04.03.2016.

Herman Broh, odlomci



 



·       U svakom slučaju imam nešto zajedničko sa Kafkom i Muzilom: nijedan od nas trojice nema pravu biografiju; živeli smo i pisali, i to je sve.“


.....i eto, došao je trenutak što ga je tupo polegla životinja-masa i očekivala, kako bi mogla izbaciti svoj poklični urlik, i onda se prolamalo bez stanke i kraja, pobedonosno, potresno, neobuzdano, ulevajući strah, veličanstveno, ponizno, obožavala je samu sebe u osobi Jednoga.

....To je dakle bila ta masa za koju je živio Cezar, za koju je bio stvoren Imperij, za koju je morala biti osvojena Galija, za nju je bilo pobeđeno carstvo Parta, za nju se vojevalo u Germaniji, to je bila masa za koju je stvoren veliki Augustov mir i koja je za to delo mira imala biti dovedena do državne stege, do vere u bogove i do božansko-ljudskoga ćudoređa. I to je bila ta masa bez koje se nije mogla voditi nikakva politika i na koju se morao osloniti i sam August ako se želeo dokazati.


Vergilijeva smrt
_____________________________


Plavi poput čelika i laki, pokretani slabim, jedva primetnim suprotnim vetrom, pohrlili su talasi Jadranskog mora u susret carskom brodovlju kad je ono, držeći se levo od niskih brežuljaka kalabrijske obale koji su se polako primicali, zaplovilo prema luci Brundizijuma, a sad - dok se sunačan, pa ipak slutnjom smrti prožeta samotnost pučine pretvarala u spokojnu radost ljudske delatnosti, dok su valove, blago obasjane blizinom ljudskog živovanja i boravljenja, naseljavali raznoliki brodovi, sad kad su ribarske barke, nošene mrkim jedrima, već svuda napuštale male zaštitne nasipe svih onih mnogobrojnih sela i naseobina duž obale zapljuskivane belom morskom penom, i polazile u večernji ribolov, - more je postalo glatko gotovo kao ogledalo; sedefasto se nad njim rasklopila nebeska školjka, spuštalo se veče, i mogao se osetiti miris drva što sagorevaju u ognjištima kad god bi zvuci života, lupa nekog čekića ili neko dozivanje, doprli otud dovejani strujanjem povetarca.

Virgilijeva smrt

“Država je sama po sebi umetničko delo u rukama onoga koji treba da je izgradi”

 Vergilijeva smrt

___________________________________

"Čas raspevanosti na mestu sklapanja kruga, kad se jedinstvo svetova zaori u jednom poslednjem odisaju svemira..."
Virgilijeva smrt


_____________________________________


''Sve da je rat i bio veliki katalizator u čijem su medijumu svi razvojni procesi dospevali
do eksplozivnog ubrzanja u pravom smislu te reči, sve da se i na sam rat gleda kao na rezultat
katastrofalnog razvoja privrede ili tehnike, a možda čak i naučnog duha, ipak, svi ti fenomeni,
ma kako se oni međusobno razjašnjavali, kauzalno preplitali i čak uzjamno mnogostruko
intenzivirali, samo su ekvivalentne grupe simptoma jednog jedinog logičkog procesa, i to
onog stolećima dugog procesa pri kojemu se postepeno rastakala evropska slika stvorena još u
srednjem veku, procesa u kojem su se jedna za drugom osamostalile sve pojedinačne
vrednosne oblasti, dok je čovek, pometen i rastrzan izmedju svojih rušilačkih i graditeljskih
snaga, napokon postao nesposoban da zaustavi taj konačni rasap starih vrednosti, nemoćan da
obuzda konačni krvavi haos, iako je sve grublje izložen jednom pitanju savesti te, naočigled
strahotama i smrti, stoji sad pred tim pitanjem kao gromom pogodjen : Šta treba činiti ?''


Pesništvo i saznanje, Gradina, Niš. 1979., str. 267.

_____________________________________





"... Prauzrok se iz “konačne” beskonačnosti jednog ipak još antropomorfnog boga izmiče u pravu apstraktnu beskonačnost, nizovi pitanja ne uviru u ideju boga nego stvarno odlaze u beskonačnost (oni, tako reći, ne teže više ka jednoj tački, nego su se paralelizovali), kosmogonija ne počiva više na bogu, nego na večitoj produdživosti pitanja, na svesti da nigde nije data tačka počivanja, ..."

Mesečari; poglavlje: Raspad vrednosti

____________________________

Moj život se mrači za mnom, i ja ne znam da li sam živeo ili su mi to samo pričali, toliko je on već potonuo u dalekim morima.“

„Nesposoban da sam sebe saopšti, nesposoban da razbije svoju samoću, osuđen da ostane glumac sebe samog, zamenik sospstvenog bića – čovek vidi da sve što može saznati od čoveka ostaje puki simbol, simbol neshvatiljivog Ja.“

„Čekanje je kao razapeta bodljikava žica u duši.“

„Možda je izrekao nešto davno zaboravljeno kad je kazao: „Uvek nas neko odgurne od sebe, gospodine Eše.“

„…tada Hajnrih Vendling uze svoju ženu pod ruku, i ona pri tom prvom dodiru tela zatvori oči. Možda je i on sklopio oči, pa nije video ni teško letnje noćno nebo, ni belu prugu druma, koji se pružao pred njima i po čijoj su prašini gazili, možda je svako od njih videlo neki drugi nebeski svod, jer su oboje bili zatvoreni kao i njihove oči, svako u svojoj samoći, a ipak sjedinjeni u prepoznavanju tela, koja se spojiše u konačan poljubac, s licima lišenim koprene, lascivnim u očiglednosti pola, a ipak nevinim u bolu otuđenosti koja nikada ne misli da se okonča i koju nikakava nežnost više ne može ukloniti.“

 

Нема коментара:

Постави коментар