12.04.2016.

Horhe Luis BORHES, TLON UQBAR ORBIS TERTIUS







VRT SA STAZAMA ŠTO SE RAČVAJU
i Maštarije
PROLOG

OSAM priča sadržanih u ovoj knjizi ne traže mnogo objašnjavanja. Osma (Vrt sa stazama što seračvaju) policijska je novela; čitaoci će prisustvovati svim pripremnim radnjama i izvršenju jednog zločina, čija im je namera poznata, ali koji, čini mi se, neće razumeti sve do poslednjeg stava. Ostale su fantastične; jedna među njima — Lutrija u Vavilonu — nije sasvim čista od simbolizma. Ja nisam prvi autor pripovesti Vavilonska biblioteka; oni koji bi želeli da upoznaju njenu istoriju I njenu predistoriju mogu pročitati izvesnu stranicu 59. broja časopisa Sur, koji navodi raznolika imena Lesipa i Lasvica, Ljuisa Kerola i Aristotela. U Kružnim razvalinama sve je nestvarno Pjeru Menaru, piscu Don Kihota nestvarna je sudbina koju sebi nameće glavni junak. Naslovi dela koja mu pripisujem nisu naročito zanimljivi, ali nisu proizvoljni; oni sačinjavaju krivulju njegove duhovne povesti. Mukotrpan je i osiromašuje taj zanos koji se sastoji u pisanju debelih knjiga, u razvijanju na petstotina stranica jedne misli koja bi se usmeno mogla savršeno izložiti u nekoliko minuta. Kudikamo je bolji onaj postupak koji se sastoji u zamišljanju da te knjige već postoje, i da se onda da njihov izvod, njihov komentar. Tako je postupio Karlajl u Sartor resartus, Bater u The fair haven: dela isto tako nesavršena, pošto nisu manje tautološka od ostalih. Uviđavniji, nesposobniji, lenji, ja sam više voleo da pišem beleške o izmišljenim knjigama. Tako su postali Tlon Uqbar Orbis Tertius; Ispitivanje dela Herberta Kvejna; Približavanje skrivenome. Poslednja priča je iz 1935; nedavno sam čitao The Sacred fount (1901), čija je opšta osnova možda slična. Pripovedač, u Džemsovom izvrsnom romanu, istražuje da li A ili C utiču na B-a; u Približavanju skrivenome on predoseća ili pogađa kroz B-a veoma daleke živote Z-a, kojeg B ne poznaje.


Buenos Aires,
10. novembra 1941.
Horhe Luis BORHES




TLON UQBAR ORBIS TERTIUS



ZA OTKRIĆE Ukbara dugujem sprezi jednog ogledala i jedne enciklopedije. Ogledalo jeuznemiravalo dno hodnika u izvesnoj vili u ulici Gaona, u Ramos Mehija; enciklopedija se varljivo zove The Anglo-American Cyclopaedia (Njujork, 1917). To je doslovno preštampana, ali isto tako dosadna, Encyclopaedia Britannica iz 1902. Događaj se zbio otprilike pre pet godina. Bioj Sesares obedovao je te večeri sa mnom i izlagao nam obimnu polemiku o pisanju romana u prvom licu, u kome pisac izostavlja ili izvitoperava činjenice i pada u više protivrečnosti, koje dopuštaju malom broju čitalaca - jednom veoma malom broju čitalaca - da pogodi užasnu ili običnu stvarnost.Ogledalo nas je vrebalo iz dubine hodnika. Otkrismo (u pozno doba noći takvo otkriće je neizbežno) da ogledala imaju u sebi nešto nakazno. Bioj Sesares nas onda podseti kako je osnivač neke sekte iz Ukbara rekao da su ogledala i snošaj gnusne stvari, jer umnožavaju broj ljudi. Upitah ga za izvor te pamćenja dostojne misli i on mi odgovori da je sadrži The Anglo-American Cyclopaedia u svome članku o Ukbara. U vili (koju smo uzeli u zakup nameštenu) nalazio se jedan primerak tog dela. Na poslednjim stranicama XLVI sveske nađosmo jedan članak o Upsali; na prvim XLVII, drugi, o Ural-Altaic Languages, ali ni reči o Ukbaru. Bioj, malo pometen, - pregleda sveske sa sadržajem. Uzalud je pretražio sve oblike kojise mogu zamisliti : Ukbar, Ucbar, Ooqbar, Oukbahr. Pre no što će otići, reče mi da je to jedna oblast u Iraku ili u Maloj Aziji. Priznajem dasam se složio sa izvesnom nelagodnošću. Pomislio sam da je tu zemlju bez ličnih isprava i togosnivača sekte na brzu ruku izmislila Biojova skromnost kako bi opravdala jednu misao. Jalovo ispitivanje atlasa Justusa Pertesa učvrstilo me je u mojoj sumnji.

Sutradan Bioj me pozva iz Buenos Airesa. Reče mi da ima pred sobom članak o Ukbaru, u XLVI svesci Enciklopedije. U njoj nije bilo imena osnivača sekte, ali se nalazio opis njegovog učenja, izraženog recima skoro istovetnim sa onima koje mi je ponovio, iako, možda, manje književnim. Bio se setio onog: Copulation and mirrors are abominable. Tekst Enciklopedije je glasio: Za pristalice te sekte vidljivi svet bio je opsena ili (tačnije) varka. Ogledala i očinstvo su gnusne stvari(mirrors and fatherhood are abominable), jer ga umnožavaju i rasprostranjuju. Rekoh mu, neizneveravajući istinu, kako bih voleo da vidim taj članak. On mi ga donese posle nekoliko dana, što me je iznenadilo, jer vrlo savesno izrađeni kartografski sadržaj Riterovog Erdkunde nije pokazivaoni traga od imena Ukbar.

Sveska koju je Bioj doneo bila je zaista XLVI sveska zbirke Anglo-American Cyclopaedia. Na naslovnoj strani i na poleđini svake sveske nalazila se ista azbučna oznaka (Tor — Ups) kao i nanašem primerku, samo umesto 917 strana knjiga ih je imala 921. Te četiri dodane strane sadržavale su članak o Ukbaru : nepredviđen (kako će to čitalac zapaziti) azbučnim imenikom. Posle smo proverili da između svezaka nema druge razlike. Obe (kako mislim da rekoh) preštampane su s desetog izdanja Britanske enciklopedije. Bioj je do svog primerka došao na nekoj od mnogobrojnih javnih rasprodaja.

Pročitali smo članak prilično pažljivo. Mesto koje je pomenuo Bioj možda je jedino iznenađivalo. Ostalo se činilo veoma verovatno, u tesnoj vezi sa opštim tonom članka i (razume se po sebi) pomalo dosadno. Pročitavajući ga ponovo otkrismo ispod njegovog oporog stila jednu bitnu neodređenost. Od četrnaest imena sadržanih u geografskom delu poznali smo samo tri -Korasan, Jermenija, Erzerum - umetnuta u tekst na sumnjiv način. Od istorijskih imena jedno jedino: varalica i opsenar Esmerdis, naveden više u prenosnom smislu. Beleška kao da je određivala granice Ukbara, ali njena maglovita upućivanja odnosila su se na reke, vulkanske kratere i planinske lance te iste oblasti. Pročitasmo, na primer, da nizije Tsal Jalduma i delte Akse obeležavaju južnu granicu i da po ostrvima te delte ima u izobilju divljih konja. To na početku 918. strane. U istorijskom delu (strana 920) saznadosmo kako su usled verskih progona u XIII veku pravoslavni hrišćani našli pribežište na tim ostrvima, na kojima još postoje njihovi obelisci i gde nije retkost da se iskopaju njihova ogledala od kamena. Deo jezik i književnost bio je kratak. Jedan jedini podatak vredan pamćenja govorio je da je književnost Ukbara nosila fantastično obeležje i da se njegovi junački spevovi i legende nikada nisu odnosili na stvarnost, nego na dve izmišljene oblasti Mlejnas I Tlon. Bibliografija je nabrajala četiri knjige koje mi dosad nismo našli, iako se treća - Sajlez Haslam: History of the land called Uqbar, 1874 - nalazi u katalozima knjižare Bernarda Kvariča (Haslam je isto tako objavio i A general history of labyrinths.) Prva, Lesbare and lesenswerthe Bemerkungeniiber das Land Vkkbarin Klein-Asien,potiče iz 1641. Delo je napisao Johanes Valentinus Andrea. Činjenica je značajna; nekoliko godina docnije sretoh neočekivano to ime nastranicama De Kvinsija (Writing, knjiga trinaesta) i saznadoh da ono pripada jednom nemačkom teologu koji je, početkom XVII veka, opisao izmišljenu zajednicu Ružinog Krsta, koju su drugi zatim osnovali po uzoru na ono što je on sam prethodno bio zamislio.

Te večeri otišli smo u Narodnu biblioteku: uzalud smo prelistavali atlase, kataloge, godišnjake geografskih društava, memoare putnika i istoričara: niko nikad nije bio u Ukbaru. Ni u opštem imeniku Biojove enciklopedije nije bilo toga imena. Sutradan Karlos Mastronardi (kome sam ispričao slučaj) primetio je u jednoj knjižari u Korijentes u Talkahuano crnu i zlatnu poleđinu Anglo-američke enciklopedije... Ušao je i pregledao XLVI svesku. Naravno, nije našao ni najmanjeg traga o Ukbaru.

                                                       II

Među bujnim koznjakom i u varljivom dnu ogledala u hotelu Adroge još živi bleda i sve nejasnija uspomena na Herberta Aša, inženjera Južnih železnica. Tokom celog svog života patio jeod nestvarnosti, kao toliki Englezi; otkako je umro, nije više čak ni utvara kakva je već onda bio.Bio je visok i preosetljiv, a njegova pravougaona umorna brada bila je riđe boje. Bio je, mislim, udovac, bez dece. Svake godine odlazio je u Englesku: da obiđe (to zaključujem po fotografijama koje nam je pokazivao) neki sunčaN sat i nekoliko hrastova. Moj otac bio je s njim sklopio (glagol je preteran) jedno od onih engleskih prijateljstava koja počinju isključivanjem poveravanja i koja ubrzo izostavljaju razgovor.

Bili su uobičajili da razmenjuju knjige i novine i da igraju šah, ne progovarajući ni reči... Sećam gase u hodniku hotela, s knjigom o matematici u ruci, kako ponekad posmatra nedokučive boje neba. Jedno poslepodne razgovarali smo o dvanaestičnom brojčanom sistemu (u kome se dvanaest piše sa10). Aš je rekao kako upravo prevodi ne znam koje dvanaestične tablice na šezdesetične (u kojimase šezdeset piše sa 10). Dodao je da je taj rad poručio od njega neki Norvežanin, u Rio Grande doSul. Osam godina smo se poznavali s njim i nikad nije pomenuo svoj boravak u toj oblasti... Progovorili smo još koju o životu u polju, o capangas, o brazilijanskom poreklu reči gaucho (koju pojedini stariji stanovnici istoka još izgovaraju gaoucho) i nismo izustili više ni slovca - bog nekami oprosti - o dvanaestičnim funkcijama. U septembru 1937. (bili smo u hotelu) Herbert Aš umreod prskanja krvnog suda. Nekoliko dana pre toga primio je iz Brazila preporučen paket. Bila je to knjiga velike osmine. Aš ju je ostavio u baru, gde je ja - posle više meseci - nađoh. Stadoh da je prelistavam i osetih neku čudnu i laku vrtoglavicu, koju neću opisivati, jer nije u pitanju istorija mojih uzbuđenja, nego Ukbar, Tlon i Orbis Tercijus. U toku jedne noći po islamu koja se zove Noć nad noćima širom se otvaraju tajne vratnice nebesa i voda u krčazima biva slađa; da su se ta vrata otvorila, ja ne bih osetio ono što sam osetio toga dana. Knjiga je bila napisana na engleskom i imala je 1 001 stranicu. Na poleđini od žute kože pročitah ove čudne reči, koje su se nalazile i na naslovnoj strani : A first encyclopaedia of Tlon. Vol. XI. Hlaer to Jangr. Nije bilo nikakve oznake ni o godini ni o mestu. Na prvoj strani i na listu svilene hartije, koji je pokrivao jednu od slika u boji, bio je naštampan neki plavi izduženi kolut s natpisom Orbis Tertius. Dve godine pre toga otkrio samu jednoj od svezaka izvesne enciklopedije koju su napisali književni gusari kratak opis neke izmišljene zemlje; sad mi je slučaj doneo nešto još dragocenije i teže. Sada sam imao u ruci obiman metodičan odlomak potpune istorije jedne nepoznate planete, s njenim arhitekturama i svađama, sa strahovima njenih mitologija i grajom njenih jezika, s njenim carevima i njenim morima, s njenim mineralima i njenim pticama i ribama, s njenom algebrom i njenim zvezdama, s njenim bogoslovskim i metafizičkim rasprama. Sve to sređeno, povezano, bez ikakve vidljive doktrinarne ili parodične namere.

U XI svesci, o kojoj govorim, pominju se poznije i ranije sveske. Nestor Ibara, u jednom već klasičnom članku u Novom francuskom časopisu, porekao je njihovo postojanje. Ezekijel Martinez Estrada i Drije de La Rošel pobili su, možda pobedonosno, tu sumnju. Činjenica je da su dosad I najmarljivija istraživanja ostala besplodna. Uzalud smo preturili biblioteke obeju Amerika i Evrope. Alfonso Režeš, iscrpen i zamoren svojim potčinjenim poslovima, predlaže da svi zajedno preduzmemo posao obnavljanja ex ungue leonis mnogih i debelih svezaka koje nedostaju. On računa, poluozbiljno polušaljivo, da jedan naraštaj tlonista može biti dovoljan za to. Taj neprovereni proračun dovodi nas pred jedan osnovni problem: ko su bili izumitelji Tlona? Množina je neizbežna, jer je pretpostavka o jednom jedinom izumitelju - o nekom beskrajnom Lajbnicu, koji bi radio u tami i skromnosti - bila jednodušno odbačena. Misli se da je taj new world delo nekog tajnog udruženja astronoma, biologa, inženjera, metafizičara, pesnika, hemičara, algebrista, moralista, slikara, geometara... kojima rukovodi neki čovek nepoznatog genija. Pojedinci koji vladaju tim raznim oblastima nauke mnogobrojni su, ali nije isti slučaj i sa onima koji su sposobni da pronalaze, a još manje sa onima koji su sposobni da pronalazak potčine do krajnosti sistematskom planu. Taj plan je tako obiman da je doprinos svakog pisca beskonačno malen. U početku se poverovalo da je Tlon bio običan haos, neodgovorna tvorevina mašte; danas znamo da je to kosmos, i da su unutrašnji zakoni koji njime upravljaju bili formulisani, u najmanju ruku, bar privremeno. Biće mi dovoljno ako podsetim da je red izlaganja kojeg se pridržava XI sveska tako kristalno jasan i tako tačan da su prividne protivrečnosti te sveske najsigurniji dokaz o postojanju ostalih. Popularne revije su, s preteranošću koja se može oprostiti, učinile poznatim zoologiju i topografiju Tlona; ja mislim da njegovi providni tigrovi i njegove kule od krvi ne zaslužuju, možda, stalnu pažnju svih ljudi. Usuđujem se da zamolim za nekoliko časaka da bih izložio njegovo shvatanje sveta.


Hjum je jednom zauvek istakao da Berklijevi razlozi ne dopuštaju ni najmanji prigovor niti povlače za sobom i najslabije ubeđenje. To mišljenje je potpuno tačno kad se primeni na zemlju; potpuno netačno u Tlonu. Narodi te planete su - po samoj svojoj prirodi - idealistički nastrojeni. Njihov jezik i proizvodi njihovog jezika - vera, književnost, metafizika - pretpostavljaju idealizam. Za njih svet nije skup predmeta u prostoru ; to je jedan heterogeni niz nezavisnih zbivanja. On je nizovit, vremenski, ne prostoran. Nema imenica u hipotetičnom Ursprache Tlona, iz kojeg proističu »sadašnji« jezici i narečja, u njemu ima bezličnih glagola, određenih jednosložnim sufiksima (ili prefiksima) priloškog značenja. Na primer: u njemu nema reči koja bi odgovarala reči mesec, ali ima jedan glagol koji bi na srpskom glasio mesečariti ili mesečiti. Mesec se diže nad rekom kaže se hlor u fang axa-xaxas mio, što znači, po redu reči: nagore (upward) posle upornog gibanja, on zameseči. (Ksul Solar prevodi kratko: on hop-po-gibanju-zame-seči). Upward, behind theonstreaming it mooned.


Ovo što je rečeno odnosi se na jezike južne hemisfere. Za jezike severne hemisfere (o čijem Ursprachĕma malo podataka u XI svesci) prvobitna ćelija nije glagol, nego jednosložni pridev. Imenica se obrazuje gomilanjem prideva. Ne kaže se mesec, kaže se: vazdušno-svetlo-na-okruglo-tamnom ili narandžasto-tanani-nebeski, bilo koje drugo povezivanje. U izabranom slučaju zbir prideva odgovara jednom stvarnom predmetu; okolnost je potpuno slučajna. U književnosti tehemisfere (kao u postojećem svetu Mejnongovom) obiluju idealni predmeti, koji se u trenutku pojavljuju u svesti i iščezavaju, prema pesničkim potrebama. Njih ponekad određuje prosta istovremenost. Ima predmeta sastavljenih od dva iraza, jednog iz oblasti čula vida, a drugog izoblasti čula sluha: boja zore i daleki krik neke ptice. Ima ih koji su sastavljeni od mnogobrojnih izraza: sunce i voda protiv plivačevih grudi, rumeni treperavi talas koji se vidi zatvorenih očiju, osećaj čoveka koji pušta da ga nosi reka, a isto tako i san. Ti predmeti u drugom stepenu mogu se vezivati s drugima; taj postupak, pomoću izvesnih skraćivanja, praktično je beskonačan. Postoje čuveni spevovi sastavljeni od jedne jedine ogromne reči. Ta reč sadrži u sebi jedan pesnički predmet koji je stvorio pisac. Okolnost što niko ne veruje u stvarnost imenica čini, što je paradoksalno, njihov broj beskonačnim. Jezici severne hemisfere Tlona obuhvataju sve imenice indo-evropskih jezika, i još mnoge druge.

Nije preterano tvrditi da klasična kultura Tlona poznaje samo jednu disciplinu : psihologiju. Ostale su njoj potčinjene. Rekao sam da ljudi s te planete shvataju svet kao niz duhovnih zbivanja koja se ne odigravaju u prostoru, nego nizovito u vremenu. Spinoza pripisuje njihovom neiscrpivom božanstvu svojstva prostora i misli; niko u Tlonu ne bi razumeo uzajamno suprotstavljanje prvog (koji izražava samo izvesna stanja) i drugog - koji je savršen sinonim vasione. Drugim rečima: oni ne shvataju da ono što je prostorno traje u vremenu. Opažaj dima na vidiku, zatim zapaljenog polja, zatim cigarete koja je proizvela vatru smatra se kao primer povezivanja ideja.

Taj potpuni monizam ili idealizam poništava nauku. Objasniti jednu činjenicu (ili suditi o njoj) znači spojiti je s nekom drugom; to uzajamno povezivanje predstavlja u Tlonu izvesno docnije stanje subjekta, koje ne može uticati na prethodno stanje niti ga objasniti. Svako duhovno stanje je nesvodivo : prosta činjenica da se imenuje - id est, da se razvrsta - sadrži u sebi izopačavanje istine. Iz toga bi se moglo izvesti da u Tlonu nema nauka - čak ni rasuđivanja. Paradoksalna istina je da ona postoje, u skoro beskonačnom broju. S filozofijama se događa ono što se događa sa imenicama u severnoj hemisferi. Okolnost da je svaka filozofija a priori dijalektička igra, jedna Philosophie des Als Ob, doprinela je da se one umnože. Postoji obilje neverovatnih sistema, ali oni imaju prijatnu arhitekturu ili su senzacionalnog tipa. Metafizičari iz Tlona ne traže istinu, čak ni verovatnoću: oni traže začuđenost. Oni misle da je metafizika grana fantastične književnosti. Znaju da sistem nije ništa drugo do potčinjavanje svih vidova sveta bilo kojem među njima. Izraz svi vidovi mora se šta više odbaciti, jer on pretpostavlja nemoguće sabiranje sadašnjeg trenutka sa prošlostima. Ni množina prošlosti nije tačan izraz, jer on pretpostavlja jednu drugu nemogućnu radnju... Jedna odf ilozofskih škola u Tlonu došla je dotle da poriče vreme; ona rasuđuje ovako: sadašnjost je neodređena, budućnost je realna samo kao sadašnja nada, prošlost je realna samo kao sadašnja uspomena. (Rasi (The analysis of mind, 1921, strana 159) pretpostavlja da je planeta bila stvorena pre nekoliko minuta, nastanjena čovećanstvom koje se »seća« jedne nestvarne prošlosti.) Druga jedna škola izjavljuje da je sve vreme već proteklo i da je naš život jedva uspomena ili odblesak u sutonu - i, bez sumnje, izopačen i osakaćen - jednog nepovratnog zbivanja. Treća, da je istorija sveta - a u njoj naši životi i najsitnije pojedinosti naših života - rukopis kojim piše jedan bog nižega reda da bi se sporazumeo sa izvesnim demonom. Četvrta, da se svet može uporediti sa onim tajnim načinima pisanja u kojima sva znamenja nemaju istu vrednost i da je istinito jedino ono što se događa svakih tri stotine noći. Peta, da smo mi za vreme dok spavamo ovde budni na drugom mestu, i da je tako svaki čovek dva čoveka.


Među tlonskim učenjima nijedno nije izazvalo toliku sablazan kao materijalizam. Nekoliko mislilaca ga je izrazilo, s manje jasnoće nego revnosti, kao da izlažu neki paradoks. Da bi olakšao razumevanje ove nepojmljive teze, osnivač jedne jeresi iz XI veka (Vek, saglasno dvanaestičnomcisternu, označava razdoblje od sto četrdeset i četiri godine.) izumeo je sofizam devet bakarnih novčića. Skandalozna slava tog sofizma ravna je u Tlonu slavi eleatskih aforizama. Od ovoga »prividno ispravnog rasuđivanja« postoje mnogobrojna tumačenja, s različitim brojem komada bakarnih novčića i brojem puta kad su nađeni: evo najčešćeg:

U utorak, X prelazi jedan napušteni put i gubi devet bakarnih novčića. U četvrtak, Y nalazi na putučetiri novčića malo zarđalih od kiše što je pala u sredu. U petak, Z otkriva tri novčića na putu. U petak ujutru, X nalazi dva novčića u hodniku svoje kuće. Osnivač jeresi bi iz ovog događaja hteo da izvede stvarnost - id est, kontinuitet - devet nađenih novčića. Apsurdno je (tvrdio je on) zamišljati da četiri novčića nisu postojala između utorka i četvrtka, tri između utorka i petka posle podne, dva između utorka i petka ujutru. Logično je smatrati da su oni postojali - bar tajno, na način neshvatljiv za ljude - u svim trenucima ova tri vremenska razdoblja.

Tlonski jezik odbija da izrazi taj paradoks; većina ga nije shvatila. Branioci zdravog smisla ograničili su se, u početku, na poricanje istinitosti događaja. Ponavljali su kako je to jedna jezička obmana, zasnovana na smeloj upotrebi dve kovanice, neposvećene upotrebom i strane svakoj ozbiljnoj misli: glagola naći i izgubiti, koji sadrže u sebi lažno zaključivanje (petitio principii), jer unapred pretpostavljaju istovetnost devet prvih i devet poslednjih novčića. Isticali su da svaka imenica (čovek, novčić, četvrtak, sreda, kiša) ima samo figurativnu vrednost. Ukazivali su na podmuklu okolnost: malo zarđalih od kiše što je pala u sredu, koja unapred pretpostavlja ono što treba dokazati : kontinuirano postojanje četiri novčića, između četvrtka i utorka. Objašnjavali suda je jednakost jedno, a istovetnost drugo, i iskazali su neku vrstu reductio ad absurdum, to jest hipotetičan slučaj devetorice ljudi koji u toku devet uzastopnih noći podnose oštar bol. Zar ne bi bilo smešno - postavili su oni pitanje - tvrditi da je taj bol isti? ( Danas, jedna od tlonskih crkava tvrdi na platonski način da određeni bol, određeni zelenkasti preliv žutog, određeni stepen toplote, određeni zvuk sačinjavaju jedinu stvarnost. U vrtoglavom trenutku snošaja svi ljudi su isti čovek. Svi ljudi koji ponavljaju jedan stih od Šekspira jesu Viljem Šekspir.) Kazali su da je šef jeretičkog pravca bio podstaknut jedino bogohulnom namerom da pripiše božansku kategoriju bića običnim novčićima i da čas poriče mnoštvo a čas ne proriče. Dokazivali su: ako jednakost sadrži istovetnost, onda treba prihvatiti i to da su devet novčića jedan jedini novčić.

Stvar je neverovatna, ali ta pobijanja nisu bila konačna. Stotinu godina posle postavljanja problema jedan mislilac, ne manje sjajan od osnivača jeresi, ali pravovernog pravca, izneo je veoma smelu postavku. Ta srećna postavka tvrdi da postoji samo jedan subjekt, da je taj nedeljivi subjekt svako od bića koja nastanjuju svet i da su ona organi i obrazine božanstva. X je Y i Z. Z otkriva tri novčića, jer se seća da ih je X izgubio; X nalazi dva u hodniku, jer se seća da su ostali pronađeni...Sveska XI navodi na misao da su tri presudna razloga obezbedila potpunu pobedu ovome idealističkom panteizmu. Prvi, odbacivanje solipsizma; drugi, mogućnost da se sačuva psihološka osnovica nauka; treći, mogućnost da se sačuva vera u bogove. Šopenhauer (strasni i vidoviti Šopenhauer) postavio je veoma slično učenje u prvoj svesci Parcrga und Parali-pomena.

Tlonska geometrija obuhvata dve prilično različite nauke: vidnu i opipnu geometriju. Ova poslednja odgovara našoj i stavlja se u zavisan položaj prema prvoj. Osnovica vidne geometrije je površina, ne tačka. Toj geometriji su nepoznate paralele, i ona tvrdi da čovek koji menja svoje mesto u prostoru preinačava oblike koji ga okružavaju. Osnovica njihove aritmetike je pojam beskonačnih brojeva. Oni podvlače značaj pojmova »veći« i »manji«, koje naši matematičari obeležavaju sa > i sa <. Tvrde da radnja brojanja preinačava količine i preobraća ih iz beskonačnih količina u konačne. Činjenica da više pojedinaca koji broje istu količinu dobijaju jednak rezultat jeste, za psihologe, primer vezivanja ideja ili dobre uvežbanosti sećanja. Mi već znamo da je u Tlonu subjekt saznanja jedan i večit.

U književnim navikama misao o jednom jedinom subjektu isto je tako svemoćna. Knjige su retko kad potpisane. Ideja književne krađe ne postoji : ustanovljeno je da su sva dela delo samo jednog autora, koji je nevremenski i bezimen. Kritika obično iznalazi autore. Ona izabira dva različita dela-recimo, Tao Te Kinga i 1 001 noć - pripisuje ih jednom istom piscu, zatim određuje s krajnjim poštenjem psihologiju toga zanimljivog čoveka od pera.

Knjige su, isto tako, različite. One koje se obraćaju mašti sadrže jedan jedini dokaz sa svima izmenama koje se mogu zamisliti. One koje su filozofske prirode uvek sadrže tezu i antitezu, strog razlog za i protiv jednog učenja. Knjiga koja ne sadrži svoju protiv knjigu smatra se nepotpunom.

Vekovi i vekovi idealizma nisu propustili da izvrše svoj uticaj na stvarnost. U najdrevnijim oblastima Tlona podvostručavanje izgubljenih predmeta nije retkost. Dva lica traže jednu pisaljku; prvo je nađe i ne kaže ništa; drugo nađe drugu pisaljku, ne manje stvarnu, ali u jačem odnosu sa svojim očekivanjem. Ti drugostepeni predmeti nazivaju se hronir i malo su duži, iako po obliku nepoželjni. Do ovih poslednjih vremena hronir su bili slučajni proizvodi razonođenja ili zaborava. Čini se neverovatno da njihova smišljena proizvodnja jedva da traje stotinu godina, ali tako stoji u XI svesci. Prvi pokušaji bili su jalovi. Modus operandi svakako zaslužuje da se pomene. Upravnik jednog državnog zatvora saopštio je zatvorenicima da se u koritu jedne reke nalaze izvesne grobnice i obećao je slobodu onima koji mu donesu neki značajan nalaz. U mesecima koji su prethodili iskopavanju pokazane su im fotografske ploče onoga što će se naći. Taj prvi pokušaj dokazao je da nada i pohlepa mogu dovesti do uzetosti ; rad od nedelju dana lopatom i pijukom nije uspeo da iskopa drugi hron, sem jednog točka pokrivenog rđom, datuma poznijeg od pokušaja. Ovaj je ostao tajna, a zatim je bio ponovljen u četiri koleža. U tri neuspeh je bio skoro potpun; u četvrtome (čiji je direktor slučajno umro tokom prvih iskopavanja) učenici su iskopali - ili proizveli - jednu zlatnu obrazinu, jedan starinski mač, dve ili tri zemljane amfore i zelenkast i osakaćen torzo nekog kralja s natpisom na grudima koji se još nije mogao odgonetnuti. Na taj način otkrivena je neumesnost svedoka koji bi poznavali eksperimentalnu prirodu tih istraživanja ...Masovna istraživanja proizvode protivrečne predmete; sad se radije pristupa pojedinačnim i skoro nepripremljenim iskopavanjima. Smišljeno izrađivanje predmeta hronir (kaže XI sveska) učinilo je ogromne usluge arheolozima. Ono je dopustilo da se ispita i čak da se izmeni prošlost, koja sad nije manje gipka i poslušna nego budućnost. Čudna okolnost : predmeti hronir u drugom i trećem stepenu — predmeti hronir izvedeni iz jednog drugog hrona, predmeti hronir izvedeni iz jednog hrona proisteklo g izdrugog hrona — preuveličavaju greške prvoga; oni iz petog su skoro jednoobrazni; oni iz devetog mešaju se sa onima iz drugog; u onima iz jedanaestog postoji čistota linija koju izvorni primerci nemaju. Zbivanje je povremeno: hron dvanaestog stepena počinje već da opada. Neobičniji i čistiji od svakog hrona je ponekad ur: stvar proizvedena putem sugestije, predmet izveden nadom.

Velika zlatna obrazina koju sam pomenuo slavan je primer za tu pojavu.

                   Stvari se u Tlonu podvostručavaju; one, isto tako, imaju sklonost da iščeznu i da izgube svoje pojedinosti kad ih ljudi zaborave. Klasičan je primer jednog stepenika pred vratima koji je postojao dokle god je neki prosjak sedao na njega i koji su ljudi izgubili iz vida posle njegove smrti. Ponekad su ptice, konj, spasli razvaline nekog amfiteatra.

1940, Salto Orijental

      Post scriptum iz 1947. — Preštampavam prethodni članak onakav kako se pojavio u Antologiji fantastične literature, 1940, bez drugih isecanja osim nekoliko metafora i neke vrste šaljivog izvoda koji bi danas zvučao neozbiljno. Toliko se slvari dogodilo od tog doba. Ograničiću se da podsetimna njih.

     U martu 1941. pronađeno je jedno pismo Gui laru Erfjorda u nekoj Hintonovoj knjizi koja je pripadala Herbertu Ašu. Zavoj je nosio marku iz Onro Pretoj pismo je potpuno rasvetljavalo misteriju Tlona. Njegova sadržina potvrđuje pretpostavke Marlineza Estrade. Sjajna istorija započela je početkom XVII veka, izvesne lucernske ili londonske noći. Jedno tajno i dobrovoljno društvo ( koje je među svoje članove ubrajalo Dalgarna, zatim Džordža Berklija) pojavilo se sa svrhom da pronađe neku zemlju. U neodređenom početnom programu nalazile su se hermetičke studije, filantropija i kabala. Knjiga koju je napisao Andrea potiče iz tog prvog razdoblja. Posle nekoliko godina tajnih sastanaka i preranih sinteza shvatilo se da jedno pokolenje nije dovoljno da utvrdi postojanje jedne zemlje. Doneta je odluka da svaki od znalaca koji ga sačinjavaju izabere po jednog učenika koji će nastaviti delo. Taj dogovor o naslednicima ostao je na snazi ; posle jedne praznine od dva veka progonjeno bratstvo ponovo se pojavilo u Americi. Oko 1824. u Memfisu (Tenesi) jedan od članova vodi razgovor s isposnikom-milionarom Ezrom Baklijem. Ovaj prati njegovo izlaganje sa izvesnim prezirom, i podsmeva se skromnosti poduhvata. Uverava ga da je uAmerici besmisleno pronalaziti neku zemlju i predlaže mu pronalaženje neke planete. Toj džinovskoj zamisli dodaje drugu, proisteklu iz njegovog nihilizma, (Bakli je slobodan mislilac, fatalista i branilac ropstva.) naime: prećutati gorostasni poduhvat. U to vreme Encyclopaedia Britannica imala je dvadeset svezaka; Bakli iznosi misao o jednoj iscrpnoj enciklopediji planete izsnova. On će im ustupiti svoje planine protkane zlatnim žicama, svoje plovne reke, svoje prerije kojima krstare bikovi i bizoni, svoje crnce, svoje javne kuće i svoje dolare pod jednim uslovom :»Pokret neće da šuruje s varalicom Isusom Hristom.« Bakli ne veruje u Boga, ali hoće da dokaže Bogu koji ne postoji da su smrtnici sposobni da sazdaju jedan svet. Bakli je otrovan u Baton Ružu 1928 ; godine 1914. društvo predaje svojim saradnicima, kojih ima tri stotine, završnu svesku Prve enciklopedije Tlona. Izdanje je tajno; četrdeset svezaka koje ono sadrži (najobimnije delo koje su ljudi ikad preduzeli) moglo bi poslužiti kao osnovica drugog, još iscrpnijeg, koje bi bilo napisano neviše na engleskom, nego na nekom od tlonskih jezika. Taj opis određenog nestvarnog sveta zove se privremeno Orbis Tertius, čiji je jedan od skromnih bogova-tvoraca bio Herbert Aš, ne znam da li u svojstvu službenika Gunara Erfjorda ili u svojstvu člana društva. Okolnost da je dobio jedan primerak XI sveske govori u prilog druge pretpostavke. A drugi? Oko 1942. činjenice su se umnožile. Sećam se jedne od prvih sa izuzetnom jasnoćom, i čini mi se da sam je malo osetio kao predznak. Zbila se u jednom stanu ulice Laprida, prekoputa svetlog i uzdignutog balkona okrenutog prema zalasku sunca. Kneginja de Fosinji Lisenž primila je iz Poatjea svoje srebrno posuđe. Iz prostrane utrobe velikog sanduka išaranog međunarodnim markama izlazile su nežne nepomične stvari : srebrni pribor za jelo iz Utrehta ili iz Pariza s tvrdom heradičkom faunom, jedan samovar. Među njima - uz vidljivo i lako podrhtavanje usnule ptice - tajanstveno je treperila nekakva busola. Kneginja je nije poznala. Plava igla tražila je magnetski sever; slova na brojčaniku odgovarala su jednoj od tlonskih azbuka. Takav je bio prvi upad fantastičnog sveta u stvarni svet. Jedan slučaj koji me muči hteo je da budem isto tako svedok i drugome. On se dogodio nekoliko meseci docnije, u bakalnici izvesnog Brazilijanca. u Kučilja Negro. Vraćali smo se iz Svete Ane, Amorin i ja. Nadolazak Takuaremba primora nas da iskusimo (i podnesemo) tu sirovu gostoprimljivost. Bakalinnam je namestio poljske krevete, koji su škripali, u jednoj velikoj prostoriji pretrpanoj buradima kožama. Legli smo, ali nismo mogli zaspati pre zore zbog napitosti nekog nevidljivog suseda, koji je naizmence izbacivao nerazmrsive psovke i odlomke milange — ili, pre, odlomke jedne iste milange. (Igra iz koje se docnije razvio tango. — Prim. prev.) Samo se po sebi razume da smo mi tu neprekidnu dernjavu pripisivali obilnom vinu domaćinovom... U zoru čovek je ležao mrtav uhodniku. Grubost njegovog glasa prevarila nas je: bio je mladić. U bunilu, iz njegovog opasača ispalo je nekoliko komada novca i jedna kupa od sjajnog metala, s prečnikom kocke. Jedno dete uzalud pokuša da uzme sa zemlje tu kupu. Neki čovek je jedva podiže. Držao sam je nekoliko minuta na dlanu; sećam se da joj je težina bila nepodnošljiva i da je, pošto je kupa uklonjena, pritisak ostao. Isto se tako sećam tačnog kruga koji mi je utisnula u kožu. Očevidnost sasvim malogi u isti mah veoma teškog predmeta ostavljala je neprijatan utisak odvratnosti i straha. Neki seljak predloži da se baci u bujnu reku; Amorin je otkupi za nekoliko pezosa. Niko nije ništa znao o pokojniku, sem »da je došao sa granice«. Te male veoma teške kupe (načinjene od metala koji nijeod ovoga sveta) Slika su božanstva u izvesnim oblastima Tlona.

Ovde završavam s ličnim udelom u mom izlaganju. Ostalo se nalazi u sećanju (ako ne u nadi ili strahu) svih mojih čitalaca. Biće mi dovoljno da podsetim na ove činjenice ili da ih napomenem, upotrebljavajući proste i kratke reči, koje će opšte konkavno sećanje obogatiti ili proširiti.

Oko1944. jedan istraživač lista The American (iz Nešvila, Tenesi) iskopao je u jednoj biblioteci u Memfisu onih četrdeset svezaka Prve enciklopedije Tlona. Još i danas se postavlja pitanje da li je to otkriće bilo slučajno ili je ono učinjeno po pristanku rukovodilaca još maglovitog Orbis Tertiusa. Druga pretpostavka je prihvatljiva. Nekoliko neverovatnih obeležja XI sveske (na primer: umnožavanje predmeta hronir) bilo je ispušteno ili ublaženo u primerku iz Memfisa; razumno je pretpostaviti da su te ispravke posledica namere da se iznese jedan svet koji ne bi bio suviše u neskladu sa stvarnim svetom. Rasturenost tlonskih predmeta po raznim zemljama dejstvovala bi uistom smislu . . Činjenica je da je međunarodna štampa udarila na velika zvona to »otkriće«. Priručnici, antologije, izvodi, doslovni prevodi, dopuštena preštampavanja i preštampavanja koje su izvršili književni gusari Velikog ljudskog dela preplavili su i dalje preplavljuju zemlju. Skoro odmah zatim stvarnost je ustuknula na više nego na jednoj tački. Ono što je izvesno to je da ona nije drugo ništa ni tražila nego da se povuče. Pre deset godina dovoljna je bila ma koja simetrija koja ima prividnost reda - dijalektički materijalizam, antisemitizam, nacizam — da bi se ljudi zapanjili. Kako se ne (Ostaje, naravno, pitanje materije nekih predmeta.) potčiniti Tlonu, iscrpnoj i prostranoj očiglednosti jedne uređene planete? Izlišno je ponavljati da je stvarnost isto tako uređena. Možda i jeste, ali u skladu s božanskim zakonima - prevodim: ljudskim zakonima - koje nikad nećemo do kraja shvatiti. Tlon je možda lavirint namenjen da ga ljudi razmrse. Dodir i opštenje s Tlonom doveli su do raspadanja ovog sveta. Očarano njegovom pravilnošću, čovečanstvo zaboravlja i ponovo zaboravlja da je to pravilnost igrača šaha, a ne anđela. U škole jeveć prodro »primitivni« (hipotetički) jezik Tlona; nastava njegove skladne istorije (i pune uzbudljivih pojedinosti) već je izbrisala istoriju koja je zapahnula moje detinjstvo; u sećanjima jedna nestvarna prošlost već zauzima mesto druge, o kojoj ništa sigurno ne znamo - čak ni da je lažna. Numizmatika, farmakologija i arheologija izmenjene su. Pretpostavljam da i biologija I matematika očekuju svoj preobražaj... Jedna rasturena dinastija usamljenika izmenila je lice sveta. Njen zadatak se ostvaruje i dalje. Ako su naša predviđanja tačna, za sto godina od danas neko će otkriti sto svezaka Druge enciklopedije Tlona. Onda će Englez, Francuz i obični Španac iščeznuti s planete. Svet će postati Tlon. Mene to mnogo ne zabrinjava, ja i dalje pregledam, za vreme spokojnih dana u hotelu Adroge, jedan kevedovski ( Francisco Quevedo Y Villegas, španjolski pisac (1580—1645) prevod (koji ne mislim davati u štampu) Braunovog dela -Urn Burial- (Thomas Alexander Browne, australijski književnik (1S26—1915)

preostale priče : scribd

  


Нема коментара:

Постави коментар