27.03.2016.

Jean de la Hire, Niktalop na Marsu



1. Dolazak na ostrvo Agrir

Kada se probudila Ksavijer de Kiserat je na tren bila zbunjena i iznenada je zahvati strašan i ludački užas.
Želela je da krikne, ali joj grlom ne prođe ništa osim grubog krkljanja. Zbunjena pomisli da će se onesvestiti ili poludeti. Očajničkim naporima, mlada žena se borila da smiri svoje srce koje je brzo tuklo, njeni napeti nervi i užas preplaviše joj telo. Na tren se povratila, stekavši uobičajen mir i lucidnu hrabrost kojom ju je obdarila priroda.

Prvi efekat njene mentalne vlasti bio je to da je Ksavijer mogla govoriti.
„Gde sam?“ viknula je.
Zvuk njenog glasa dalje ojača joj želju da živi i da zna. Magla koja je ovijala njene iskolačena oči se rasu i Ksavijer je mogla da pogleda oko sebe.
Mlada devojka odmah primeti da je vezana oko struka a ruke i noge unazad, ruke i stopala vezani za bizarnu metalnu stolicu u kojoj je sedela. Ispred nje, iza neke vrste loptastog kristalnog oklopa, bio je beskraj noćnog neba. Na njemu je sijalo bezbroj zvezda, a direktno pred njom je bila ogromna crvena zvezda, videvši se u rastućoj veličini, kao da joj se naizgled približava vrtoglavom brzinom.

Da li je to noćna mora? Ne!

Ponovo Ksavijer oseti kako je nadvladava strah, užasam smrtni strah, bezimeni užas koji je savlađuje i ubija...
„Oh! Ne, ne! Ne želim to!“ viknula je.
I ponovo se poče voditi borba njenim misli i slabe materije od koje je načinjeno ljudsko telo i smešteno u njega, od udova do mozga koji razmišlja. Ksavijer izađe iz borbe iscrpljena ali ponovo pobedonosno. Odmah je usmerila pogled ka crvenoj zvezdi. Ponovo je povećala obim, postala je bliža. Nadrealni prostor je bio oko nje...

Ksavijer okrete glavu malo nalevo, i onda  vide čoveka: jakog čoveka, odevenog u belo, sa velikim šlemom, obuvenog u meke kožne cipele. Čovek je sedeo nepokretno na metalnoj stolici iza Ksavijer i izgledalo je kao da spava. Mlada žena je zbunjeno zurila u njega. Onda, instiktivno se pomerivši, okrete glavu na desno  i vide drugog čoveka, odevenog isto kao i prvi, sa neznatnom razlikom u tome da je imao ogrtač, čija boja je bila nedefinisana u krvavocrvenom svetlu koje je dolazilo sa crvene zvezde, koji je pokrivao rukave njegove bluze. Ovaj nije spavao. Njegove otvorene plave oči su naizmenično posmatrale kompas postavljen na uzani stalak od grubog metala koji je stajao pred njim, zajedno sa kristalni oklopom, a njegove ruke, koje su bile blede, duge i mišićave, držale su volan vrlo sličan onima na automobilima.
Nije bilo zvuka, nije bio vibracija... ali volan je davao smer i određivao kretanje. A Ksavijer je ipak imala utisak apsolutne nepokretnosti. Da li to crvena zvezda ide ka njima ili oni idu ka crvenoj zvezdi?
Misli u mladoj ženi su se žestoko kovitlale: bilo je haotičnog nereda u njenom uznemirenom mozgu
Bože moj, reče sama sebi, smiri se, smiri se! Moram videti šta se to dešava.
Još uvek je gledala u čoveka sa desne strane, koji je izgledao kao da je nije čuo, ili kao da nije bio svestan njenog prisustva.
Ovo je očigledno ludilo, pomisli ona, Ako sanjam, moram se probuditi. Mehanički pokuša da napravi pokret, da dotakne čoveka, da dotakne sebe – ali ruke su joj bile prikovane. Pogledala je u vezove, bila je to široka traka od crne kože, šnala i njen jezičak su se sijali.
Ne, ne sanjam! Odlu čno je nastavila obrać ajući se čoveku sa desne strane:“Monsineur! Odgovorite mi, monsineur! Gde sam? Ko ste vi?“
Da li je očekivala da čovek nestane kada je uputila molbu, kao da se to dešava u njenim snovima? Osetila je šok iznenađenja videvši da čovek mirno okreće glavu ka njoj i kaže, čvrstim i uljudnim glasom:
„Vi ste na radioplanu šest, na putu ka planeti Mars. Ja sam Kojnos, zapovednik Petnaestorke.“

Dva minuta je Ksavijer bila ošamućena kao živa statua. Radioplan, zapovednik Petnaestorke, planeta Mars – šta sve to znači? Bila je sigurna da ne sanja! Nije mrtva, vozila se u nekoj nezamislivoj letelici. Živa je! koliko vremena je prošlo od kada je otišla u krevet da spava, pošto ju je poljubio u čelo, kao i svako veče, njen otac, admiral Kiserat, ministar mornarice?

Sada se toga jasno sećala. Bio je to uobičajeni obed praćen prijemom. Plesala je, onda je šetala po vrtu u lepoj septembarskoj večeri, sa svojim verenikom, istraživačem Leom Saint-Clairom, sinom kapetana broda, koji je umro pre deset godina: Saint- Claire, Niktalop, kako su ga zvali u mornaričkim krugovima, zbog retke sposobnosti da u mraku vidi bolje nego pri dnevnom svetlu. Sve to bilo je stvarno, vrlo realno, do trenutka kada je pomislila na svog verenika, svog voljenog Lea, Ksavijer oseti kako joj srce kuca brže i bolnije.
Otišla je da spava u svoju elegantno opremljenu spavaću sobu sa pogledom na vrt. Ministarstvo mornarice više nije bilo u Rue Royale: nedavno je premešteno u bivšu bogosloviju Saint Sulpice. Otišla je da spava, srećna što je mlada, što zna da je lepa, voljena, obožavana..
Ali sada je ovde, probudila se u nepoznatom, očito zatočenica dva čoveka, jedan od njih je rekao. „Vi ste u radioplanu šest, na putu ka planeti Mars, ja sam zapovednik Petnaestorke.“
Ludela je, umirući od očaja i užasa...

Kako bi se mogle opisati uzburkane misli i utisci koje su napale Ksavijerin um? Situacija je bila suviše ozbiljna, daleko od svake imaginacije, tako da je njen razum bio više dezorijentisan nego što su je mučila osećanja – ali starija ćerka admirala Kiserata, mada lepa žena, nasledila je oštar um svog oca: sa snažnom voljom, odagnala je uznemirujuće misli, sećanja u vezi srca i bolno kajanje i čvrsto se prihvati neočekivane i neverovatne trenutne situacije.

„Monsineur,“ rekla je uverljivim glasom, „Želela bih da znam šta moram podneti i izdržati, da li je gotovo sa mojim životom u kojem sam imala sreće... Odgovorite mi, monsineur! Želim da razumem i da dobijem odgovore na svoja pitanja. Očito sam vaš zarobljenik, a zbog čega to ću otkriti kasnije, oteta sam iz svog kreveta, dovučena ovamo nesvesna toga... da li je moj san bio tako jak?“

„Naranžada koju ste popili na kraju večeri imala je snažan narkotik,“ uzvrati Kojnos otvoreno.

„Dobro! Zašto sam oteta?“

Odgovor je bio krut: „Saznaćete kasnije.“
Ksavijer mehanički slegnu ramenima.
„Pogledajte napred,“ nastavi Kojnos. „Ta zvezda koja raste svakog sekunda je planeta Mars...“
„Gde me vodite?“
„Upravo sam vam rekao: na putu smo ka planeti Mars.“
„Ali to je ludo!“ Viknu Ksavijer. „Ja sam žrtva podvale! Čitala sam Flamariona, kao i svi ostali, i znam da mnogo liga deli Zemlju od...“
Kojnos se nasmeja. Prekinuo je mladu ženu.
 „Četrnaest milona liga, tačno, mademoiselle.
( 12 Metrička liga je 4 kilometara, tako da je daljina koju Kojnos navodi 56 miliona kilometara. Mars i Zemlja su na toj blizini kada su u opoziciji. Iako je udaljenost Zemlje od Sunca oko 150 miliona kilometara a Mars na otprilike 228 miliona kilometara. Put od 56 miliona kilometara pri brzini od 300.000 kilometara na sat je tačno 186, 67 sati ili sedam dana, 18 satii 40 minuta. Ali Ha Hire očigledno nije znao da su Mars i Zemlja pokretna tela i da se njihova razdaljina stalno menja i dostiže i 350 milona kilometara kada su sa suprotnih strana Sunca. Tako da ne postoji standardno vreme vreme putovanja i varira puno više nego što je to La Hire shvatao.)

Radioplan na kojem smo mi je vođen neprestanim emitovanjem hercovih talasa, brzinom od 300.000 kilometara na sat. Vreme putovanja između Zemlje i Marsa je usled toga sedam dana, sedam sati i sedam minuta, neki minut više illi manje.U trenutku smo u 48-om satu puta. Ipak je to četiri dana od kada ste oteti iz vaše spavaće sobe.“
„Četiri dana! Spavala sam četiri dana!“
„Da, mademoiselle –jer mi je trebalo dva dana da vas dovedem iz Pariza u centralnu Afriku, gde je smeštena radiostanica koja komunicira sa ostrvom Argira.“13
( 13 Oblast Agira se još uvek pojavljuje na modernim kartama Marsa, gde se konvencionalno koristi latinsko ime, ali se više ne smatra za more. Flamarionove mape se odnose više na imaginarni Mars.)

„Ostvo Argira? Gde je to?“ „Na Marsu.“
Zavlada tišina. Ksavijer ponovo oseti zbrku raštrkanih misli u svom mozgu. Trgnula se, odlučna da krene napred na vreme da shvati ove zbunjujuće činjenice.
„Monsineur,“ počela je, „da li ste...?“ uz početak užasa, šake joj stegnuše rukohvate stolice i celo telo se ukruti. „Upomoć! Upomoć!“ vikala je instiktivno.
Šta je to videla?
Napolju, sa desne strane plamteća masa se kovitlala preko nebesa, uputivši se ka radioplanu nezamislivom brzinom. Ksavijer pomisli da će se sudariti, razbiti, obavijeni vatrenim vihorom.
„Ne brinite, mademoiselle,“ reče Kojnos ljubazno. „To je bolid.“

Proučavao je zapaljenu masu, proračunavao njenu putanju a onda okrete volan, koji izmeni kurs radioplana. Vatreni bolild u trenu prođe u daljinu... i ponovo zavlada mir u međuzvezdanom prostoru.
Ksavijer osta mirna nekoliko minuta, kao da je nesvesna. Onda se postepeno vrati njena snaga i samosvest. Povratila je trag svojih misli, zavladala osećanjima: željna da pokaže da je trijumfovala nad svojim strahom, vratila se pitanju koje je prekinuo prolazak bolida.

„Monsineur,“ rekla je, „jeste li vi taj koji me je oteo?“
„Da, mademoiselle.“
Odgovor je bio iskren, lišen ironije ili grubosti – jednostavno da, kao da odgovara na neko banalno pitanje – ali mlada žena zadrhta i osmotri svog otmičara. Visok i širokih ramena, odavao je utisak velike fizičke snage, dok je njegovo obrijano lice – kvadratna brada, istaknute jagodične kosti, kljunast nos, beznagoveštaja brkova, zapovedničke crne oči – otkrivalo veliku mentalnu energiju. Kojnos je bio naočit, ali je Ksavijer bila užasnuta njime; osetila je jaku i rastuću mržnju ka njemu, u tome nije bilo odvratnosti, više osećanja slična užasu, nadvadajuća odlučnost da ne popusti.
Između zatočenika i otmičara vodila se borba; Ksavijer ga je pažljivo posmatrala.

„Koji god da je motiv vaše otmice, monsineur,“ rekla je kontrolišući bes, „mrzim vas i prezirem.“

Kojnos nije odgovorio.

Mlada žena onda pomisli na svog oca, svoju mlađu sestru Ivon i svog verenika Lea Saint-Claira, čitavo srećno postojanje koje je sada izgubljeno. Budućnost ne nudi ništa.
U njenom srcu i mislima osim užasne pojave: planeta Mars. Ali ne! Ponovo pomisli, to je ludilo. Želela je da se bori protiv stvarnosti, da se probudi iz ove užasne noćne more. Bila je vezana za belu metalnu stolicu, sa kristalnim oklopom, jureći vrtoglavom brzinom kroz međuplanetarni prostor, a crvena zvezda napred postaje sve veća i veća... Bila je to stvarnost od koje ne može pobeći!

Neopisiva muka ščepa joj srce i stisnu grlo; tri duga nervozna šoka prođoše kroz nju, protresavši joj čitavo telo – i ona se onesvesti, dopuštajući da joj lepa glava padne na naslon stolice.
„Alfa,“ reče Kojnos mirno, „daj joj eliksir, tako da spava dok ne sletimo. Hrani je svaka četiri sata sa propisanim inekcijama.“

Čovek sa leve strane se nakloni, otvori kutiju i izvuče malu čuturicu; onda nežno razvoji Ksavijerine usne lopaticom, pusti nekoliko kapi eliksira da padne na njen jezik. Onda uze vatu iz kutije, koju je nakvasio etrom pre nego što energično prebrisa ženino čelo. Uz pomoć šprica, on ubaci nekoliko milimetara druge tečnosti u sterilizovano mesto.
Tri minuta kasnije, sjaj života i zdravlja vrati se u Ksavijerine obraze, a njene lepe usne se otvoriše neznatno da omoguće prolaz nežnom dahu disanja.
I prolaziše sati i dani.
Tri puta je Alfa zamenio gospodara Kojnosa za upravljačkim volanom radioplana šest. Kao način hranjenja oni su jedan drugome davali hipodermičke inekcije svaka četiri sata i dok je jedan ostajao budan, drugi je spavao.
Vođeni Hercovim talasima neprekidno su plovili od radiopokretačke stanice postavljene u centralnoj Africi, radioplan šest je napredovao ka Marsu.14

( 14 Hercovi talasi – odnosno radio talasi – nemaju sposobnost da teku neprekidno sa stanice na Zemlji ka svemirskom brodu jer se Zemlja obrće oko svoje ose; tako tokom polovine dana masa Zemlje prekida signale. Mars takođe rotira oko svoje ose, tako da bi prenos sa stanice na Marsu koji vodi radioplane u suprotnom sneru bio prekinut na sličan način.)

Za njima, u pravoj liniji još 14 radioplana je takođe klizio etrom, i svaki je imao posadu od dva čoveka i mladu uspavanu ženu.
Takve činjenice nadmašuju imaginaciju, i neko bi mogao pomisliti da dolaze iz grozničavog mozga nekog romanopisca – ali ništa nije stvarnije, ništa nije zaista stvarnije, nego te zapanjujuće činjenice. One su započele pre 25 godina posle onoga kada je Hitcaner po sećanju preokrenuo svet naopačke...15
( 15 Hitcaner je čovek adaptiran na to da diše pod vodom, što je centralni motiv romana „Čovek koji je mogao živeti pod vodom“. Značenje termina je zbunjujuće i verovatno vodi poreklo od grčke reči Ichthyander, što znači čovek riba.)

Bežična telegrafija i telefoni, daljinski kontrolisana Gabetova radio-automatska torpeda, uspešno testirana na Seni u Maisons-Laffitte u blizini Pariza, 31 avgusta 1909 godine (16
(16 Ovaj podatak je u originalu bio 1900 godina, ali je Gabet tek 1909 demonstrirao svoj torpile radio‐ automatique.) , bili su samo ceremonija radiotelegrafskih dostignuća, od kojih je DruštvoXV sastavilo radioplan, jedan od najlogičniih primera.
Sa druge strane, niko u civilizovanom svetu nije bio neupoznat sa otkrićima astronoma, sakupljenih i zabeleženih od strane francuskog naučnika Camile Flammariona, koja se odnose na planetu Mars i njihove stanovnike. Čitav svet još uvek je bio uzbuđen zbog Marsoske invazije u kojoj se najviše pretilo Engleskoj, koju je engleski istoričr H. Dž. Vels skrupulozno opisao u knjizi Rat svetova – na osnovu čega je američki astronom W.H. Pikner pokušao, neuspešno, da komunicira sa stanovnicima Marsa uz pomoć optičkog telegrafskog sistema.17
( 17 Vilijam Henri Pikering (1858‐1938) je imao veliku ulogu u stvaranju mita o kanalima na Marsu, njegova opažanja za vreme opozicije 1892 godine su uključivala i termine kao što su „jezera“ i „oblaci“ što je dosta dovelo do hipoteze da je planeta naseljiva i često je citiran od strane Persivala Lovela da na planeti postoji napredna civilizacija. Pikeringove sugestije da bi se međuplanetarni signali mogli razmenjivati optičim telegrafom nisu doveli do nikakvog stvarnog takvog projekta.)

Sada, 25 godina posle gore pomenute godine u ljudskoj istoriji, godine Hitcanera, misteriozno udruženje nepoznato ljudima, Petnaestorka, iskoristilo je posledice istorijskih događanja i gore navdenih nau čnih dostignuća – i kakva god pojava nerealnosti ovde može biti u okolnostima u kojima se iznenada našla, četiri dana posle zagonetne otmice, bez obzira na sve istina je da je zajedno sa 14 drugih mladih žena, Ksavijer je prevežena nedavno – i tajno stvorenim radioplanom kroz međuplanetarni prostor do boravišta tih neverovatnih ali vrlo stvarnih Marsovaca tako detaljno opisanih od strane naučnog istoričara i filozofa H. Dž. Velsa. Taj opis sadrži šta više i primerke marsovske rase sačuvane u alkoholu u Prirodnjačkom muzeju u Londonu.
Kao što je Kojnos rekao Ksavijer, putovanje sa Zemlje na Mars zahtevalo je sedam dana, sedam sati i sedam minuta. Šestog sata, sedmog dana, Kojnos je naredio prestanak korišćenja eleksira i Ksavijer se probudi.
Trebalo je nekoliko minuta da povrati svest o sebi i okruženju. Ovog puta, potpomognuta sećanjem i ponavljanjem identičnih utisaka i osećanja, nije posumnjla u istinitost. Uprkos svojoj žilavosti, užasno je pretrpela odvojenost – zauvek, pomislila je
– od oca, sestre Ivon i svog verenika Lea i svih koje je volela, svih koji su joj pružali radost i sreću na Zemlji.

Sa druge strane, Kojnos i Alfa ostali su neosetljivi, prvi za upravljačkim volanom a drugi sa rukama prekrštenim na grudima, ukrućen kao dobro obučeni sluga. Konačno, potok suza poteče i siroto dete sa instiktivnom voljom ka preživljavanju, kao i svako ljudsko biće, postepeno povrati mentalnu energiju. Što se tiče njene fizičke snage, bila je iznenađena shvativši da je netaknutaa i povećana, nije ništa znala o hipodermi čkim inekcijama Petnaestorke, čudesnoj potpori i snažnom ubrzivaču prirodnog ozdravljenja.
Iako su njene misli bile pune bolnih sećanja i očajničkog kajanja, ali sve jedno smirene, zagospodarila je sobom i osećanjima i odmah pogleda oko sebe.

Možda se digla u balonu dok se sunce rađalo?

Napolju, kao da je bila u gondoli balona koji lebdi na visini od 3000 metara, Ksavijer vide pomi čne vatre na orijentu nepoznatog sveta. Nebo je bilo čisto plavo, bez oblaka. Ispod neba, skoro zbunjena time, protezalo se plavičasto more, usred njega je bila crvenkasta mrlja izbočene zemlje; veliko ostrvo, skoro kružnog oblika. Iznenada, na granici horizonta, jak zrak sinu naviše, onda još jedan, pa još jedan i pojavi se pravi sunčev disk, šaljući vatru po nebu i moru, bojeći predele izolovanog ostrva u jarko crveno, osvetljavajući svet blještavim svetlom.

Ksavijer nije mogla suzbiti uzvik divljena i iznenađenja.
„Za jedan sat, mademoiselle,“ reče glas sa desne strane, „stići ćemo. Sada smo na 3.000 metara iznad planete Mars. Postepeno sam usporio radioplan da bi smo lagano sleteli. Ostrvo koje vidite je ostrvo Agira, koje je Petnaestorka osvojila od Marsovaca. More koje okružuje ostrvo je more Austral. Ako ste čitali knjigu Flamariona koju je on objavio – dao je vrlo netačnu kartu po raspolaganju zemaljskim astronomima.“

Ksavijer zadrhta od emocija. Onda je to istina! Spekulacije kojima su ljudi ponekada podlegali, u sobi njenog oca, napola šaleći se, napola razgovarajući kao naučnici, postale su stvarnost. Uskoro će stupiti na Mars! Ali avaj, da li će to biti u tako bolnim okolnostim, u uslovima otmice koja ju je otrgla od porodice, od jake i nežne ljubavi koju je nosila u srcu?

„Monsineur!!“ promumla. „Monsineur...“ Ne! Mrzela ga je, tog čoveka! Neće razgovarati sa njime.
Kojnos pogleda u mladu ženu i proprati zamračeno napredovanje njenih misli u njenim obrvama i očima. Bila je izenađ ena čudnom nežnošću u glasu kada je rekao: „Mademoiselle, nemojte se buniti protiv ovoga. Za vas počinje nov život – život jakog dominiona u čudesnom svetu, koji ćemo u potpunosti osvojiti, i odakle ćemo voditi borbu kroz svemir sa Zemljom. Vi ćete učestvovati u toj slavi.“

Kako čudan glas, nežan i svečan u isto vreme! Ko je taj čudni čovek onda, ovaj otmičar mlade žene, koji govori o osvajanju planete tako veličanstvenom jednostavnošću?
Uz jednostavnost pomračene potrebe za pobunom ona ipak pokuša da se naruga. „Osvojiti Mars!“ rekla je. „Da li su to Marsovci one iste vrste koji su napali Englesku pre deset godina? U tom slučaju...“
„Mademoiselle,“ Kojnos je mrko prekide, „Marsovsci su užasne kreature, sa inteligencijom puno naprednijom od naše – ali sama invazija o kojoj govorite otkriva nam njihovu snagu, dopušta nam da izdignemo našu inteligenciju i našu nauku na njihov nivo. Pobede neće biti bez užasnih opasnosti za Petnaestorku – opasnosti u kojima ćete često učestvovati – ali znam da imate dovoljno hrabrosti.“

Nije se rugao. Nije rekao ništa više, iako je i dalje slušala, njegov glas bio je tako zvučan od uverenja i unutrašnjeg autoriteta. Kada je primetila da više ne govori ona iznenada nešto pomisli. Zašto ona, Ksavijer, sedi pored tog čoveka?

Tada vide da je odvezana, udovi su joj bili slobodni. Naglo se okrenula da pogleda Kojnosa i reče smirenim glsom: „Zašto ja? Zašto ne neko drugi? Zašto ste oteli mene, Ksavijer de Kiserat, a ne, na primer, neku od mojih prijateljica? Zašto ste mi nametnuli novi život o kome pričate, umesto života koji sam izabrala za sebe u svojoj porodici i sa svojim vrenikom?“

Zaboravila je na čudesno putovanje ka Marsu, tu na dohvat ruke. Ustala je, ljudsko biće ponosno na svoju slobodu i integritet žive duše, dato u skladu sa njenim rođenjem. Pobunila se, kao žena ukradena od čoveka kojeg je volela.
Pre odgovora, Kojnos pogleda ka mladoj ženi. Ah, kako je Ksavije bila lepa! U svoj divoti svojih dvadeset godina, odevena u jednostavno belo tenisko odelo, koje je skinuto, odvedena 21 septembra, i naređeno da obuče večernju haljinu, i koju je bila odevena pre nego što su je oteli, njeno telo bilo je elegantno i jako. Bila je mišićava, srednje visine, brineta, sa lepom kosom, jedva prekrivena belom mantijom. Imala je velike crne oči, pune vatre, lepo oblikovane usne, boje karanfila, dug, fini vrat i kožu izazovne glatkoće...

Kako je lepa bila Ksavijer! Kojnos joj se divio, onda, namršteno, njegove dominantne crne oči se fiksiraše na oči mlade devojke.
„Mademoiselle,“ rekao je, „to što ste vi a ne neko drugi ovde samnom je zato, jer sam vas ja lično zapazio...“

Osetila je kao da se guši. „Vi ste me zapazili?“ dahtala je.

„Da. Prisetite se poslednjeg 14 jula, za vreme vojne parade, američki oficir koji je stajao iza vas na zvaničnoj platformi i koji vam je vratio pozorišni dvogled koji je pao...“

„To ste bili vi? Vi?“ „Bio sam to ja.“

Tišina je bila duga i bremenita. Ksavijer je bila mirna, ipak, vrlo hladno je rekla: „Zaista, prepoznajem vas sada. Jedva da sam vas primetila... Nikada nisam pogledala u vas...“
Kao je divna i gipka žena! Jednostavnom odlukom, predomišljajem u izboru mlade žene za otmicu – obožavanje koje je nalik izjavi ljubavi – Kojnos je predao inicijativu svom protivniku. Ksavijer sada više nije bila mlada žena oteta sa neodređenom svrhom, već žena zbog čije strasti je potakla njegov izbor. Svaka žena koja je voljena, ili jednostavno željena, imala je barijere protiv osoba koji je vole ili žele. Ksavijer shvati svoju nadmoć i zasu svog protivnika rečima: „Ne! Nikada vas nisam pogledala...“ Kojnos je ipak bio snažna osoba kao i Ksavijer. Nasmejao se. „Vidim mademoiselle,“ tiho je rekao, „da imate male teškoće pri disanju. Da bi se vaša pluća postepeno navikla na marsovsku atmosferu otvorio sam brodske prozore, tako da se zemaljski vazduh koji udišemo postepeno zameni marsovskim vazduhom – ali pitate se kako smo mogli disati za vreme putovanja kroz vakuum beskrajnog međuplanetarnog prostora?“

„Ne,“ reče ona kao u snu.
„Okrenite malo glavu – tamo, iza mene, vidite li dva mala uparena aparata? Jedno je apsorber ugljenika, drugo je generator kiseonika. Oni su nam obezbeđ ivali vazduh potreban za disanje i apsorbovali ugljenik koji izdišemo. I pitate se kako smo uspeli izbeći smrtnu hladnoću u čitavom prostoru?“
„Ne,“ rekla je ponovo.
„To je usled toga što pod nogama imamo specijalni elekrični radijator, koji pretvara infizitemalne delove Hercovih talasa koji nas gone, u toplotu.“
Kojnos se nakloni, okrete mali prekidač postavljen na metalnom kanisteru između krila stolice i ustade na noge.
„Onda – primetićete da je razlika u vazduhu puno veća. Utisak teskobe, proći će uskoro, jer je marsovska atmosfera, mada drugačija od zemaljske u nekoliko stavki, skoro identična našoj što ljudima omogućava da dišu ...“ prestao je govoriti, pogledao je u madu ženu i na tren ostao tih – onda, promenivši ton i malo emotivnijim glasom nastavi. „Upravo ste rekli, mademoiselle, da me nikada niste pogledali...“

Zadrhtala je i okrete upitni pogled ka njemu, dok je male plućne poteškoće ostaviše bez daha.

„Naravno,“ nastavi on, „onda se nisam nadao takvoj časti – ali vreme i okolnosti nisu mi odgovarali da to tražim. Ja sam video vas i od tada sam se sasvim odrekao mog zavidnog položaja, radije nego da ga delim sa vama. Nisam to učinio kao stvar izbora, vremena i okolnosti koje su to sprečavale, tako da sam to učinio nasilno – molim vas izvinite mademoiselle i ne osuđujte me za prošlo pre nego što odzvoni buduće...“

Bilo je to savršeno. Ksavijer nije mogla smisliti ništa što bi reka. Ponovo zavlada tišina. Onda malo bledilo uz ogorčenje, baci ja nazad u zbrku misli, ta čudesna kombinacija okolnosti ju je izazvala i ona hladno reče: „Pa, monsineur...!“ sada je ipak bila jaka. Sela je u stolicu i razmislila o novim rečima koje joj je Kojnos izneo – i u dubini duše, tvrdoglavi glas nade u njoj promumla:

Čekaj! Bori se! Nemoj oslabiti! Ta muisteriozna Petnaestorka su ljudi. Postoji još jedan čovek, inteligentan, jak i hrabar. Tvoj verenik da će život za tebe: tvoj otac je moćan i bogat. Oni će te tražiti. Pronaći će tu radiomotivnu stanicu u centralnoj Africi odakle polaze međuplanetarni radioplani – i moći ćeš sasvim da poraziš Kojnosa kao što si nedavno pobedila njegovo srce!

I sa timrečima koje joj odjeknuše u dubini duše, uz hiljadu varijacija, njene oči i misli dopustiše da budu obuzete čudesnim prizorom Marsa predstavljen njenim zemaljskim čulima. Na krako je bila bez daha ali nije osetila bol, a prikaz koji joj se predstavio uskoro je pretvori u neosetljivu na tu neudobnost.

Sunce je sasvim bilo nad horizontom. Škiljeći, Ksavijer je mogla pogledati u njega. Izgledalo je manje nego kada se gleda sa Zemlje. Vazduh je bio neobično proziran, bez oblaka i najmanjeg nagoveštaja magle. More Austra je izgledalo bledo srebrno a ostrvo Agira, nisko i peskovito na obalama, tvoreći veliku mrlju jarkog crvenog, u sredini označeno oblicima terena čiju prirodu mlada žena nije mogla razabrati.

Ipak uskoro, nisu bili na više od pet ili šest metara mad tlom, ateriranje radioplana bilo je vrlo lagano. Kojnos neznatno zakrenu volan, radioplan skrenu i Ksavijer vide da su neravnosti na terenu ništa drugo do neka vrsta logora napravljenog tačno usred ostrva, u centru gde su bile nagomilane građ evine. Ostalo crvenila ostrva poticalo je od fantastične vegetacije nepoznate prirode.

Pet minuta kasnije, bez trzaja ili drhtaja, radioplan slete na veliku terasu jedne od građevina.
Alfa pritisnu prekidač; skoro nevidljiva vrata se otvoriše u kristalnom oklopu, skoro u istom nivou sa terasom. Kojnos usta na noge. Jedan korak dovede ga napolje. Pružio je levu ruku ka Ksavijer rekvši: „Dobrodošli na Mars, mademoiselle!“

Srce joj je tuklo od hiljadu suprostavljenih emocija. Ksavijer neodlučno stavi desnu ruku na Kojnosovu i iskoči na terasu. Pritisak u njenim plućima je prestao. Osetila se lako kao vilin konjic. Načinila je mali skok da izađe iz radiopana i on bi je odveo puno dalje da je Kojnos ne zadrža. Bila je zbunjena. On se nasmeja.

„Naučićete se na lakoću svog tela i na čudesnu sposobnost kretanja,“ rekao je. „Izvinite što spominjem tela u moje reči, ali morate znati da na Marsu, teži samo trećinu od onoga na Zemlji. Snaga mišića koju ulažete u svaki pokret je usled toga tri puta aktivnija. Jednostavan skok može vas odneti tri puta dalje, i mogli biste da skočite uvis nekoliko metara bez napora – ali uskoro će vam biti poznate sve te anomallije...“

Zastao je. Ksavijer više nije slušala, jer je prizor joj se nudio istovremeno bio iznenađujući, utešan i bolan.
Druge terasaste građevine okruživale su onu gde su sleteli a na svaku od ostalih terasa Ksavijer vide da se spušta radioplan, svaki sa kristalnim oklopom flankiran krilima, sačinjen od duge šasije produžen metalnim žicama. Svaki oklop je osim toga bio opremljen kratkim jarbolom povezanim za krila uz pomoć potpora, slično sačinjenim od metalnih žica.

Ksavijer izbroja 14 radioplana – i iz svakog je u sledu videla kako izlaze dva čoveka i svi su vodili odlučne mlade žene, pridržavali teturave mlade žene, ili su nosili žene koje su se onesvestile.
„Ah,“ kriknula je. „Znači, nisam sama!“I odmah pruži ruku. „Ivon, Ivon!“ Upravo je prepoznala jednu od onesvešćenih žena kao svoju sestru Ivon. Bila je na
susednoj terasi, odvojen od one na koju su on i Kojnos sleteli samo širinom ulice. Ksavijer je želela da skoči napred ali je Kojnos zadrža.
„Mademoiselle,“ rekao je, „vaša sestra biće vam u rukama za nekoliko minuta.“ U tom tenutku Ivon i njena dva čuvara nestaše na crvenim stepenicama postvljenim u sredini terase.

„Brzo, brzo, monsineur!“ vikala je Ksavijer, potaknuta kombinacijom instiktivne radosti i bolne zebnje. „Moja sestra se onesvestila, monsineur! Želim odmah da je vidim! Oh, moj Bože – može umreti!“
Iz očiju joj navreše suze. Kojnos je povede. Lako i brzo se popeše uz stepenice, prođoše kroz velike sobe i izađoše na ulicu i odmah uđoše u drugu građevinu... gde Ksavijer vide Ivon kako leži na divanu.
Ksavijer odmah primeti roze boju obraza svoje sestre, uobičajeni mir u njenom položaju i prvilno disanje.
Stojeći pored divana bio je čovek odeven slično Kojnosu. „Mademoiselle,“ rekao je grlenim glasom, „vaša sestra samo spava zbog efekta eliksira. Probudiće se za nekoliko minuta. Možemo li ostaviti ove devojke same na tren, Kojnose?“
„Vrlo rado, Alkeus.“

I kao da se pita da li je ili nije u nekom ludom snu, Ksavijer vide kako joj se dva čoveka učtivo nakloniše, produžavaju gornjim hodnikom, okrećući leđa i odlaze, svaki kroz druga vrta. Pala je na kolena pored pospane sestre i u tišini, u kojoj je mogla čuti dragoceno kucanje njenog srca, dugo je gledala u Ivon, kroz suze koje su joj zamagljivale oči.

SF almanah TERRA No.18 – Maj 2015


Нема коментара:

Постави коментар