01.04.2016.

Lav Tolstoj ,Ana Karnjina, odlomak



ANA KARENJINA
Dnevnički zapis Sofije Tolstoj na dan 24. 2.1870.god:

Sinoć mi Ljovočka reče da je smislio tip udate žene iz višeg staleža. Rekao mi je da mu je nakana da prikaže tu ženu samo kao nesrećnicu, a ne kao krivu i da su, čim ju je zamislio, sve ostale ličnosti i muški tipovi do kojih je ranije bio došao, našli sebi svoje mesto i grupisali se oko nje žene…“
1872. Tolstoj je video kako se kći pukovnika, Ana Stepanova, razuzdana ljubomorom, bacila pod voz. Njegova želja je bila da upotrebivši ovaj događaj napiše roman koji će biti iznad

U proleće 1873. uđe grof Lav Tolstoj jedne večeri u sobu svoga najstarijeg sina koji je svojoj staroj tetki baš čitao Puškinove „Pripovetke Belkina“. Otac uze knjigu i pročita reči „Gosti se iskupiše u letnjikovcu „. „Tako treba početi !“, reče on, ode u svoju radnu sobu i napisa: „Sve se poremetilo u kući Oblonskih…“. To je bila prva rečenica „Ane Karenjine“. Današnji početak, apersi o srećnim i nesrećnim porodicama, stavljen je na čelo kasnije. Međutim, pisati „Anu Karenjinu nije bilo nimalo lako. Delo je rađeno u šest redakcija. Imenu „Ana Karenjina“ prethodila su „Moćna ženska“ i „Dva braka“. Tek u četvrtoj verziji delo dobija današnje ime. Od prve ka poslednjoj redakciji Ana dobija sve finije osobine. Karenjinu se od V redakcije dodaju mnoge nesimpatične crte. Lik Vronskog u svakoj novoj redakciji gubi mnoge pozitivne osobine. Januara 1875. i u tri sledeća meseca pojavljuju se u „Ruskom vesniku“ delovi romana. Zatim je objavljivanje prestalo jer autor nije imao vise šta da da. Naredne godine ponovo se pojavljuju novi fragmenti.“Dosadila, strašna Ana Karenjina“ pisao je Tolstoj iz Samare. „Konačno, veli u martu 1876., „moram da završim roman kog sam do guše sit.“

Delo je odštampano 1877. dobivši svoju konačnu fizionomiju.

__________________

ANA KARENJINA

Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica nesrećna je na svoj način.

U kući Oblonskih prava je uzbuna. Žena je doznala da joj je muž bio u intimnim dnosima sa njihovom bivšom , guvernantom Francuskinjom, u njihovoj kući, pa mu je kazala da ne može živeti s njim pod istim krovom. To stanje traje evo već treći dan, i tegobno se doimalo njih dvoje supružnika i svih članova porodice, i sve čeljadi u kući. Svi su članovi porodice i čeljad osećali da njihov zajednički život nema smisla i da među ljudi koji se slučajno nađu u kakvom seoskom svratištu među sobom povezaniji negoli oni, članovi porodice i čeljad Oblonskih. Žena nije izlazila iz svojih odaja , a muža već treći dan nema kod kuće. Deca tumaraju po celoj kući kao izgubljena, Engleskinja se zavadila sa upraviteljicom i napisala pismo prijateljici moleći je da joj nađe kakvo drugo mesto; kuvar je još juče, za vreme ručka, otišao od kuće, kuhinjska pomoćnica i kočijaš su molili da ih isplate.

Trećeg dana posle svađe, knez Stepan Arkadijevič Oblonski - Stiva, kako su ga u društvu obično zvali - probudio se u uobičajeno vreme, to jest u 8 sati ujutru, ali ne u ženinoj spavaćoj sobi, već u svome kabinetu, na divanu od saktijana. Svoje punačko, brižno odnegovano telo okrene na oprugama divana, kao da želi da još dugo spava, čvrsto obgrli sa druge strane jastuk i priljubi obraz uza nj, ali odjednom skoči,sede na divan i otvori oči.

"Da, da, kako ono beše? - mislio je, sećajući se sna. - Da, kako ono beše? Aha! Da Alabin je priredio ručak u Darmštatu; ne, nije u Darmštatu, već je bilo nešto amerikansko. Da, tamo je Darmštat bio u Americi. Jeste, Alabin je davao ručak na staklenim stolovima, a stolovi su pevali: II mio
tezoro, nije samo II mio tezoro, nego nešto lepše; bili su i nekakvi mali peharčići, a i oni su bili nekakve žene”- sećao se on.

Oči Stepana Arkadijeviča veselo zasijaše, i on se smešeći zamisli "Jeste, bilo je lepo, vrlo lepo. Mnogo šta je onde bilo sjajno, ali se to rečima ne može iskazati, ni mislima čak na javi oživeti." I spazivši tračak svetlosti što se probio pored jedne suknene zavese, on veselo spusti noge s divana, potraži papuče oivičene zlaćanim saktijanom, koje mu je žena sašila ( kao dar za lanjski rođendan) i, po staroj devetogodišnjoj navici, ne ustajući, pruži ruku prema mestu gde mu je u sobi bio okačen kućni haljetak. I tada se odjednom seti kako i zašto ne spava u sobi za spavanje svoje žene, već u kabinetu; osmeh mu nestade s lica, čelo mu se nabra."Ah, ah, ah! Ah..." zajauka on, sećajući se svega što je bilo. I u mašti mu opet iziđoše pred oči sve pojedinosti njegove svađe sa ženom, sva bezizlaznost njegova položaja, i, najmučnije od svega, njegova vlastita krivica.

"Jest! Ona neće, i ne može oprostiti. I što je najstrašnije, svemu tome ja sam kriv – ja sam krivac a kriv nisam. U tome i jeste sva tragedija" - mislio je. - "Ah,ah, ah!" ponavljao je očajno sećajući se najtežih časova iz te svađe.
Najneprijatniji bio mu je onaj prvi trenutak kada, vrativši se iz pozorišta veseo i zadovoljan, sa velikom kruškom za ženu u ruci, ne nađe ženu u salonu; na svoje iznenađenje ne nađe je ni u kabinetu, i najzad je ugleda ju je u spavaonici, sa nesretnim pisamcetom, koje ga je odalo.

Ona, ona uvek brižna i vredna, a po njegovu mišljenju malo ograničena Doli, sedela je nepomično s pisamcetom ruci, i s užasom, očajanjem i srdžbom ga gledala.
- Šta je ovo? Je li? - pitala je pokazujući pisamce. I pri sećanju na to, kako to često biva, Stjepana Arkadijeviča nije toliko tištilo što se to desilo, koliko to kako je odgovorio ženi na to pitanje.
Njemu se u taj mah desilo ono što se obično dešava ljudima kada iznenada budu zatečeni u nečem sramnom. On nije uspeo da podesi izraz lica prema položaju u kom se našao pred ženom pošto je otkrivena njegova krivica. Umesto da se nađe uvređen, da poriče, da se pravda, da moli za oproštenje, da ostane čak i ravnodušan – sve bi to bilo bolje od onoga što je uradio – njegovim licem posve nehotično ( “refleksi velikog mozga”, pomisli Stepan Arkadijevič, koji je voleo fiziologiju), zaigra običan, dobroćudan, i zato glup osmeh.
Taj glupi osmeh nikako nije mogao sebi da oprosti. Kad vide taj osmeh, Doli zadrhta kao od fizičkog bola, i svojom urođenom žestinom prosu potok oporih reči i pobeže iz sobe. Otada nije htela da vidi muža.
"Svemu je tome kriv onaj glupi osmeh", mislio je Stjepan Arkadijevič.
"Ali šta da radim sada? Šta ću I kako ću ?" govorio je sebi u očajanju, i nije nalazio odgovora


Нема коментара:

Постави коментар