tako po čitave dane stoje pritisnuti uza pult. Za njih to je zasigurno veoma neudobno, ali na taj način i Blumfeldu se otežava da ih posmatra. Često marljivo hrle za pultove, ali ne da bi radili, nego da se uzajamno došaptavaju ili čak malo odremaju. Blumfelda oni jako ljute i ni izdaleka ga dovoljno ne podupiru u silnom poslu koji mu je poveren. Taj posao sastoji se u tome da on obavlja sav robni i novčani promet s radnicama koje rade kod kuće, a tvornica ih zapošljava zbog proizvodnje određene fine robe. Da bi se mogla proceniti veličina tog posla, mora se steći podrobniji uvid u čitavo stanje. Ali otkako je pre nekoliko godina umro Blumfeldov neposredni pretpostavljeni, taj uvid više niko nema i zato ni Blumfeld nikome ne može priznati da je ovlašten vrednovati njegov rad.

Tvorničar, gospodin Ottomar, primerice, očito podržava Blumfeldov posao. On, naravno, priznaje zasluge što ih je Blumfeld stekao tokom dvadeset godina, koliko radi u tvornici, i ne priznaje ih samo zato što bi morao, nego i stoga što Blumfelda ceni kao verna čoveka vredna poštovanja – ali ipak, on u isti mah i podcenjuje njegov posao, uveren, naime, da bi se taj mogao urediti jednostavnije i u svakom pogledu korisnije nego što to čini Blumfeld. Govori se, što zasigurno nije neverodostojno, da se Ottomar na Blumfeldovu odelu pokazuje tako retko samo da bi samog sebe poštedeo ljutnje zbog Blumfeldovih metoda rada. Biti tako neshvaćen za Blumfelda je sigurno žalosno, ali tu nema pomoći, jer ne može on prisiliti Ottomara da  mesec dana neprekidno boravi na Blumfeldovu odelu, prostudira mnogostruke načine posla koji tamo valja obaviti, primenjuje vlastite, navodno bolje metode i uveri se kroz slom odela, kojim bi iste nužno urodile, da je Blumfeld u pravu. Zbog tog razloga, dakle, Blumfeld svoj posao obavlja odlučno kao i pre, malo se prestraši kad se Ottomar nakon dugog vremena pojavi, ali onda se s osećajem dužnosti podčinjenog ipak odlučuje na slabašan pokušaj da Ottomaru objasni ovu ili onu metodu rada, na što ovaj nemo kima glavom i spuštena pogleda odlazi dalje. Uzgred, Blumfeld bitno manje pati od tog nerazumevanja, nego od pomisli da će, kad će jednom morati otići sa svog radnog mesta, to smesta uroditi zbrkom koju niko neće umeti razrešiti; jer on u tvornici ne poznaje nikoga ko bi ga mogao zameniti i preuzeti njegovo mesto tako da bi se u pogonu mesecima mogli izbegavati makar i samo najteži zastoji.

Kad šef nekoga podcjenjuje, zaposlenici, naravno, gledaju da ga u tome nadmaše. Stoga svako od njih podcjenjuje Blumfeldov rad, niko ne smatra nužnim da zbog obrazovanja neko vreme radi na Blumfeldovu odelu, a kad se uzimaju novi zaposlenici, ntko ih iz vlastitih pobuda ne dodeljuje Blumfeldu. Usled toga Blumfeldovu odelu nedostaje prinova. Blumfeldu, koji je dotad, uz potporu jednog sluge, na odelu sve obavljao sasvim sam, trebale su nedelje najteže borbe dok nije zatražio da mu se dodeli praktikant. Gotovo svakog dana Blumfeld bi se pojavljivao u Ottomarovu uredu i objašnjavao mu mirno i opširno zašto je na njegovu odelu neophodan praktikant. On, govorio bi, nije nužan zato što bi se Blumfeld želeo poštedeti, Blumfeld se ne želi štedeti, on odrađuje svoj više nego dovoljan deo i ne pomišlja da s time prestane, ali neka gospodin Ottomar razmisli kako se posao razvio tokom vremena, svi odeli povećani su na odgovarajući način, samo se na Blumfeldov odel uvek zaboravlja. A kako li je opseg posla tamo samo narastao!

Kad je Blumfeld započinjao, tog vremena gospodin Ottomar zacelo se više i ne seća, tamo se radilo sa samo desetak švelja, a danas im se broj kreće između pedeset i šezdeset. Takav posao iziskuje snagu, Blumfeld može garantovati  da je u potpunosti troši za dobrobit posla, ali odsad više ne može jamčiti da će ga ubuduće obavljati u celosti. Istina, gospodin Ottomar Blumfeldove molbe nikad nije doslovce odbijao, to ipak nije mogao napraviti jednom starom činovniku, ali način na koji ga je slušao, kako je mimo Blumfelda i njegovih molbi razgovarao s drugim ljudima, davao mu polovične pristanke, a za nekoliko dana sve opet zaboravio – taj način bio je prilično uvredljiv. Ne toliko za Blumfelda samog, Blumfeld nije fantast, ma koliko čast i priznanje bili lepi, Blumfeld može i bez njih, on će svejedno izdržati na svome mestu koliko god dugo to bude moguće, u svakom slučaju, on je u pravu, a pravu naposletku, ma potrajalo to katkada i dugo, valja ipak odati priznanje.

I tako je Blumfeld naposletku zaista dobio čak dvojicu praktikanata, ali kakvi su to praktikanti bili! Čovek bi pomislio da je Ottomar uvideo da svoj prezir prema odelu može pokazati još jasnije ako zaposli tu dvojicu praktikanata, nego ako ih i dalje bude odbijao. Bilo je moguće čak i da je Ottomar tešio Blumfelda i ostavljao ga da čeka toliko dugo samo zato što je tražio dvojicu takvih praktikanata, a nije ih mogao pronaći, što je nadasve razumljivo. A Blumfeld se sada nije mogao pravo ni požaliti, jer odgovor bi ionako mogao predvideti, pa dobio je dvojicu praktikanata, iako je zatražio samo jednog; toliko je okretno Ottomar sve bio sredio. Naravno da se Blumfeld ipak žalio, ali samo zato što ga je njegova nevolja doslovce prisiljavala na to, a ne zato što bi se sad još nadao pomoći. A nije se žalio ni izričito, nego samo usput, kad bi se za to ukazala neka povoljna prilika. Svejedno se među zlohotnim kolegama ubrzo proširila glasina da je neko pitao Ottomara je li moguće da se Blumfeld, koji je ipak dobio tako izuzetnu pomoć, još uvek žali. Na to je Ottomar navodno odgovorio da je to istina, da se Blumfeld još uvek žali i da to čini s punim pravom. On, Ottomar, napokon je to uvideo i namerava Blumfeldu postupno dodeliti po jednog praktikanta za svaku švelju, dakle, sve u svemu njih šezdesetak. A ako ni oni ne bi dostajali, poslaće mu ih još i s time neće prestati dok ludnica, koja se na Blumfeldovu odelu godinama razvija, ne bude potpuna.

Istina, u toj primedbi dobro se oponašao Ottomarov način izražavanja, ali njemu samom, Blumfeld u to nije ni najmanje sumnjao, nije bilo nakraj pameti da se ikad, makar i na sličan način očitava o Blumfeldu. Sve je to bila izmišljotina lenčina u uredima na prvom katu; Blumfeld je prešao preko nje – a voleo bi da je tako mirno mogao preći i preko postojanja praktikanata. Ali oni su bili tu i više se nisu mogli ukloniti. Bleda, slabašna deca! Prema svojim dokumentima trebali su već proći razdoblje obaveznog školovanja, ali u to Blumfeld nikako nije mogao poverovati. Štoviše, rado bi ih bio poverio nekom učitelju, toliko im je još trebala majčina ruka. Nisu se još znali normalno kretati, a dugo stajanje neverovatno bi ih umaralo, posebno u prvo vreme. Ako bi ih ostavio bez nadzora, u svojoj slabosti odmah bi pokleknuli, pa se nakrivljeni i pognuti stisnuli u neki ugao. Blumfeld je nastojao da im objasni kako će čitav život ostati bogalji, budu li neprestance toliko popustljivi pred vlastitom komotnošću. Naložiti praktikantima neku malu kretnju bio je velik izazov; jednom zgodom jedan je trebao odneti nešto svega nekoliko koraka dalje, ali je potrčao s preteranim marom i natukao si koljeno na pultu. Soba je bila puna švelja, pultovi puni robe, ali Blumfeld je morao sve to zanemariti, odvesti uplakana praktikanta u ured i tamo mu na koleno staviti mali povez.

I taj mar praktikanata bio je samo izvanjski; poput prave dece katkada bi se hteli istaknuti, ali mnogo češće, štoviše, gotovo uvek, hteli bi samo obmanuti pozornost pretpostavljenog i prevariti ga. U vreme kad je bilo najviše posla, Blumfeld je jednom zgodom mokar od znoja projurio pokraj njih I primetio kako skriveni među balama robe razmenjuju markice. Hteo ih je istući šakama po glavama, za takvo ponašanje to bi bila jedina primerena kazna, ali bili su deca, a Blumfeld nije mogao nasmrt premlatiti decu. Tako se nastavio mučiti s njima. Isprva je mislio da će mu praktikanti biti od pomoći pri neposrednim poslovima, koji su u vreme raspoređivanja robe iziskivali puno napora i budnosti. Mislio je da će stajati za pultom, otprilike na sredini, sve vreme držati stvari pod nadzorom i upisivati robu, dok će praktikanti po njegovim zapovijedima trčkarati amo-tamo i raspoređivati je. Zamislio je da će njegov nadzor, koji, ma koliko oštar bio, neće biti dovoljan u takvoj gunguli, da će biti nadopunjen pozornošću praktikanata i da će ti praktikanti s vremenom skupljati iskustva, da neće više u svakoj pojedinosti ovisiti o njegovim zapovedima, te da će sami naučiti kako da po pitanju potrebe za robom i poverljivosti međusobno razlikuju švelje.

Mjerena prema praktikantima koje je dobio, bila su to sasvim prazna nadanja i Blumfeld je ubrzo uvideo da im uopšte ne sme dopustiti da razgovaraju sa šveljama. Nekim šveljama oni, naime, od samog početka uopšte nisu odlazili, jer su prema njima osećali odbojnost ili strah, dok su drugima, koje su voleli, često trčali ususret sve do vrata. Njima su donosili sve što bi poželele, gurali im, iako su švelje bile ovlaštene za prijem, sve to u ruke s određenom skrovitošću, skupljali na jednoj praznoj polici za te privilegirane švelje kojekakve odreske, bezvredne ostatke, ali i sitnice koje su se još itekako mogle upotrebiti, mahali im time iza Blumfeldovih leđa radosno još izdaleka i dobivali zauzvrat od njih bombone ravno u usta. Blumfeld je, doduše, ubrzo zaustavio sve te nepodopštine, terajući ih u pregradak kad bi dolazile švelje. Ali oni su to još dugo smatrali velikom nepravdom, inatili se, obesno lomili pera i katkada, a da se pritom ipak ne bi usudili dići glavu, glasno kucali po staklu, ne bi li upozorili švelje na loše postupke, koje su prema svome mišljenju morali trpeti od Blumfelda.

* * *

Nepravdu koju sami čine praktikanti ne mogu shvatiti. Tako, primerice, u ured gotovo uvek dolaze prekasno. Blumfeld, njihov pretpostavljeni, koji je od najranije mladosti smatrao da se dolazak na posao bar pola sata pre početka radnog vremena razume sam po sebi – a na to ga nisu nukali ni laktaštvo, ni preterana savesnost, već samo određen osećaj za pristojnost – svoje praktikante obično mora čekati duže od jednog sata. Žvačući žemičku od zajutarka, on obično stoji za pultom u dvorani i proverava račune u knjižicama švelja. Ubrzo tone u posao i ne misli više ni na što drugo. A onda ga iznenada toliko preplaše da mu pero još neko vreme podrhtava u ruci. Jedan praktikant utrčao je u prostoriju, izgleda kao da će se srušiti, jednom rukom pridržava se negde, dok je drugom zadihan pritiskao prsa – ali sve to ne znači ništa drugo nego da se želi ispričati zbog kašnjenja, što je opet toliko smešno da se Blumfeld namerno pravi da ništa nije čuo, jer kad to ne bi učinio, morao bi dečaka zasluženo izbatinati. Ovako ga, međutim, samo neko vreme gleda, pa mu onda ispruženom rukom pokazuje prema pregratku i ponovno se posvećuje svom poslu. Sad bi se ipak moglo očekivati da će praktikant uvideti dobrotu svoga pretpostavljenog i potrčati na svoje mesto. Ali ne, on ne žuri, on lagano pocupkuje, kao da pleše, ili hoda na prstima, gurkajući nogu pred nogu. Želi li on to ismejati svoga pretpostavljenog? Ni to nije slučaj. Posredi je i opet samo mešavina straha i samozadovoljstva, protiv koje je čovek bespomoćan. Jer kako bi se inače mogla objasniti činjenica da Blumfeld danas, kad je u ured i sam stigao neuobičajeno kasno, sad nakon dužeg čekanja – a nije mu do provere knjižica – kroz oblak prašine, koju nerazumni sluga pred njim uzvitlava metlom, na ulici vidi dvojicu praktikanata kako mirno dolaze na posao? Čvrsto su zagrljeni i čini se da jedan drugome pričaju važne stvari, koje se, međutim, posla u najboljem slučaju tiču na neki nedopušten način. Što su bliže staklenim vratima, to više usporavaju korak. Napokon se jedan od njih hvata za kvaku, ali je ne pritišće, jer njih dvojica još uvek razgovaraju, osluškuju i smeju se. »Pa otvori našoj gospodi«, viče Blumfeld uzdignutih ruku na slugu. Ali dok praktikanti ulaze, Blumfeldu više nije do svađe, tako da ne odgovara na njihov pozdrav i odlazi do svog pisaćeg stola.

Počinje Blumfeld računati, a s vremena na vreme diže pogled da vidi što rade praktikanti. Jedan je očito jako umoran i pospano trlja oči; kad je svoj haljetak obesio o klin, koristi priliku i ostaje još malo naslonjen na zid, na ulici delovao je sveže, dok ga blizina posla umara. Drugi praktikant, naprotiv, ima volju raditi, ali ne svaki posao. Tako mu je oduvek bila želja da sme izmesti prostoriju. No, to je posao koji mu ne priliči, izmetanje priliči samo slugi; sam po sebi Blumfeld ne bi imao ništa protiv da praktikant izmeće, pa neka slobodno izmeće, lošije od sluge on to ne može ni raditi; ali ako praktikant želi izmetati, onda neka naprosto dođe ranije, pre nego što sluga započinje mesti, a ne da za to koristi vreme u kojem je dužan obavljati isključivo kancelarisjke  poslove. Ako pak je dečarac već nedostupan za svako razborito razmišljanje, onda bi bar sluga, taj napola slepi starac, kojeg šef zasigurno ne bi trpeo ni u kojem drugom odelu doli u Blumfeldovom i koji živi samo još od Božje i šefove milosti, onda bi bar taj sluga mogao biti popustljiv i na trenutak prepustiti metlu dečaku, koji je nespretan, pa će smesta izgubiti volju za metenjem i s metlom u ruci potrčati za slugom da ga ponuka da je se ponovno lati. Ali čini se da se sluga oseća posebno odgovornim upravo za metenje: vidi se kako, tek što mu se dečak približio, drhtavih ruku nastoji čvršće uhvatiti metlu i radije će stajati mirno i ostaviti se metenja, samo da može svu pozornost usmeriti na posedovanje metle. Praktikant ga sad ne moli rečima, jer on se ipak boji Blumfelda, koji naoko računa, a i obične reči bile bi sasvim beskorisne, jer do sluge se dopire samo najglasnijim vikanjem. Praktikant, dakle, prvo navlači slugu za rukav. Sluga, naravno, dobro zna o čemu se radi, mrko gleda praktikanta, odmahuje glavom i privlači metlu bliže prsima. Sad praktikant sklapa ruke i moli ga. On se, doduše, ne nada da će moljenjem nešto postići, moljenje ga samo zabavlja i zato moli.

Drugi praktikant prati sve što se zbiva uz tiho smijuljenje i očito misli, premda je neshvatljivo zašto to čini, da ga Blumfeld ne čuje. Sluge se njegove moljenje ni najmanje ne doima, on se okreće i sad veruje da će u sigurnosti moći ponovno koristiti metlu. Praktikant ga je sledio skakućući na prstima i molećivo trljajući dlanove jedan o drugi, i sad ga moli i preklinje s druge strane. Slugino okretanje i praktikantovo skakutanje za njim ponavljaju se više puta. Naposletku sluga oseća da mu je sa svih strana presečen put i primećuje nešto što je uz samo malčice manju ograničenost mogao primetiti i na samom početku, naime, da će se umoriti mnogo brže nego praktikant. Zbog toga on traži tuđu pomoć, preti praktikantu prstom i pokazuje prema Blumfeldu, kojemu će se požaliti ako ga praktikant ne pusti na miru.

Praktikant shvata da se sad mora jako požuriti, želi li uopšte dobiti metlu, pa drsko poseže za njom. Nehotičan uzvik drugog praktikanta naslućuje nadolazeću odluku. Sluga taj put, doduše, još uspeva spasiti metlu tako što uzmiče jedan korak i povlači je za sobom. Ali sad praktikant više ne popušta, razjapljenih usta i blještavih očiju skače prema napred, sluga želi pobeći, no njegove stare noge klecaju umesto da trče, praktikant poteže metlu i premda je ne uspeva zgrabiti svejedno postiže da padne na pod i time metla ostaje izgubljena za slugu. Naoko, međutim, i za praktikanta, jer dok metla pada, sva trojica, praktikanti i sluga, isprva ostaju ukočeni, jer sad će Blumfeld primetiti sve što se dogodilo. Zaista, Blumfeld viri kroz svoj prozorčić kao da su mu tek sada skrenuli pozornost na sebe; on strogo i oštro odmerava svakog od njih, a ne promiče mu ni metla na podu. Bilo zato što šutnja traje predugo, bilo zato što praktikant ni u svojoj krivnji ne uspeva potisnuti žudnju za metenjem, on se u svakom slučaju sagiba, doduše, veoma oprezno, kao da poseže za nekom zveri, a ne za metlom, uzima je, prelazi njome preko poda, ali je smesta sav preplašen baca, jer je Blumfeld ustao i izašao iz pregratka. »Obojica na posao i da niko više nije pisnuo!«, viče Blumfeld i ispružene ruke pokazuje praktikantima put prema njihovim pultovima. Oni ga slušaju, ali ne postiđeno i pognutih glava, već kruto prolaze pokraj Blumfelda i ukočeno ga gledaju u oči, kao da ga time žele sprečiti u nakani da ih tuče. A ipak su iz iskustva mogli u dovoljnoj meri naučiti da Blumfeld načelno nikad ne tuče. Ali oni su previše bojažljivi i gledaju da uvek i bez ikakva obzira sačuvaju svoja stvarna ili prividna prava.*


Preveo s nemačkog jezika:
Boris Perić



_______________
* Beleška o autoru i delu: »Blumfeld, postariji neženja« fragmentarna je pripovetka Franza Kafke (1883.-1924.), pisana  1915. godine, a objavljena posthumno. Priklonimo li se tezi koju su zastupali autori poput Hanne Arendt, da iz Kafkina dela prosijava fascinacija funkcionisanjem sveta kao stroja, o čemu svedoči i niz Kafkinih dnevničkih beleški, odnosno, još preciznije, da se u tom »kafkijanskom stroju« može pratiti prelazak s motiva postajanja životinjom, svojstvenog pripovetkama, na puku mehaničku asemblažu kao središnji motiv autorovih romana, kao što primećuje Gilles Deleuze i Felix Guattari, onda bi se »Blumfeld« – čiji protagonist, usamljeni i samozatajni neženja, nakon odvagivanja argumenata za i protiv nabavke psa, u svojem stanu zatiče dve celuloidne loptice kako mehanički poskakuju jedna nasuprot drugoj – mogao čitati i kao jedno od mesta na kojima taj prelazak najzornije dolazi do izražaja.

Je li se u motivu neženje zaista ogledao - kako možemo pročitati u nekim biografski intoniranim interpretacijama - Kafkin intimni strah od stupanja u veze i zasnivanja porodice ili ne (slične motive možemo pronaći i u drugim pripovetkama, poput »Svadbenih priprema na selu«, ali i u društvenom statusu protagonista Kafkinih romana), činjenica je da svet svojom mehaničkom logikom svakodnevice zadaje čvrsta pravila od kojih ni neženja Blumfeld - držeći tajnost svog statusa u ogledalu  istog tog sveta sumnjivom, ako ne i zazornom – ne može pobeći. Stoga će, pasiviziran i miroljubiv, nelagodnu molekularnu mehaniku loptica isprva nastojati »umrtviti« njihovim zatvaranjem u ormar, te naposletku njihovim vraćanjem u domenu kojoj po njegovu mišljenju pripadaju, dakle, poklanjanjem deci, koju, kako vidimo, drži podjednako napornim izvorom nelagode.

Iako je krajnje sporno je li se Kafka u svom pisanju uopšte koristio metaforama u klasičnom smislu, neki autori u misterioznim će lopticama prepoznati upravo metaforički prikaz dece. Bilo u tome istine ili ne, belodano je da će se loptice, kojih se Blumfeld ipak uspeva rešiti, pribojavajući se da bi ga njihovo neprestano skakutanje za njim u očima okoline moglo prikazati u neželjenom svetlu, u drugom delu pripovetke, po dolasku na posao, pretvoriti u dvojicu ništa manje bizarnih, krajnje nespretnih, napornih i poslu nevičnih praktikanata. U njima će zainteresirani čitatelj zasigurno prepoznati tandem šlampavih pomagača, koji u romanu »Dvorac« zagorčavaju život geometru K.-u, a oni, iako i sami hine pseću odanost, već u potpunosti pripadaju završnom segmentu Kafkine pripovedne mašinizacije sveta. Ista paralela mogla bi se, dakako, uspostaviti i prema dvojici agenata, koji Josefu K.-u na početku romana »Proces« saopštava da je uhapšen.

U sprezi sa činjenicom Blumfeldova samačkog života, koji čini socijalni okvir radnje, njegov mehanički, zatajni ustroj nameće i paralelu s tzv. samačkim ili celibatnim strojevima, na koje se u svom »Anti-Edipu« pozivaju Deleuze i Guattari, zasnivajući ih na umetničkim vizijama Marcela Duchampa. U prilog intenciji prema doživljavanju i opisivanju sveta kao svojevrsne strojne asemblaže govore svakako i Kafkini dnevnički zapisi iz 1911. godine, u kojima, između ostaloga, možemo pročitati: »Sve mi izgleda kao konstrukcija«, odnosno: »Ja sam lovac na konstrukcije.« (B. Perić)
izvor


Нема коментара:

Постави коментар