19.04.2016.

Edgar Alan po, Mecengerštajn






Pestis eram vivus
–moriens tua mors ero.
Martin Luther

Kuga bejah živ – umirući tvoja smrt ću biti
Martin Luther
Martin Luter

Svuda su se, u svim vremenima, prikrivali zlokobnost i užas. Zašto, onda, davati datum priči koju nameravam da ispričam? Neću. A, pored toga, postoje I dragi razlozi za prikrivanje. Dovoljno je da se kaže da je u Mađarskoj, u periodu o kojem govorim, postojalo ustaljeno, mada skriveno, verovanje u doktrine metempsihoze.1) Ne govorim ništa o samim učenjima – o njihovoj netačnosti ili o njihovoj verovatnoći. Tvrdim, međutim, da mnogo naše sumnjičavosti – kao što La Brijer kaže o našim nesrećama – vient de nepouvoir être seuls.2) No neke stvari u sujeverju Mađara umnogome naginjahu besmislici. Oni – Mađari – u osnovi su se dosta razlikovali od svojih istočnih izvora. Na primer. "Duša"– kazao je prethodni – iznosim reči jednog pronicljivog i inteligentnog Parižanina – ne demeure qu'une seulefois dansun corps sensible: au reste – un cheval, un chien, un homme même, n'est que la ressemblance peu tangible de ces animaux.3) Porodice Berlifiding i Mecengerštajn behu vekovima u svađi. Nikad ranije, dve kuće, tako ugledne, ne behu obostrano zagrižene tako strašnim neprijateljstvom.

I, zaista, u vreme ove pripovesti, ispijena i zlokobna stara veštica je primetila da se "vatra i voda pre mogu pomešati nego što će se Berlifiding rukovati sa Mecengerštajnom". Izgleda da se poreklo ove mržnje nalazilo u starom proročanstvu – "uzvišeno ime će pasti, ispunjeno strahom, kada, kao jahaĉ na svom konju, smrtnost Mecengerštajna bude trijumfovala nad besmrtnošću Berlifidinga".

Sigurno da, same za sebe, ove reči imaju malo ili čak nikakvo značenje. Ali su još trivijalniji uzroci
– i to od nedavna – doveli do posledica isto tako punih događaja. Pored toga, imanja, koja behu međašnja, dugo su vršila suparnički uticaj na poslove vlade. A, osim toga, bliski susedi su retko prijatelji – a stanovnici zamka Berlifiding su mogli, sa njegovih visokih, izboĉenih potpornih stubova, gledati pravo u prozore zamka Mecengerštajn. A najmanje je, više nego feudalna veliĉčanstvenost, koja je tako sračunato otkrivena, moglo da ublaži razdražena osećanja manje starih i manje bogatih Berlifidinga. Nije, onda, ni čudo što su reči proročanstva, ma koliko bile smešne, uspele da, sa podsticanjem nasledne zavisti, izazovu i odrđe u svađi dve porodice već predodređene
da se svađaju. Proročanstvo je, izgleda, značilo – ako je bilo šta značilo – krajnju pobedu već snažnije kuće; i, naravno, da ga se slabija i manje uticajna strana sećala sa gnevnom mržnjom.

                                                                           *

Vilhelm, grof Berlifiding, mada časnog i uzvišenog roda, bio je, u vreme ove priče, nemoćan i podetinjio starac, ni po čemu osobit, sem po prekomernoj I okoreloj ličnoj odvratnosti prema suparničkoj porodici i po tako strasnoj ljubavi prema konjima i lovu da ga ni telesna slabost, starost, niti, pak, mentalna nesposobnost, nisu mogle spreĉiti da svakodnevno učestvuje u opasnostima lova.

S druge strane, Fridrih, baron Mecengerštajn, još nije bio ni punoletan. Njegov otac, ministar G... umro je mlad. Njegova majka, ledi Meri, ubrzo je pošla za njim. Fridrih je u to vreme imao petnaest godina. Petnaest godina nije mnogo u gradu – dete još uvek moţe biti dete u svom trećem lustrumu:4)
ali u divljini – u tako veličanstvenoj divljini, te tako stare kneževine, petnaest godina imaju daleko dublje značenje. Lepa ledi Meri! Kako je ona mogla umreti? – od tuberkuloze! A to je staza koju mo-
ljah da sledim. Želeo bih da svi koje volim umru tom smrću. Tako slavno(!) otići, u radosnom uskliku mlade krvi – sa srcem punim strasti – maštom punom vatre usred sećanja na srećnije dane – pri kraju godine – i biti tako zauvek zakopan u raskošnom jesenjem lišću.


Tako je umrla ledi Meri. Mladi baron, Fridrih, stajao je bez ijednog rođaka pored kovčega svoje mrtve majke. Položio je ruku na njeno bezbrižno čelo. Njegovo nežno telo nije ni uzdrhtalo – niti se čuo uzdah iz njegovih snažnih grudi. Bezdušan, samovoljan i plah od detinjstva, dostigao je godine o kojima govorim bezosećajnom i nepromišljenom raskalašnosti; i odavno se, u potoku svih svetih misli i nežnih osećanja, podigla brana.
Čudnim sticajem okolnosti, mladi baron je još za vreme bolesti svog oca nasledio ogromne posede. Malo je bilo mađarskih plemića kojima je bila podarena takva raskoš. Njegovi zamkovi behu bezbrojni – a po sjaju, lepoti i veličini isticao se "zamak Mecengerštajn". Granična linija njegovih poseda nikad nije bila jasno određena – ali je njegov glavni park zahvatao krug od pedeset milja.

Pošto je vlasnik tako mlad-sa tako dobro poznatom naravi, sa tako jedinstvenim bogatstvom –
nasledio imanje, počela su da kruže grozničava nagađanja u vezi s njegovim ponašanjem. I, zaista, u roku od tri dana, ponašanje naslednika, koje je bilo gore i od Herodovog, poprilično je nadmašilo očekivanja I njegovih najoduševljenijih poštovalaca. Sramne razvratnosti – skandalozna verolomstva – nečuvena zločinstva – ubrzo su, od tada pa nadalje, stavila do znanja njegovim preplašenim vazalima da više nikakva ropska pokornost sa njihove strane – i nikakva trunčica savesti s njegove, nisu obezbeđivale zaštitu od nemilosrdnih i krvavih kandđi bednog Kaligule. U toku četvrte noći otkriveno je da su štale zamka Berlifiding u plamenu: susedi su jednodušno dodali ovu paljevinu već gnusnom spisku baronovih zločina i prekršaja.

No za vreme pometnje izazvane ovim događajem, mladi plemić je sam sedeo u ogromnoj i pustoj gornjoj odaji porodične palate Mecengerštajn, na izgled utonuo u misli. Bogate, mada izbledele tapiserije, koje su se sumorno njihale na zidovima, predstavljahu senovite i dostojanstvene figure hiljade slavnih predaka.
      Ovde su papski velikodostojnici i sveštenici u bogatim hermelinskim krznima domaćinski sedeli sa autokratom i suverenom, stavljajući veto na želje kralja,– ili naredbom papske vrhovne vlasti obuzdavali buntovni skiptar zakletih neprijatelja. Tamo, mračne, visoke statue Mecengerštajnovih prinčeva – njihove mišićave figure, kako neustrašivo nadiru preko leša palog neprijatelja – koje su svojim energičnim izrazom uznemiravale i najsmirenije nerve; i ovde su
opet, kao labudovi, likovi pohotljivih dama iz prošlih dana lebdeli, uz zvuke neke zamišljene melodije, po vijugama neke nestvarne igre.
     Ali dok je baron slušao, ili se pretvarao da sluša, postepeni porast galame u Berlifidingovim štalama – ili, dok je, možda, razmišljao o nekom novijem – nekom odlučnijem činu drskosti – oči su mu se nesvesno prikovale za figuru ogromnog i neprirodno obojenog konja, koji na tapiseriji beše predstavljen kao da pripada saracenskom pretku suparničke porodice. Sam konj je stajao, kao statua, u prednjem planu slike, nepokretan – dok je u pozadini, njegov pobeđeni jahač umirao od Mecengerštajnovog bodeža.
   Na Fridrihovoj usni se pojavi vraški izraz kad postade svestan pravca u kojem mu se pogled, nehotice, zadržao. A ipak ga nije skrenuo. Daleko od toga – nikako nije mogao savladati jedinstvenu, snažnu i uništavajuću strepnju koja se, padajući kao mrtvački pokrov, pojavila u njegovim čulima. Jedva je svoje zbrkane i sanjalačke osećaje pomirio sa sigurnošću da je budan. Što je duže gledao, postajao je sve opijeniji mađijom – i izgledalo je sve manje moguće da će ikad moći skrenuti pogled sa ove opčinjujuće tapiserije. Sa vrstom prinudnog i očajnog napora skrenuo je pažnju, ali ne zbog toga što je graja postala jača, prema blesku rumene svetlosti, koja je sa plamtećih štala padala na
prozore odaje.
  Ali to beše samo tren –pogled mu se mehanički vratio zidu. Na njegov krajnji užas i zaprepašćenje, glava ogromnog ratnog konja je, u međuvremenu, promenila položaj. Vrat životinje, pre nadvijen, u tuzi, nad mrtvim telom gospodara, bio je sada punom dužinom okrenut prema baronu. Oči, malo
čas nevidljive, sada su dobile, dok su sjale vatrenim i  neobiĉnim crvenilom, odlučan i ljudski izraz: raširene usne, očigledno razdraženog konja, otkrivale su pogledu njegove mrtvačke i odvratne zube.    
   Obuzet užasom, mladi plemić se doteturao do vrata. Kako ih je naglo otvorio, tako je blesak crvene svetlosti potekao u sobu, bacivši njegovu jasno ocrtanusenku prema treptavoj tapiseriji; i naježi se primetivši da senka – dok je posrtao na pragu – zauzima potpuno tačan položaj i precizno ispunjava konturu nemilosrdnog i pobedonosnog ubice Saracena Berlifidinga.
    Ne bi li olakšao duhovnu utučenost, baron je poţurio na čist vazduh. Na glavnoj kapiji zamka susreo je trojicu konjušara. Uz mnogo muka i izlažući svoje živote opasnosti, obuzdavali su neprirodno i grčevito ritanje ogromnog i vatreno obojenog konja.
– Čiji je to konj? Gde ste ga pokupili? – zapitao je mladić, ispitivačkim i hrapavim glasom, istovremeno postavši svestan da je tajanstveni ratni konj u odaji sa tapiserijama bio prava kopija besne životinje ispred njegovih očiju.
– On je vaše vlasništvo, sire – odgovorio je jedan od konjušara – jer nijedan drugi vlasnik ne polaže pravo na njega. Uhvatili smo ga, sveg u dimu i zapenušenogod besa, kako bežiiz zapaljenih štala zamka Berlifiding. Smatrajući da pripada ergeli stranih konja staroga grofa, poveli smo ga natrag kao begunca. Ali tamo su konjušari poricali bilo kakvo vlasništvo nad ovim stvorom – što je čudno, s obzirom na to da nosi očigledne ožiljke koje je zadobio pobegavši za dlaku iz plamena.
   – Slova V.F.B., utisnuta ţigom, takođe su vrlo jasna na njegovom čelu – upao je drugi konjušar.
  – Naravno, pretpostavio sam da su to inicijali Vilhelma fon Berlifidinga – ali su u zamku svi odlučno poricali da bilo šta znaju o konju.
  – Sasvim jedinstveno! – rekao je mladi baron zamišljeno, očigledno nesvestan značenja svojih reči.  – To je, kao što kažete, izuzetan konj – čudesan konj! Mada, dobro ste zaključili, sumnjičave i nepredvidljive naravi. Neka bude moj, – dodao je, posle pauze – možda jahač, kao što je Fridrih od Mecengerštajna, može da ukroti čak i Đavola iz Berlifidingovih konjušnica.
 – Grešite, moj gospodaru – konj, kao što smo to spomenuli, nije iz grofovih štala. Da je to bio sluĉaj, ne bi nam ni palo na pamet da ga dovodimo dok su prisutni plemići iz vaše porodice.
 – Taĉno! – zakljuĉio je suvo baron. U tom trenutku je navrat.nanos dotrčao uzbuđeni paž iz njegove spavaće sobe. Prošaputao je u gospodarevo uvo priču o čudesnom i iznenadnom nestanku malog parčeta tapiserije iz odaje koju je lično baron uredio: ulazeći istovremeno i u precizne pojedinosti i u okolnosti – a sve to, mada je saopšteno tihim glasom, nije izmaklo uzbuđenoj radoznalosti konjuš
ara.
    Mladi Fridrih je za vreme ovog saopštavanja izgledao potresen različitim emocijama. Ubrzo je, ipak, povratio pribranost, i dok je davao odsečne naredbeda se ta soba odmah zaključa i da mu se lično preda ključ, na njegovom licu se pojavio snažan, opak I zraz.
  – Jeste li čuli za nesrećnu smrt starog lovca Berlifidinga? – rekao je baronu jedan od njegovih podanika, dok se, posle neprijatnog doživljaja sa pažom,ogroman i tajanstveni ratni konj, koga je taj mladić prisvojio kao svoga, sa dvostrukim i natprirodnim besom, ritao i poskakivao duž dugaĉke avenije, što se pružala od štala do zamka Mecengerštajn.
 – Ne! – rekao je baron, naglo se okrenuvši prema govorniku.
 – Mrtav! Kažeš?
 – Zaista je to istina, moj gospodaru, i mislim da će plemenitosti vašeg imena to biti dobrodošlo obaveštenje. Brz osmeh, čudnog i nejasnog značenja, preleteo je preko lepog lica slušaoca.
  – Kako je umro?
 – Bedno je poginuo u plamenu dok je brzopleto pokušavao da spase deo svojih ljubimaca iz lovaĉke ergele!
 – Stvarno! – izustio je baron, lagano i promišljeno, kao da je bio impresioniran znaĉenjem neke uzbuđujuće ideje.
 – Stvarno – ponovio je vazal.
 – Nečuveno – uzvratio je mladić hladno, i mirno se okrenuo prema zamku.

                                                           *

Od toga dana se ponašanje raspusnog, mladog barona Fridriha fon Mecengerštajna naglo promenilo.
Zaista je razoĉarao sva očekivanja. I dok njegovo ponašanje uopšte nije bilo u saglasnosti sa stavovima majki koje htedoše da udaju svoje kćeri – dotle njegove navike i maniri, još manje nego ranije, nisu imali nikakvih sličnosti sa manirima susedne aristokratije. Niko ga nije video van granica njegovog imanja, i u ovom širokom i društvenom svetu, beše potpuno bez druga– osim, možda, tog neprirodnog i žestokog riđana,koga je od tada neprestano jahao, i koji je imao nekakvo tajanstveno pravo da se naziva njegovim prijateljem.
   Međutim, ipak su, dugo, s vremena na vreme, dolazili mnogi pozivi jednog dela susedstva: – "Hoće li baron, svojim prisustvom, počastvovati naše festivale?"– "Hoće li nam se baron pridružiti u lovu na veprove?" – "Mecengerštajn ne lovi." – "Mecengerštajn neće prisustvovati" – bili su oholi i lakonski odgovori.
  Gospodstveno plemstvo nije htelo da neprestano podnosi ove uvrede. Takvi pozivi postadoše manje srdačni – manje česti – i vremenom potpuno prestadoše. Čak se i čulo da je udovica nesrećnog grofa Berlifidinga izrazila nadu "da baron ne želi da bude kod kuće, kada bi mogao biti, jer prezire društvo sebi ravnih:i jaše kad ne želi da jaše, jer više voli društvo konja". Ovo je sigurno bio vrlo smešan izliv nasledne razdraženosti; i samo je dokazao kako naše izreke postaju besmislene kada želimo da budemo neobično energični.
    Ali, i pored toga, milosrdni su, ipak, promenu u ponašanju mladog plemića pripisivali prirodnoj tuzi sina zbog prevremenog gubitka roditelja – zaboravljajući, međutim, njegovo užasno i bezobzirno ponašanje za vreme kratkog perioda neposredno posle tog gubitka. Bilo je, zaista, onih koji su predlagali i suviše oholu ideju samosvesti i dostojanstva. Drugi pak, među kojima se može pomenuti i porodični lekar, nisu sumnjali da je reč o morbidnoj melanholiji i naslednoj bolesti: dok su među mnoštvom bili aktuelni crni nagoveštaji još sumnjivije prirode.
   Zaista, baronova perverzna privrženost svom kasno stečenom ubojnom atu privrženost koja je, izgleda, sa svakim novim primerom okrutne i demonske sklonosti životinje sticala novu snagu –
na kraju je, u očima svih razumnih ljudi, postala mrska i neprirodna strast. U blesku podneva –
u mrtvom času noći – bolestan ili zdrav – po hladnoći ili po buri – na mesečini ili u senci–
mladi Mecengerštajn je bio kao prikovan za sedlo tog džinovskog konja, čija je neukrotiva
smelost tako dobro pristajala duhu njegovog vlasnika.
   Štaviše, bilo je okolnosti koje su, povezane sa kasnijim događajima, dale maniji jahača i sposobnosti konja vanzemaljski i zloslutan karakter. Rastojanje koje je riđan prelazio u jednom skoku bilo je tačno izmereno i prevazilazilo je, sa zapanjujućom razlikom, najsmelija očekivanja najmaštovitijih. Osim toga, baron nije imao posebno ime za životinju, mada su se sve ostale u njegovoj ogromnoj ergeli razlikovale po karakterističnim imenima. Njegova je štala, takođe, bila postavljena na izvesnom rastojanju od ostalih, sa pogledom na konjušar ske i ostale potrebne prostorije, tako da niko, osim lično vlasnika,nije smeo da se bavi oko njega, ili da čak uđe u ograđeni prostor oko štale. Takođe se primetilo da, mada su tri konjušara koja su uhvatila konja kad je
pobegao iz požara u Berlifidingu uspela da zaustave njegov galop pomoću uzde od lanca i omče –
ipak, nijedan od njih nije mogao sa sigurnošću tvrditi da je, za vreme te opasne borbe ili u bilo kom
periodu posle toga, stvarno položio ruku na telo te životinje. Primeri posebne oštroumnosti u ponašanju nekog plemenitog i rasnog ata nisu bili dovoljni da izazovu neku naročitu pažnju –
pogotovu ne među ljudima koji su mogli, svakodnevno zauzeti oko konja i lova, dobro poznavati pametne konje – ali su izvesne okolnosti uznemirile i najskeptičnije i najflegmatičnije među njima. Govorilo se da je bilo trenutaka kada je duboki i upečatljivi, strahoviti topot ove jedinstvene i tajanstvene životinje izazivao uzmicanje zapanjene gomile, koja je stajala u tihom už    asu – da je bilo trenutaka kada bi se mladi Mecengerštajn sav skupio i prebledeo zbog brzog i ispitivačkog izraza njegovog ljutitog i skoro ljudskog oka.
  Nije se, međutim, među svom baronovom svitom našao niko ko bi sumnjao u toplinu te čudesne ljubavi, koja je kod mladog plemića postojala prema vatrenim osobinama svog konja – skoro niko, izuzev jednog beznačajnog i nakaznog malog paža, koji je bio unakažen u svakom pogledu, i čije je mišljenje bilo od najmanje moguće važnosti. On je – ako su mu misli uopšte vredne pominjanja –
imao dovoljno drskosti da potvrdi da njegov gospodar nije nikad skočio u sedlobez neobjašnjive i skoro neprimetne jeze – i da je nakon svakog povratka sa dugotrajnog i uobičajenog jahanja izraz trijumfalne zlobe iskrivljivao svaki mišić na njegovom licu.
  Jedne olujne noći, probudivši se iz teškog i gušećeg sna, Mecengerštajn je kao manijak sišao iz svoje sobe i, uzjahavši u velikoj žurbi, odgalopirao premalavirintu šume. Događaj tako uobičajen da nije privukao ničiju pažnju – ali povratak je deo domaćinstva očekivao sa jakom uznemirenošću, pošto je nekoliko lasova posle baronove odsutnosti počelo krckanje i ljuljanje u samim temeljima ogromnog i veličanstvenog utvrđenja zamka Mecengerštajn, koje je nastalo pod uticajem guste i pomodrele mase nesavladive vatre.
   Kako su plamen ugledali tek kada je on već bio toliko napredovao da su svi napori da se spase bilo koji deo zdanja očigledno bili uzaludni, zapanjeni susedi su besposleno, u tišini i apatičnom čuđenju, stajali okolo. Ali je uskoro pažnju gomile privukao nov i zastrašujući prizor, pokazujući da pogled na ljudsku agoniju izaziva u gomili mnogo veće uzbuđenje nego najstravičniji prizor nekog predmeta.
    Ugledali su, duž duge avenije starih hrastova, koja je vodila od šume do glavnog ulaza zamka Mecengerštajn, ratnog konja koji je, noseći gologlavog jahača sa odelom u neredu, galopirao žestinom koja je prevazilazila samog demona oluje, i koja je u svakom zaprepašćenom posmatraču izazivala uzvik – "užas".
    Konjanik, očigledno, nije gospodario ovim ludim trkom. Lice u agoniji i grčevita borba njegovog tela pružali su dokaz nadljudskog naprezanja: alini zvuk se nije čuo, osim usamljenog krika, koji je umakao sa njegovih rascepljenih usana, koje behu, zbog ogromnog straha, potpuno izgrižene. U jednom trenu, topot kopita je jasno i prodorno nadjačao urlanje plamena i vrištanje vetrova – u drugom se, preskačući u jednom skoku ulaznu kapiju i šanac, konj visoko uzvinuo uz stepenice palate i nestao sa svojim jahačem  usred vihora rasplamtale vatre.
     Bes oluje se smesta stišao i nastala je mrtva tišina. Beli plamen koji je još uvek, kao mrtvaĉki pokrov, obavijao zgradu, gubeći se daleko u mirnoj atmosferi, dobio je sjaj neprirodne svetlosti; oblak dima se teško spuštao preko utvrđenja u obliku jasne i ogromne figure – konja.

1832.

 Preveo:
Sveta Bulatović


____________________________________________

1- metempsihoza – seljenje duše iz jednog tela u drugo telo posle smrti
2- (franc.) – dolazi otuda što ne možemo da budemo sami Mercier, u delu L'an deux mille quarte cents guarante, ozbiljno podržava doktrine metempsihoze, a I. D'Israeli kaţe kako "nema sistema koji je toliko jednostavan i toliko malo odvratan razumu". Pukovnik, Ethan Allen, "Momak sa zelenih brda", takođe je navodno bio ozbiljan pobornik metempsihoze. (Pisac)

3-(franc.) – zadržava se samo jedanput u osećajnom telu: uostalom – konj, pas, pa i sam čovek, samo blago liče na ove životinje.
4- lustrum (lat) – period od pet godina.
 

Нема коментара:

Постави коментар