10.03.2016.

Herbert George Wells,odlomci iz Vremenskog stroja



"Umovi svih nas, i dakle fizički svet, bio bi primetno drugačiji ako Wells ne bi nikada postojao",
                                                                                                            Orwel


 U tim je lepim i sitnim ljudima bilo naprotiv nešto što je stvaralo poverenje – bila je to nekakva graciozna nežnost, nekakva detinja ležernost. A osim toga su izgledali tako krhko da sam glatko mogao zamisliti sebe kako ih razbacujem na tucete kao čunjeve… Pokazao sam na Vremenski stroj pa na sebe. Onda sam, ne znajući na trenutak kako da izrazim vreme pokazao na Sunce. Bajkovito lepa spodobica u karirano purpurno – belom ruhu ponovila je moju gestu, pa me iznenadila oponašanjem grmljavine. Na trenutak sam bio zapanjen, iako mi je značenje te geste bilo sasvim jasno. Smesta mi se u glavi stvorilo pitanje: Jesu li ta stvorenja glupava? Teško dete i shvatiti koliko me to pogodilo. Shvatate, uvek sam pretpostavljao da će ljudi iz godine osamsto dve hiljadu i neke biti od nas neverojatno napredniji znanjem, umetničkim sposobnostima, svime. A onda mi je jedan od njih najednom postavio pitanje koje je pokazalo da je na intelektualnom nivou našega petogodišnjeg deteta – upitao me, zapravo, jesam li sa Sunca došao s gromovima i olujom!



Vremenski stroj


Najednom sam opazio da se kružni obris Sunca na zapadu promenio; da se na njegovoj krivulji pojavila konkavnost, udubljenje. Video sam kako se povećava. Možda sam tako čitavu minutu zurio u tu crninu što je puzala preko dana, i tada sam shvatio da je to početak pomrčine. Preko Sunčeve je ploče prelazio ili Mesec ili planet Merkur. Naravno da sam u prvi čas pomislio da je to Mesec, ali me mnogo toga navodi na uverenje da sam zapravo video tranzit nekog unutrašnjeg planeta koji je prošao vrlo blizu Zemlje. Mrak se spuštao naočigled, s istoka je zapuhao studeni vetar u svežim zapusima, a umnožile su se i bele pahulje što su pljuštale s neba. S ruba je mora dolazilo mreškanje i šapat. Zanemarimo li te beživotne zvukove, svet je bio nem. Nem? Teško bi mi bilo preneti vam njegovu tišinu. Svi zvukovi što ih stvara čovek, blejanje ovaca, krikovi ptica, zujanje kukaca, sve to micanje što tvori pozadinu našeg života – sa svim je tim bilo gotovo. A kako se tama produbljivala, lelujave su pahulje postajale sve obilnije, plešući mi pred očima; a i studen je zraka bila baš žestoka. A onda, jedan po jedan, brzo, jedan za drugim, beli su vrhunci dalekih brda nestali u tami. Povetarac je prerastao u zavijanje vetra. Video sam kako mi se crna središnja sena pomrčine u zamahu primiče. U sledećem su se trenutku videle još samo blede zvezde. Sve ostalo je bila tama bez zračka svetlosti. Nebo je bilo apsolutno crno. Na mene se spustila jeza te silne tame. Studen, što me je tukla do srži kostiju, i bol što sam ga osećao pri disanju, nadvladali su moje snage. Stresao sam se i obuzela me smrtna mučnina. A onda se na nebu, poput crveno usijanog lûka, pokazao Sunčev rub. Sišao sam sa stroja da se malo oporavim. Vrtelo mi se u glavi i nisam se bio sposoban suočiti s putom povratka. Dok sam tako stajao, zbunjen i obuzet mučninom, opet sam ugledao ono nešto što se micalo u plićaku – sad više nije moglo biti sumnje da je reč o nečemu što se miče – na pozadini crvene morske vode. Bilo je to nešto okruglo, veliko možda kao nogometna lopta, ili možda malo veće, a iza toga su se vukli pipci; izgledalo je crno, onako na pozadini valnog mlata krvavocrvene vode, i sad je prpošno skakutalo. A onda sam osetio da gubim svest. Ipak me održao jeziv strah da bih mogao ostati ležati tako, bespomoćan u tom dalekom i strašnom sumraku, tako da sam se uspeo uspeti u sedlo.

Vremenski stroj


 Postoji samo jedna razumna i logična stvar koja se može učiniti s doista inferiornom rasom, i to je da se uništi.

 Moderna Utopija

 

Нема коментара:

Постави коментар