15.01.2016.

Pismo Pape Jovana Pavla II ženama



PISMO PAPE
Jovana Pavla
II ŽENAMA





Vama ženama iz celoga sveta, moj najsrdačniji pozdrav!

1. Svakoj od vas pojedinačno i svim ženama sveta upućujem ovo pismo u znak saučestvovanja i zahvalnosti, u susret IV Svetskoj konferenciji o ženama koja će se održati u Pekingu septembra meseca. Pre svega želim da izrazim koliko visoko cenim organizaciju Ujedinjenih nacija koja je promovisala jednu inicijativu od tako velikog značaja. I Crkva želi da dâ svoj doprinos u odbranu dostojanstva, uloge i prava žena, i to ne samo putem specifičnog doprinosa zvanične delegacije Svete Stolice delatnosti u Pekingu, već govoreći direktno srcu i umu žena. Nedavno, povodom posete gospođe Gertrude Mondejl, generalne sekretarke Konferencije, baš povodom tog značajnog susreta, poželeo sam da joj dam Poruku u kojoj su sadržane neke osnovne tačke crkvene tradicije na tu temu. To je poruka koja se, mimo specifičnih okolnosti koje su je proizvele, otvara ka opštijim perspektivama stvarnosti i problemima žena u celini, stavljajući se u službu njihovoj kauzi u Crkvi i u savremenom svetu. Zato sam odredio da se prenese na sve Biskupske konferencije da bi se tako maksimalno pročula. Pozivajući se na ono što sam napisao o tom dokumentu, sada bih hteo da se direktno obratim svakoj ženi, da zajedno sa njom razmišljam o problemima i perspektivama ženskog položaja u našem vremenu, zadržavajući se naročito na osnovnoj temi dostojanstva i prava žena, u skladu sa Božijim rečima. Polazna tačka ovog idealnog dijaloga ne može da ne bude jedno hvala. Crkva – napisao sam u Apostolskom pismu Mulieris dignitatem – želi da zahvali Svetoj Trojici na misteriji žene i na svakoj ženi, na onome što čini večni vid njenog ženstvenog dostojanstva, na velikim Božijim delima koja su se u istoriji ljudskih generacija odigrala u njoj i kroz nju (n.31).
2. To hvala Gospodu zbog njegove zamisli o vokaciji i misiji žene na svetu, postaje takođe jedno konkretno i direktno hvala ženama, svakoj ženi, za ono što ona znači u životu čovečanstva.
Hvala tebi, ženo-majko, koja postaješ utroba ljudskog bića u radosti i trudu jednog jedinstvenog iskustva, koje ti zaslužuje Božiji osmeh za dete kad ugleda svetlost, čini od tebe vodiča njegovih prvih koraka, podršku u rastu, oslonac u životnom putu koji mu sledi.
Hvala tebi ženo-suprugo, koja neopozivo sjedinjuješ svoju sudbinu sa sudbinom muškarca u odnosu obostranog davanja u službi zajedništva i života.
Hvala tebi ženo-kćerko i ženo-sestro koja unosiš u porodično jezgro a zatim u sveukupni društveni život bogatstvo tvoje osetljivosti, tvoje intuicije, tvoje velikodušnosti i tvoje istrajnosti.
Hvala tebi ženo-radnice, angažovanoj u svim oblastima društvenog života, ekonomskoj, kulturnoj, umetničkoj, političkoj, za neophodan doprinos koji daješ u izgradnji jedne kulture koja ume da spoji razum i osećanje, za jedno poimanje života uvek otvoreno za smisao "misterije", u podizanju humano bogatijih ekonomskih i političkih struktura.
Hvala tebi ženo-svetice koja se, sledeći primer najveće žene od svih, Hristove majke, Otelotvorene reči, otvaraš popustljivo i verno Božijoj ljubavi, pomažući Crkvi i celokupnom čovečanstvu da žive u odnosu na Boga jedan "svadbeni" odziv koji čudesno izražava zajedništvo koje on želi da uspostavi sa svojim bićima.
Hvala tebi, ženo, na samom tome što si žena! Sa percepcijom koja je svojstvena tvojoj ženstvenosti, ti obogaćuješ shvatanje sveta i doprinosiš punoj istini ljudskih odnosa.
3. Ali hvala nije dovoljno, znam. Nažalost naslednici smo jedne istorije sa ogromnim "uslovljavanjima" koja su u svim vremenima i na svakoj geografskoj širini učinila napredak žene teškim, žena je bila zapostavljena u svom dostojanstvu, prevarena u odnosu na svoju dobrobit, ne retko marginalizovana i čak dovedena u stanje ropstva. To joj je onemogućilo da se realizuje do kraja i osiromašilo celo čovečanstvo za autentične duhovne vrednosti. Ne bi bilo lako ukazati na precizne odgovornosti, imajući na umu snagu kulturnih naslaga koje su dugi niz vekova oblikovale mentalitete i institucije. Ali u tom smislu su zaista postojale, naročito u izvesnim istorijskim kontekstima, objektivne odgovornosti, čak i kod ne malog broja sinova Crkve, i iskreno mi je žao. Neka se to moje žaljenje prevede u ime cele Crkve u jednu obnovljenu vernost evangelističke inspiracije koja upravo na temu oslobađanja žene od bilo kog oblika zloupotrebe i dominacije nosi poruku večne aktuelnosti koja proizlazi iz samog stava Hristovog. On je, pošto je prevazišao vladajuće kanone u kulturi svog vremena, imao u odnosu na ženu otvoren stav, pun poštovanja, prihvatanja, nežnosti. Tako je on poštovao u ženi dostojanstvo koje ona oduvek nosi u zamisli i ljubavi božijoj. Obraćajući se njemu na kraju ovog drugog milenijuma, prirodno dolazi da se upitamo: koliko je od njegove poruke prihvaćeno i sprovedeno?
Da, vreme je da pogledamo sa hrabrošću pamćenja i iskrenim priznavanjem odgovornosti na dugu istoriju čovečanstva kome su žene doprinele u istoj meri kao i muškarci, i to uglavnom u daleko težim uslovima. Naročito mislim na žene koje su volele kulturu i umetnost i koje su se tome posvetile krenuvši iz neravnopravnih uslova, često isključene iz ravnopravnog obrazovanja, izložene potcenjivanju, nepriznavanju i čak i oduzimanju njihovog intelektualnog doprinosa.
Od mnogostrukih dêla žene u istoriji, nažalost, malo toga je ostalo vidljivo u instrumentima naučne historiografije. Na svu sreću, ako je vreme zakopalo dokumentarne tragove, ne mogu se prenebregnuti ti korisni tokovi u životnoj limfi koja oblikuje biće tokom niza generacija sve do naših savremenika. U odnosu na tu veliku, ogromnu žensku "tradiciju", čovečanstvo ima jedan neizmeran dug. Koliko je žena bilo i danas je cenjeno po svom fizičkom izgledu umesto po svojim sposobnostima, profesionalnosti, umnim delima, bogatstvu osetljivosti i, konačno, u ime dostojanstva samog svog bića!
4. I šta da se kaže o preprekama koje u mnogim delovima sveta još uvek sprečavaju žene da se potpuno uključe u društveni, politički i ekonomski život? Dovoljno je setiti se kako se često kažnjava umesto da se nagrađuje dar materinstva kome čovečanstvo duguje svoje preživljavanje. U svakom slučaju, još mnogo toga valja uraditi da biti žena i majka ne donese diskriminaciju.
Hitno valja postići svuda efektivnu ravnopravnost ljudskih prava i prema tome jednakost plate u jednakim poslovima, zaštitu radnice-majke, pravedno napredovanje u karijeri, ravnopravnost bračnih partnera u porodičnom zakonu, priznavanje svega onoga što je u vezi sa pravima i dužnostima građana u demokratskom društvu.
Reč je o pravednom činu kao i o nužnom činu. U ozbiljnim problemima koji su na dnevnom redu u politici budućnosti sve više će se videti umešanost žena: slobodno vreme, kvalitet života, migracije, društvene usluge, eutanazija, droga, zdravstvo i socijalna briga, ekologija, itd.
U svim ovim oblastima veće prisustvo žene pokazaće se dragocenim jer će doprineti da eksplodiraju protivrečnosti jednog društva organizovanog na čistim kriterijima efikasnosti i produktivnosti i nateraće da se preformulišu sistemi u korist procesa humanizacije koji označavaju "civilizaciju ljubavi".
5. Osvrćući se zatim na jedan od najdelikatnijih vidova ženske situacije u svetu, kako se ne setiti duge i ponižavajuće priče – iako vrlo često "podzemne" – nasilja koje se vrši nad ženama na seksualnom planu? Na pragu trećega milenijuma ne možemo da ostanemo ravnodušni i pomireni sa tom pojavom.
Vreme je da, oživljavajući zakonske sisteme zaštite, oštro osudimo odlike seksualnog nasilja kojima je vrlo često žena predmet. U ime poštovanja ličnosti, ne možemo da ne osudimo rasprostranjenu kulturu hedonizma i markantilizma koja promoviše sistematsko seksualno iskorišćavanje, navodeći devojke čak u vrlo ranom dobu da padnu u krugove korupcije i da prodaju svoja tela. Pred takvim perverzijama koliko samo priznanja zaslužuju žene koje iz herojske ljubavi prema svojim čedima iznose trudnoću vezanu za nepravdu u seksualnim odnosima nametnutim silom; i to ne samo u užasima koji se nažalost dešavaju u ratnim kontekstima koji su toliko česti u svetu, već takođe i u situacijama dobrostanja i mira, iskvarenim čestom kulturom hedonističke raspuštenosti u kojoj još lakše cvetaju tendencije agresivnog maskilizma.
U takvim uslovima, izbor abortusa, koji i dalje ostaje težak greh, pre no što biva odgovornost koja se prebacuje na ženu, jeste zločin koji valja pripisati muškarcu i saučesništvu društva.
6. Moje hvala ženama postaje zato žalostan apel da bi svi, naročito država i globalno države učinili šta je nužno da se ženama povrati puno poštovanje njihovog dostojanstva i njihove uloge. Na tu temu ne mogu da iskažem svoje divljenje prema ženama dobre volje koje su se posvetile da brane dostojanstvo ženskog položaja putem osvajanja osnovnih društvenih ekonomskih i političkih prava, i koje su preuzele hrabro inicijativu u vreme kad je to njihovo zalaganje smatrano činom prekoračenja, pomanjkanja ženstvenosti, egzibicionizmom, pa čak i grehom!
Kako sam pisao u Poruci na Svetski dan mira, ove godine, osvrćući se na taj veliki proces oslobađanja žene, može se reći da je hod bio "mukotrpan i složen, i, ponekad, ne bez grešaka, ali u biti pozitivan, iako još uvek nedovršen zbog raznih prepreka koje se u raznim delovima sveta nameću da žena bude priznata, poštovana i vrednovana u svom ličnom dostojanstvu".
Valja nastaviti tim putem! Međutim, ubeđen sam da tajna za brz put ka punom poštovanju ženskog identiteta ne prolazi samo kroz osudu, iako nužnu, diskriminacija i nepravdi, već takođe i pre svega kroz jedan stvaran koliko i prosvetljen projekat unapređenja koji se tiče svih delova ženskog života, počev od obnovljenog i univerzalnog samoosvešćivanja o dostojanstvu žene. Ka priznanju te svesti, bez obzira na mnogostruko istorijsko uslovljavanje, vodi nas sam razum, koji shvata Božiji zakon, upisan u srcu svakog čoveka. Ali nam pre svega Božija reč omogućava da jasno prepoznamo radikalnu antropološku osnovu ženinog dostojanstva, ukazujući na njega u Božijoj zamisli čovečanstva.
7. Dozvolite dakle, drage sestre, da zajedno sa vama ponovo razmišljam o čudesnoj stranici u Bibliji koja predstavlja stvaranje čoveka i koja toliko govori o vašem dostojanstvu i vašoj misiji u svetu.
Knjiga Geneze govori sažeto o stvaranju, poetskim i simboličkim jezikom koji je duboko istinit: "Bog je stvorio čoveka po svojoj slici; po slici Boga ga je stvorio: muškarca i ženu je stvorio" (Gn 1,27). Kreativni čin Božiji odvija se po jednoj preciznoj zamisli. Pre svega, rečeno je da je čovek stvoren "po slici i prilici Božijoj" (cfr Gn 1,26), izraz koji odmah razjašnjava osobenost čoveka u celokupnom delu stvaranja.
Kaže se zatim da je on, od samog početka, stvoren kao "muško i žensko" (Gn 1,27). Samo Sveto pismo pruža tumačenje ovog podatka: muškarac, iako okružen brojnim stvorenjima vidljivog sveta, shvata da je sam (fr. Gn 2,20). Bog interveniše da bi ovaj izašao iz te situacije samoće: "Nije dobro da je muškarac sam: hoću da mu stvorim u pomoć nekog sličnog" (Gn 2,18). U stvaranju žene je dakle od samog početka upisan princip pomoći: pomoć – dobro obratite pažnju – ne jednostrana, već obostrana. Žena je komplement muškarca kao što je muškarac komplement žene: žena i muškarac su međusobno komplementarni. Ženskost ostvaruje "ljudsko" koliko i muškost, ali sa drugačijom modilacijom, komplementarnom.
Kada Geneza govori o "pomoći", ne odnosi se samo na domen delanja, već i na domen bivstvovanja. Ženskost i muškost su međusobno komplementarni ne samo sa fizičke i psihološke tačke gledišta već i sa one ontološke.
I, samo zahvaljujući dualnosti "muškog" i "ženskog", ono "ljudsko" se ostvaruje u celini.
8. Pošto je stvorio muškog i ženskog čoveka, Bog oboma kaže: "Naselite zemlju i vladajte njome"  (Gn 1,28). Ne daje im moć da se prokreiraju da bi se ljudski rod održao kroz vreme, već im poverava čak i zemlju kao zadatak, obavezujući ih da raspolažu odgovorno njenim izvorima. Čovek, racionalno i slobodno biće pozvan je da izmeni lice zemlje.
U tom zadatku koji je uglavnom delo kulture, muškarac kao i žena imaju od samog početka iste odgovornosti.
U njihovoj bračnoj i plodnoj recipročnosti, u njihovom zajedničkom zadatku da vladaju i podrede zemlju, žena i muškarac ne odražavaju statičnu i podudarnu jednakost, ali takođe ne ni neku nepremostivu razliku i neizbežni sukob: njihov najprirodniji odnos koji odgovara Božijoj zamisli jeste "jedinstvo dvoje", to jest "jedinstveno dvojstvo" u odnosu, koje omogućava svakome da žive međuljudski i recipročni odnos kao dar koji obogaćuje i čini ih odgovornim. Tom "jedinstvu dvoje" Bog nije samo poverio delo prekreacije i život porodice, već i samu izgradnju istorije. Ako je za vreme međunarodne godine porodice slavljene 1994. pažnja skrenuta na ženu kao majku, prilika u Pekingu je shodna da se obnovi svest o mnogostrukom doprinosu koji žena nudi životu čitavih društava. To je doprinos pre svega duhovne i kulturne prirode, ali takođe i društvenopolitičke i ekonomske.
Zaista, mnogo duguju ženi razni sektori društva, države, nacionalne kulture i, konačno, napredak celokupnog ljudskog roda!
9. Normalno se napredak procenjuje po naučnim i tehničkim kategorijama, i sa te tačke gledišta takođe ne nedostaje doprinos žene.
Pa ipak, ovo nije jedina dimenzija napretka, štaviše nije ni osnovna. Čini se da je važnija društvenoetička dimenzija koja se tiče ljudskih odnosa i vrednosti duha: u toj dimenziji, često razvijenoj bez mnogo buke, počev od svakodnevnih odnosa između ljudi, naročito unutar porodice, nalazi se baš "genije žene" kome je društvo u velikoj meri dužnik.
Hteo bih na tu temu da iskažem posebno zahvalnost ženama koje su angažovane u raznim sektorima vaspitnih delatnosti, daleko izvan porodica: zabavišta, škole, fakulteti, institucije za pomoć, parohije, udruženja i pokreti. Gde god postoji potreba za oblikovanjem, može se primetiti velika spremnost žena da se troše u međuljudskim odnosima, naročito u korist slabijih i nezaštićenih. Tim delom one ostvaruju neki oblik emotivnog kulturnog i duhovnog materinstva, zaista neprocenjive vrednosti zbog značaja koje ima na razvoj ličnosti i budućnost društva. I kako se ovde ne setiti svedočanstva mnogih žena katolkinja i iz raznih ženskih religioznih zajednica koje su, na raznim kontinentima, vaspitavanjem, naročito dečaka i devojčica, učinile ključnu uslugu? Kako ne gledati zahvalnog srca sve žene koje su delale ili još uvek delaju na polju zdravlja, i to ne samo u okviru bolje organizovanih zdravstvenih institucija, već i u vrlo labilnim okolnsotima, u najsiromašnijim zemljama sveta, svedočeći tako o izvesnoj spremnosti koja se vrlo često graniči sa mučeništvom?
10. Želim dakle, najdraže moje sestre, da se sa posebnom pažnjom razmišlja o "ženskom geniju", ne samo da bi vam se priznale osobine jedne precizne božije zamisli koju valja prihvatiti i slaviti, već i da bi mu se celokupno omogućio veći prostor u društvenom životu kao i u crkvenom. Baš na tu temu koju sam između ostalog već dotakao u Godini Mariano, imao sam prilike da se zadržim šire u pomenutom pismu Mulieris dignitatem, objavljenom 1988. Zatim, ove godine, povodom Velikog četvrtka, pored uobičajenog Pisma koje šaljem sveštenicima, dodao sam s najboljim namerama Mulieris dignitatem, pozivajući ih da razmisle o značajnoj ulozi koju u njihovim životima vrši žena, kao majka, kao sestra i kao saradnica u apostolskim delima. To je još jedna dimenzija -drugačija od one bračne, ali i ona važna – te "pomoći" koju je žena, po Genezi pozvana muškarcu da pruži.
Crkva vidi u Mariji najveći izraz "ženskog genija" i u njoj iznalazi neprekidni izvor inspiracije. Marija je sebe nazvala "Gospodovom sluškinjom" (Lc 1,38). Iz poslušnosti prema Božijoj reči, ona je prihvatila svoju privilegovanu vokaciju, ali daleko od toga da je to lako, da bude žena i majka porodice u Nazaretu. Stavljajući se u službu Boga ona se stavila i u službu ljudi: u ljubavnu službu. Upravo joj je ta služba omogućila da u životu ostvari iskustvo jednog tajanstvenog ali autentičnog "vladanja". Ne priziva se slučajno kao "vladarka neba i zemlje". Tako je priziva čitava zajednica vernika, prizivaju "vladarku" mnoge nacije i narodi. Njeno "vladanje" je služenje! Njeno služenje je "vladanje"!
Tako bi trebalo da se shvati autoritet, kako u porodici tako i u Crkvi. "Vladanje" je otkrivanje osnovne vokacije ljudskog bića, u onoj meri u kojoj je stvoreno po "slici" Onoga koji je Gospod na nebu i zemlji, pozvan da u Hristu bude njegov usvojen sin. Čovek je jedino biće na zemlji koje je "Bog želeo za sebe", kako uči Konzilijum Vatikana II, gde se vrlo bitno dodaje da čovek "ne može da se potpuno iznađe osim putem potpunog davanja sebe" (Gaudium et spes, n.24).
U tome se sastoji materinsko Marijino "vladanje". Pošto je bila svim svojim bićem poklon Sinu, poklon Ona postaje za sinove i kćeri celog ljudskog roda, izazivajući duboko poverenje onih koji se njoj obraćaju da ih vodi duž teških životnih puteva ka konačnom i uzvišenom cilju. Na taj konačan cilj svako stiže kroz stanice sopstvene vokacije, cilj koji rukovodi upotrebu vremena koliko muškarca toliko i žene.
11. Na tom horizontu "služenja" – koje, ako se slobodno, uzajamno i iz ljubavi pruža, izražava pravu "uzvišenost" ljudskog bića – moguće je prihvatiti, bez nepovoljnih posledica po ženu, čak i izvesnu razliku uloga, u meri u kojoj ta razlika nije plod samovoljnog nametanja, već proizilazi iz osobenosti muškog i ženskog. To je pitanje koje ima specifičnu primenu čak i unutar Crkve. Ako je Hrist – u slobodnom i suverenom izboru o kome svedoči Jevanđelje i u stalnoj crkvenoj tradiciji – poverio sam muškarcima zadatak da budu "ikona" njegovog lika "pastira" i "muža" crkve putem vršenja svešteničkog poslanja, to ništa ne oduzima ulozi žene kao uostalom i ulogama drugih članova Crkve koji nemaju tu svetu dužnost, s obzirom da su svi podjednako nadareni dostojanstvom "običnog sveštenstva" koje je utemeljeno u krštenju.
Te razlike u ulogama, zapravo, ne valja tumačiti u svetlosti kanona funkcionalnosti, svojstvenog ljudskim društvima, već sa specifičnim kriterijima svešteničke ekonomije, to jest u toj ekonomiji "znakova" koje je Bog slobodno odabrao da bi ukazao na svoje prisustvo usred ljudi. Uostalom, upravo putem te ekonomije znakova, čak iako izvan svetog kruga, nije malo bitna "ženstvenost" proživljena po uzvišenom modelu Marije.
Postoji zapravo u "ženstvenosti" žene vernice, a naročito u "posvećenoj" vernici, neka vrsta imanentnog "proročanstva" (cfr. Mulieris dignitatem, n.29), krajnje evokativan simbolizam, može se reći jedna zanosna "znakovnost", koja se u punoći realizuje u Mariji i dobro izražava sâmo biće crkve kao posvećene zajednice apsolutnošću jednog "nevinog" srca, da bi bila "žena" Hrista i "majka" svih vernika. U toj perspektivi "ikonske" komplementarnosti muških i ženskih uloga bolje se vide dve osnovne dimenzije Crkve: "marijanski" princip i "apostolsko-petrovski" princip (cfr ibid., n.27).
S druge strane – podsećao sam sveštenike u pomenutom pismu Velikog četvrtka ove godine – poslanstvo sveštenstva, u zamisli Hristovoj, "nije izraz vladanja već služenja". (n.7).
Hitan je zadatak Crkve, u svojoj svakodnevnoj obnovi u skladu sa Božijom Rečju uvek to podvlačiti, kako u razvoju duha zajedništva i u pažljivom promovisanju svih tipično crkvenih sredstava učešća, tako  i putem poštovanja i vrednovanja brojnih ličnih i zajedničkih harizmi koje Duh Božiji izaziva u podizanju hrišćanskog društva u službi ljudi.
Na tom širokom prostoru služenja, istorija Crkve u ova dva milenijuma, bez obzira na mnoga uslovljavanja, zaista je spoznala "genije žene", videvši kako u njenim grudima bujaju žene vrhunske veličine koje su ostavile svoj širok i dobrobitan otisak na vreme.
Pomišljam na dugi niz mučenica, svetica, vrsnih mističarki. Mislim na poseban način na svetu Katarinu od Sijene i svetu Terezu od Avile kojoj je Papa Pavle VI od v.m. dodelio titulu Doktora Crkve. I kako ne pomenuti potom mnoge žene koje su, vođene verom, udahnule život poduhvatima vanrednog društvenog značaja u službi pre svega najsiromašnijih? Budućnost Crkve u trećem milenijumu sigurno neće zaboraviti da zabeleži nove i zadivljujuće manifestacije "ženskog genija".
12. Vidite, dakle, najdraže sestre, koliko motiva ima Crkva da zaželi da se na konferenciji u Pekingu koju održavaju Ujedinjene nacije rasvetli celokupna istina o ženi. Da se zaista kako valja istakne "genije žene", nemajući samo na umu velike i slavne žene koje su živele u prošlosti ili naše savremenice, već i one jednostavne, koje iskazuju svoj ženski talenat u službi ostalih u uobičajenoj svakodnevnici.
I zapravo, pre svega, u svom svakodnevnom davanju drugima, žena hvata duboku vokaciju svog života, ona koja možda još više nego muškarac vidi muškarca zato što ga vidi srcem.
Vidi ga nezavisno od raznih ideoloških ili političkih sistema. Vidi ga u njegovoj veličini i u njegovim granicama, i pokušava da mu izađe u susret i da mu pomogne. Na taj način se ostvaruje u istoriji čovečanstva osnovna Tvorčeva zamisao i neprekidno se obelodanjuje u raznosvrsnosti vokacija lepota – ne samo fizička, već pre svega duhovna – koju je Bog od samog početka podario ljudskom biću a naročito ženi.
Dok Gospodu poveravam u molitvi dobar ishod važnog sastanka u Pekingu, pozivam crkvene zajednice da im ova godina bude prilika za duboku zahvalnicu Tvorcu i Iskupitelju sveta upravo kao što je poklon tako velikog dobročinstva kakva je ženstvenost: ona, u svojim mnogostrukim izrazima,  pripada konstruktivnoj baštini čovečanstva kao i same Crkve.
Neka bdi Marija, Kraljica ljubavi, nad ženama i njihovim misijama u službi čovečanstva, mira, i širenju Božijeg Carstva!
Sa mojim Blagoslovom
Iz Vatikana, 29. jun 1995.
Sveta visost Petra i Pavla
Jovan Pavle II



 
O PAPINOJ POSLANICI

Dana 19. juna 1995, jedan od najkonzervativnijih papa u istoriji katoličke crkve (ali i najelokventnijih), Papa Vojtila, Poljak i stranac u vatikanu gde se već vekovima primenjuju latinski zakoni vlasti, jedan od najkontroverznijih papa unutar same crkve, protiv koga već svuda u naprednijim katoličkim zemljama ustaju pre svega vernici, taj papa o kome bi lično moglo satima da se priča, zapanjio je svetsku javnost svojim otvorenim pismom ženama, u dvanaest elaboriranih tačaka, povodom Svetske konfrenecije žena u Pekingu.
Nijedan drugi svetski političar ili mislilac muškog roda to nije učinio, nije se koncentrisao i razmišljao sa stanovišta svoje "crkve"’, "kreda", ili "misije" (muškarci sebe uglavnom tako doživljavaju) o značaju i ulozi žena u savremenom društvu, kao i o promenama koje su se odigrale u poslednjih 50 do 100 godina. Naprotiv, mnogi su zvaničnici reagovali na konferenciju kao na nužno zlo kojem se valja prikloniti ako ga ne možete pobediti (jer gotovo svako u kući tako nešto ima), ali posve suvislo za takozvani 21. vek.
Italijanska laička i verska javnost ostala je zapanjena pismom. U pismu se papa izvinjava ženama za pretrpljenu nepravdu kroz vekove, što je za stepen više od autokritike, a za stepen manje od traženja oprosta. Vraća se na predanja Isusa Hrista o ravnopravnosti muškog i ženskog principa i kritikuje pre svega sveštenike iz svojih redova koji ne poštuju svetu reč. Osuđuje sve oblike nasilja protiv žena, imenujući ih pravim rečima i konstatuje specifično žensko kao poseban oblik koji društvo diskriminiše. Staje na stranu feminističkih pokreta koji su se izborili za ravnopravnost žena u društvu, i umnih i intelektualnih žena kroz vekove koje su u startu bile diskriminisane i pokradena im umetnička i naučna dela. Jedno elokventno, moderno i jednostavno pismo koje je po svemu sudeći napisala pre svega neka žena. Svi su se pitali: ko je ta žena koju je papa plagirao? Ostala je anonimna kao i mnoge druge pre nje.
Međutim, čitajući ovaj tekst koji, bez daljnjeg, vernicima koji papu priznaju za svoga Oca, može samo dobro da dođe, sobzirom na to kakav vetar duva u katoličkoj crkvi već vekovima, nameće se upravo to pitanje, laicima, kao i vernicima: zašto su im bili potrebni svi ti vekovi da priznaju već osvojene pragove i šta zapravo ovim priznanjem prikrivaju, jer nešto bez daljnjeg prikrivaju. Kad ti neko pokloni nešto što je već tvoje, pitaš se odakle mu pravo da ga uzme, i ko zna šta će ti još sve uzeti. Lopovi su lopovi, bili oni duhovni lili materijalni, baratali dušom ili telom, zvali se đavoli ili anđeli.
A u stvarnoj svakodnevnoj politici, kao i u ovom pismu, papa Vojtila je za sebe prisvojio: pravo da negira ženi njeno pravo na razvod, na abortus, na kontracepciju, na život bez "kompletnog" muškarca, na sveštenstvo i ko zna šta sve još što nije stigao da smisli...
Feministička italijanska javnost se pita da li postoje apsolutne vrednosti kao što je uvek tvrdio papa, ili je jedina apsolutna vrednost da ne postoji apsolutna vrednost, kao što opet hoće da tvrdi ovim pismom papa, koji ne može da se odluči pa zato hoće sve.
Jasmina Tešanović

Нема коментара:

Постави коментар