03.04.2016.

Stendal , Crveno i crno




Henri-Marie Beyle

Prvi deo -1.1.

Gradić


Gradić Verrieres može se smatrati jednim od najlepših u Franche-Comteu. Njegove bele kuće sa šiljastim krovovima od crvenih crepova poredale su se na padini brežuljka na kojemu su i najmanje krivine obeležene skupinama golemih kestenova. Doubs teče na nekoliko stotina koraka ispod njegovih utvrda, koje su nekada sagradili Španci, a koje su sada ruševine.Verrieres je sa severa zaštićen visokom planinom, jednim ogrankom Jure. Izlomljene vrhunce Verra pokriva sneg već za prvih hladnih dana u oktobru. Gorski potok, koji se ruši niz planinu, protiče kroz Verrieres pre utoka u Doubs i pokreće brojne pilane. To je vrlo jednostavna industrija i ona donosi stanovito blagostanje većini stanovnika, koji su više seljaci nego građani. Ali nisu pilane obogatile taj gradić nego je tvornica obojenog platna, zvanog Mulhouse, izvor opšteg bogatstva koje je nakon Napoleonova pada obnovilo pročelja gotovo svih kuća u Verrieresu. Tek što čovek uđe u gradić, zagluši ga lupanje nekoga bučnog i naoko strašnog stroja. Kolo, terano brzicom, pokreće dvadeset teških čekića koji se dižu i spuštaju uz tutnjavu od koje se pločnik trese. Svaki od tih čekića proizvodi na dan ko zna koliko hiljada eksera. Devojke, sveže i lepe, podmeću pod udarce tih golemih čekića komadiće gvožđa, koji se začas pretvore u eksere. Taj rad,naoko tako težak, jedan je od onih kojima se najviše čudi putnik koji prvi put dolazi u ta brda što dele Francusku od Švajcarske.

Ako putnik ulazeći u Verrieres zapita kome pripada ta lepa tvornica eksera čija buka zaglušuje ljude koji prolaze glavnom ulicom, odgovoriće mu razvučenim naglaskom: - Eh, ona je načelnikova. Pa ako putnik začas zastane u toj glavnoj ulici Verrieresa, koja se uspinje od obale Doubsa do vrha brežuljka,može se kladiti sa sto naprama jedan da će ugledati nekog visokog čoveka, važna i zaposlena izgleda.

Kad se on pojavi, svi brzo skidaju šešire. Kosa mu je proseda i odeven je u sivo.Ima nekoliko odlikovanja, čelo mu je visoko, nos orlovski, a lice u celini prilično pravilno; čak ti se na prvi pogled čini da se na njemu dostojanstvo gradonačelnika sedinjuje s onom vrstom lepote koja se još može susresti kod čoveka od četrdeset osam ili pedeset godina. No pariškog će se putnika uskoro neugodno dojmiti njegov izraz samozadovoljstva i umišljenosti pomešan s nečim ograničenim i tupim. Osetiće da se darovitost tog čoveka ograničava na to da vrlo tačno naplaćuje što mu drugi duguju, a da što kasnije plati ono što je sam dužan. Takav je načelnik Verrieresa, gospodin de Renal. Pošto teškim koracima pređe ulicu, ulazi u zgradu opštine i nestane putniku s očiju. Ali ako putnik nastavi šetnju, opaziće sto koraka dalje prilično lepu kuću, i, kroz gvozdene rešetke tik uz nju, divne vrtove. Iza njih se na obzoru ocrtavaju burgonjski brežuljci, a izgleda kao da je stvoren da ugodi očima. Pred tim vidikom putnik zaboravlja sredinu zaraženu sitnim novčanim interesima koja ga počinje gušiti.On doznaje da ta kuća pripada gospodinu de Renalu. Taj lepi domod klesana kamena, koji se upravo dovršava, načelnik Verrieresa duguje prihodu od svoje velike tvornice eksera. Kažu da je njegova porodica stara i da je španskog porekla; navodno je živela u onom kraju još mnogo pre no što ga je osvojio Luj XIV Od godine 1815. on se stidi što je tvorničar; godina 1815. učinila ga je načelnikom Verrieresa. I zidovi koji stvarajući terase podupiru razne delove toga prekrasnog vrta što se stepenasto spuštaju do Doubsa također su nagrada za veštinu gospodina de Renala u trgovini gvožđem.Nemojte očekivati da ćete u Francuskoj naći one slikovite vrtove koji u Nemačkoj okružuju tvorničke gradove Leipzig, Frankfurt,Nurnberg itd. U pokrajini Franche-Comte što čovek gradi više zidova i što više načička svoj posed kamenjem koje je poslagao jedno na drugo, to više stiče pravo da ga njegovi susedi poštuju.Vrtovima gospodina de Renala, koji su puni zidova, dive se još i više zbog toga što je on suhim zlatom kupio neke male delove zemljišta na kojima se oni prostiru. Tako je, na primer, ona pilana- koja vas je, kad ste ulazili u Verrieres, svojim neobičnim položajem na obali Doubsa iznenadila i na kojoj ste opazili ime Sorel ispisano golemim slovima na dasci na vrhu krova - još pre šest godina zauzimala prostor na kojem se upravo sada podiže zid četvrte terase u vrtovima gospodina de Renala. Usprkos svom ponosu morao je gospodin načelnik mnogo nagovarati starog Sorela, kruta i tvrdoglava seljaka, i morao mu izbrojati mnoge lujdore kako bi ga privolio da svoju pilanu premesti drugde. Što se tiče javnog potoka koji pokreće pilanu, gospodin de Renal je,zahvaljujući uticaju što ga ima u Parizu, isposlovao da mu se promeni tok. Ta je milost ukazana gospodinu de Renalu posle izbora 182...

On je Sorelu dao, pet stotina koraka niže, na obali Doubsa, četiri jutra zemlje za jedno njegovo jutro. I mada je taj položaj bio mnogo povoljniji za njegovu trgovinu jelovim daskama, čiča Sorel,kako ga zovu otkad se obogatio, znao je izmamiti susedovoj nestrpljivosti i strasti za posedom još i svotu od 6000 franaka.Istina je da su tu pogodbu osuđivale mudre glave toga mesta. Jedne nedelje pre četiri godine, vraćajući se u načelničkoj odori iz crkve, gospodin de Renal primetio je izdaleka kako se stari Sorel, okružen trojicom svojih sinova, smeši gledajući ga. Taj je smešak probudio u duši gospodina načelnika kobnu sumnju;otada on misli da je mogao jeftinije postići onu zamenu. Da bi se u Verrieresu stekao ugled u javnosti, osnovno je da čovek, sve ako i gradi mnoge zidove, ne usvoji kakav plan što ga iz Italije donose oni zidari koji u proleće, na svom putu u Pariz, prolaze klancima Jure. Takva bi novotarija nerazboritom graditelju pribavila za večna vremena glas lakoumna čoveka, i on bi zauvek bio izgubljen u očima onih razboritih i umerenih ljudi koji u pokrajini Franche-Comte podeljuju ugled.

Zapravo ti razboriti ljudi provode ovde najnesnosniji despotizam; zbog te ružne reči boravak u malim gradovima nepodnošljiv je za svakoga ko je živeo u velikoj republici koju zovu Pariz. Tiranija nazora - i to kakvih nazora! - isto je tako glupa u malim gradovima Francuske kao i u Sjedinjenim Američkim Državama.

Prvi deo - II.II.



Načelnik

Ugled1.
Zar to nije ništa, gospodine?
Poštovanje budala, udivljenje djece,
zavist bogataša, prezir mudraca.
Barnave

Za ugled gospodina de Renala kao upravitelja bila je sretna okolnost što je bio potreban golem potporni zid na javnom šetalištu koje se prostire duž brežuljka,stotinjak stopa iznad Doubsa. Šetalište duguje tom divnom položaju jedan od najslikovitijih vidika u Francuskoj. Međutim,kiše bi svakog proleća izbrazdale šetalište, izdubile jaruge i učinile ga neprohodnim. Ta nezgoda, koju su svi osećali, dobro je došla gospodinu Renalu jer je bio prinuđen da svoju upravu ovekoveči zidom visokim dvadeset stopa a dugačkim trideset-četrdeset hvati.

Ograda tog zida, zbog kojega je gospodin de Renal morao tri puta putovati u Pariz, jer se pretprošli ministar unutrašnjih poslova pokazao smrtnim neprijateljem šetališta u Verrieresu, izdiže se sada četiri stope iznad zemlje. I, kao u prkos svim sadašnjim i bivšim ministrima,sada tu ogradu ukrašavaju pločama od klesana kamena. Koliko li je puta moj pogled ponirao u dolini Doubsa dok sam, naslonjen grudima na te velike kamene ploče lepe sive boje koja se preleva u modro, mislio na pariške plesove koje sam dan pre napustio! Na drugoj strani, na levoj obali, vijuga pet-šest dolinana čijem dnu pogled tačno razabire male potočiće. Rušeći se iz slapa u slap, oni se na kraju ulevaju u Doubs. Sunce je u tim brdima žarko; kad ono okomito sja, prekrasne platane zaštićuju sanjarenje u putnika na toj terasi. Svoj nagli rast i lepo, gotovo modrikasto zelenilo te platane duguju dovezenoj zemlji koju je gospodin načelnik dao nasipati iza svoga golemoga potpornog zida, jer on je, usprkos protivljenju gradskog veća, proširio šetalište za više od šest stopa (zbog čega ga hvalim, iako je on rojalist, a ja liberal), i zbog čega se po njegovu mišljenju i po mišljenju gospodina Valenoda,sretnog upravitelja ubožnice u Verrieresu, ta terasa može usporediti s terasom u Saint-Germain-en-Layeu. Sto se mene tiče, ja bih samo jednu stvar zamerio tom Šetalištu vernosti - taj se službeni naziv čita na petnaest do dvadeset mesta na mramornim pločama koje su gospodinu de Renalu donele još jedno odlikovanje - prigovorio bih barbarskom načinu na koji vlast daje kljaštriti i podrezivati do srži te snažne platane. Umesto da svojim niskim, okruglim i spljoštenim krošnjama sliče nanajobičniji kupus, one bi poprimile onaj prekrasni oblik kakav imaju u Engleskoj, kad bi ih samo pustili da slobodno rastu. Novolja gospodina načelnika je despotska, i sva se stabla koja pripadaju opštini dva puta na godinu nemilosrdno podrezuju.Mesni liberali tvrde da je ruka službenog vrtlara postala još stroža otkad je vikar Maslon uobičajio prisvajati plodove toga kljaštrenja, ali oni preteruju.Taj je mladi sveštenik pre nekoliko godina poslan iz Besane,onada nadzire župnika Chelana i još nekoliko župnika u okolici. Neki stari hirurg - major talijanske armije, koji se bio povukao u Verrieresu i koji je, po mišljenju gospodina načelnika, bio istovremeno i jakobinac i bonapartist, usudio mu se jednog dana potužiti zbog periodičnog sakaćenja tih lepih stabala.
- Ja volim hlad - odgovori gospodin de Renal malo s visoka, kako to i priliči kad čovjek govori s nekim hirurgom, članom Legije časti;
- Ja volim hlad, pa dajem podrezati svoja stabla tako da daju senu,i ne smatram da bi stablo bilo stvoreno za nešto drugo, pogotovu kad ne donosi prihoda kao korisni orah. To je ona velika reč koja u Verrieresu o svemu odlučuje: donosi prihoda. Sama ta riječ uobičajeni je način mišljenja više od tri četvrtine stanovnika.

Donositi prihoda, to je razlog koji o svemu odlučuje u tom gradiću što vam se učinio tako lep. Stranac koji dolazi oduševljen lepotom svežih i dubokih dolina što ga okružuju, misli u prvi čas da njegovi stanovnici imaju smisla za lepo; oni suviše često govore o lepoti svoga kraja. Ne može se poreći da se njome ponose, no to je zato što ona privlači po kojeg stranca, te njegov novac obogaćuje gostioničare, a to preko dobiti donosi gradu prihoda. Jednoga lepoga jesenskog dana gospodin de Renal šetao je Šetalištem vernosti vodeći ispod ruke svoju ženu.Gospođa de Renal slušala je muža koji joj je nešto ozbiljno govorio i istovremeno pratila uznemirenim pogledom pokrete trojice malih dečaka. Najstariji, kojemu je moglo biti jedanaest godina, često se približavao ogradi i pokušavao popeti se na nju. Tada bi blagi glas izgovorio ime Adolphe, i dete bi odustalo od svoje častoljubive namere. Gospođa de Renal bila je, kako se činilo,žena tridesetih godina, ali još prilično lepa.- Mogao bi se zbog toga i pokajati taj gospodičić iz Pariza - reče gospodin de Renal uvređeno, a obrazi su mu bili bleđi nego obično.
- Imam i ja nekoliko prijatelja na dvoru...

No iako vam želim govoriti o provinciji na dve stotine stranica,neću biti toliko okrutan da vas mučim dužinom i znalačkim okolišanjem provincijskog razgovora.Taj gospodičić iz Pariza, toliko mrzak načelniku Verrieresa, nije bio niko drugi nego gospodin Appert, koji je dva dana pre našao puta i načina da pregleda ne samo verrierski zatvor i ubožnicu nego i bolnicu, kojom su besplatno upravljali načelnik i glavni posednici toga mesta.

- Pa kako bi vam mogao naškoditi taj gospodin iz Pariza, kad vi sirotinjskom imovinom upravljate s najvećom savesnošću? -primeti bojažljivo gospođa de Renal.
- On dolazi samo zato da nas zaspe prekorima, a zatim će objaviti članke u liberalnim novinama.
- Vi ih nikada i ne čitate, dragi moj.
- Ali ljudi nam govore o tim jakobinskim člancima, a to nas smeta isprečava nas da činimo dobro. Što se mene tiče, nikada to neću oprostiti župniku.


scribd

Нема коментара:

Постави коментар