20.02.2016.

Ernest Hamingway





Roman  "Kome zvona zvone" je napisan na osnovu Hemingvejevog iskustva u Španiji tokom rata.
Na obema stranama, napisao je Hemingway, zbivao se pravi karneval, podmetanja i doušništva i pokvarenosti.
Uticaj Španskog građanskog rata još nije izbledeo kada je izbio Drugi svetski rat u septembru 1939. godine. Hemingvej je ovo predvideo u pismu koje je poslao porodici i prijatetjima. Verovao je da ceo svet treba da se pobuni i ustane protiv fašista kao što su Musotini i Hitter. Istorija je kasnije pokazala da je Hemingvej bio u pravu.

"Kad kao dečak odeš u rat, imaš veliku iluziju o besmrtnosti. Uveren si da samo drugi ljudi ginu. Ali, kada te prvi put rane, ta iluzija se istog trenutka raspline i postaneš svestan da se i tebi može dogoditi da stradaš."

ZA KIM ZVONA ZVONE

Ležao je ispružen na šumskom tlu, smeđim od borovih iglica, s bradom na skrštenim rukama, a visoko gore duvao je vetar u vrhovima borova. Planinska padina na kojoj je ležao blago se spuštala ali je dole bila strma i mogao je da vidi tamne prage automobilskog ulja na putu koji je skretao kroz prolaz. Duž puta se nalazio potok, i daleko u dnu prolaza video je strugaru pored potoka i vodu kako pada preko brane, belu u letnjoj sunčevoj svetlosti.
"Je li to strugara!" upita.
"Da."
"Ne sećam je se."
"Sazidana je pošto si ti otišao. Stara strugara je dole neže, daleko ispod prolaza." Razastro je fotografisanu  vojnu kartu na šumsko tle i pažljivo je gledao. Starac je gledao preko njegovog ramena. Starac je bio malen i čvrst u crnoj seljačkoj bluzi i sivim čelično krutim pantalonama i nosio je cipele s džonovima od konopca. Zbog penjanja je teško disao i ruku je stavio na jedan od dva teška sanduka koje su nosili.

"Znači most se ne može videti odavde. "
"Ne može", reče starac.
"Ovo je manje vrletan deo prolaza gde potok blago teče. Tamo niže, gde se put na zaokretu gubi iz vida u drveću, potok odjednom pada i tu je strmi klanac."
"Sećam se."
 "Preko klanca je most."
 "A gde su njihovi položaji!"
 "Jedan položaj im je kod vodenice koju vidiš tamo."
Mladi čovek koji je proučavao teren izvadi dvogled iz džepa svoje izbledele flanelske košulje kaki boje, obrisa stakla maramicom, podesi ih dok mu se iznenada jasno ne pokazaše daske strugare i vide drvenu klupu pored vrata veliku gomilu strugotine koja se dizala iza otvorene šupe gde je stajala mašina za struganje i deo ustave pomoću koje su se prebacivali balvani s planinske padine na drugu obalu potoka. Kroz dvogled potok je izgledao bistar i gladak i, ispod zavojne linije vode koja je padala, vetar je nosio penu s brane.
"Nema straže."
 "Ali dimi se na strugari", reče starac. "I odela vise na konopcu."
"Vidim ih, ali ne vidim nijednog stražara."
"Možda je u hladu", objasni starac. "vrućina je sad tamo. Možda je u senci s onog kraja koji mi nevidimo."
 "Verovatno. Gde je sledeći položaj!"
"Iza mosta. Kod putareve kolibe na petom kilometru od početka prolaza."
 "Koliko vojnika ima tamo!" On pokaza na strugaru.
"Možda četiri i kaplar."
"A dole!"
" Više. Saznaću."
 "A na mostu!"
"Uvek dvojica. Sa svake strane po jedan. Izvestan broj ljudi, koliko ljudi možeš da dobiješ da ti ih dovedem.
"Koliko god želiš."
 "Ovde u brdima. "
"Koliko! "
Ima ih više stotine. Ali su u malim grupama. Koliko ljudi će ti biti potrebno!"
"Obavestiću te kad proučimo most.. "
"Možeš sad da ga proučavaš."
" Ne, sada hoću da odemo gde ćemo sakriti ovaj eksploziv dok mu ne dođe vreme. Hteo bih da ga sakrijemo na vrlo sigurno mesto, da ne bude od mosta udaljeno više od pola sata, ako je moguće."
 "To je prosto", reče starac. "Odande kud mi sad idemo most će se nalaziti dole nizbrdo. Ali sad se stvarno moramo malo penjati da bismo onamo stigli. Jesi li gladan!"
"Da "-odgovori mladi čovek.
"Ali ješćemo kasnije. Kako se ti zoveš! Zaboravio sam."
 Učiini mu se loš znak što je zaboravio.
"Anselmo", reče starac. Zovem se Anselmo iz Barkodeavila sam. Da ti pomognem da ponesem taj paket. "
Mladi čovek,koji je bio visok i mršav s pramenjem od sunca poplavele kose i licem izgorelim od sunca i vetra, koji je nosio od sunca izbledelu planelsku košulju, seljačke pantalone i cipele s džonovima od konopca, nagnu se provuče ruku kroz jedan naramenjak i zabaci teški denjak na rame. Onda provuče drugu ruku kroz drugi naramenjak i smesti težinu denjka na leđa. Košulja mu je još bila mokra na mestu gde se ranije denjak nalazio. 
"Natovarih ga"- reče. Kuda sad idemo!"
"Penjemo se" reče Anselmo.
 Savijajući se pod teretom denjka, znojeći se, penjali su se istrajno kroz borovu šumu koja je po krivala planinsku stranu. Nije bilo nikakvog traga koji bi mladi čovek mogao da primeti, ali oni su se probijali naviše i uz planinu i onda pređoše potočić i starac je istrajno išao napred do ivice stenovitog korita potoka. Bilo je sve strmije i teže za penjanje, dok najzad nije izgledalo da se potok obrušava preko ivice glatkog granitnog grebena koji se dizao iznad njih, i starac pričeka podno grebena da se mladi čovek popne do njega.
"Možeš li!"
 "Mogu"- reče mladi čovek.
On se sav preznojavao i mišići na bedrima su mu se tresli zbog penjanja ovom uzbrdicom.
"Sad me pričekaj ovde. Idem ja napred da ih pripremim. Nećeš valjda da te ucmekaju s tim tvojim stvarima. "
"Ne, ni u šali"-reče mladi čovek. Je li to daleko!"
" Vrlo je blizu. Kako te zovu!"
"Roberto"- odgovori mladi čovek.
On spusti denjak niza se i stavi ga polako između dva kamena pored korita potoka. o
"Onda pričekaj ovde, Roberto, a ja ću se vratiti po tebe. "
 " Nameravaš li ti da ideš tuda dole ka mostu!"
 "Ne. Kad budemo išli ka mostu ići ćemo drugim putem. Kraćim i lakšim. "
 "Ja ne bih hteo da smestim ovaj materijal daleko od mosta. "
" Videćeš. Ako ne budeš zadovoljan mestom stavićemo ga na drugo. "
"Videćemo"-reče mladi čovek.
Sedeo je pored denjka i posmatrao starca kako se penje grebenom. Nije mu bilo teško penjati se, i po načinu na koji je starac nalazio rupe za prihvatanje rukama i ne tražeći ih, mladi čovek je video da se on penjao tuda više puta. Ipak, ma ko da se gore nalazio pazio je mnogo da ne ostavi nikakvog traga. Mladi čovek, koji se zvao Robert Džordan, bio je krajnje zabrinut. Često je bio gladan, ali nije često bio zabrinut jer nije pridavao nikakvog značaja onom što se njemu samom dešavalo i znao je iz iskustva kako je prosto kretati se iza neprijateljskih linija svuda u celoj ovoj zemlji. Bilo je isto toliko prosto kretati se iza njih koliko i proći kroz njih, ako imate dobrog vodiča. Jedino je pridavao važnost onom što može da mu se desi ako ga uhvate. Moraš potpuno da veruješ svetu s kojim radiš, ili da mu uopšte ne veruješ, a ti moraš da se odlučiš u pogledu poverenja. Ali to ga sad nije zabrinjavalo. Bilo je drugih stvari.
Taj Anselmo je bio dobar vodič i izvanredno se kretao po planinama. Robert Džordan je i sam mogao dobro da pešači, ali je znao, idući od jutra za starcem, da ga ovaj svojim hodom može na mrtvo da izmori. Robert Džordan je imao poverenja u tog čočeka,Anselma, dosad, u svemu izuzev u sudu. Još nije imao prilike da proweri njegov sud, a, u svakom slučaju, sud je bila njegova sopstvena odgovornost. Ne, nije on bio zabrinut zbog Anselma, i problem mosta nije bio teži od mnogih drugih problema. On je znao kako se diže u vazduh svaki most koji bi mu čowek spomenuo, i on je digao u vazduh mnogo mostova svih veličyna i konstrukcija. Bilo je u ta dva denjka dovoljno eksploziva i materijala da se taj most digne u vazduh kao što treba, čak i da je dva puta veći no što ga je Anselmo obavestio, pa čak da je veći no što ga se on seća kad je ono prelazio preko njega na putovanju za La Granhu, prilikom izleta koji je napravio peške 1933 godine, ili kakvog mu ga je Golc opisao pretprošle noći u gornjoj sobi u kući izvan Eskorijala.

 'Dići most u vazduh nije ništa'-rekao je Golc, pokazujući olovkom po velikoj mapi.
Svetlost lampe se sjajila na njegovoj izbrijanoj glawi s ožiljcima.
'Razumete?'
'Da, razumem.'
Apsolutno ništa. Samo dići most u vazduh je neuspeh.'
 'Da, druže generale!'
 'Dići most u vazduh u odredženom satu baziranom na vremenu predviđenom za napad jeste ono što treba uraditi. Prirodno, vi to i sami vidite. To vaše je tačno i to treba tako uraditi.'

Golc je gledao u olovku i onda je njome poćeo da lupka po zubima.
Robert Džordan nije ništa rekao.
 ' Razumećete, to vaše je tačno i to treba uraditi '- produžavao je Golc gledajući ga i mašući glavom. Lupkao je sad olovkom po mapi. 'Ja bih tako to uradio. Ali ne možemo. '

 'Zašto, druže generale?'
' Zašto?'- ree Golc ljutito. 'Koliko napada ste videli, i vi me pitate zašto? Ko može da garantuje da se moja naređenja nisu izmenila? Ko može da garantuje da napad nije odložen? Ko može da garantuje da on neće početi šest sati pre nego što treba da počne? Da li je ijedan napad bio kakav je trebalo da bude?'
' Počeće na vreme ako je to vaš napad- re RobertDžordan.
, Nikad to nisu moji napadi' - reče Golc. - Ja ih vršim, ali oni nisu moji. Artiljerija nije moja. Moram joj se podvrgavati. Nikad nisam dobio ono što sam tražio, čak i kad su postojale mogućnosti. Ali to je još najmanje. Ima drugih stvari. Vi znate kakav je taj svet. Nije potrebno ulaziti u sve to.Uvek nešto postoji. Uvek će se neko umešati. Zato sad svakako nastoj da razumeš. '
'Onda kad treba da je most dignut u wazduh?'- upita Robert Džordan. 
'Kad napad počne. Čim napad počne, a ne pre.Tako da nikakwa pojačanja ne dođu tim putem. '
On pokaza olovkom.
 'Ja moram znati da ništa neće doći tim putem. A kada je napad? Kazaću vam. Ali vam dan i sat treba da služe samo kao indikacija verovatnoće. Morate biti spremni do tog vremena. Dići ćete most kad napad počne. Razumete?. ' - pokazivao je olovkom. 'To je jedini put kojim oni mogu dobiti pojačanja. To je jedini put kojim mogu dovući tenkowe ili artileriju, ili čak i krenuti kamionom prema prolazu.'

_______________________________________________

Kome zvona zvone

NIKO NIJE OTOK

"Nijedan čovek nije otok, sasvim sam za sebe; svaki je čovek deo kontinenta, deo Zemlje; ako More odnese grudu zemlje - Evrope je manje, kako da je odnelo kakav rt, posed tvog prijatelja ili tvoj vlastiti, smrt svakog čoveka smanjuje mene, jer sam obuhvaćen u čovečanstvu.
I zato nikad ne pitaj kome zvono zvoni; Tebi zvoni."

 U ovom delu Hemingvej je bio pod očitim uticajem  dela John Donne i Tomas Mertona (Niko nije otok ).

No man is an island, entire of itself every man is a piece of the continent, a part of the main if a clod be washed away by the sea, Europe is the less, as well as if a promontory were, as well as if a manor of thy friends or of thine own were any man's death diminishes me, because I am involved in mankind and therefore never send to know for whom the bell tolls it tolls for thee.

  John Donne

Meditacije XVII
_________________________________________



STARAC I MORE


Bio je to starac što je sam samcit, u malom čunu, ribario u Golfskoj struji a da, eto, za osamdeset i četiri dana, nije ulovio ni jednu jedinu ribu. Prvih četrdeset dana uz njega se nalazio neki mladić. Ali, posle četrdeset jalovih dana, roditelji su rekli svome sinu da je starac sada svakako zauvek salao, što je označavalo nesreću u najteem vidu, i on je na njihovo traženje prešao na drugi čamac koji je u toku prve tri nedelje ulovio bogat plen. Mladiću je bilo žao kad bi video starca kako se svakog dana vraća svojim malim čamcem praznih ruku. I on je silazio svakodnevno da mu pomogne, da iznese užad namotanu u klupčad i kuke za ribe ili harpune, kao i jedro omotano oko jarbola. Jedro beše zakrpljeno džakovima od brašna, i savijeno u balu, pa je izgledalo kao zastava posle beskrajnih poraza.

Starac je bio tanak i suv, s dubokim brazdama na potiljku. Na jagodicama je imao zagasate mrlje kožnog tumora koji izaziva odsjaj sunca sa površine tropskog mora. Mrlje su mu pokrivale dobar deo lica a na rukama su mu se otkrivali duboko urezani ožiljci od neprekidnog izvlačenja konopaca sa teškim ribama. Ali, nijedan od onih ožiljaka ne beše svež. Oni su bili isto toliko stari kao i erozije u kakvoj pustinji bez riba. Na njemu je sve, osim očiju, izgledalo staro, a oči su mu bile boje mora i sijale vedro i nepobedivo.
"Santijago", reče mu mladić kad su se uspeli uz obalu uz koju je pristao čamac. "Sad mogu da ti se vratim. Puno smo zaradili".
Starac je naučio maldića ribolovu, i on ga je voleo.
"Ne", reče starac. "Ti si sad na čamcu koji donosi sreću. Pa, ostani na njemu."
"Ali sećaš li se onih osamdeset sedam dana kada nisi ulovio nijednu ribu, pa smo zatim svakodnevno, čitave tri nedelje lovili velike ribe?"
"Sećam se", reče starac. »Znam da me nisi napustio iako te je nagrizala sumnja."
"Tata je to bezuslovno želeo, a ja sam još mlad te ga moram slušati."
"Znam", reče starac. "To je sasvim prirodno. On nema mnogo vere."
"Nema", reče starac. "Ali mi je imamo, je li?"
"Da", reče mladić. "Da li te smem pozvati na čašu piva na Terasi, a zatim da odnesemo pribor kući?«
"Zašto da ne?" reče starac. "Među ribarima..."

Sedeli su na Terasi i mnogi ribari su peckali starca, ali on se nije ljutio. Nekoliko starijih ribara posmatrali su ga i bili tužni. Ali, oni to nisu pokazivali i govorili su pristojno o morskim strujama i dubinama, i o stalno lepom vremenu, i o tome šta su sve videli. Ribari, koji su toga dana imali dobar lov, već su se vratili s mora, drali svoje tunjeve i prebacivali ih, u celoj dužini preko dve daske na čijim su krajevima po dva čoveka posrtala pod teretom, u riblji magacin gde su čekali na kola ledenjaču koja je trebalo da ih preveze na pijacu u Havani.
Oni, koji su ulovili ajkulu, odnosili bi je u fabriku na suprotnoj strani zaliva, gde joj se vadi jetra, odstranjuju peraja, i koža guli, a meso se čereči i usoljava.Kad se istočni vetar smiri, širi se pristaništem miris iz fabrike za preradu ajkulinog mesa. Ali, danas se on jedva osećao, jer je vetar duvao prema severu a zatim se umirio, i na Terasi je bilo prijatno i sunčano.
"Santjago", reče mladić.
"Da", izusti starac. Držao je čašu u ruci i razmišljao o davno prohujalim godinama.
"Hoćeš li da ti za sutra nabavim sardine?"
"Ne. Idi igraj bezbol. Još sam u stanju da veslam sam, a Rodželjo će izbaciti mrežu."
"Rado bih išao. Ako ne smem da ribarim s tobom, onda da ti se barem u bilo čemu nađem pri ruci."
"Pa, eto, platio si mi pivo", reče starac. "Već si čovek."
"Koliko sam imao godina kada si me poveo na more? "
"Pet, i skoro da nisi poginuo kada sam se nagnuo, prerano,da izvučem ribu, a ona zamalo da razmrska čamac. Sećaš li se toga?"
"Kako da ne! Rep joj je udarao tamo-amo. Sećam se kako se klupa slomila i kako je ječala motka. Sećam se kako si me bacio na pramac gde su leţžala savijena mokra užad i kako se ceo čamac tresao i onog treska kada si nasrnuo maljem na nju, a u ušima mi je zvonilo baš kao kad se stablo obara u gori, a sećam se i slatkog mirisa krvi svuda oko sebe."
"Sećaš li se zaista ili sam ti ja pričao o tome?"
"Sećam se svega od prvog dana kad smo zajednički isplovili."

Starac ga pogleda svojim od sunca potamnjelim i iskrenim očima.

"Da si moj sin, poveo bih te sobom, pa kako bude", reče on. "Ali, ti si sin svoga oca i svoje majke, a nalaziš se u čamcu koji donosi sreću."
"Smem li da se pobrinem za sardine? Znam i gde ću nabaviti četiri mamca."
"Imam ih još od ranog jutra. Usolio sam ih i stavio u sanduče."
"Daj da ti donesem četiri nova."
"Jednog", reče starac.
Nadu i sigurnost nije nikada sasvim gubio. Ali, sada, i nada i sigurnost se nadimahu u njemu kao da ih je vetar uzvitlao.
"Dva", reče mladić.
"Dva", starac pristade. "Nisi ih ukrao?"
"Ne prezam od toga", reče mladić. "Ali ove sam kupio."
"Hvala", reče starac.
Bio je suviše prostodušan da bi se upitao otkad je postao tako skrušen i pokoran. Ali, znao je da je takav postao i bio je svestan da to nije bilo ponižavajuće i da u tome nema gubitka pravog ponosa.
"Sutrašnji dan biće plodan u ovoj struji", reče on.
 "Gde ćeš loviti? "zapita mladić.
"Daleko na pučini, a kada vetar promeni pravac, vratiću se natrag. Isploviću još pre no što svane."
"Pokušaću da i onoga moga privolim da lovi daleko na pučini", reče mladić. "Pa ako naiđeš na kakvu veliku ribu, tada ćemo moći da ti priteknemo u pomoć."
"On ne ribari rado daleko na pučini."
"Ne", reče mladić. "Ali ja ću se napraviti kao da sam ugledao nešto što on ne može videti, recimo neku ribu grabljivicu i tada će se on dati u poteru za delfinima."
"Zar mu je vid tako slab? "
"Skoro je slep."
"Čudnovato", reče starac, "nije išao nikada u lov na kornjače. U. tom lovu se obično izgube oči."
"Ali, i ti si išao godinama u lov na kornjače kraj Moskitove obale, a oči su ti ipak dobre."
"Ja sam neobičan starac."
"Samo, da li si sada zaista dovoljno snažan da izađeš na kraj sa velikom ribom?"
"Mislim da jesam. A pored toga, znam ti ja i puno majstorija kojima čovek sve savlada."
"Hajde da pribor odnesemo kući", reče mladić, pa da uzmem mrežu i da pođem u lov na sardine."

Uzeli su alat iz čamca. Starac je nosio jarbol na leđima, maldić drveni sanduk sa mrkim, savijenim, čvrsto isprepletanim konopcima, kukom i harpunom sa ručicama. Sanduci sa mamcima su ležali pod krmom čamca, pored malja koji je služio da se dotuku velike ribe. Niko ništa ne bi ukrao starcu, ali je ipak bilo bolje da se jedro i teški konopci prenesu kući, jer rosa nije dobra za njih, a i pored toga što je bio sasvim siguran da ga niko od meštana neće pokrasti, starac je smatrao da ljude izlaže nepotrebnom iskušenju ako ostavi kuku i harpun u čamcu.

Pošli su zajednički uz ulicu koja vodi do starčeve kolibe i ušli kroz vrata koja su bila otvorena. Starac nasloni jarbol sa obavijenim jedrima o zid, a i mladić tu spusti sanduk i ostali alat. Jarbol beše skoro isto toliko dug koliko i ova jedina prostorija kolibe. Koliba je bila sagrađena od žilave kore pupoljka kraljevskih palmi, zvane »guano«, i u njoj se nalazio krevet, sto, stolice kao i ognjište na zemljanom podu gde se moglo kuvati na drvenom uglju. Na mrkom zidu od presovanog, isprepletenog lišća žilavog guana visila je slika svetog Isusovog srca u boji kao i slika Gospe od Kobre. Ove relikvije su pripadale njegovoj ženi. Ranije je visila na zidu i fotografija njegove žene u boji, ali ju je skinuo, jer se pod pogledom sa slike osećao suviše usamljen, i sada je slika njegove žene bila na polici u uglu pod njegovom čistom košuljom.
"Šta imaš za jelo? "upita mladić.
"Lonac žutog pirinča sa ribom. Hoćeš li probati?"
 "Ne, ješću kod kuće. Da naložim vatru?"
"Nemoj, naložiću je kasnije. A mogu pojesti hladan pirinač."
"Da uzmem mrežu? "
"Naravno."

Mreže nigde nije bilo i mladić se seti časa kada su mu je prodali. Ali, ova komedija se odigravala svakog dana. Nije postojao nikakav lonac žutog pirinča sa ribom, a dečak je i za to znao.
"Osamdeset pet je srećan broj", reče starac. "Kako bi ti se dopalo kad bih doneo ribu, tešku hiljadu funti?"
"Uzeću mrežu i otići po sardine. Sedi ti tu na suncu pored vatre. Hoćeš li?"
"Da. Imam jučerašnje novine i čitaću vesti o bezbolu. "
Mladić nije znao da su i jučerašnje novine njegova izmišljotina. Ali starac ih izvadi ispod kreveta. "Perino mi ih je dao u 'bodega'", objasni on.

izvor

_________________________________________

"... Posmatrao je kako se nebo razvedrava iznad dugog vidika močvare I vrativši se u potopljeno bure preletao je pogledom zamrznutu lagunu I močvaru, ugledavši u daljini bregove pokrivene snegom. Iz onako niskog položaja u kome se nalazio, on nije mogao da vidi brežuljke i izgledalo je da planinski visovi izrastaju direktno iz ravnice. Dok je gledao u pravcu bregova, osećao je hladan povetarac po licu i znao da će kada odande stigne vetar zajedno s izlazećim suncem sigurno s mora doleteti
tada i neke ptice, uznemirene vetrom."

Preko reke i u šume,

___________________________________________



(lica: Fransis Makomber, Fransisova žena Margo, unajmljeni lovac Vilson)



„Znate, ja mislim da se više nikada neću ničega uplašiti“, reče Makomber Vilsonu. „Nešto se zbilo u meni otkako smo ugledali onog prvog bivola i počeli da ga gonimo. Kao kad prsne brana. Osećao sam pravo oduševljenje.“

„Pročiti to krv čoveku“, reče Vilson. „Ljudima se dešavaju đavolski čudne stvari.“…..

.“Znate, ja bih voleo da se ogledam još sa jednim lavom“, reče Makomber,“Sada ih se zaista ne plašim. Na kraju krajeva, šta oni mogu čoveku?“

„Tako je“, reče Vilson. „Najgore što mogu to je da vas rastrgnu. Kako beše ono? Od Šekspira. Đavolski dobro. Čekajte ako mogu da se setim. Ih, đavolski dobro rečeno. Nekada sam to voleo da citiram. Čekajte da se podsetim. „Tako mi vere, ja ne marim; čovek može samo jedanput da umre; mi dugujemo bogu samo jednu smrt, bilo ovako ili onako; onaj koji ove godine umre, podmirio je dug za iduću.“

Kratki srećni život  Fransisa Makombera

________________________________________


 

(lica: Pako, Enrikve)

Ali Enrikve je trčao niz Carrera San Jenonimo do stanice za prvu pomoć koja radi cele noći, a Pako je bio sam i prvo je sedeo, zatim se zgrčio, onda pao na pod, sve dok nije bilo gotovo, osećajući kako život odlazi iz njega kaošto se prljava voda prazni iz kada kad se izvadi čep. Bio je užasnut i osećao se slabim, i pokušao je da očita jednu pokajničku molitvu, i setio se kako počinje, ali pre no što je rekao, što je god brže mogao:
„ On, Bože moj, od sveg srca žali što sam uvredio Tebe koji si dostojan sve moje ljubavi i čvrsto odlučujem…“, oseti se suviše slab i ležao je licem okrenut podu, i bilo je vrlo brzo totovo. Povređena butna arterija prazni se brže no što možete da verujete.

Kada se doktor iz stanice za prvu pomoć peo uz stepenice, praćen jednim policajcem koji je držao Enrikva za ruku, dve Pakove sestre još su bile u bioskopu u ulici Gran Via, gde su se veoma razočarale filmom Grete Garbo koji je prikazivao veliku zvezdu u sasvim bednoj sredini, dok su one navikle da je gledaju okruženu velikim luksuzom i sjajem. Gledaocima se film uopšte nije dopao, i oni su protestvovali zviždanjem i lupanjem nogu. Kada se desila nesreća, sva druga lica iz hotela činila su ono isto što su činila i ranije, sem što su dva sveštenika završila molitve i spremala se da legnu i što je sedi pikador preneo svoje piće za sto sa dve otrcane prostitutke. Malo docnije, on izađe iz kafane sa jednom od njih. To je bila ona kojoj je matador, koji je izgubio srčanost, plaćao piće.

Dečak Pako nikada nije saznao ništa o tome niti je znao šta će sav ovaj svet raditi sutradan i sledećih dana. On nije pojma imao kako su oni u stvari živeli ni kako su završili. On je umro, kao što kaže ona španska poslovica, pun iluzija. Nije u svom životu imao vremena da bilo koju izgubi, a na kraju čak ni da završi pokajničku molitvu.
Nije čak imao vremena ni da se razočara u film Grete Garbo koji je nedelju dana razočaravao čitav Madrid.
 
Prestonica sveta
 
___________________________________
 
"Ti si udata za mene."
 “Ustvari nisam. Ne u crkvi. Nisi hteo da se venčaš sa mnom u crkvi i to je slomilo mojoj majci srce, ti to dobro znaš. Bila sam toliko zaljubljena da sam bila gotova da slomim svačije srce zbog tebe. Gospode, ala sam bila luda. I svoje rođeno srce sam slomila. Slomljeno je i mrtvo. Sve ono u šta sam verovala i do čega mi je bilo stalo, ostavila sam radi tebe, jer si bio tako divan i toliko si me voleo, jer je jedino ljubav bila važna. Ljubav je bila najveća stvar na svetu, zar ne? Samo smo mi znali šta je ljubav, niko drugi i nikad. Ti si bio genije, a ja tvoj život. Bila sam tvoj drug i tvoj crni cvetić. Ludorije. Ljubav je bila samo jedna prljava laž više. Ljubav, to su pilule da se izvučem, jer si se ti bojao bebe. Ljubav, to je kinin i opet kinin dok od njega ne ogluvim. Ljubav, to su oni odvratni pobačaji na koje si me gonio. Ljubav, to je moja isprevrtana utroba. To su irigatori I zaglušujući tuševi. Znam ja sve o ljubavi. Ljubav se uvek završava iza vrata kupatila. Miriše na lizol. Do đavola s ljubavlju. Ljubav, to je kad me usrećiš, pa onda zaspiš otvorenih usta, dok ja ležim budna cele noći bojeći se da se molim bogu, jer znam da na to nemam više prava. Ljubav, to su one gadne male majstorije kojima si me naučio i koje si verovatno pokupio iz neke knjige. U redu. Dosta mi je tebe i dosta mi je ljubavi. Tvoje balave ljubavi. Ti, pišče.”

 “Ti, mala droljo.”

Imati i nemati





O pisanju


"Od stvari koje su se desile i od stvari koje postoje i od stvari koje znate i svih onih koje ne možete da znate, vi stvarate nešto pomoću svoje imaginacije što nije prezentovanje nego potpuno nova stvar, istinitija od svega istinitog i živog, i vi to smatrate živim, i ako ga uradite doista dobro, dajete mu besmrtnost. Zbog toga čovek i piše, koliko ja znam, ni zbog čega drugog. A šta da se kaže o svim onim razlozima koje niko i ne zna?
Evo kako sam naučio pisati – čitajući Bibliju"


… Ako pisac prestane da posmatra, on je gotov. Ali on ne mora da posmatra svesno niti da razmišlja kako će mu to biti korisno. Možda tako biva u početku. Ali kasnije sve ono što on vidi ide u veliku rezervu stvari koje on zna ili koje je video.Ako smem pomenuti, ja uvek pokušavam da pišem po principu sante: sedam osmina svakog njenog dela koji se ne vidi nalazi se pod vodom. Sve ono što znate možete eliminisati i to samo pojačava vašu santu. Onaj deo koji se vidi daje joj snagu. Ako neki pisac izostavi nešto zato što on to ne zna, onda nastaje rupa u pripovesti…


… Pokušavao sam da pišem i video sam da mi najveću teškoću predstavlja (pored teškoće da saznam šta sam istinski osetio, a ne šta je trebalo da osetim, ili šta su me učili šta treba da osetim) da uočim šta se zaista dešavalo, koje su to stvari odista bile koje su izazvale osećanje što sam ga doživeo… Tako sam pokušavao da se naučim pisati, počinjući sa najjednostavnijim stvarima…

… Pisati što se bolje može znači usamljen život… Kako bi jednostavno bilo pisanje kad bi samo bilo potrebno pisati na drugi način ono što je već dobro napisano. Baš zato što smo u prošlosti imali tako velike pisce, pisac je prisiljen da pođe daleko izvan mesta gde se nalazi, tamo gde mu niko ne može pomoći…


.... Proza je teža od poezije… Ali njome može ili mora da se piše bez trikova i zavaravanja.  Bez ičeg što bi docnije moglo biti rđavo.

Možeš uvek pisati, ako te ljudi ostave nasamo i ne smetaju ti. Ali najbolje se ipak piše kad si zaljubljen.

Što su pisci bolji, to manje govore o onome što su napisali.

____________________________________

...sav život koji imaš i koji ćeš možda ikada imati je ovo danas, noćas, sutra, i opet iznova (nadam se), razmišljao je, i zato ti je najpametnije da iskoristiš to vreme i budeš zahvalan na njemu. ... Možda je to ono što mi je život namenio. Možda je to moj život, i umesto da proživim sedamdeset godina, proživeću četrdesetosam sati, ili sedamdeset, ili možda sedamdesetdva.


Mislim da se u sedamdeset sati može proživeti isto tako pun život kao i u sedamdeset godina; pod uslovom da ti je život bio ispunjen do onog časa kad počne otkucavati tih sedamdeset sati...

..celi tvoj život i jest samo sadašnjost. Nema ničega osim sadašnjosti. Pouzdano ne postoji nikakvo jučer, i nikakvo sutra. Koliko čovek mora imati godina da to shvati? Postoji samo sadašnjost, a ako tu sadašnjost čine samo dva dana, onda su ta dva dana tvoj život i sve u njemu bit će usklađeno s tim.

...Bio je to osećaj da ispunjavaš svoju dužnost prema svim potlačenima na svetu, osećaj o kojemu je isto tako teško i neukusno govoriti kao i o verskom iskustvu, pa ipak je on isto toliko istinit kao i osećaj kad slušaš Bacha... Sve te to čini delom nečega u što možeš potpuno i u celosti verovati, u čemu se osećaš povezan sa svima onima koji također pripadaju tome. Nikada pre to nisi doživeo, a sada si to iskusio i pridaješ tome toliku važnost, smatraš to toliko opravdanim da ti se vlastita smrt čini posve nevažnom i želiš je izbeći samo zato da uspeš obaviti svoju dužnost. Ali najlepše je to što si u stanju poduzeti nešto za taj osećaj i tu svoju potrebu. Možeš se boriti....

...Kako malo znamo od onoga što se može znati. Voleo bih da mogu još dugo poživeti, da ne moram danas umreti, jer u ova sam četiri dana naučio mnogo o životu; čini mi se više nego ikad pre. Voleo bih ostariti i zaista znati. Pitam se nastavlja li čovek učiti ili svako može pojmiti samo do određenih granica. Mislio sam da znam toliko stvari o kojima pojma nemam. Da barem ima više vremena."

Možete li zamisliti nekog čoveka koji bi tražio smrt celog svog života i ne bi mogao da je nađe, pre nego što napuni 54 godine? Jedna stvar je biti u blizini smrti, a sasvim druga stvar je tražiti je. Koliko ja znam, nju je od svega najlakše naći… Sebe smatram kao veoma veselu i duhovitu osobu, koja voli život, dobre ljude, svoje snove i svoju ženu, lov, dobre knjige, jaka pića i veselje…


Uvek su me zbunjivale reči svet, slava, žrtva i uzalud. Slušali smo ih stojeći na kiši skoro van dometa sluha, tako da su samo dovikivane reči dopirale do nas, i čekali smo ih na proklamacijama izlepljenim dugo vremena jednoj poviše druge, po stubovima, i ja nisam video ništa sveto, i stvari koje su bile slavne nisu sadržavale ničeg slavnog i žrtve su bile kao obori u Čikagu, samo se sa tim mesom nije moglo ništa drugo uraditi nego da se ukopa. Bilo je mnogo reči koje čovek nije mogao da sluša, i najzad samo imena mesta imala su nekog dostojanstva…

Možda čovek ponekad izgubi sve što mu je drago i oseti se napušten sam, sasvim sam.

Možda ponekad razočaraš se u ljude i sve oko sebe (čak i u sebe) i kao ptica bez gnezda tražiš utočište pod tuđim krovom.

Možda ponekad, ali jednom sigurno isprečiće se neko pred tobom, neko preko koga ne možeš tako preći, pogledati ga preko ramena.Jednom, sigurno shvatićeš da nekog duboko voliš.
________________________________



Ponekad poželim da sam kroz ta vremena prošao trezan da ih se mogu sećati, ali, s druge strane, da sam bio trezan, ona ne bi bila vredna sećanja.
 

Нема коментара:

Постави коментар