25.04.2016.

Edgar Alan Po, Rukopis pronađen u boci






Qui n'a plus qu'un moment a vivre
N'a plus rien à dissimuler

Onaj kome je preostao samo tren ţivota,
više nema šta da skriva.
Qinault– Atys.

Qinault Philippe



Nemam mnogo da kažem o svojoj zemlji i o svojoj porodici. Zlopaćenje i duge godine odvojili su me od prve i otuđili od druge. Nasleđena imovina omogućila mi je obrazovanje višeg reda, a duh sklon razmišljanju pomogao mi je da sredim saznanja vredno sricana u mladosti. Iznad svega, radovi nemačkih moralista pružali su mi veliko zadovoljstvo; ne toliko što sam nerazumno obožavao njihovu rečitu ludost, koliko zbog lakoće kojom sam, vođen navikom da strogo mislim, otkrivao njihove greške. Često sam bivao prekorevan zbog jalovosti mog genija; oskudnost mašte uzimana mi je kao zločin, a pironizam mojih shvatanja u svakoj prilici me je skupo koštao. Zaista, bojim se da je snažna sklonost natur-filozofiji prožela moj duh zabludom veoma uobičajenom za ovo vreme – mislim na običaj da se svi slučajevi, čak i oni koji nemaju nikakve veze sa njom, zasnivaju na načelima te nauke. Uglavnom, niko ne bi teže nego ja dopustio da ga ignes fatui sujeverja odvede sa ozbiljnih područja istine. Mislim da je umesno što sve ovo unapred iznosim, kako neverovatnu priču koju moram da ispričam ne biste smatrali buncanjem nezrele mašte, već stvarnim iskustvom duha kome je fantaziranje oduvek bilo prazno i mrtvo slovo na papiru.

    Posle mnogih godina provedenih u obilaženju stranih zemalja, isplovio sam 18.. godine iz Batavije, luke na bogatom i naseljenom ostrvu Java, ka ostrvima Arhipelaga. Išao sam kao putnik – nemajući neki drugi podstrek osim naročitog živčanog nemira koji me je gonio kao zloduh.
    Naš predivni brod, težak oko četiri stotine tona i bakrom okovan, bio je sagrađen u Bombaju, od tikovine sa Malabara. Bio je natovaren pamukom i uljem sa Lakadivskih ostrva. Ukrcali smo takođe i kokosovo vlakno, palmin sok, topljeno maslo, kokosov orah i nekoliko sanduka opijuma. Zbog nespretnog skladištenja brod se kretao pomalo nesigurno.
   Pošli smo na put tek sa daškom vetra, pa smo više dana stajali pokraj istočne obale Jave, bez ijednog događaja koji bi razbio monotoniju naše plovidbe,osim povremenih susreta sa ponekim beznačajnim gusarom sa Arhipelaga prema kome smo se zaputili.
  Jedne večeri, nagnut preko ograde palube, primetio sam na severozapadu sasvim jedinstven usamljen oblak. Bio je uočljiv, kako zbog boje, tako i zbog toga što je to bio prvi oblak koji smo uopšte ugledali od našeg polaska iz Batavije. Posmatrao sam ga usredsređeno sve do zalaska sunca, kada se odjednom raširio i na istok i na zapad, opasujući horizont uskom trakom magle koja je izgledala kao dugačka linija neke niske obale. Malo posle, moju pažnju je privukla mrko-crvena pojava meseca i neobičan izgled mora. Na njemu su se dešavale brze promene, i činilo se da je voda prozirnija nego obično. Mada se dno jasno videlo, uz pomoć viska sam utvrdio da je brod na dubini od oko petnaest stopa. Vazduh je odjednom postao nepodnošljivo vreo, prezasićen uzvitlanim isparenjima nalik na ona koja se dižu sa usijanog gvožđa. Kako je padala noć, svaki dah vetra je izumro, i beše nemoguće zamisliti potpunije zatišje. Plamen sveće goreo je na krmi bez najmanjeg uočljivog treptaja, a dugačko vlakno visilo je između palca i kažiprsta, i nije se moglo zapaziti da i najmanje podrhtava.
Pošto je, međutim, kapetan izjavio da po njegovoj proceni nema nikakvih znakova opasnosti, i kako smo bili nošeni sasvim prema obali, on naredi da se vežu jedra i baci sidro. Nikakva straža nije postavljena; posada, sastavljena uglavnom od Malajaca, polegala je svojevoljno po palubi. Siđoh pod
palubu – već sasvim obuzet slutnjom nekog zla. Naravno, sve što sam opažao utvrđivalo me je u predosećanju samuma. Poverio sam kapetanu svoja strahovanja, ali on nije obratio pažnju na moje reči i okrenuo se, ne udostojivši me odgovora. Ipak, pošto mi uznemirenost nije dala da spavam, popeh se oko ponoći na palubu. Tek što spustih stopalo na poslednju prečku stubišta, trgnu me glasno brujanje, nalik onom koje proizvodi brzo okretanje mlinskog točka, i, pre nego što sam bio u stanju da ustanovim odakle potiĉče, shvatio sam da se brod trese do samog svog središta. U sledećem trenu divlje penušanje zavitla nas na brodske grede, pa se strovali na nas sa svih strana, i zbrisa sve sa palube od pramca do krme.

   Užasna snaga udara pokazala se, u velikoj meri, kao spas za brod. Iako potpuno ispunjen vodom i, štaviše, polomljenih jarbola, brod se posle samo jedne minute tromo podiže iz mora, pa se, posrćući nakratko pod navalom oluje, konačno ispravi.
  Nemoguće je objasniti kakvim sam čudom izbegao propast. Ošamućen naletom vode, pošto sam se malo povratio, našao sam se uklješten između krmenog stuba I kormila. Sa velikim naporom se vratih na noge i dok sam unezvereno gledao okolo, u prvi mah mi se učini da smo se našli između silnih valova plime; tako je bio strašan, iznad najluđe mašte, vrtlog gorostasnog, zapenušanog okeana koji nas je progutao. U tom sam začuo glas nekog starog Šveđanina, koji se ukrcao baš u času kad smo napuštali luku. Odgovorio sam mu vičući iz sve snage, te mi se on uskoro primače zanoseći se. Uskoro otkrismo da smo mi jedini  preživeli nesreću. Osim nas samih, sve sa palube bilo je odneseno; kapetan i njegovi momci verovamo su nastradali u snu, jer su kabine bile napunjene vodom. Bez pomoći nismo mogli mnogo da učinimo za sigurnost broda; naši napori su u početku bili paralisani stalnim očekivanjem da smesta potonemo. Lanac za sidro pukao je, naravno, kao konac, još pri prvom naletu orkana; inače bismo u trenutku bili potoplleni. More nas je nosilo stravičnom brzinom, a voda se prolamala iznad nas. Kostur broda bio je načisto razglavljen i bili smo, skoro u svakom pogledu, znatno oštećeni; ali, na našu najveću radost, ustanovili smo da pumpe nisu propale i da nije došlo do nekog velikog pomeranja tereta. Glavna žestina udara vetra već je prešla preko nas, tako da smo predviđali malu opasnost od siline vetra; ali smo sa užasom iščekivali njegovo potpuno smirenje, s razlogom se plašeći da bismo ovako skrhani neizbežno propali u stravičnom kovitlacu koji bi se stvorio. Ipak, izgledalo je da se ova opravdana zebnja neće uskoro potvrditi. Čitavih pet dana i noći –
tokom kojih se naš opstanak zasnivao na maloj količini palminog soka, s teškom mukom dovučenog s pramca – olupina broda je letela brzinom koja se ne da proceniti, pred naletima vetra koji su se brzo sustizali i koji su, iako ne uvek tako žestoki kao onaj prvi udar, ipak još uvek bili strašniji od svakog nevremena sa kojim sam se ikada pre suočio. Prva četiri dana naš kurs, sa neznatnim odstupanjima, bio je jugoistok i prema jugu; mora da smo jurili niz obalu Nove Holandije. Petog dana nastupi velika
hladnoća, iako je vetar promenio pravac nešto više na sever. Sunce izroni sa bolesno žutim sjajem i pope se tek nekoliko stepeni iznad horizonta – ne zračeći jasnim svetlom. Nisu se mogli uočiti oblaci;
pa ipak, vetar je postajao sve jači , duvajući nestalnim i ćudljivim besom. Oko podne, kako smo
približno mogli da procenimo, našu pažnju opet privuĉče pojava sunca. To nije bila svetlost u pravom značenju, već neko mutno zlokobno sijanje bez odsjaja, kao da su svi zraci sunca bili polarizovani. Neposredno pre no što će potonuti u nabreklo more, ugasi se njegov središnji plam, kao da ga je neka tajanstvena sila užurbano utrnula. Ostade samo nejasan srebrnast venac, kada se strovali u neizmerni okean.

Uzalud smo čekali da svane šesti dan – taj dan meni još nije svanuo, a Šveđanin ga ni neće dočekati. Od tada pa nadalje bili smo okruženi mrakom crnim kaokatran, kroz koji se nije videlo ništa na dvadeset koraka od broda. Nastavila je da nas obavija večna noć, neublažena fosfornim svetlucanjem na koje smo navikli u tropima. Primetili smo, takođe, iako je nevreme i dalje besnelo nesmanjenom snagom, da se nije više moglo opaziti uobičajeno zapljuskivanje talasai njihove pene. Svuda oko nas bio je užas i duboka tama, crna sparna pustinja ebonovine. Sujeverni strah postepeno se uvlačio u dušu starog Šveđanina, a moju obuze neko tiho divljenje. Odbacismo svaku brigu o brodu, kao nešto sasvim beskorisno, pa, pošto smo se pričvrstili što je moguće bolje za trupacjarbola, gledali
smo ogorčeno u beskraj okeana. Nismo imali načina da računamo vreme, niti smo mogli da uobličimo makar kakvu predstavu o svom položaju.

Ipak, bili smo sasvim svesni da smo doprli na jug dalje od ijednog prethodnog moreplovca i grdno se začudismo što se nismo susreli sa uobičajenim preprekama leda. U međuvremenu, svaki trenutak pretio je da bude poslednji – svaki gorostasni talas hrlio je danas smlavi. Nadolaženje mora prevazišlo je sve što sam dotad smatrao mogućim, i samo zahvaljujući čudu nismo trenutno bili preplavljeni. Moj sapatnik govorio je o lakoći našeg tereta i podsećao me je naizvanredne kvalitete našeg broda; ali nisam mogao da ne osetim krajnju beznadežnost i samog nadanja, i pripremao sam se turobno za tu smrt koju, mislio sam, ništa neće moći da spreči u roku od samo jednog sata; jer, sa svakim čvorom koji je brod prelazio, nadolazak crnog zastrašujućeg mora postajao jesve jeziviji i
stravičniji. Povremeno smo hvatali vazduh na visini većoj od albatrosove, – a onda smo dobijali vrtoglavicu od brzine spuštanja u nešto kao vodeni pakao, gde je vazduh bio umrtvljen, i nikakav zvuk nije prekidao dremež vodenih nemani.
    Bili smo na dnu jednog od takvih ponora, kada se kratak krik mog sapatnika strahovito prolomi kroz noć: "Gledaj! Gledaj!"– vikao je, zaglušujući mi uši,"Svemogući Bože! gledaj! gledaj!" Dok je on vikao, postadoh svestan mutnog i nejasnog bleska crvenog svetla koje se slivalo ka dnu ogromnog bezdana gde smo ležali, i bacalo nestalne odsjaje na našu palubu. Pogledavši uvis, spazih prizor od koga mi se zaledi krv u žilama.
      Na užasnoj visini, baš iznad nas i na samoj ivici strmoglavog bezdana, lebdeo je džinovski brod od nekih četiri hiljade tona. Iako uzdignut na vrh talasa stotinu puta većeg od njega, on je svojom znatnom veličinom još uvek prevazilazio sve postojeće brodove linijske ili istočno-indijske plovidbe. Njegov golemi trup bio je zagasito crne boje, bez rezbarija uobičajenih za većinu brodova. Samo jedan niz tučanih topova pomaljao se iz otvora na trupu, odražavajućisvojim sjajnim površinama plamen bezbrojnih bojnih svetiljki koje su se ljuljale napred-nazad na katarkama. Ali, najviše nas užasnu i zaprepasti to što se brod probijao pod pritiskom jedara kroz samo grotlo tog natprirodnog mora i tog nesavladivog orkana. Kad smo ga prvi put spazili, video se samo pramac kako polako izranja iz mutnog i strašnog vrtloga. Za jedan stravičan trenutak, brod zastade na vrtoglavom vršku talasa kao da razmatra svoju sopstvenu uzvišenost, onda zadrhta, zanese se – i siđe.
      U tom času, ni sam ne znam kakva iznenadna samouverenost obuze moj duh. Teturajući, da budem što mogu bliže krmi, iščekivao sam bez straha propast kojaće nas sasvim smrviti. Naš brod se na posletku okanuo borbe i počeo tonuti pramcem. Udar survane vodene mase pogodio ga je tačno u onaj deo njegovog sklopa koji je bio skoro sasvim pod vodom, i neminovno je bilo da me odbaci, neodoljivom silinom, na jedra i katarke stranog broda.
       Kako padoh, taj brod se zanese, pa, ne uspevši da uhvati vetar, okrenu se; zahvaljujući pometnji koja nastade, izmakoh pažnji posade. Bez većih teškoća i neprimećen, pronađoh put do glavnog prolaza na palubi, koji je bio delimično otvoren, i sačekavši zgodnu priliku, uskoro se sakrih u potpalublju. Teško mogu da objasnim zašto sam baš tako postupio. Neki neobjašnjiv osećaj strahopoštovanja ispunio mi je dušu pri prvom pogledu na posadu tog broda i verovatno me je to nateralo da se sakrijem. Nisam bio voljan da se prepustim na veru takvoj vrsti ljudi koji su na prvi letimičan pogled budili utisak tolike neobičnosti i izazivali sumnju i strah. Zato sam smatrao da je ispravno ako pronađem neko skrovište u potpalublju. To sam i učinio, pomerivši malo jednu pokretnu pregradu,što mi je pružilo zgodan zaklon između velikih brodskih greda.
       Jedva sam završio svoj posao, kad me neki koraci u potpalublju nateraše da to utočište i iskoristim. Pored mog zaklona prođe čovek iznemoglog i nesigurnog hoda. Nisam mogao da mu vidim lice, ali ipak sam uspeo da steknem nekakav opšti utisak o njegovom izgledu. Bio je po svemu sudeći veoma star i nemoćan.
      Pod teretom godina kolena su mu klecala, i ceo telesni sklop drhtao je pod tim bre-
menom. Promuklim i isprekidanim glasom mrmljao je sebi u bradu neke reči na jeziku koji nisam razumevao, preturao nešto u uglu po hrpi instrumenata čudnog izgleda i propalih navigatorskih karata. Njegov izgled i ponašanje bili su sumanuta mešavina zlovolje drugog detinjstva i uzvišenog dostojanstva Boga. Konačno, on se pope na palubu, i više ga nisam video.
     Osećanje, za koje nemam imena, obuzelo mi je dušu –osećanje koje se opire analizi, kojem su znanja iz davnih vremena neprimerena, i za koje mi, zebem, ni sama budućnost neće pružiti kljuĉ. Za duhovni sklop kao što je moj, kobno je ovo drugo saznanje. Neću nikad – znao sam da neću nikad –
dokučiti prirodu tih svojih misli. Ipak, nije sasvim čudno što su ove moje misli neodređene, jer potiču iz sasvim novih izvora. Novi osećaj neka nova suština – uvećalisu mi dušu.
      Već je puno vremena prošlo od kad sam prvi put stupio na palubu ovog strašnog broda, i zraci moje sudbine, mislim, pribiraju se u svoju žižu. Neshvatljivi ljudi! Obuzeti razmišljanjima kakva ja ne mogu da prozrem, prolaze pored mene ne primećujući me. Skrivanje je, s moje strane, bilo čista ludost, jer ti ljudi prosto ne žele da vide. Upravo maločas prođoh neposredno ispred očiju jednog oficira; malo pre toga usudio sam se da uđem u kapetanovu ličnu kabinu i uzmem odande pribor kojim sada pišem. S vremena na vreme nastavljaću ovaj dnevnik. Tačno, možda neću naći priliku da ga isporučim svetu, ali neću prestajati da nastojim. U zadnjem času, rukopis ću zatvoriti u bocu i baciti je u more.
    Jedan događaj me je podstakao na nova razmišljanja. Da li su takvi događaji tek delovanje neuhvatljivog slučaja? Drznuh se da izađem na palubu pa, ne izazivajući ničiju pažnju, provukoh se kroz hrpu konopaca i starih jedara i bacih se na dno čamca za spašavanje. Mozgajući o neobičnosti svoje sudbine, nehotice zamazah nakatranisanom četkom krajeve čvrsto savijenog pobočnog jedra koje je ležalo tu na jednom buretu. To bočno jedro sada se vijori na brodu, a nesvesni potezi
četkom složili su se u jednu reč: OTKRIĆE.Odskora sam se okrenuo razmišljanjima o sklopu ovog broda. Iako je dobro naoružan, mislim da to nije ratni brod. Njegove katarke, građa i celokupna oprema,sve je protivno takvoj pretpostavci. Šta taj brod nije, lako mi je da uočim, ali šta on zaista jeste, bojim se da nije moguće reći. Ne znam kako, ali dok prouĉčavam njegov neobičan model i jedinstven oblik jarbola, njegovu ogromnost i moćna platna jedara, njegov strogo jednostavan pramac i starinsku krmu, neumitno mi kroz misli i osećanja iskrsavaju poznate i prisne stvari, i to se uvek meša sa nejasnim senkama uspomena, sa neobjašnjivim pamćenjem nekakvih drevnih hronika o nepoznatim zemljama i davno prohujalim vremenima.
     Pregledao sam i kostur broda. Sastavljen je od materijala koji mi je sasvim nepoznat. Drvo je posebnog tipa i ostavlja utisak kao da je nepodesno za svrhu kojoj je namenjeno. Imam u vidu njegovu veliku poroznost koja se zapaža nezavisno od crvotočnosti kao posledice duge plovidbe po ovim morima i nezavisno od natrulosti koja dolazi sa starošću. Možda će ovo moje zapažanje delovati preko mere neobično, ali to drvo je po svemu nalikovalo španskom hrastu, ako zamislimo da je španski hrast nabubrio na jedan sasvim neprirodan način.
     Dok čitam prethodnu rečenicu, izranja iz mog sećanja neobična izreka jednog starog, nevremenom prekaljenog nemačkog moreplovca: "Istina je" – imao je običaj da kaže, kad god bi bila izražena sumnja u istinitost onoga što govori, "istina je kao što je istina da postoji more u kome brod raste u obimu kao živo telo mornara."
  Pre jednog sata okuraţio sam se i umešao u grupu mornara. Nisu na mene nimalo obraćali paţnju, pa I ako sam stao usred njih, izgledali su sasvim nesvesni mog prisustva. Kao i onaj čovek k oga sam prvog video u potpalublju, svi su oni nosili žig drevne starosti. Kolena su im klecala od slabosti; ramena su im bila povijena od oronulosti; njihova smežurana koža šuštala je na vetru; glasovi su im bili promukli, drhtavi i isprekidani; iz očiju im je sjajuckala staračka sluz, a njihova seda kosa grozno je vijorila u oluji. Svuda naokolo po palubi ležali su razbacani matematiĉki instrumenti sasvim starinske i začuđujuće konstrukcije.
     Spomenuo sam, pre izvesnog vremena, podizanje bočnog jedra. Od tada, držeći se vetra, brod nastavlja svojim strašnim smerom prema krajnjem jugu, razapevši svako parče jedra, od vršnog kotura do najnižih jedrenih motaka, i svaki čas okreće krst svoga gornjeg jedra ka najgroznijem vodenom paklu koji je ikada mogao da se javi u nečijoj mašti. Shvativši da je nemoguće održati se na nogama, upravo sam napustio palubu; iako se čini da posada oseća samo malu nelagodnost.
  Izgleda mi kao čudo nad čudima što ogromna masa broda nije već progutana odjednom i zauvek. Kao da smo osuđeni da neprekidno lebdimo na rubu večnosti, a da se nikada konačno ne sunovratimo u bezdan. Sa talasa, hiljadu puta ogromnijih od svih koje sam ikada video, kliznuli bismo kao strele sa lakoćom galeba; a džinovska vodurina uzdizala bi svoju glavu iznad nas kao demon dubine, ali kao demon zauzdan da prosto zastrašuje, a ne da uništava. Prinuđen sam da ovo često izbegavanje propasti pripišem jednom prirodnom razlogu. Pretpostavljam da se brod nalazi pod uticajem ili neke snažne struje, ili neke žestoke podvodne protivstruje.

     Video sam se sa kapetanom, lice u lice, i to u njegovoj sopstvenoj kabini – ali, kao što sam i očekivao, on nije na mene obratio pažnju. Iako u njegovom izgledu, za površnog posmatrača, nema ničeg što bi govorilo da je on nešto više ili manje od čoveka; ipak, dok sam ga posmatrao, osećanje neodoljivog strahopoštovanja mešalo se u meni sa osećanjem čuđenja. Dok stoji, on je gotovo moje visine; to je otprilike, blizu šest stopa. Čvrste građe i zbijenog telesnog sklopa,on u sebi nema ničeg robustnog, niti po ičemu drugom upadljivog. Ali, posebnost izraza koji vlada njegovim licem –
to je snažno, divno, potresno svedočanstvo starosti, tako potpuno, tako vrhunsko, da pobuđuje u mom duhu neki sasvim neiskaziv osećaj. Njegovo čelo, iako sasvim malo naborano, izgleda kao da na
sebi nosi pečat mirijarda godina. Njegova seda kosa je svedočanstvo prošlosti, a njegove još sivlje oĉi su proročice budućnosti. Po podu kabine bila je rasuta gomila čudnih, gvožđem učvršćenih tabaka, raspadnutih naučnih instrumenata i zastarelih, davno zaboravljenih mapa. Glave oslonjene na ruke, on je zažareno i uznemireno piljio u spis za koji smatram da je bio nekakva naredba, a u svakom slučaju nosio je potpis nekog monarha. Mrmljao je sebi u bradu – kao što je to činio i onaj mornar koga sam prvog video u potpalublju– neke mukle i mrzovoljne slogove meni nepoznatog jezika; pa iako mi govornik beše vrlo blizu, činilo se da njegov glas stiže do mojih ušiju sa udaljenosti od jedne milje.

*Brod i svi na njemu proţeti su duhom Eldorada, članovi posade nečujno prolaze tamo-amo kao duhovi davno pokopanih vekova. Njihove oči gledaju ţudno i nespokojno; a kad njihovi prsti popreče moju putanju, u sumanutoj svetlost i bojnih svetiljki, osećam se kao što se nisam osećao nikada pre, iako sam celog veka trgovao antikvitetima i upio u sebe senke srušenih štabova Balbeka, Tadmora i Persepolisa, sve dok i sama moja duša nije postala ruševina.
   Kad pogledam oko sebe, osećam stid zbog svojih nekadašnjih bojazni. Ako sam drhtao pred udarima mora koji su nas dosada pratili, zar neću stati u užasu pred borbom vetra i okeana za koju su reči tornado i samum suviše tričave i slabe da je izraze? Sve u neposrednoj blizini mora mrak je
večite noći i haos nezapenušane vode; ali, na oko milju od nas mogu se videti, nejasno i u razmacima, džinovski bedemi leda, koji paraju sumorno nebo i liče na zidove svemira.
     Kao što sam i mislio, brod je bio nošen strujom – ako bi taj naziv tačno odgovarao za plimu koja zavija i urla u belini leda, bučeći prema jugu brzinom kojom se strmoglavljuje vodopad.
  Pretpostavljam da je sasvim nemoguće sebi predstaviti užas mojih doživljaja; ali, radoznalost da prodrem u misterije ovih strašnih predela prerasla je čak i moj očaj, i pomiriće me sa najgroznijim oblicima smrti. Očigledno je da jurimo napred ka nekom uzbudljivom saznanju– nekoj tajni koja ne sme biti izrečena i do koje dopreti znači propast. Možda nas ova struja vodi do samog juţnog pola. Mora se priznati da je ova, retko sumanuta pretpostavka, u stvari i najverovatnija.
   Posada prelazi palubu nemirnim i klecavim korakom; ali njihovo držanje izražava više žarku nadu nego ravnodušno očajanje.
   U međuvremenu, vetar je još uvek u krmi, i pošto su nam raširena ogromna jedra, brod se povremeno bodro uzdiže iz mora. O, užas za užasom! – iznenada, led se otvara desno i levo, i mi se vrtoglavo kovitlamo u neizmernim koncentričnim krugovima, ukrug i ukrug, zidovima džinovskog amfiteatra, čiji se vrhovi gube u tami i daljini. Ali, ostaje mi malo vremena da lupam glavu zbog svoje sudbine! Krugovi se ubrzano smanjuju – luđački vrtlog nas hvata i guta – i usred rike, huke i grmljavine okeana i oluje, brod se trese i – o, Bože! – tone!


Beleška.







"Rukopis pronađen u boci" izvorno je objavljen 1831. Neku godinu kasnije upoznao sam se sa Merkatorovim mapama, u kojima je okean predstavljen kao silan tok koji se iz četvoro usta uliva u (severni) Polarni zaliv, da bi ga potom progutala utroba zemlje; sam Pol prikazan je kao jedna crna stena, gorostasno ustremljena u visinu.

1833.

Prevela Vuka Adamović



Нема коментара:

Постави коментар