03.02.2016.

Šekspirove psovke



Ashley Montagu

Vilijam Šekspir je rođen nekih trideset godina nakon prvih promena koje su dovele do onoga što danas nazivamo Reformacijom. Sredovečni muškarci i žene Šekspirove mladosti pripadali su ranoj kulturi romaničke tradicije i dobar deo njihovih navika i manira obeležavao je to razdoblje. Zaista, dok su istrebljujući požari Reformacije brisali preostale manastire, mnogi poklonici romaničke vere su i dalje postojali, uprkos činjenici da je prisustvo katoličkog sveštenika u Engleskoj smatrano zločinom. Među predreformacijske navike koje su nesmanjenom žestinom nastavljane i u Šekspirovo doba – a dobar primer je pružala i sama kraljica – spadalo je i psovanje. Zemlji nije teško padala atmosfera zaklinjanja. Muškarci i žene su se nosili s psovanjem lako, kao što su lako podnosili težinu svoje garderobe. I pošto bilo šta što su ljudi radili ili govorili, ili što su bili u stanju da rade i govore Šekspiru, izgleda, nije moglo promaći, on je, za razliku od bilo kojeg pisca pre, ali i posle njega, koristio razne oblike psovki i bio je do tančina upoznat s njenim različitim upotrebama.

Preuzeta većinom od starijih muškaraca i žena, psovka iz Šekspirovih komada gotovo u celosti pripada predreformacijskom razdoblju. Što svakako ne znači da su ti oblici proklinjanja zastareli i u Šekspirovo doba. Većina kletvi i jeste pripadala Šekspirovom vremenu – sačinjavale su pomoćno oruđe kraljice, kraljičinog dvora i svetine. I ako su neke od njih ređe korišćene u trenutku kada je Šekspir pisao svoje komade, jer pripadaju romaničkom dobu kada su značile mnogo više onima koji su ih upotrebljavali, one ipak nisu bile toliko zastarele da publika nije mogla da ih razume.
Ovde neće biti navedene sve psovke u njegovim komadima, naprosto zato što su se mnogi isti oblici ponavljali u nekoliko različitih drama.

Kralj Džon (1594)
Kralj Filip: ...Kunem se rukom ovom [By this hand I swear]
Koja vlada zemljom pod ovim podnebljem,
Pravedno poneto oružje ne bacamo (II, 1)

By this hand I swear je bila uobičajena zakletva u srednjem veku. U istom komadu čitamo i čudesan pasaž koji ilustruje funkciju zaklinjanja kao fizičke kazne:

Kralj Džon II, 1 (1594)
Filip Kopilan: ...Govor mu je paljba topova, dim, plotuni;
Po ušima nas tuče; reč mu je jača
Od francuske pesnice. Neba mi,
Izdevetan tako ne bejah otkako
Bratovljevog oca nazvao sam tatom.

San letnje noći (1595)
Hermija: O Pakla! – da ti tuđe oko ljubav bira!
San letnje noći je od svih Šekspirovih komada, komedija u kojoj se najmanje kune i upečatljiv je uglavnom zbog izraza O Pakla! Koji se upotrebljava kao ekspletiv.

Komedija pometnji (1591-1592)
Dromio iz Sirakuze: Za ime Boga! [By my troth!] (III, 1)
Dromio iz Efesa: Može i reč k'o motka da se upotrebi;
A reč je samo dah, pa ako ti se tresne u brk, tad neće bar tvoj tur da onesvesne (III, 1)

Ranije u prvom činu, Antifol primećuje: „Stanite, u svom umu, Gospodine“ (I, 2).

Dromio iz Sirakuze: Ne, ona je nešto gore: đavolova mati: a dolazi ovamo u ruhu faćkalice; zato ovakve i govore: „ubio me Bog“, što će reći isto što i „Bog me osudio da budem faćkalica“. Pisano je da se one pojavljuju čoveku u svetlom ruhu lakokrilih anđela; a anđeli su svetlost božanska, a svetlost je od vatre i pali; ergo, laka roba pali. Ne približujte joj se. (IV, 3)

Kao što sam već bio naglasio, ovaj pasaž sadrži prve pisane zapise izraza God damn me. Ovde se damn pojavljuje u igri reči sa dam, drugim rečima, ženka za parenje. U narednoj sceni je u vidu vriska, Dromiu upućen izraz whoreson.
Antifol iz Efesa: Ti pasji sine, huljo bez truni osećanja. (IV, 4)

Whoreson nije bio uobičajeni srednjovekovni uvredljivi epitet, i izgleda da je postao popularan tek u ranom šesnaestom veku. Reč whore je u srednjem veku obično korišćena ne bi li opisala prostitutku. Danas je izgovara onaj koji nije vaspitan, a da ni naziv prostitutka nije ništa manje uvredljiv. U elizabetansko vreme je pasji sin – drugim rečima, sin raspusne ženke niskog morala – kao epitet mogao da se pronađe u delima gotovo svih elizabetanskih dramatruga. Upravo u narednom Šekspirovom komadu, postoji lep primer upotrebe reči whore.

Tit Andronik (1591-1592)
Aron (dadilji): Do vraga bludnice... (IV, 2)
Stih je interesantan najpre zbog prisustva ekspletiva ‘Zounds, iskrivljenog skraćenja zakletve God’s wounds. Postoji predanje da je prvi klevetnik koji je koristio ovu zakletvu bio Ser Džon Perot (1572? – 1592), rođeni sin Henrija VIII; ali kao što ćemo videti, ona je upotrebljavana mnogo pre Perotovog vremena, u čuvenoj srednjovekovnoj kletvi By Cokke‘s wounds, kao i u ovom i drugom obliku u komadu Prostaci (1510):
Božje rane, ko li ti dade taj savet? (189)

God’s wounds je bila omiljena kletva kraljice Elizabete, i kaže se da je njen iskrivljen oblik ‘Zounds najverovatnije potekao od dama iz njene pratnje, koje su ga takođe koristile u obliku zooterkins.
U sledećem pasažu, damned se koristi kao proklinjanje u svom savremenom obliku:
Tit: I zavaraj svoju tugu dokle nebo
Kletog vinovnika tog dela ne otkrije.

Iako je ovo najranija zabeleška upotrebe reči u tom značenju, nema sumnje da je ona odavno korišćena i pre Šekspira.
Mladi Lucije, u trenutku kada napušta Arona i saučesnike zavere, kaže:
A sad vas ostavljam –
(za sebe)
Krvave nitkove. (IV, 2)

O reči bloody se nadugo raspravljalo u Trinaestom poglavlju ove knjige. Ovde bismo mogli primetiti da je kod Šekspira često teško odrediti da li se reč koristi u svom doslovnom značenju ili u prekornom kolokvijalnom smislu. Na mnogo mesta je sasvim jasno da je on koristi u doslovnom značenju kao i kada u Titu Androniku Marko Andronik izjavljuje:
Šta, šta! Pohotljivi su sinovi Tamore
Vinovnici ovog krvavog, gnusnog dela [bloody deed]? (IV, 1)

Na mnogim drugim mestima, Šekspir bi se mogao tumačiti da upotrebljava reč u doslovnom kao i u kolokvijalnom značenju, a primer je i Bardolf iz Henrija IV (1598) kada kaže:
Lord Bardof: Jer u stvari tako krvavoj k’o ova
Pretpostavke, nade i verovatnoću
Pomoći ne treba u obzir uzeti. (2. deo, I, 3)

Izgleda da je Šekspir upotrebio bloody u dvostrukom značenju kao i u slučaju Mladog Lucija i „krvavih nitkova“. Jedini naizgled odlučan Šekspirov izbor upotrebe reči u kolokvijalnom značenju, bio bi u Henriju V (1599), Fluelin kaže:
Grizi, molim te; praziluk je dobar za tvoju
Sirovu ranu i tvoju prokletu razmetljivost. (V, 1)

Mada je i tu sumnjiva stvar. Kada u četvrtom činu Tita Andronika klovn izjavljuje By’r lady, izraz u svakom slučaj ne predstavlja neki arhaizam, jer je naveliko korišćen – u najmanju ruku od strane dramatičara – tokom prve polovine sedamnaestog veka. Svakako nije zastareo sve do kraja osamnaestog veka, a čak je, tu i tamo u malim selima i zaseocima, korišćen i u devetnaestom veku.
Razmena između Lucija i Arona, u kojoj Šekspir otkriva tako oštre uvide povezane s psihologijom vere, odavno je već bila navođena, ali vredelo bi ponovo je citirati.

Lucije: Kome da se kunem? Ako ne veruješ ni u jednog boga,
što tražiš zakletvu?
Aron: Ako ne verujem? Zbilja ne verujem;
Ali zato što znam da si pobožan,
Da imaš ono što zovu savešću,
I što sam video da pažljivo vršiš
Obrede verske i sve običaje –
Tražim ti zakletvu. Jer zato što znam
Da budala smatra za boga svoj štap
I drži zakletvu tome bogu datu,
Tražim da se njime i kune. Stoga ćeš
Zakleti se onim bogom, ma ko bio,
Koga obožavaš i poštuješ ti... (V, 1)

Nenagrađeni ljubavni trud (1594)
Biron: To vam se zakleh već, moj kralju, ja (I, 1)
U ovom stihu, Šekspir priziva Besedu na gori, u kojoj Hrist kaže: „Ne kuni se krivo... Dakle, nek bude riječ vaša: da, da, ne, ne... (Matej, 5, 33-37)
Longavil: Zakleste se s nama... [Marry that did I.] (I, 1)

Marry, kao što smo već videli, predstavlja popularnu verziju Mary. U svojim različitim oblicima ovaj ekspletiv se često pojavljuje u Šekspirovim tekstovima.
Tikva: ... Ama de;
Imaš ti to u malom prstu, da čuknem, štono se kaže. (V, 1)

Izraz „ama de“, podseća na primedbu iz đačkog zadatka o Šekspiru. „Šekspir je bio“, napisao bi đak, „fin čovek koji je često govorio ‘ama de’, ali je bio previše dobro vaspitan da bi tu rečenicu i završio“. „Ama de“ je naravno savršeno nevina izjava, iako je vrlo često kombinovana s rečenicama koje su bile daleko od bilo kakve naivnosti, kao što je slučaj u Tikvinom primeru.

Tikva se kune i „Duše mi“ i „Vraški vešto“ (IV, 1)
Biron se kune ekspeltivnom „nebesa“ (IV, 3), dok se kralj mlako kune sa „sveti Kupidone“.
Kralj: U ime svetog Kupidona dakle! Na bojište, vojnici! (IV, 3)
Ukroćena zloća (1596)
Gremio: „Ay, by gogs-wouns“, rekao je on... (III, 2)

Ovo je, kao što smo videli, iskrivljen oblik God’s wounds, prava prereformacijska verzija, kao i kada Petručo kaže „O dragi bože“ (IV, 1), Hortenzijo: „Gospode bože“ (IV, 3), drugim rečima, „Bože budi milostiv“.

Henri VI (1590-1592)
U ovom komadu, gde se najviše proklinje, Erl of Safoka iznosi duboki monolog o proklinjanju:
Kuga ih snašla! Zašto da ih kunem?
Kada bi kletve smrt donosile
K’o ječanje mandragorino, ja bih
Smislio reči čemerne i britke
Opore, zle i užasne za uhom
Da ih kroz zube sikćem stisnute,
Prožete takvom mržnjom ubitačnom
Kakve je kadra zavist koščata
U gnusnoj svojoj pećini da nađe.
Moj jezik bi se zaplit’o od mojih
Žestokih reči; oči bi mi iskrile
Vrcale kao kremen pod ocilom;
Moja bi kosa kao u ludaka
Nakostrešena bila; doista,
Izgledalo bi da moj svaki zglob
Proklinje i da anatemiše:
Pa i sad srce bremenito
Prepući će mi ako ih ne kunem.
Dabogda otrov pili! Crna žuč
Bila im hrana najukusnija!
Najslađi hlad pod čempresom našli!
Gledali samo pogubne aždaje
Ne osetili dodir nežniji
No što je oštri ujed škorpije!
Nek’ muzika im bude užasna
K’o što je zmijsko šistanje, uz pratnju
Jejina koje huču zlokobno!
Nek’ sve strahote pakla mračnoga... (II deo, III, 2)

U ovom komadu je izraz For God’s sake korišćen u njegovom današnjem značenju.
Gloster: Tako vam boga, sklonite odavde
Тu zasužnjenu zvocaru... (III deo, V, 5)

Kraljica Margareta se izražava na način koji bi mogao biti jednako doslovan kao i kolokvijalan:
Nitkovi! Krvavi kanibali! Kasapi! (III deo, V, 5)
Vesele žene Vinzdorske (1599-1600)

Falstaf (opominjući Pistola):
... a ti nikogoviću, ti bi da prikriješ tvoje dronjke,
tvoje mačje oči, tvoj krčmarski rečnik (red-lattice phrases), i tvoje
bezobrazne psovke pod okrilje časti! (II, 2)

Izraz „red-lattice phrases“ se odnosi na govor čiji stil je specifičan za krčme niže klase, upečatljive po svojim crvenim rešetkama na ulazu.
U trećoj sceni ovog čina, Francuz, Doktor Kajus, psuje: By gar! Gar je naravno iskrivljen oblik od Boga (God), koji je svojstven „Doktor Kajusovom piskavom engleskom“, kako je to Makoli (Macaulay) primetio.

Hamlet (1601-1602)
Hamlet zaklinje Nebo i zemlju! (I, 2) i Svetog Patrika (I, 5). Isto tako proklinje ’Sblood (II, 2) i ’Swounds, jedno i drugo skraćenice za Good’s blood i Good’s wounds. Polonije se zaklinje „Za boga svoga“ (II, 2), dok druga budala izjavljuje: „Vala, sada mogu da kažem! (Mass, I cannot tell) (V, 1). Nakon toga se Hamlet prepušta monologu koji nam ukazuje na nešto što govori o razlozima osobe koja se zaklinje:
Hamlet: ... O osveto!
Ali, da mene magarca! I jeste
Junaštvo, zbilja, veliko da ja,
Sin voljenoga oca ubijenog,
Ja, kog i zemlja a i pakao
Podbadaju na osvetu, da ja,
Oduške srcu dajem rečima
k’o drolja kakva, da se psovkama
i grdnjom služim k’o sudopera,
k’o uličarka! (II, 2)

Konačno, navedimo i Ofelijin monolog:
Ofelija: Zacelo, ah (Indeed, la)! Zašto bih se klela, završiću.
Vaj! To je stidnom svetoga mi spasa! (By Gis, and by Saint Charity)
Ali mladići to čine
Kad im se ode. O (By cock)! Neka sramota
Na glave padne njine!
„Obeća da me uzmeš – reče ona –
Kad me obarati pođe.
I bih te, sunca mi, uz’o – reče on –
Da k meni u postelju ne dođe. (V, 5)

La je skraćeni oblik od Lord. By Gis je By Jesus. By Saint Charity—u srednjem veku je Charity greškom smatrana kao svetitelj. By cock, je naravno, By God.

Ričard II (1592)
Jedini izraz, vredan pominjana u naše svrhe, u ovom komadu je Ričardova izjava: „Gnevom zapaljeni vitezovi“ (I, 1).

Ričard III (1593)
Ričmond: Gospodu čast i slava! Slava vašem
Oružju, pobednički prijatelji.
Izvojštili smo ovaj dan, i onaj
Krvavi pas je glavom platio. (V, 4)

Bloody se ovde upotrebljava u oba značenja.
Sve je dobro što se dobro svrši (1597)

Prvi vlastelinčić: To vam je mehur (pox) od sapunice, života mi mog! (III, 6)
Pox se ovde odnosi na sifilis, za koji se kaže da su ga u Evropu preko Haitija uneli mornari koji su se vratili s Kolumbovom prvom ekspedicijom, 1492. godine. Ova bolest je, međutim, bila poznata u Evropi i dva veka pre toga , ali izgleda da je poharala Evropu tokom šesnaestog veka. Reč pox se za sifilis upotrebljava, kako se čini, 1503, kada se opisuje kao „French pox“ .

Kralj Henri IV (1597)
Ovo je komad u kojem postoji niz varijacija klevetanja i psovki i nekoliko likova ponavljaju svoje omiljene kletve. Falstafova je svakako Zounds!, dok Gospođa žurka neprestano govori O Jesu, dok je specijalnost Dolisekadaše sklapanje stihova.
Princ: Šta, dođavola (what a pox have I to do),
ja imam s krčmaricom? (I deo, I, 2)

What a pox svakako nije originalan Šekspirov izraz, i u ovom obliku postoji verovatno više od pola veka, iako ovaj zapis čuvene kletve spada u najranije.
Falstaf: ... Prokleta mandragoro (...Thou whoreson mandrake) (II deo, I, 2)
Falstaf ovde upotrebljava „mandrake“ kao posprdni izraz zbog sličnosti u izgovoru, između korena mandragore i diminutiva imenice man „mannikin“.

Falstaf: Otišao u pakao, kao ona izelica! I
Neka da bog, da mu jezik gore gòri od njegovog!
Prokleti Ahitofel: pokvareni, da, da, vaistinu
lupež! Prevario je gospodina lažnim nadama, a sad traži jemstvo!
Prokleti ošišanci... (The whoreson smooth-pates) (II deo, I, 2)

U sledećem primeru se whoreson koristi kao prosto naglašavanje.
Falstaf: Čujem i to da je njegova visost opet
dobila napad stare, proklete paralize (whoreson apoplexy)
Vrhovni sudija: Pa neka joj bog pomogne! Molim vas da govorim s vama.
Falstaf: Ta paraliza je kako je shvatam, neka vrsta letargije,
vaše lordstvo, neka vrsta uspavanosti u krvi,
prokleto bridenje. (whoreson tingling) (II deo, I, 2)
Falstaf: ... ne mogu da nađem leka protiv ove sušice novčanika.
... neka vrenga nosi kostobolju (a pox to my gout) ili kostobolja vrengu
Jer mi ili jedno ili drugo muči palac na nozi. (II deo, I, 2)
Krčmarica: Podli nevaljalče (thou bastardly rogue) ... lupežu ličinaru! (II deo, II, 1)
Nazivati nekoga „kopilanu“ ili kroz prilog „kopilanski podli tipe“, najverovatnije je predstavljalo staru uvredu Šekspirovog vremena, iako su neki primeri upotrebe te reči uočljivi i pre šesnaestog veka. Tada je bilo uobičajeno pravilo koristiti priloge uz nastavak –ly koji se vremenom postepeno izostavlja.

Pozabavimo se sada egzibicijama Dolisekadaše. Oni koji su noću šetali do starog Kluba 43 u Gerard ulici, ili, još bolje, do 1917 godine, istom ulicom sve do Šefsberi avenije, svojevremeno su nesumnjivo primetili slične egzibicije iz uzavrelih usta dama koje u petparačkim spavaćicama nude svoje usluge u toj zoni. Ali, vratimo se gospođici Doroti.

Dolisekadaša: Na mene ćeš ispaliti! Prezirem te, krastonjo. Šta! Ti bedni,
Niski i nevaljali podvaljivaču, koji nemaš ni košulje na sebi!
Odlazi, buđavi lupežu, odlazi! Ja sam zalogaj za tvog gospodara?
Pištolj: Znam ja tebe, gospođo Doli.
Doli: Odlazi, lupeška secikeso, prljavi džeparoše,
Odlazi! Ovoga mi vina, sjuriću ti nož u ta šugava
usta ako budeš izigravao drskog drumskog razbojnika
prema meni. Odlazi, zapenušani nevaljalče! Ti, dosadni
komedijašu, sa sabljom s branikom (you basket-hilt stale juggler)
ti! Otkad ste vi to, molim vas, gospodine, postali vojnik i dobili
ta dva širita na ramenu? Eh? (II deo, II, 4)

Od svih kletvi u ovom pasažu, ako i postoji jedan koji je originalno Šekspirov, svakako bi to bio you basket-hilt stale juggler, koji, ako se prevede na savremeni engleski znači „ofucani komedijašu koji se služi trikovima sa sabljom“. Ako je Šekspir, kojim slučajem, i izmislio psovku, on je svakako pratio njene već postojeće oblike u narodu.

Henri V (1599)
Vrhovni zapovednik: Dieu de batailles!... (III, 5)
Kralj Henri V se takođe zaklinje ovom kletvom, O God of battles (IV, 1). Zapovednik se kune i u đavola, O diable (IV, 5), dok se Dofen zaklinje sa By faith and honour (III, 5), Mort de ma vie (IV, 5), a Katarina uzdiše O bon Dieu (V, 2).

Fluelin, koji ne govori tako tečno engleski jezik, ipak vešto i sočno može na njemu psovati, kada prisustvuje sledećoj sceni.
Fluelin: ... nevaljali, šugavi (scabby), prosjački, vašljivi, hvalisavi nitkov...
...Bog te blagoslovio (God pless you), drevni Pištolje! Ti šugavi, vašljivi, nitkove, Bog te blagoslovio (God pless you)...
Praziluk je dobar za tvoju sirovu ranu i tvoju prokletu razmetljivost
(green wound and your ploody coxcomb). (V, 1)

Trebalo bi samo da primetimo da su u ovom slučaju pridevi korišćeni na isti način na koji se danas koriste psovke.

Romeo i Julija (1595)
Dadilja: Ama, tako mi nevinosti (maidenhead) moje... (I, 3)
Himen (maidenhead), oduvek je vrednovan kao simbol nevinosti, te otuda i potiče njegova upotreba kao ekspletiva. By my maidenhead je veoma stara zakletva koja postoji još od devetog veka, ako ne i ranije.
Monah Lorenco: O, sveti Franjo! ... Sveta Marijo! (II, 3)
Naravno, misli se na svetog Franju asiškog i na Devicu Mariju.
Monah Lorenco: ...Božja je volja... (III, 3)
Kapulet: Nafore mi božje! (God’ bread) (III, 5)
God’ bread se naravno odnosi na Hristovo telo.
Mnogo vike ni oko čega (1598-1599)

Tu imamo veoma lep primer prefinjenog zaklinjanja:
Benedeto [obraćujući se Klaudiju]:
... Imao je naviku da se izražava jednostavno
i osmišljeno, kao svaki čestiti čovek i vojnik,
a sad nešto vaja i cifra svoje reči.
Govor mu je kao nekakav mnogo fantastičan banket,
prepun svakojakih čudnovatih jela. (II, 3)

Pod vajanjem i cifranjem reči, Šekspir u ovom pasažu misli na Benedeta koji govori da je Klaudije počeo da priča na euphuistical način.

Benedeto: Tako mi moga mača, ti me voliš, Beatriče! (IV, 1)
„Tako mi moga mača“ je jedna rana pred-reformatorska zakletva koja potiče od običaja zaklinjanja nekoga nad mačem. By my halidome je drugi oblik iste zakletve. Ovaj proces zaklinjanja nad mačem, zaslužuje nekoliko reči. Polupaganskog, poluvarvarskog porekla, ovaj ritual se polako ali sigurno širio hrišćanskom Evropom. Julijan Šarman (Julian Sharman) pretpostavlja da se to zaklinjanje pojavilo na sličan način kao što je sledeći. U stravi od izdvojene smrti, lišen bilo kakvog spoljnjeg sredstva verovanja, pogođeni ratnik je pronalazio pred svojim očima utehu u podizanju drške svog isukanog mača. Nad umirućim vojnikom je zašiljena i olovom obrađena oštrica bacala senku krsta, i u ovom surovom znamenju, jadne uzavrele usne su mogle da utisnu poslednje reči pokajanja. Mač je postao obrnuti simbol koji je odgovarao napuštanju nade u božansko iskupljenje i posredovanje. Ta toliko moćna zamisao je zarobila imaginaciju i nije mogla da je napusti čak ni u sigurnim vremenima koja bi usledila nakon vladavine krvoprolića i opasnosti .

Kako god bilo, izvesno je da se mač povezivao sa čašću—najpre stoga što se radilo o jedinom oružju kojim se običan čovek, jednako kao i vojnik, mogao služiti i svetiti se. Nad drškom mača se mogao zaklinjati pretendent na presto, i taj običaj je trajao u portretima Šekspirovog doba kada su se majstori mačevanja, vežbajući svoj poziv u Bir-gardenu, obavezivali da časno služe polažući zakletvu nad drškom svoga mača. U Britiš muzeju postoji rukopis koji, pored ostalih stvari, ostavlja dokaz o ovoj zakletvi, rečima koje slede: „Prvo ćeš se zakleti Bogom i Svetim duhom za pomoć, i vascelim hrišćanskim carstvom koje ti je Bog podario na izvornom kamenu, i krstom tog mača, koji za tebe predstavlja najbolnije smrtne patnje našeg Spasitelja“...

U predanjima Danske, zakletva nad drškom mača sačuvala je duh duboke svetosti. Šekspir je to verovatno dobro znao, jer Hamlet zaklinje Horacija „ne govori nikad o onome što si video, zakuni se nad mačem“ (I, 5).
U komadu Mnogo vike ni oko čega, Dogberi se zaklinje „Bog mi je život“ (IV, 2), dok Don Pedro uzvikuje „Tako mi duše“ (V,1), „Tako mi svetlosti“ (V, 1).

Julije Cezar (1599)
U ovom komadu nema ni jedne psovke i zaklinjanja.

Troil i Kresida (1602)
Pandar: ... Božjim kapcima, čini dobrim nečije srce (I, 2)
By God’s lid, odnosno God’s eyelid, predstavlja ranu srednjovekovnu zakletvu. Prva scena drugog čina, ovoga komada, otvara se sa predivnim nadmetanjem u proklinjanju između Ajanta i Tersita.
Ajant: Zar ti sine kurjačice, ne čuješ... (Thou bitch-wolf’s son...
Ovo je preteča modernog američkog izraza, son of a bitch.

Tersit: Grčka je kuga umorila meleze, gospodaru volovskog mozga!
Ajant: Progovori jednom, ubuđali kvašče, ili ću te celog izmesiti s testom...
Tersit: Voleo bih da te svrbi od glave do pete, pa da te ja češem; pretvorio bih te u najodvratniju krastu u Grčkoj...
Ajant: Valjušku jedan! (cobloaf)... kučkin izrode!
Cobloaf je hlepčić, valjušak okruglog oblika. Jedinstven je ovde kao ekspeltiv.
I tako u dobroj razmeni udaraca i reči, sa udarcima i s rečima, nastavlja se naredni pasaž:

Tersit: Kako je Tersite? Šta, izgubljen u lavirintu svoga besa?
Dokle će taj slon Ajant da sprovodi svoje? Tuče me a ja ga grdim: čudna mi zadovoljenja. Voleo bih da je obratno: da ja njega tučem, a on da grdi mene. Tako mi boga, naučiću da prizivam đavola, jer sam rešio da vidim neki rezultat od mojih zlobnih proklinjanja... (II, 3)

U ovom govoru Tersit prepoznaje preovladavajuće uvredljivu funkciju zaklinjanja i želi da dvoboj bude stvarni. Izvlačeći se iz lavirinta svog besa, priziva ’Sfoot—by God’s foot—„da nauči da kune i priziva đavola“; drugim rečima, da uvošti konačne predstave koje bi odgovarale njegovom pljuvačkom zanosu. Mali znank u tom pravcu je živopisna psovka koju potov izgovara: „spaljeni đavo ga odneo“.
U istoj sceni Hektor se kune u sve žive bogove.
Mera za meru (1604)
Ovde nailazilo na dva divna poetska stiha, koje izgovara Anđelo, a koje savršeno izražavaju hrišćanski pogled na ponašanje klevetnika.

Anđelo: Drzniku onom što s niskom strašću
Utiskuje lik Božji u novac
Krivotvoreni: jer svi krivotvornici
S lakoćom istom pravi život nište... (II, 4)

Kralj Lir (1605)
Ti, kurvin sine (Thou whoreson zed) (II, 2)
Drugim rečima, „ti kurvino seme“ (seed).
Zanimljiva je razmena izmežu Lira i Kenta.
Lir: Jupiterom se ne kunem...
Kent: Junonom se kunem, ja... (II, 4)

Lir proklinje svoju ćerku, onu istu—za koju kaže—da
Mračno me je gledala;
Jezikom svojim me je poput zmije
U samo srce ujela – Nek’ sva se
Nebeska zajažena osveta
Sruči na njenu glavu nezahvalnu!
Zarazni dasi, vi joj mlade kosti
Osakatite!...
Vi hitre munje, plam oslepljujući
U prezrive joj oči hitnite!
Okružite lepotu njenu, pare
Što moćno sunce ih isisava
Iz močvara, na nju se sručite
I gordost njenu utamanite! (II, 4)

Edgar se, prerušen u ludaka, prepušta sledećem govoru:
Edgar: Čuvaj se nečastivog. Slušaj roditelje;
Pošteno drži reč; ne psuj; ne kurvaj se sa
Ženom koja se obrekla drugome; nemoj mekušno
Srce da navodiš na sujetno gizdanje – Tomu je zima.
Ludak može da ponudi ovakvo upozorenje!

U istoj sceni Edgar nastavlja da govori o „poslušnom i uslužnom, ponosnom u srcu i umu čoveku“ koji „proklinje toliko kletvi koliko izgovori reči, i razbija ih u medeno nebesko lice“.
Makbet (1606)
Makbet (obraća se sluzi):
U čađ te đavo tutnuo dabogda, tikvane s licem skorupovim!...
Ištipaj lice, pa crvenilom
Prevuci strah svoj. Kakvi, blesane,
Vojnici? Smrt ti dušu ponela!
Tvoji k’o krpa bledi obrazi
Podbadaju mi strah! Vojnici? Kakvi? (V, 3)
Otkrivamo odjek ovakvog govora u dvadesetovekovnom govoru jednog narednika, koji ga zaključuje ovim rečima: „Drvene pritke premazane bojom preko vaših sjebanih lica!“
Perikle (1608)
Kerimon: ... O svi svemoćni boogovi! (III, 2)
Antonije i Kleopatra (1607)
Ovde su zakletve prirodno klasičnog repertoara, prigodne vremenu, prostoru i likovima.
Karmijan: O sakloni Izido! (III, 3)
Izida je egipatska boginja, majka Horusa, i mesecom personifikovana, sestra i majka Ozirisa, sunca.
(Sveštenici) su nosili bogate mitre mesečevog oblika,
Ukazujući da je Izis bila njegova nositeljka
Kao što je Oziris označavao sunce. (Spenser, Faerie Queene, 1596)
Skarus: Bogovi i Boginje!
Celokupan njihov sinod! (III, 10)
Ovo bi mogao biti sveobuhvatni ekspeltiv.
Antonije se zaklinje Jovom koji grmi kao munje! I bogovima i đavolima! (III, 13)
Bura (1611)
Sebastijan: Vrenga te ućutkala (a pox o’your throat), ti lajavo, bogohulno, nemilosrdno pseto!
Vođ palube: Radite vi onda.
Antonije: Na vešala pseto! Na vešala, kurvin sine,
drski larmadžijo! Manje se plašimo davljenja od tebe! (I, 1)
Potom sledi čuveni primer kojim se divljak pobunjuje protiv svog gospodara.
Kaliban: Učili ste me govoru, a moja
Korist je od toga što umem da kunem.
Crvena kuga ubila vas sve
Što ste me govoru vašem naučili! (I, 2)
Simbelin (1610)
Kloten: Je li ikada čovek bio tako nesrećan? Da mi kugla bude odbijena kad je dodirnula malu loptu? Bio sam se kladio u sto funti: i još me je taj prokleti blesavko prekorio što psujem: kao da sam ja svoje psovke pozajmio od njega, pa ih ne čogu trošiti kako hoću.
Prvi plemić: Pa šta je tim dobio? Razbili ste mu glavu svojom kuglom.
Drugi plemić (za sebe): Da je njegov mozak kao mozak onoga što mu je razbio glavu, iscurio bi sav.
Kloten: Kad je plemić naklonjen psovanju, nije pristojno da mu neko od prisutnih potkresava psovke, a? (II, 2)
Najgore Klotenove psovke su „prokleti lupež“ i „da istruli kao južnjačka žaba“.
U ovome komadu se Posthum kune u Jova i Jakimo u Jupitera, i kraljica je ganuta te ih brani:
Ja molim vaše veličanstvo da joj ne govori oštro.
Ona je gospođa odveć osetljiva na prekore; za nju
Reči su udarci, a udarci smrt. (III, 5)
„Reči su udarci“. Evo još jednom je prepoznata uvredljiva funkcija psovanja.
Simbelin sama zaklinje Nebesa (IV, 3) dok Imogena kaže Sveta nebesa! (III, 6) i ’Ods pittkins i O bogovi i boginje! (IV, 2). ’Ods pittkins je korumpirani oblik od God’s pity.
Timon Atinjanin (1607)
Flavije: O vi bogovi! (I, 2)
Koriolan (1610)
Valerija: O moja reči... o moja zakletvo... (I, 3)
Treći Rimljanin: O nosila ga čuma! (I, 5)
Koriolan se kune u Jupitera (I, 9) i O Bogovi (IV, 1) kao i Vi Bogovi (V, 3).
Volumnija: O, kad ne bi Bogovi imali drugo šta da rade osim
Da moje kletve ispunjavaju!
Kada bih mogla da ih susrećem barem jednom dnevno, to bi s moga srca svalilo breme preteško. (IV, 2)
Ovde je prepoznata katarzična funkcija psovanja.
Otelo (1611)
Jago: Bože blagoslovi znamenje! (I, 1)
Jago: I Janusa (I, 2)
Otelo: O smrt i svako pakleno prokletstvo (III, 3)
Otelo: O krvi, krvi, krvi! (III, 3)
Otelo: Prokleta da je ta grešna bludnica! O nek’ je kleta! (III, 3)
Bjanka: More, jurio te đavo i njegova mama! (IV, 1)
Henri VIII (1613)
Omiljena kletva Henrija VIII je bila By God’ wounds ali Šekspir čini da se on kune O moj živote (I, 2).
An Bolejn se zaklinje O Božje li volje i O moj zavete i nevinosti (II, 3).
Nakon ovog pregleda majstorstva Šekspirove umetnosti psovanja i proklinjanja, preostaju neke činjenice. Na prvom mestu, čini se da je Šekspir slušao i zapisivao gotovo sve što je bilo u opticaju u njegovo vreme a odnosilo se na psovanje. Na drugom mestu, jasno je da je on temeljno razumeo prirodu psovanja i njegove funkcije. Na trećem mestu, gotovo sve proklinjanje i psovanje, na koje nailazimo u Šekspirovim komadima, suštinski pripada pred-reformacijskom periodu, uz nekoliko njemu savremenih zakletvi i ličnih invencija uvedenih s pravom merom. Pošto svi komadi reflektuju neki raniji period u odnosu na onaj u kojem je pisao, Šekspir nije oklevao da se služi, u njegovo vreme već zastarelim ili uskoro zastarelim, romaničkim zavetima. Publika njegovog vremena je bila sasvim u stanju da ih razume kao i da ne propusti ništa od njihovog značenja.
Sloboda s kojom tako veliki broj Šekspirovih likova psuje, raznovrsnost i živost njegovih zakletvi, nisu proizilazili iz njegove imunosti pred cenzorima koji su gledali predstave, jer ni Šekspir nije mogao da izbegne tešku ruku cenzora svojih kolega pozorišnih pisaca. Proklinjanje i psovanje u Šekspirovim komadima naprosto svedoče koliko je čvrsta bila njegova navika da se igra sa svim klasama engleske publike. Pod zaštitom na koju se srećno odnosi sve ono što potiče od klasika, Šekspirovi komadi su ostajali na sceni dugi niz godina u necenzurisanom obliku. Moderni dramatruzi i dalje imaju problema ukoliko na scenu postavljaju komade s „lošim jezikom“, koji je uporediv s jezikom iz Šekspirovih predstava. Način na koji su govorili njegovi likovi, isti je kao i način govora naroda u njegovo doba. Izvesno je da su se ljudi tada slobodnije i otvorenije zaklinjali i nisu im bile strane kletve ranijih vremena na koje su podsećani. Patvorena i licemerna skromnost naših vremena zabranjuje takvu verodostojnost predstavljanja na sceni—nasleđenu nakon devetnaestog veka kada su vrednosti venule i oprez se toliko razvijao da su se deca rađala ali nikad i začinjala, noge od klavira štitile u pantalonama, samo „udovi“ postojali i kada je svako smatrao da treba da postane čuvar komšijinog morala.

Na osnovu slobode i raskoši zaklinjanja iz Šekspirovih komada, kao i iz drugih izvora, poznata nam je navika rasprostranjenosti psovanja u elizabetanskoj Engleskoj. Nije se radilo o novom procvatu verbalnog proleća elizabetanske renesanse, već nastavak dugotrajne navike. Primetili smo i ranije da je u trinaestom, četrnaestom i petnaestom veku ona bila rasprostranjena u svim slojevima stanovništva, primetili smo, takođe, i one koji su se bunili i vikali protiv takve prakse. S nekim primedbama koje su je pojavile u šesnaestom veku već smo se izborili. Tokom druge polovine šesnaestog veka izgleda da su postojali neki koji su žurili da štampaju svoje prigovore, ali je s razvojem puritanizma bujica, kraćih i dužih štampanih protesta.




prevod sa engleskog Sanja Milutinović Bojanić

izvor

Нема коментара:

Постави коментар