15.01.2016.

Kalvino Italo, Zamak ukrštenih sudbina (2 deo)

 
 
 
 
Sve druge priče
 
Kvadrat je već potpuno prekriven tarotima i pričama. Karte iz špila sve su razbacane po stolu. A zar nema moje priče? Ne uspevam da je prepoznam usred drugih, tako je tesno bilo njihovo simultano povezivanje. Zapravo, zadatak da dešifrujem priče, jednu za drugom, učinio je da zanemarim dosada najveću neobičnost našeg načina pripovedanja, to jest da svaka priča ide u susret drugoj priči i dok jedan gost produžava svoj niz neki drugi s drugog kraja napreduje u suprotnom pravcu, zato što priče koje se pripovedaju sa leva na desno ili odozdo nagore mogu takođe da se čitaju sa desna na levo ili odozgo nadole, i suprotno, imajući na umu da iste karte kad se predstave u različitom nizu često menjaju značaj, a isti tarot služi u isto vreme pripovedačima koji kreću sa četiri osnovnih tačaka.
Tako dok je Astolfo pokušavao da ispriča svoju pustolovinu, jedna od najlepših dama u društvu, predstavljajući se u profilu zaljubljene žene Kraljice novčića, već je dolazila do završne tačke njegovog puta Pustinjaka i Devetke mačeva, koje su joj bile potrebne jer je njena priča upravo tako počinjala, tako što se ona obraćala jednom vidovnjaku da bi saznala kakav će biti ishod rata zbog koga je godinama bila pod opsadom u njom stranom gradu, i Sud i Kula davali su joj vest da su bogovi odavno presudili pad Troje. Zapravo taj utvrđen i opsednut grad (Svet) koji je u Astolfoj priči bio Pariz za kojim su Mauri žudeli, bio je viđen kao Troja od strane one koja je bila i prvobitni povod tog dugog rata. Dakle ovde slavlja koja odjekuju pesmom i drndanjem citri (Desetka pehara) bili su ti koje su Ahejci spremali za željeni dan izbacivanja.
Međutim, u isto vreme jedna druga kraljica (ona uslužna, od pehara) napredovala je u jednoj svojoj priči u susret Orlandovoj priči, na istom njegovom putu, počev od Snage i Obešenog. To jest, ta kraljica je posmatrala jednog surovog razbojnika (ili su joj ga bar tako opisali) okačenog o jednu spravu za mučenje, pod Suncem, po presudi Pravde. Sažali se nad njim, priđe mu i prinese mu da pije (Trojka pehara), primeti da je on jedan okretan i ljubazan mladić (Žandar štapova).
Arkane Kočija Ljubav Mesec Luda (koje su već poslužili Anđelikinom snu, Orlandovom ludilu, Hipografovom putu) sada su se raspravljale između predskazanja vidovnjaka Jeleni od Troje: – Zajedno sa pobednicima ući će i jedna žena u kočijama, kraljica ili boginja, i tvoj Paris će pasti pogođen ljubavlju prema njoj – koji je terao lepu preljubnicu ženu Menelaja da pobegnu na mesečini opsednutog grada, skrivenu pod skromnom odećom, u pratnji samo dvorske lude – i priče koju je istovremeno pričala druga kraljica, kako je, zaljubivši se u zatvorenika, danonoćno pokušavala da ga oslobodi, pozivajući ga da pobegne maskiran u lutalicu i da čeka da ona dođe po njega u svojim kraljevskim kočijama, u šumskoj tmini.
Dve priče su potom nastavljale svaka ka svom ishodu, Jelena stigavši do Olimpa (Točak Sreće) i pojavljujući se na slavlju (Pehari) bogova, a ova druga čekavši uzaludno u šumi (Štapovi) čoveka koga je oslobodila, sve dok rana jutarnja zlatna zora nije svanula. I dok je jedna završavala obraćajući se sveznajućem Zevsu (Car):
– Kaži pesniku (Bagatto) da ovde na Olimpu, ne više slepom, sedi sa Besmrtnicima i kroji vanvremenske stihove u vremenskim pesmama koje će drugi pesnici pevati, da samo ovu milost (As novčića) tražim od Nebeske volje (As mačeva), da ovo piše u pesmi moje sudbine: pre nošto je Paris prevari, Jelena će se dati Odiseju još u samoj utrobi trojanskog konja (Žandar štapova)! – ova druga nije imala sigurniju sudbinu čuvši kako je proziva jedna sjajna ratnica (Kraljica mačeva) koja joj dolazi u susret predvodeći vojsku:
– Kraljice noći, čovek koga si oslobodila moj je: spremi se da se boriš; rat sa dnevnim vojskama ne završava tu, međ' šumskim drvećem, sve do zore!
Istovremeno valjalo je imati na umu da su Pariz ili Troja opsednuti u karti Svet, što je takođe bio nebeski grad u priči pljačkaša grobnica, postao jedan podzemni grad u priči jednog tipa koji se predstavio sa solidnim, gozbenim izgledom Kralja štapova, i koji je tu stigao pošto se u nekoj magičnoj šumi snabdeo toljagom sa neobičnim moćima i pošto je pratio jednog nepoznatog ratnika crnog oružja koji se hvalio svojim bogatstvom (Štapovi, Žandar mačeva, Novčići). U jednoj svađi u krčmi (Pehari), tajanstveni drug u putu odlučio je da prokocka skiptar grada (As štapova). Borba sa batinanjem koju je naš junak pobedio, – Eto sada si Gazda, – reče mu Nepoznati – Grada Smrti. Znaj da si pobedio Princa Diskontinuiteta, – i skinuvši masku pokazao je svoje pravo lice (Smrt) to jest žutu i pljosnatu lobanju.
Zatvorivši grad Grad Smrti, niko više nije mogao da umre. Počelo je novo Zlatno Doba: ljudi su rasipali na bančenje, ukrštavali mačeve u bezopasnim svađama, bacali se bez povreda sa visokih kula (Novčići, Pehari, Mačevi, Kula). A grobnice u kojima su živeli razdragani živi (Sud) bile su one iz sad nepotrebnih groblja gde su se veseljaci sastajali da orgijaju, pod zapanjenim pogledom anđela i boga. Sve dok jedna stroga opomena ne zazvoni:
– Otvori vrata Smrti inače će svet postati pustinja puna suvih grana, planina od hladnog metala! – i naš heroj kleknu pred rasrđenim vrhunskim poglavarom, u znak poslušnosti. (Četvorka štapova, Osmica novčića, Papa).
– Ja sam bio taj Papa! – kao da je hteo da uzvikne još jedan gost koji se predstavljao preobučen u Žandara novčića i koji je bacivši prezrivo Četvorku novčića možda hteo da kaže da je on napustio sjaj papskog dvora da bi poneo poslednju pričest umirućim na bojnim poljima. Smrt iza koje je došla Desetka mačeva tada bi predstavljala niz posečenih tela među kojima se kretao zgranut Vrhunski poglavar, na početku jedne detaljne priče koju su ispričali ti isti taroti opisujući ljubavi jednog ratnika i jednog leša, ali iščitani po jednom drugom kodu po kome je niz Štapovi, Đavo, Dvojka novčići, Mačevi pretpostavljao da je Papa, poljuljan sumnjom videvši masakar, sam sebe upitao naglas:
– Gospode, zašto dozvoljavaš ovo? Zašto dozvoljavaš da se toliko tvojih duša izgubi? – i da je iz šume jedan glas odgovorio:
– Ima nas dvoje koji delimo svet (Dvojka novčića) i duše! Nije samo na Njemu da dopusti ili ne dopusti! Mora uvek i sa mnom da se obračuna!
Dečko mačeva na kraju niza potvrđivao je da se posle tog glasa pojavio ratnik prezrivog stava:
– Da li u meni prepoznaješ Princa Suprotnosti, ja ću zavesti mir u svetu (Pehari), započeću jedno novo Zlatno Doba!
– Već dugo vremena ovaj znak podseća da je ono Drugo pobedilo Prvo! – mogao je Papa da kaže suprotstavljajući mu ukrštenu Dvojku štapova.
Ili je možda ta karta pokazivala neko raskršće.
– Dva su puta. Izaberi, – rekao je Neprijatelj, ali usred raskršća pojavila se Kraljica štapova, (već Anđeoska Čarobnica ili lepa prokleta duša ili vodilja) da najavi:
– Stanite! Vaša rasprava nema smisla. Znajte da sam ja radosna Boginja Uništenja, koja vlada neprekidnim stvaranjem i rastvaranjem u svetu. U opštem masakru karte se neprekidno mešaju i duše nemaju bolje subdine od tela, koja bar uživaju odmor u grobovima. Rat bez kraja drma svet sve do zvezda na nebeskim svodovima i ne štedi ni duhove ni atome. U zraku zlatne prašine kad u mračnu sobu probije tračak svetlosti Lukrecio je posmatrao bitke neuhvatljivih čestica, invazije, napade, vrteške, virove... (Mačevi, Zvezda, Zlato, Mačevi).
 
Bez daljnjeg je i moja priča sadržana u ovom spletu karata, prošlost sadašnjost budućnost, ali ja više ne umem da je razaznam od ostalih. Šuma, zamak, taroti su me doveli do tog praga: da izgubim sopstvenu priču, da je pomešam u zraku prašine drugih priča, da je se oslobodim. Ono što je ostalo od mene je samo manijakalna tvrdoglavost da kompletiram, da završim, da se račun podudari. Još mi preostaje da prođem dve strane kvadrata u suprotnom smeru, a ja napredujem samo iz inata, da ne bih stvari ostavio na pola.
Vlastelin-krčmar ne može a da pre ili posle svoju da ne ispriča. Recimo da je on Žandar pehara i da se neobičan posetilac (Đavo) pojavio u njegovoj krčmi-zamku. Sa izvesnim gostima pravilo je ne nuditi im nikad besplatno piće, ali na zahtev da plati:
– Krčmaru, u tvojoj krčmi sve se meša, vina i sudbine... – rekao je Posetilac.
– Možda Vaše Gospodstvo nije zadovoljno mojim vinom?
– Prezadovoljan. Jedini koji zna da ceni sve što je ispresecano i dvolično, to sam ja. Zato daleko više od Dvojke novčića želim da ti dam!
Tada Zvezda, arkana broj Sedamnaest nije više predstavljala Psihu, niti nevestu koja je izašla iz groba, niti zvezdu sa neba, već samo devojku koja je otišla da naplati račun vrativši se sa rukama prepunim blještavim novčićima, koja viče: – Da samo znate! Onaj gospodin! Šta je uradio! Prevrnuo je jedan Pehar na sto i iscurela je iz njega reka Novčića.
– Kakva je to čarolija? – uzviknuo je krčmar-vlastelin.
Posetilac je već bio na pragu.
– Usred tvojih pehara sada je i jedan koji izgleda kao ostali, međutim on je magičan. Upotrebi ovaj moj poklon na način koji bi mogao da mi se dopadne, u suprotnom, kao što si me upoznao kao prijatelja, vratiću ti se kao neprijatelj! – reče, i nestade.
Razmišljajući dugo, vlastelin reši da se preobuče u opsenara i da ode u Glavni grad i da osvoji vlast prosipajući zvučne novčiće. Dakle Bagatto (koga smo videli kao Mefista ili pesnika) bio je takođe i krčmar-šarlatan koji je sanjao da postane Car sa igrama opsenarstva sa svojim Peharima, i Točak (koji nije više Vetrenjača zlata niti Olimp niti Svet Meseca) predstavljao je njegovu nameru da preobrne svet.
Krenu na put. Ali u šumi... Na ovom mestu valjalo bi opet protumačiti arkanu Igumanije kao Velike Sveštenice koja u šumi proslavlja ritualno i koja prolazniku kaže: – Vrati Bakovim sveštenicama sveti pehar koji nam je bio ukraden! – I tako se objašnjava i bosonoga devojka orošena vinom u tarotima zvana Umerenost i detaljna izrada bokala-oltara koji je bio na mestu Asa pehara.
Istovremeno i razvijena žena koja nas je služila pićem kao vredna krčmarka ili brižna vlastelinka započela je svoju priču sa tri karte: Kraljica štapova, Osmica mačeva, Igumanija i bili smo dovedeni da vidimo Igumaniju i kao poglavarku nekog manastira kojoj je naša pripovedačica tada još mlada pripravnica, rekla, da bi savladala užas koji je vladao među monahinjama kako se rat približavao:
– Pustite da ja izazovem na dvoboj (Dvojka mačeva) vojskovođu okupatora!
I ta pripravnica je zapravo bila probni mačevalac – kao što nam je Pravda ponovo pokazivala – i u zoru na bojnom polju njena veličanstvena pojava napravila je takav probojni utisak (Sunce) da se princ izazvan na dvoboj (Žandar mačeva) zaljubio u nju. Venčanje (Pehari) je bilo proslavljeno na dvorcu mladoženjenih roditelja (Carica i Kralj novčića) čija su lica pokazivala svo njihovo nepoverenje prema toj neprikladnoj snaji. Čim je mladoženja morao opet da krene na put (da se udalji od Žandara pehara) surovi svekar i sverkva platiše (Novčići) jednog razbojnika da odvede u šumu (Štapovi) mladu i da je ubije. I tada se goropadnik (Snaga) i Obešeni pokazuju kao ista ličnost, razbojnik koji se baca na našu lavicu da bi se vrlo brzo potom našao vezan sa glavom nadole od strane te jake borkinje.
Izbegavši zasedu, junakinja se sakri u odeću krčmarice ili vlastelinke, kao što smo je mi videli sada uživo kao u arkani Umerenost kako toči vrlo čisto vino (što su bahovski motivi na Asu pehara garantovali). Evo je kako sada postavlja sto za dvoje, čekajući na povratak muža, i osmatra svako pomeranje lišća u ovoj šumi, svako bacanje karata u ovom špilu tarota, svaki preokret u ovom spletu priča, sve dok se ne stigne do kraja igre. Tada njene ruke razbacuju karte, mešaju špil, i počinju ispočetka.
 
 
Krčma ukrštenih sudbina
 
Krčma
Izlazimo iz mraka, ne, ulazimo, napolju je mrak, ovde se nešto vidi, usred dima, svetlost je dimna, možda od sveća, ali se vide boje, žute, plave, na belom, na stolu, obojene mrlje, crvene, čak i zelene, sa crnim obrisima, crtežima na belim pravougaonicima raštrkanim po stolu. Ima štapova, gustog granja, debla, listova, kao napolju ranije, mačevi koji po nama resko udaraju, usred lišća, zasede u mraku u koje smo upadali, na svu sreću na kraju smo videli neku svetlost, neka vrata, ima zlata koje sija, pehara), ovaj sto sa čašama i tanjirima, zdele vrele supe, bokali vina, spašeni smo ali još uvek polumrtvi od straha, možemo da pričamo, imali bi šta da pričamo, svako bi hteo drugima da ispriča šta mu se desilo, šta je video, sa očima u mraku, u tišini, ovde sada ima zvukova, kako će da me čuju, ne čujem svoj glas, ne izlazi mi glas iz grla, nemam glasa, čak ne čujem ni tuđe glasove, čuju se zvukovi, nisam valjda gluv, čujem kako čangrljaju zdele, iskaču pampuri, lupaju kašike, žvakanje, podrigivanje, pravim pokrete da kažem da sam izgubio reč, i ostali čine iste pokrete, nemi su, svi smo izgubili moć govora, u šumi, svi koji smo za ovim stolom, muškarci i žene, lepo odeveni i loše odeveni, uplašeni, štaviše strašni za videti, svi sede kose, mladi i stari, i ja se ogledam u jednom ogledalu, u ovim kartama, imam sedu kosu i ja od straha.
Kako sada da pričam kad sam izgubio moć govora, reči, možda čak i pamćenje, kako da se setim šta se desilo tamo napolju, i jednom kad se i setim kako da nađem reči da to iskažem; a reči kako da ih izgovorim, svi pokušavamo onome drugome nešto da objasnimo sa pokretima, grimasama, svi kao majmuni. Na svu sreću postoje ove karte, ovde na stolu, špil tarota, onaj najobičniji, marsejski, kako ga zovu, ili takođe bergamski, ili napuljski, pjemonteški, zovite ga kako želite, ako nije isti liči, po krčmama u selima, u keceljama ciganki, izrazitih crteža i linija, grubih, ali sa detaljima koje ne očekujemo, koji se preterano ni ne razumeju, kao da ih je onaj ko ih je urezao, ove crteže, u drvo, da bi ih odštampao, prepisao, svojim velikim rukama, sa složenih modela, u finese izradio, sa ko zna koliko izučenih zanatskih stvari, i on se uneo sa svojim drljotinama, kako mu dođe, i ne shvatajući šta precrtava, a zatim je premazao drvo svojim bojama i gotovo.
Stavljamo ruke svi zajedno preko karata, poneka od figura u nizu sa drugim vraća mi u sećanje priču koja me je ovde dovela, pokušavam da shvatim šta mi se desilo i da drugima pokažem koji su u međuvremenu tu i koji takođe u kartama traže, i pokazuju mi prstom neki lik ili neki drugi, i ništa se ne slaže ni sa čim, i otimamo jedni drugima karte iz ruku, i širimo ih po stolu.
 
 
Priča o neodlučnom
 
Jedan od nas okreće kartu, podiže je, gleda je kao da se ogleda u ogledalcu. Tačno je, Žandar pehara, baš liči na njega. Ne samo u licu, zabrinut, razrogačenih očiju, sa dugom kosom koja mu pada na ramena, posedela, vidi se sličnost, već i po rukama koje on pokreće po stolu kao da ne zna gde da ih stavi, a koje na slici eno ih kako drže desna jedan pehar isuviše veliki dok balansira na dlanu i, leva, uzde vrhom prstiju. I na konja se prenosi ovaj poljuljani stav: reklo bi se da ne može čvrsto kopitama da stane na poljuljano tlo.
Pošto je pronašao tu kartu, mladiću se čini da vidi neki naročit smisao u svim drugim kartama koje mu padaju pod ruku, i ređa ih po stolu, kao da prati neku nit od jedne do druge. Tuga koja mu se čita na licu dok polaže zajedno sa Osmicom pehara i Desetkom štapova arkanu koja se u zavisnosti od mesta zove Ljubav ili Ljubavnik ili Ljubavnici, navodi na mišljenje da ga je neki ljubavni jad naterao da se digne sa uzavrelog slavlja i prošeta kroz šumu. Ili da čak napusti proslavu sopstvenog venčanja, da postane ptica na grani na dan sopstvenog venčanja.
Možda postoje dve žene u njegovom životu, a on ne ume da odabere. Tako ga predstavlja slika: još uvek plavog, usred dve rivalke, jedna ga hvata za rame netremice ga gledajući željnim pogledom, dok se druga uspija uz njega sa čežnjivim pokretom celog tela, dok on ne zna na koju stranu da se dene. Svaki put kad treba da se odluči koja mu od njih dve odgovara za ženu, kad se ubedi da vrlo lako ove druge može da se odrekne, i tako se pomiri da može da je izgubi svaki put primeti da baš nju više voli. Jedina čvrsta tačka u ovom dolaženju i odlaženju misli jeste da može on i bez jedne i bez druge, jer svaki izbor ima svoje naličje to jest jedno odricanje, tako da nema razlike između čina izbora i čina odricanja.
Iz ovog ćorsokaka mogao je samo put da ga izbavi: tarot koji sada mladić stavlja na sto biće sigurno Kočija: dva konja vuku pompezno vozilo slučajnim šumskim stazama, jedva zauzdana, kao što mu je običaj da ih raspusti, tako da kad stigne na raskršće ne mora on da napravi izbor. Dvojka štapova označava raskrsnicu sa dva puta; konji vuku jedan na jednu drugi na drugu stranu; točkovi su nacrtani tako u šreh da izgledaju gotovo vertikalni u odnosu na put, znak da kočija stoji nepomična. Ili, čak i ako mrdaju, bolje bi bilo da ne, kao što se mnogima dogodi pred kojima se otvaraju krivine najglatkijih i najbržih puteva, koji preleću po najvišim stubovima i prelaze preko planinskih granita, i koji su slobodni bilo gde da odu, a svuda je uvek isto. Tako smo ga videli tu odslikanog u lažnom odlučnom stavu kao da vlada sobom i pobednički vozi kočiju; ali uvek je nosio sa sobom svoju podeljenu dušu, kao dve maske razrokog pogleda koju je imao na ogrtaču.
Da bi odlučio kojim putem da krene nije bilo druge nego da se prepusti sudbini: Žandar novčića predstavlja mladića koji baca u vazduh jedan novčić: pismo ili glava? Možda ni jedno ni drugo, novčić se obrće obrće i ostaje uspravan u jednom žbunu, u podnožju jednog starog hrasta tačno nasred puta. Sa Asom štapova mladić bez daljneg hoće da nam ispriča da ne mogavši da odluči da li jednim ili drugim putem da nastavi, nije mu ništa drugo preostalo nego da siđe iz kočija i da se uspentra uz jedno kvrgavo deblo, uz granje koje se zatim opet račva namećući mu opet muku izbora.
Bar se nada da će penjući se s jedne grane do druge moći dalje da vidi, da shvati kuda vode putevi; ali granje ispod njega je gusto, ubrzo gubi pogled na tlo, a ako podigne pogled ka vrhu drveta zaslepljuje ga Sunce, sa oštrim zracima od kojih blješte u svim bojama listovi u kontrasvetlosti. Ali valjalo bi objasniti takođe šta predstavljaju ona dva deteta koja se vide na tarotu: hoće reći da je gledajući na gore mladić primetio da nije sam na drvetu: dva mangupčića su ga pretekla penjući se uz granje.
Izgledaju kao blizanci: isti identični, bosi, plavi plavi. Možda je u ovom trenutku mladić progovorio, pitao je:
– Šta radite ovde vas dvojica? – ili: – Koliko fali do vrha? – A blizanci su mu odgovorili pokazujući nekim smušenim pokretima nešto što se vidi na horizontu crteža, pod sunčevim zracima, zidove nekog grada.
Ali gde su ovi zidovi u odnosu na drvo? As pehara upravo predstavlja jedan grad sa mnogo kula i vrhova i minareta i kupola koji vire iza zidova. Takođe i lišće palmi, krila fazana, peraja plavih riba-meseca, koji bez daljneg vire iz vrtova iz kaveza, iz gradskih akvarijuma, usred kojih možemo da zamislimo dva mangupčića koji se jure i nestaju. A ovaj grad deluje uravnotežen jednom piramidom na vrhu, što bi takođe mogao da bude i vrh nekog velikog drveta, to jest bio bi to grad koji visi na najvišim granama kao neko ptičje gnezdo, sa visećim temeljima kao neki vazdušni koreni izvesnih biljki koje rastu na vrhu drugih biljaka.
Mladićeve ruke dok spušta karte sve su sporije i neodlučnije, i mi imamo svo vreme da ga pratimo sa našim pretpostavkama, i da u tišini razmišljamo pitanja koja su mu bez daljnjeg kružila po glavi, kao nama sada: – Koji je ovo grad? Da li je to Grad Svega? Da li je to grad u kome se svi delovi sjedinjuju, gde se izbori balansiraju, u kome se ispunjava praznina koja ostaje između onoga što očekujemo u životu i onoga što nam je suđeno.
Ali koga je bilo u gradu da ga mladić upita? Zamislimo da je prošao kroz kapiju i luk unutar zidine grada, da je otišao do trga sa visokim stepenicama u dnu, i da na vrhu tog stepeništa sedi lik sa kraljevskim odlikama, božanstvo na prestolu ili krunisan anđeo. (Iza njegovih leđa vide se dve izbočine koje bi mogle da budu naslon prestola, ali takođe i par krila, loše precrtanih na slici).
– Da li je to tvoj grad? – upitao ga je mladić verovatno.
– Tvoj je, – bolji odgovor nije mogao da dobije, – ovde ćeš naći ono što tražiš.
Da li možete da zamislite njega tako iznenađenog da smisli da izrazi neku razumnu želju. Oznojen pošto se popeo tako visoko, mora da je samo rekao: – Žedan sam!
A anđeo na prestolu: – Samo izaberi iz kog bunara ćeš da piješ, – i mora da mu je pokazao dva ista bunara koji se vide na pustom trgu.
Mladić, dovoljno ga je pogledati da bi se shvatilo da se oseća još jedamput izgubljen. Krunisana vlast sada vadi jednu vagu i jedan mač, odlike anđela koji bdi nad odlukama i ravnotežama, s visine sazvežđa Vage. Dakle, čak se i u Grad Svega pristupa putem izbora i odricanja, prihvatajući jedan deo i odričući se ostalog? Tako da on odlazi kao što je i došao; ali okrećući se vidi dve Kraljice na dva balkona jedan tačno ispred drugog na dve strane trga. I tada mu se učini da prepoznaje dve žene iz svog neučinjenog izbora. Kao da su tu na straži, da ga ne puste da izađe iz grada, do te mere da svaka drži isukan mač, jedna desnom, druga – naravno zbog simetrije – levom. Ili, ako o maču jedne nije bilo sumnje, ova druga je mogla i guščije pero da drži, i zatvoren kompas, ili flautu, ili nož za hartiju, i tada bi dve žene pokazivale dva različita puta koja se otvaraju onome koji još uvek mora sebe da pronađe: put strasti, koji je uvek jedan stvarni put, agresivan, jasnih obrisa, i put mudrosti koji zahteva premišljanje i postepeno učenje.
Dok su nameštale i pokazivale karte ruke mladića nagoveštavaju oscilacije i gubljenja u nizu, čas se grče u žalu za svakim proigranim tarotom koji je bolje bilo sačuvati za neku drugu igru, a čas su se opuštale u mlitavim pokretima ravnodušnosti, govoreći da su svaki tarot i svaki bunar isti kao pehari koji se identični ponavljaju u špilu, kao što se u svetu uniformi predmeti i sudbine ispred tebe smenjuju razmenjujući uloge i nepromenljivi, i ko misli da odlučuje zapravo je zavaran.
Kako objasniti da mu za žeđ koju nosi u telu nije dovoljan ovaj ili onaj bunar? On hoće cisternu u koju se slivaju vode svih bunara i svih reka i mešaju se, more predstavljeno u arkani zvanoj Zvezda ili Zvezde, u kojoj se slavi vodeno poreklo života kao pobeda mešavine i božije milosti bačene u vodu. Jedna gola boginja uzima dva bokala koja sadrže ko zna koje sokove ohlađene za onog ko je žedan, (svuda okolo su žute dune pustinje pod suncem), i prevrće ih da bi zalila obalu šljunka: i u tom trenutku vegetacija kamenike niče usred pustinje, i između dva žbunja peva slavuj, život je raspianje materijala koji se uništava, veliki kotao mora samo ponavlja ono što se dešava unutar sazvežđa koja već milionima godina mlate u atomima praznu slamu sa svojim eksplozijama, što se vidi ovde i u nebu boje mleka.
Zahvaljujući načinu na koji mladić baca ovu kartu na sto kao da ga čujemo kako viče: – More, more je to koje želim!
– I more ćeš i dobiti! – Odgovor astralne vlasti nije mogao da ne najavi kataklizmu, plimu okeana ka napuštenim gradovima, da kvase šape skrivenih vukova na visoravnima koji zavijaju na Mesec koji dolazi, dok vojska ljuskara napreduje iz dubine ambisa da ponovo osvoji zemaljsku kuglu.
Jedan grom koji pogađa vrh drveta uzdrmavajući svaki zid i kulu grada koji visi, osvetljava još užasniji prizor, na koji nas mladić sprema otvarajući kartu jednim sporim pokretom zgroženih očiju. Ustajući na noge na svom kraljevskom prestolu sagovornik se menja da ga se više ne može prepoznati: iza leđa nema anđeoskog perja koje se otvara, već dva krila slepog miša koja prekrivaju nebo, nepomične oči su postale razroke i kose, kruna je pustila dva roga, ogrtač pada i otrkiva golo telo hermafrodita, ruke i noge produžavaju se u pandže.
– Ali zar nisi bio anđeo?
– Jesam anđeo koji živi u tački u kojoj se linije račvaju. Ko god se popne do podeljenih stvari mene sretne, ko god siđe do dna protivrečnosti naleti na mene, ko se vrati da pomeša podeljeno naći će moje krilo od membrana na svom obrazu!
Kod njegovih nogu ponovo se pojaviše sunčevi blizanci koji su bili nestali preobraženi u dva bića pomešanog ljudskog i životinjskog izgleda, povezani sa groznim likom sa dva duga konca ili pupčanim vrpcama, i na isti način verovatno svaki od njih drži na uzici drugo dvoje manjih đavolčića koji nisu stali u sliku, i tako sa grane na granu plete se mreža konaca koje vetar ljulja kao neku veliku paučinu između mahanja crnih krila sve manje veličine: slepi miš, sove, pupavci, noćni leptiri, bumbari, mušice.
Vetar ili talasi? Isprekidane linije u dnu karte mogle bi da pokažu plimu koja poplavljuje vrh drveta i sva vegetacija se raspada u talasanju algi i pipaka. Evo kako se ispunjava želja čoveka koji ne bira: sada ga ima itekako, more, tone s glavom nadole, ljulja se u ambisu korala, obešeni za noge za haluge dopola pod mutnom površinom okeana, i vuče zelenu kosu morske salate da lete po strmim morskim dubinama. (Možda je baš iz te karte Madam Sosostris, slavna vidovnjakinja ali nepouzdanog stručnog znanja, veličajući privatne sudbine i generale znamenitog funkcionera Lojdsa, prepoznala jednog udavljenog mornara Feničanina?)
Ako je jedinu stvar koju je tražio bila da izađe iz ličnih ograda, iz kategorija, iz uloga, da čuje grmljavinu koja tutnji u molekulama, mešanje prvih i poslednjih supstanci, eto mu puta koji se otvara putem arkane po imenu Svet: Venera igra krunisana na nebu vegetacijom, okružena mnogobličnim otelotvorenjima Zevsa; svaka vrsta i pojedinac i celokupna istorija ljudskog roda nisu do slučajni prsten u jednom lancu mutacija i evolucije.
Ne preostaje mu drugo no da privede kraju veliki krug Točka u kome se okreće život živih bića i na kome nikad ne znaš šta je gore a šta dole, ili još duži krug koji prolazi kroz raspad, silaženje do samog središta zemlje u izlivima elemenata, iščekivanju kataklizmi koji ponovo mešaju špil tarota i iznose na svetlo skrivene slojeve, kao u arkani konačnog zemljotresa.
Drhtanje ruku, prerano sedenje bili su lagani tragovi onoga što je naš nesrećni gost proživeo: u toj istoj noći bio se smanjio (mačevi) na svoje prvobitne elemente, prošao je bio kroz vulkanske kratere (pehari) kroz sve ere zemlje, zamalo da ostane zarobljen u konačnoj nepokretnosti kristala (zlato), pojavio se ponovo u životu putem bolnog klijanja u šumi (štapovi), sve dok nije zadobio svoj identičan ljudski oblik u sedlu Konja novčića.
Ali da li je to stvarno on ili možda neki njegov dvojnik, koji čim biva vraćen u samog sebe vidi se kako ide kroz šumu?
– Ko si ti?
– Ja sam čovek koji je trebalo da se oženi devojkom koju ti ne bi izabrao, koji je trebalo da krene onim drugim putem na raskrsnici, da ugasi žeđ na drugom bunaru. Ti ne izabravši, moj izbor si sprečio.
– Gde ideš sada?
– U drugu krčmu od one na koju ćeš ti naići.
– Gde ću te videti ponovo?
– Obešen na jedno drugo vešalo od onoga na kome si ti obešen. Zbogom.
 
 
Priča o šumi koja se sveti
 
 Nit priče se zapetljala ne samo zato što je teško kombinovati jednu kartu sa drugom već i zato što za svaku novu kartu koju mladić pokušava da stavi u red postoji bar deset ruku koje se pružaju da mu je oduzmu i da je smeste u neku drugu priču koju svako gradi za sebe, i u jednom trenutku karte mu beže na sve strane i on mora rukama da ih zadržava, laktovima, nadlanicama, tako ih sakrivajući i od onih koji pokušavaju da shvate priču koju on priča. Na svu sreću među svim tim šakama koje navaljuju jedan par mu priteže u pomoć da drži karte u redu, i pošto su to šake koje po veličini i težini čine kao da ih je tri drugih, a zglob i ruke su proprocionalno veliki, tako da snaga i odlučnost s kojom se sručavaju na sto čini da karte koje neodlučan mladić uspeva zajedno da zadrži jesu one koje su pod zaštitom nepoznatih ručerdi, zaštita koja se ne objašnjava toliko interesovanjem za priču njegove neodlučnosti koliko što je slučajnim približavanjem nekih od ovih karata prepoznao priču koja mu je draža, odnosno sopstvenu priču.
Neko, odnosno neka: jer na stranu dimenzije, oblik tih prstiju i šaka i zglobova i ruku je taj koji razlikuje prste šake zglobove ruke jedne žene, jedne debeljuškaste i okrugle devojke, i zapravo idući duž tih udova stiže se do lika jedne divovske mlade devojke koja je do malopre sedela vrlo mirna među nama, i odjednom je, pobedivši stid, počela da gestikulira zabijajući laktove u stomake suseda i prevrćući klupu.
Pogledi nam se dižu na njeno pocrvenelo lice – iz stida ili besa – a zatim se spuštaju na lik Kraljice štapova koja veoma liči na nju, u svojim čvrstim seljačkim obrisima, uokvirenom gustom sedom kosom, grubih pokreta. Pokazala je na tu kartu pokretom prsta koji je ličio na pesnicu o sto, i mukanje koje izlazi iz njenih namrgođenih usana kao da hoće da kaže:
– Da, upravo sam ja to i ti gusti štapovi su šuma u kojoj me je otac podigao, i koji je, ne očekujući više ništa dobro od građanskog sveta, postao Pustinjak u ovoj šumi da bi me držao daleko od loših uticaja ljudskog društva. Razgradila sam svoju Snagu igrajući se sa divljim veprovima i vukovima, i naučila sam da je šuma, iako živi od neprekidnog rastrzanja i gutanja životinja i biljki, regulisana jednim zakonom: snagom koja ne ume da se zaustavi u vremenu, bizon ili čovek ili kondor, pravi pustinju okolo ili ostavlja svoju kožu, i poslužiće kao ispaša za mrave i muve...
Ovaj zakon koji su stari lovci dobro poznavali ali koga se danas više niko ne seća, može se iščitati u nemoljivom ali kontrolisanom pokretu s kojim lepa ukrotiteljka otvara ždrelo jednom lavu vrhovima prstiju.
Pošto je odrasla u dosluhu sa divljim životinjma, ostala je bila divlja u prisustvu ljudi. Kada čuje topot konja ili šumskim stazama vidi nekog lepog Konjanika da prolazi, krišom ga posmatra kroz žbunje, zatim postiđena beži, zatim trči prečicama da ga ne bi izgubila iz vida. Evo kako ga nalazi Obešenog za noge o jednu granu od strane prolaznog razbojnika, koji mu prazni džepove do poslednjeg cvonjka. Ne razmišlja mnogo, šumska velika devojka: baca se na razbojnika vrteći svojim buzdovanom: kao suvo granje pucaju kosti tetive zglobovi hrskavice. Ovde moramo da pretpostavimo da je skinula sa drveta lepog mladića i da ga je oživela u stilu lavova, ližući ga po licu. Iz jedne čuturice koju nosi obešenu oko vrata sipa Dva pehara nekog pića čiji recept samo ona poznaje: nešto kao sok od uzavrelog smreka ili prokislo kozije mleko. Konjanik se predstavlja:
– Ja sam princ naslednik Carstva, sin jedinac Njegovog Veličanstva. Spasila si me. Kaži mi kako mogu da ti se odužim.
A ona: – Ostani malo da se sa mnom poigraš – i sakri se između planika. To piće bilo je moćan afrodizijak. On trči za njom. Brzo brzo pripovedačica bi htela da nam ispred očiju proleti arkana Svet kao neki sramežljiv nagoveštaj: ...U toj igri ubrzo beše izgubljeno moje devojaštvo... – ali na crtežu je jasno kako se pred mladićem pokazala njena nagost, preobražena u ljubavni ples, i kako na svaki okret u plesu on otkriva neku njenu novu vrlinu: jaka kao lavica, ponosna kao orao, majčinski obdarena kao krava, nežna kao anđeo.
Prinčevo zaljubljivanje potvrđeno je sledećim tarotom, Ljubav, koji takođe upozorava protiv jedne zamršene situacije: ispostavlja se da je mladić oženjen, a njegova zvanična supruga nije nameravala da mu dozvoli da pobegne.
– Zakonske prepreke malo vrede u šumi: ostani ovde sa mnom i zaboravi na dvor, njen protokol i intrige – ovaj predlog ili neki slično razuman mora da mu je devojka rekla; i nema u vidu da prinčevi mogu da imaju principe.
– Samo Papa može da me razreši prvog braka. Ti me čekaj ovde. Idem, srediću papire i vraćam se – i popevši se na svoje Kočije odlazi i ne osvrćući se, davši joj neki skroman prihod (Trojka novčića).
Napuštena, posle kratkog obrtanja Zvezde, porođajni bolovi nastupaju. Dovlači se do obale jednog potoka. Šumske zveri znaju da porode bez pomoći, a ona je od njih naučila. Daje život na svetlosti Sunca dvojici blizanaca koji su tako snažni da već stoje na nogama.
– Zajedno sa svojim sinovima ići ću kod Cara lično da tražim Pravdu, koji će u meni prepoznati pravu nevestu svog naslednika i roditeljku svojih potomaka, – i s tom namerom krenu pešice ka glavnom gradu.
Ide napred i ide, šuma nikako da stane. Sreće jednog čoveka koji beži kao Ludak, a jure ga vukovi.
– Gde si pošla, nesrećnice? Više ne postoji ni grad ni carstvo! Putevi više ne vode ni iz kakvog mesta ni u kakvo mesto! Pogledaj!
Žuta osušena trava i pesak u pustinji pokivaju asfalt i trotoare grada, na dunama zavijaju šakali, u napuštenim zgradama pod Mesecom prozori se otvaraju kao prazne očne duplje, iz podruma i tunela izlaze miševi i škorpioni.
Pa ipak grad nije mrtav: mašine motori turbine i dalje zuje i podrhtavaju, svaki Točak svojim zupcima zahvata druge točkove, vagoni voze po šinama a znakovi na žicama; i nijedan čovek nije više tu da odašilje ili prima, da opskrbi ili istovari. Mašine koje već duže vremena znaju da mogu bez ljudi, konačno su ih i oterale; i posle dugog odstranjivanja divlje životinje su se vratile da zauzmu teritorije koje su otrgnute od šume: lisice i kune izdužavaju svoje mekane repove na komandnim pultovima punim manometara i polugama i kvadrantima i dijagramima; nakovanji i puhovi čvare se na akumulatorima i magnetima. Čovek je bio neophodan: sada je nepotreban. Da bi svet dobio informacije od sveta i iz njih izvlačio korist sada su dovoljni kalkolatori i leptiri.
Tako se završava osveta zemaljskih snaga izazvana u lančane eksplozije u vazdušne vrtloge i tifone. Zatim su se ptice, za koje se već smatralo da su izumrle, umnožile i stuštavaju se u jatima na četiri ključne tačke sa zaglušujućom piskom. Kada ljudski rod sakriven u podzemne rupe pokuša opet da izmili, vidi nebo zatamnjeno gustim pokrovom krila. Prepoznaju Sudnji dan kao što je predstavljen u tarotima. A sa jedne druge karte obistiniće se najava: doći će dan kada će jedno pero srušiti kulu od Nembrotte.
 
 
Priča o preživelom ratniku
 
Iako je pripovedačica neko ko zna šta hoće da kaže, nije rečeno da se njena priča lakše prati od ostalih. Zato što ima više onoga što karte kriju nego onoga što govore, i zato što čim neka karta kaže nešto više, odmah druge ruke pokušavaju da je privuku ka sebi da bi je uklopili u drugu priču. Neko na primer počne da priča za svoj groš, sa kartama koje izgledaju kao da samo njemu pripadaju, i odjednom zaključak se sjuri preplićući se sa zaključkom drugih priča u istim figurama katastrofe.
Evo na primer jednog koji savršeno deluje kao oficir u službi, i počeo je da se prepoznaje u Žandaru štapova, štaviše pustio je kartu okolo, da bi se videlo kako je lepog konja sa abajlijom on jahao to jutro kad je krenuo iz kasarne, i kakvu je tesnu unifrmu imao na sebi, ukrašenu sjajnim oklopnim pločama, sa gardenijom na kopči jedne usmine. Njegov autentičan izgled – kao da hoće da kaže – bio je taj, i ako ga sada vidimo ovako loše odevenog i obuvenog to je samo zbog strašne pustolovine koju se sprema da nam ispriča.
Ali kad dobro pogledamo tu sliku ona sadrži i elemente koji odgovaraju njegovom sadašnjem izgledu: seda kosa, sanjarski pogled, polomljena sablja svedena na okrnjak. Osim ako to nije bio deo sablje (tim pre što ju je držao levom rukom) već list savijenog pergamenta, poruka koju je po naređenju morao da preda možda kroz neprijateljske linije. Pretpostavimo da je on ordonans-oficir, i da je imao naređenje da stigne do generalštaba svog vladara ili komandanta, i da mu da na ruke depešu od koje zavisi ishod bitke.
Trešti borba; konjanik je usred toga; oštricama mača suprotstavljene vojske utiru sebi put jedna kroz drugu kao na Desetki mačeva. U bitkama postoje dva načina koja se preporučuju: ili ići sredinom, koga zahvatiš zahvatiš, ili izabrati među svim neprijateljima jednog koji ti odgovara i detaljno ga obraditi. Naš ordonans-oficir vidi kako mu u susret ide jedan Žandar mačeva koji se od drugih izdvaja po eleganciji opreme i konja: njegov oklop, za razliku od ostalih koji se okolo vide skrpljeni od raznih delova, kompletiran je do cepidlačenja i to sve u jednoj boji od šlema do stegnika: zeleno modre boje, na kome se ističu zlatni grudni deo i oklop za noge. Na nogama ima obuću od crvenog damasta kao što je i abajlija na konju. Lice, iako izobličeno od znoja i prašine, ima fine crte. Mač drži levom, detalj koji ne treba zanemariti: levaci su opasni protivnici. Ali i naš isukava levom svoj buzdovan, znači oboje su levaci i opasni, suparnici dostojni jedan drugog.
Dvojka mačeva upetljana sa spletom grančica venaca listića pupoljaka pokazuje da se to dvoje izdvojilo na poseban dvoboj i udarcima nadole i postrance seku okolno zelenilo. Ispočetka našem izgleda da je plavozeleni brže i jače ruke, i da je dovoljno da mu se baci preko svom težinom da ga poklopi, ali ovaj mu uzvraća pljosnatim udarcima sablje da ga ukuca u zemlju kao ekser. Konji se ritaju prevrnuti kao kornjače po tlu prekrivenom iskrivljenim mačevima kao zmije i plavozeleni ratnik još uvek opstaje, jak kao konj, neuhvatlljiv kao zmija, prevrnut naopačke kao kornjača. Što dvoboj postaje žešći, to su veće egzibicije veština, zadovoljstvo da u sebi ili neprijatelju otkriješ nove neočekivane zalihe: i tako u tim mlaćenjima i mlaćenjima polako se uvlači sklad nekog plesa.
U dvoboju naš junak je već zaboravio na svoj zadatak, kad se čuje zvuk trube visoko u šumi koji podseća na Anđelovu iz Suda u arkani po imenu Sud ili samog Anđela: olifante koji poziva vernike Cara da se skupe. Naravno, velika opasnost preti carskoj vojsci: ne oklevajući oficir mora da trči svom caru u pomoć. Ali kako da prekine dvoboj koji toliko angažuje njegovu čast i zadovoljstvo? Mora što pre da ga okonča: i spremi se da povrati razdaljinu od neprijatelja koju je dopustio kad se truba oglasila. Ali gde je plavozeleni? Dovoljan je bio taj tren zabrinutosti i neprijatelj je nestao. Oficir se baca u šumu prateći poziv na uzbunu kao i odbeglog.
Probija se kroz gustiš, između pruća i grmlja i šiblja. Od jedne karte do druge priča napreduje u naglim skokovima koje na neki način valja umeriti. Šuma se odjednom završava. Otvorena polja se prostiru okolo u tišini; izgledaju pusta, u senci večeri. Pogledavši malo bolje vidi se da je puna ljudi, neka neuredna gomila koja je prekriva ne ostavljajući ni pedalj slobodan. Ali to je neka slegnuta gomila, kao premazana po površini zemlje: niko od tih ljudi nije na nogama, leže na stomaku ili na leđima, ne uspevaju da podignu glavu više od pregažene trave.
Poneki koje Smrt još nije ukrutila koprcaju se kao da uče da plivaju u crnom blatu sopstvene krvi. Tu i tamo procveta neka ruka, otvara se i zatvara tražeći zglob sa koga je otkinuta, poneko stopalo pokušava da se pokrene laganog koraka bez tela da ponese iznad članaka, glave pažova i vladara tresu duge lokne koje padaju preko očiju ili pokušavaju da isprave nakrivljenu krunu na ćeli ali samo dube u prašini bradom ili žvaću šljunak.
– Koja je to propast zadesila carevu vojsku? – mora da je to pitanje konjanik uputio prvom biću na koje je naišao: nekome tako nezgrapnom i rasturenom da je izdaleka izgledao kao Ludak iz tarota, a izbliza se videlo da je neki ranjen i ćopav vojnik koji beži sa polja krvorpolića.
U nemoj priči našeg oficira glas ovoga preživelog zvuči tup kokodakav trtljiv na nekom teškom razumljivom narečju sa isprekidanim rečenicama kao ove:
– Nemojte da budalite gospon poručniče! Ko ima noge bježi! Kajgana se prevrnula! To je vojska iz ko zna kog andraka ispala, nikad ranije tako što video nijesam, pobjesneli đavoli i sotone! Usred svega eto ih kako navališe između vrata i glave i za tren smo bili spremni za muve! Drži se pokriven, gospon poručniče, i idi okolo! – I već nestaje vojničina dok mu ispadaju iz pocepanih pantalona sramni delovi, dok ga psi lutalice njuše kao brata po smradu, vukući sa sobom zavežljaj ratnog plena koji je pokupio sa leševa.
Ali više je potrebno da bi naš konjanik stao. Rasterujući zavijanje šakala, istražuje granice polja smrti. Na svetlosti Meseca vidi kako šljašte okačeni o drvo jedan pozlaćen štit i jedan Mač od srebra. Prepoznaje oružje svog neprijatelja.
Iz karte pored čuje se žubor vode. Jedan potok teče tu pod trskom. Nepoznati ratnik stoji na obali i skida oklop. Naš oficir ne može bez daljnjeg da ga napadne u tom trenutku: sakriva se da bi ga uhvatio kad je opet naoružan i u stanju da se brani.
Iz ploča oklopa izlaze beli i nežni udovi, iz šlema bujna tamna kosa koja se raspušta sve do leđa sve do tačke gde se zaobljuju. Taj ratnik ima kožu mlade devojke, obline dame, grudi i kukove kraljice: to je žena koja pod Zvezdama u čučnju kod potoka vrši svoje večernje kupanje.
Kao što svaka nova karta koja se spušta na sto objašnjava ili ispravlja prethodne karte, tako i ovo otkriće diže u vazduh strasti i namere konjanika: ako su se pre u njemu takmičenje zavist poštovanje viteško za hrabrog protivnika sudarali sa potrebom da pobedi osveti nadjača, sada stid što ga je u šahu držala ruka jedne devojke, žurba da se uspostavi osujećena muška dominacija sudaraju se sa čežnjom da se odmah preda, da ga osvoji ta ruka, taj pazuh, te grudi.
Prvi od ova dva nova nagona je jači: ako su se delovi muškarca i žene pomešali potrebno je odmah ponovo podeliti karte, povratiti preobrnut red izvan koga se više ne zna šta je ko i šta se od njega očekuje. Taj mač nije svojstven ženi, to je zloupotreba. Konjanik koji sa protivnikom istog pola nikad sebi ne bi dozvolio da dobije prednost tako što će ga iznenaditi nenaoružanog, a još manje bi ga pokrao krišom, sada se provlači kroz žbunje, približava se okačenom oružju, krišom hvata mač, otkačinje ga od drveta i beži. "Rat između muškarca i žene ne poznaje pravila ni poštenje" misli, i još uvek nije svestan koliko je na njegovu nesreću, u pravu.
Upravo se sprema da nestane u šumi kad oseti kako biva ščepan za ruke i noge, vezan, Obešen sa glavom nadole. Iz svakog žbuna na obali iskočile su gole kupačice dugih nogu, kao ona što hrli u karti Svet ka izlazu iz žbunja. To je trupa divovskih ratnica koje su se raspršile uz vodu posle bitke da bi se osvežile i opustile i da napune opet svoju Snagu romovskih lavica. U trenutku su sve na njemu, hvataju ga, prevrću, otimaju iz ruke u ruku, štipaju ga, vuku ovamo i onamo, probaju prstima jezicima noktima i zubima, ne, ne tako, jeste li lude, pusti, šta mi sad to radite, neću tamo, dosta, uništićeš me, aj aj aj milost.
Ostavljen kao mrtav, pomaže mu jedan Pustinjak koji uz svetlost sveće ide bojnim poljem sastavljajući tela mrtvih i lečeći rane osakaćenih. Govor svetog čoveka može da se izvuče iz poslednje karte koju pripovedač spušta na sto drhtavom rukom:
– Ne znam da li je za tebe bilo bolje što si preziveo, o vojniče. Poraz i pokolj nisu zadesili samo čete tvoje zastave: vojska amazonki pravednica hara i masakrira svim četama i carstvima, širi se po zemaljskim kontinentima, koji su već deset hiljada godina podređeni ipak krhkoj muškoj vlasti. Krhko primirje koje je obuzdavalo muškarce i žene da se sukobljavaju u porodicama je narušeno: neveste sestre ćerke i majke više ne prepoznaju u nama očeve braću muževe već samo neprijatelje, i sve dotrčavaju sa oružjem u ruci da uvećaju vojsku osvetnica. Ponosne tvrđave našeg pola padaju jedna po jedna; nijedan muškarac nije pomilovan; koga ne ubiju one ga kastriraju; samo nekolicini odabranika kao trutovima košnice dozvoljeno je odlaganje, ali ih čeka još veće mučenje kad ih prođe volja da se hvale. Za muškarca koji je mislio da je Muškarac nema iskupljenja. Kraljice koje kažnjavaju vladaće u budućim milenijumima.
 
 
Priča o carstvu vampira
 
Samo jedan među nama ne izgleda kao da se plaši i najgroznijih karata, naprotiv kao da sa arkanom Broj Trinaest ima neku naglu intimu. I pošto je to ljudina ne mnogo drugačija od onoga koji se vidi u karti Žandar štapova, i dok stavlja karte u nizu kao da se upinje u svoj svakodnevni mukotrpan posao, vodeći računa o pravilnosti prostiranja pravougaonika odvojenih uličicama, dođe ti prirodno da pomisliš da je drvo na koje se na slici naslanja zapravo ručka lopate zarivene u zemlju a da on vrši svoju dužnost grobara.
Na nejakoj svetlosti karte opisuju neki noćni pejzaž, Pehari se vide kao urne grobnice rake među koprivom, Mačevi zvuče metalno kao ašovi i lopate spram olovnih poklopaca, Štapovi se crne kao krivi krstovi, Zlata titraju kao varljiva svetlost. Čim jedan oblak otkiva Mesec čuje se zavijanje šakala koji besne grebu na ivicama grobova i bore se oko svojih trulih gozbi sa škorpijama i tarantulama.
U tom noćnom prizoru možemo da zamislimo jednog Kralja koji zabrinuto ide u pratnji svoje lude ili dvorskog kepeca, (imamo karte Kralja mačeva i Lude koji sasvim odgovaraju prilici), i da pretpostavimo neki dijalog između njih, koji grobar u letu hvata. Šta traži kralj, tu u to doba? Karta Kraljice pehara nam nagoveštava da on prati tragove svoje žene; luda ga je videla kako izlazi krišom iz svog dvora, i pomalo šaljivo pomalo ozbiljno, ubedio je vladara da je prati. Zloslutnik kao što jeste, kepec sumnja na intrigu Ljubavi; ali je Kralj ubeđen da sve što njegova žena radi može da izađe na svetlost Sunca: njena pomoć nezbrinutoj deci nju tera na toliki pokret.
On je optimista po vokaciji, Kralj: u njegovom kraljevstvu sve je u najboljem redu, Novčići koji kruže dobro su uloženi, Pehari izobilja nude se slavljeničkoj žeđi rasipnoj klijenteli, Točak velikog mehanizma okreće se na sopstveni pogon danonoćno, i Pravda je stroga i racionalna kao ona koja ima na svojoj karti nepomično lice službenice na šalteru. Grad koji je on podigao izbrušen je sa mnogo strana kao neki kristal ili kao As pehara izbušen rendetom prozora sa nebodera, pokretom liftova, pokretom automobila na autoputevima, non parca parkinga, svetlećim mravinjakom podzemnih železnica, grad čije zabati nadgledaju oblake i koji sahranjuje mračna krila svojih zaraznih klica u utrobu tla da ne bi zamaglili pogled na velike izloge i hrom metala.
Luda međutim, svaki put kad otvori usta, između podsmeha i doskočice, seje sumnju, opanjkavajuće tračeve, strepnje i strahove: za njega je veliki mehanizam potaknut paklenim zverima, i crna krila koja niču ispod pehara-grada pokazuju nepriliku koja iznutra preti. Kralj mora da pristane na igru: zar ne plaća namerno Ludu da bi ga ova ismejala i suprotstavljala mu se? Stari je i mudar običaj na dvorovima da Luda ili Pajac ili Pesnik vrše funkciju obrtanja i ismejavanja vrednosti na kojima vladar zasniva svoju vlast, i da mu pokaže da svaka prava linija skriva krivo naličje, svaki konačan proizvod jedno rasulo od delova koji se ne podudaraju, svaki dosledan govor jedno trućanje. Pa ipak ponekad to peckanje kod Kralja izazove neku neodređenu brigu: koja je takođe predviđena, štaviše ugovorom zagarantovana između Kralja i Pajaca, pa ipak pomalo uznemiravajuća, i to ne zato što je to jedini način da oseti nemir i da se uznemiri, već upravo zato što se zaista uznemirava.
Kao što je sada Luda odvela Kralja u šumu u kojoj smo se svi izgubili.
– Nisam znao da ima još ovako gustih šuma u mom carstvu, – mora da je monarh primetio, – i sada, s obzirom na stvari koje se protiv mene govore, da zabranjujem lišću da diše kiseonik kroz svoje pore i da svare svetlost u svojim zelenim sokovima, mogu samo da se radujem.
A Luda će: – Da sam Gospodaru na tvom mestu, ne bih se mnogo radovao. Tvoja šuma ne širi svoje senke na osvetljene velegrade, već unutra: u glave tvojih doslednih i izvršnih podanika.
– Hteo bi da insinuiraš da nešto izvrdava mojoj kontroli, Ludo?
– To ćemo tek videti.
Iz šumskog gustiša prelazi se na puteve pokrivene bujnom travom, na pravougaone rupe, na neko belilo kao od pečuraka koje izbija iz tla. Sa jezom nas Trinaesti tarot upozorava da ispod šume trule neosušeni leševi i kosti bez mesa.
– Gde si me to doveo, Ludo? Pa ovo je groblje!
A Luda, pokazujući na faunu kičmenjaka koji pasu grobove: – Ovde vlada jedan vladar moćniji od tebe, Njegovo Visočanstvo Crv!
– Nikad nisam video na svojoj teritoriji tako veliki nered. Ko je taj bilmez koji je zadužen za taj resor.
– Ja sam, Gospodaru, na Vašoj usluzi, – i sada je trenutak da grobar stupi na scenu i istrese svoju tiradu, – Da bi uklonili pomisao na smrt građani skrivaju ovde dole leševe, kako najbolje umeju. Ali posle, pomeraj pa pomeraj, predomisle se, i vraćaju se da vide da li su dovoljno zakopani, da li su mrtvi kao mrtvi zaista nešto drugačije od živih, jer onda živi ne bi bili toliko uvereni da su živi, zar ne, i tako, zakopavanjem i iskopavanjem, diži i stavi i promešaj, za mene uvek ima mnogo posla! I grobar pljunu u ruke i nastavi da kopa.
Naša pažnja se pomera na jednu drugu kartu koja kao da neće da bude upadljiva, Igumanija, i pokazujemo je našem gostu sa upitnim pokretom koji bi mogao da odgovara pitanju Kralja grobaru, pošto je zapazio lik sa kapuljačom u ogrtaču opatice, kako čuči među grobovima: – Ko je ta starica koja kljuca po grobnicama?
– Bog neka vas čuva, ovde noću kruži neka zla vrsta žena, – mora da je grobar odgovorio, prekrstivši se, – stručnjakinje za napitke i recepte začaravanja, koje traže sastojke za svoja zlodela.
– Hajde da je pratimo i da proučimo njeno ponašanje.
– Ja neću, Gospodaru! – i Luda mora da se tada povukla sa jezom, – i preklinjem vas da ne prilazite blizu!
– Moram ipak da znam do koje mere se zastarelo sujeverje održava u mom carstvu! – Čovek se može zakleti u kraljev tvrdoglavi karakter: predvodi ga grobar i nastavlja da je prati.
U arkani po imenu Zvezde vidimo kako žena skida opatijski ogrtač i zavoje. Nije uopšte stara; lepa je; gola je. Mesečina obasjava zvezdanom svetlošću i otkriva da noćna posetilica groba liči na kraljicu. Prvi je kralj koji prepoznaje telo svoje supruge, grudi blago kruškastog oblika, nežna ramena, velikodušne butine, širok i izdužen trbuh; zatim čim ona podiže čelo i pokaza lice, uokvireno gustom kosom koja joj padaše na ramena, i mi zinusmo: da nema zanesen pogled koji bez daljnjeg nije taj sa zvaničnih slika, bila bi ista identična Kraljica.
– Kako se usuđuju ove grozne veštice da preuzmu obličja obrazovanih i uglednih osoba? – samo ova i nijedna druga bila je Kraljeva reakcija, koji je, samo da se rastereti sumnji u vezi sa svojom ženom, spreman da vešticama dozvoli izvestan broj natprirodnih sposobnosti, uključujući i tu da se preobraze po sopstvenoj volji. Alternativno objašnjenje koje bi bolje zadovoljilo zahteve verovatnoće ("Moja jadna žena toliko je premorena da ima i krize mesečarenja!") mora da je odmah odbacio videvši kakvim se vrednim radnjama predaje takozvana mesečarka: na kolenima na ivici rake premazuje tlo nekim mračnim napitcima. (Sem ako oruđe koje drži u rukama ne bi trebalo odmah protumačiti kao plamen praskavca koji baca živahne varnice, dok odlemljuje jedan mrtvački kovčeg).
Kako god da je to radila, ipak je bila reč o otvaranju jednog groba, scena koju jedan drugi tarot predviđa za dan Suda na kraju vremena, i koju je prevremeno radila jedna nežna gospođa. Uz pomoć Dvojke štapova i jednog konopca veštica izvlači iz rupe telo jednog Obešenog za noge. To je mrtvac lepo očuvanog lika; sa blede lobanje visi gusta kosa gotovo plavkastog crnila; oči su širom otvorene kao posledica nasilne smrti, usne skupljene nad oštrim i dugačkim očnjacima koje veštica otkriva jednim milujućim pokretom.
Usred tolikog užasa ne promiče nam jedan detalj: kako što je veštica dvojnica Kraljice tako leš i Kralj liče kao dve kapi vode. Jedini koji to ne primećuje je upravo Kralj, kome izleće jedan kompromitujući usklik: Veštice...vampirušo... i preljubnice! – Znači priznaje da su veštica i njegova žena ista osoba? Ili možda misli da poprimivši Kraljičino obličje veštica mora i i njene dužnosti da poštuje? Možda bi znajući da je prevaren sa sopstvenim Doppel Ganger mogao da se uteši, ali niko nema hrabrosti da ga obavesti.
U snu groba dešava se nešto nepristojno: veštica se sagnula nad lešom kao kokoška nad jajima; i eto ti kako se mrtvac diže kao As štapova; kao Žandar pehara prinosi usnama bokal koji mu je veštica ponudila; kao u Dvojci pehara zajedno nazdravljaju, podižući čaše crvene od sveže krvi bez grumena.
– Moje metalno i asketsko cartsvo je dakle još uvek ispaša za vampire, besprizornu i feudalnu sektu! – Kraljev uzvik mora da je tog nivoa, dok mu se kosa na glavi diže pramen po pramen padajući potpuno posedela natrag na svoje mesto. Velegrad za koji je oduvek mislio da je kompaktan i proziran kao neki pehar istesan u kristale neke stene, pokazuje se porozan i istruleo kao neki stari pampur zabijen tu najbolje moguće da bi se zapušio odliv na vlažnoj granici inficiranoj carstvom mrtvih.
– Znaj – i to objašnjenje ne može da ne dođe od grobara, – da ta veštica u noćima ravnodnevice i dugodnevnice ide na grob muža koga je sama ubila, iskopava ga, ponovo mu udahnjuje život hraneći ga iz sopstvenih vena, i spaja se sa njim u velikom sabatu tela koja tuđom krvlju hrane istrošene arterije i zagrejavaju perverzne i polimorfne sramne delove.
Taroti maju dve verzije ovog bezbožnog rituala, da izgleda kao delo dveju različitih ruku: jedna sirova, koja se trudi da predstavi jedan oduran lik, svojevremeno muškarca ženu slepog miša, zvanog đavo; druga sva slavlje i venci, koja slavi pomirenje zemaljskih snaga sa nebeskim u simbolu sveukupnosti Sveta, putem plesa jedne čarobnice ili vile kroz klicanje.. (Ali crtač ta dva tarota mogao je da bude ista osoba, tajni sledbenik nekog noćnog kulta, koji je skicirao grubim pokretima strašilo od đavola da bi ismejao neznanje isterivača duhova i inkvizitora, i prosuo svoje ukrasne zalihe kroz alegorije svoje tajne vere).
– Kažite mi, dobri čoveče, kako mogu da oslobodim svoju teritoriju od ove napasti? – mora da je upitao Kralj, i odmah ga je uhvatio neki borbeni duh (karte mačeva uvek su spremne da ga podsete da je odnos snaga u njegovu korist), možda je predložio: – Mogao bih da upotrebim moju vojsku, obučenu da opkoli i pritisne, da stavi pod vatru i gvožđe, da podmetne vatru i pljačku, da sravni sa zemljom, da ne ostane vlat tave, drhtaj lista, živa duša...
– Gospodaru, nije potrebno – prekida ga grobar koji u svojim noćima na groblju mora da je video sve i svašta. – Kada Sabba bude iznenađen na prvi zrak rađajućeg sunca, sve veštice i vampiri, svi zlodusi i ženski vampiri pobeći će, pretvarajući se ko u slepog miša, ko u vipistrello, ko u neku drugu vrstu šišmiša. U tom obličju, kao što sam imao prilike da primetim, oni gube svoju uobičajnu nedodirljivost. U tom trenutku, sa ovom skrivenom zamkom uhvatićemo vešticu.
– Uzdam se u to što govorite, čestiti čoveče. Hajmo onda na posao!
 Sve se obavlja po planu grobara: bar tako shvatamo iz zadržavanje Kraljeve ruke na tajanstvenoj arkani Točak, koji može da označi gungulu zoomorfnih duhova, koliko i zamku postavljenu sa materijalima gatanja (vračara je upala u nju u obličju jednog odvatnog krunisanog šišmiša, zajedno sa dve duše ženskih vampira, koje su se koprcale u napravi bez mogućnosti izlaza), koliko i lansirna rampa na kojoj je Kralj zatvorio u kapsulu paklenu divljač da bi je zafrljačio u orbitu bez povratka, i skinuo njenu težinu sa zemaljske teže u kojoj sve što zafrljačiš padne ti na glavu, i možda da je iskrca na neodređeneo tlo Meseca, koji već isuviše dugo vlada ćudima vukodlaka, generacijima komaraca, menstruacijima, pa ipak želi da se sačuva nezagađen, sjajan, čist. Pripovedač posmatra uznemirenim pogledom krivinu koja spaja Dvojku novčića kao da posmatra putanju između Zemlje i Meseca, jedini put koji mu preostaje za radikalno izbacivanje nepodobnog na horizont, pod uslovom da Selena koja se smakla sa vrhova boginja pristane na rang zvezdane kante za đubre.
Potres. Noć biva rasporena jednim bljeskom visoko iznad šume, u pravcu sjajnog grada koji u trenutku nestaje u mraku, kao da je grom pao na kraljevski zamak obarajući najvišu Kulu koja para deo velegrada, ili je skok napona u prepunim instalacijama Velike Centrale zacrneo svet u black-out-u.
"Kratak spoj, duga noć" zlosutna poslovica prolete grobaru kroz glavu, i svima nama koji zamišljamo (kao u arkani Broj Jedan po imenu Bagatto) inžinjere koji se u tom trenutku muče da demontiraju veliki Mehanički Mozak da bi se pronašao kvar u točkićima cevčicama elektrodama tricama i kučinama.
Iste karte u ovoj priči mogu da se čitaju i iščitavaju sa različitim značenjima; ruka pripovedača grčevito ševrda i ponovo pokazuje Kulu ili Obešenog kao pozivajući nas da prepoznamo u neizoštrenim telefotografijama nekog večernjeg lista brze fotke nekog užasnog zbivanja crne hronike: žena koja propada sa vratolomne visine u prazno među neboderima. U prvoj od ovih figura pad se lepo vidi u hvatanju ruku, podizanju suknje, u istovremenosti duple slike vrtloga; u drugoj, sa detaljem tela koje se pre no što se smrska o pod zakačinje nogama za žicu, objašnjava se uzrok električnom kvaru.
I tako možemo da mentalno rekonstruišemo to ružno zbivanje sa drhtavim glasom Lude koji dopire do Kralja: – Kraljica! Kraljica! Padala je s praskom! Užarena! Znaš šta su meteoriti? Hoće krila da raširi! Ne, vezana je za noge! S glavom nadole! Zakačinje se o žice i tu ostaje! Razapeta na nivou visokog napona! Rita se, zapomaže, maše! Izvrće papke, kraljevske kožice naše voljene Vladarke! Osušena tamo visi...
Podiže se uzbuna. – Kraljica je mrtva! Naša dobra Vladarka! Skočila je sa balkona! Ubio ju je Kralj! Osvetimo je! – odasvuda pristiže svet pešice i na konju, naoružan Mačevima, Štapovima, Štitovima, i postavlja Pehare otrovane krvi kao mamac. – To je vampirska stvar! Carstvo je u vlasti vampira! Kralj je vampir! Uhvatimo ga!
 
 
Dve priče u kojima se traži i gubi
 
Gosti krčme se gurkaju oko stola koji se polako prekriva kartama, pokušavajući da nađu svoju priču u gužvi tarota, i što priče postaju zbrkanije i klimavije, to više raštrkane karte nalaze svoje mesto u jednom sređenom mozaiku. Da li je ovaj crtež samo rezultat slučaja, ili ga neko od nas strpljivo slaže?
Tu je na primer jedan stariji čovek koji usred gungule zadržava svoju medidativnu smirenost, i pre no što spusti kartu dobro je zagleda kao da je zanesen nekom operacijom čiji ishod ne poznaje, kombinacijom nebitnih elemenata ali iz kojih može da iskoči iznenđujući rezultat. Bela profesorska brada vrlo je negovana, ozbiljan pogled sa tračkom uznemirenosti su nekoliko crta koje ima zajedničke sa Kraljem novčića. Ovaj njegov portret, zajedno sa kartama Pehara i Zlata koje se vide oko njega mogle bi da posluže da ga definišu kao alhemičara koji je proveo život ispitujući kombinacije elemenata i njihovu metamorfozu. U epruvetama i ampulama koje mu pruža Žandar pehara, njegov rođak ili asistent, on posmatra ključanje gustih tekućina kao urin, obojene reagensima u oblacima indigo ili cinober boje, iz kojih bi trebalo da se odvoje molekule kralja metala. Ali iščekivanje je uzaludno, ono što ostaje na dnu sudova je samo olovo.
Svima je poznato, ili bi bar trebalo da jeste, da ako alhemičar traži tajnu zlata iz pohlepe za bogatstvom da će njegovi eksperimenti biti neuspešni: mora međutim da se oslobodi egoizama i ličnih ograničenja, da se sjedini sa snagama koje se kreću u dnu stvari, i posle prvog pravog preobražaja samog sebe, ostali će lako doći. Pošto je svoje najbolje godine posvetio tom Velikom Delu, naš stariji gost čak i sada dok ima špil tarota u rukama jeste ravan Velikom Delu koje hoće da sastavi, ređajući karte u kvadrat u kome se čitaju odozgo nadole, s leva na desno, i suprotno, sve priče uključujući i njegova. Ali kad mu se učini da priče drugih pasuju, primećuje da se njegova izgubila.
Nije on jedini koji traži u nizu karata put ka promeni unutar samog sebe koja se prenosi spolja. Ima i onih koji se sa lepom nepromišljenošću mladih prepoznaju u najživahnijoj figuri ratnika u celom špilu, Žandaru Mačeva, i koji u jurišu hvataju najoštrije karte Mačeva, najoštrije štapova da bi stigli do svog cilja. Ali moraće da pređu veliki krug (kako pokazuje zmijoliki znak Dvojke novčića), da izazovu (Dvojka mačeva) paklene sile (Đavo) koje priziva Mag Merlin (Bagatto) u šumi Broćelianda-e (Sedmica štapova), ako žele da na kraju budu primeljeni za Okruglim Stolom (Desetka pehara) Kralja Artura (Kralj mačeva), na mesto koje nijedan vitez dosada nije smeo da zauzme.
Očigledno je da je i za alhemičara kao i za viteza lutalicu cilj As pehara koji za jednog ima flogistos ili kamen filozofa ili eliksir za dugačak život, dok je za drugog to amajlija koju čuva Kralj ribara, tajanstvena vaza koju nam njeni prvi pesnik nije stigao da objasni – ili nije hteo – i koja od odonda buja reke mastila zamisli, Posuda za koju se i dalje bore romanska i keltska vera. (Možda je izumitelj Šampanjca upravo to tražio: da bitka ne zamre između Pape i Druida-Pustinjaka. Nema boljeg mesta od nedovršenog romana da se sačuva tajna).
Znači problem koji su naša dva gosta hteli da razreše ređajući karte oko Asa Pehara bio je istovremeno Veliko Delo alhemije i Potraga za Gralom. U istim kartama, jedna za drugom, oboje mogu da prepoznaju etape njihove Umetnosti ili Avanture: u Suncu zlatnoj zvezdi ili nevinosti dečka ratnika, u Točku neprekidni pokret ili šumsku čaroliju, u Sudu smrt ili vaskrsenje (metala i duše) ili nebeski zov.
S obzirom na stanje stvari, dve priče neprekidno rizikuju da se spopletu jedna o drugu, ako se mehanizam dobro ne razjasni. Alhemičar je onaj koji da bi postigao razmenu u materiji pokušava da napravi svoju dušu nepromenljivom i čistom kao zlato; ali u slučaju jednog doktora Faustusa koji izvrće pravila alhemičara, duša postaje predmet razmene nadajući se tako da će priroda postati neiskvarljiva i nije više potrebno tražiti zlato jer će svi elementi biti jednako vredni, svet je zlatan i zlato je svet. Na isti način je lutajući vitez onaj koji podvrgava svoja dela jednom aposlutnom i strogom moralu, da bi prirodan zakon zadržao raskošnost na zemlji sa aposlutnom trpeljivošću; ali probajmo da zamislimo jednog Persevala-Parcivala-Parsifala koji izvrće pravila Okruglog Stola: viteške vrline biće u njemu nenamerne, izaći će kao dar prirode, kao boje na krilima leptira, i tako izvršavajući svoje poduhvate sa začuđenom nonšalatnošću možda će uspeti da podvrgne prirodu svojoj volji, da zauzda nauku sveta kao celinu, da postane mag ili čudotvorac, da zaleči ranu Kralja Ribara i da podari zeleni život pustoj zemlji.
Mozaik karata koji ovde prikovani gledamo jeste dakle Delo ili Istraga koju bismo hteli da završimo bez delanja ili istraživanja. Doktor Faustus se umorio zavisnosti od sporih preobražaja koji se događaju unutar nas samih koje prave trenutačne metamorfoze metala, sumnja u znanje koje se gomila u usamljeničkom životu Pustinjaka, razočaran je u moć svog umeća kao i zbog dangubljenja u vezi sa kombinacijama tarota. U tom trenutku jedna munja osvetljava njegov sobičak na vrhu Kule. Pojavljuje mu se jedan lik sa šeširom širokog oboda, sličan onom kojeg nose studenti Vitemberga: možda je neki lutajući crkvenjak, ili neki obešenjak šarlatan, vašarski čarobnjak koji je postavio na tezgi laboratoriju sa različitim posudama.
– Ti misliš da možeš da oponašaš moje umeće? – mora da se tako pravi alhemičar obratio uljezu. – Kakvu čorbu mešaš u tvojim loncima?
– Čorbu koja je postojala na samom početku Sveta – mora da je tako odgovorio nepoznati – iz koje su se uobličili kristali i biljke i vrste životinja i rasa homo sapiensa! – i to što on govori jasno se vidi u materiji koja ključa u jednom užarenom ključu, kao što mi to sad vidimo na arkani XXI. U ovoj karti koja ima najveći broj od svih tarota i koja najviše vredi u prebrojavanju kod igrača jedna boginja gola leti, ukrašena mirtom, možda Venera; četiri lika koja su oko nje mogu se prepoznati kao noviji odani emblemi, ali je to možda samo oprezno prerušavanje drugih manje neskladanih pojava sa pobedom boginje tu na sredini, možda kentauri sirene harpije gorgone, koje su držale svet pre no što su ih vlasti sa Olimpa potčinile, ili možda dinosaurusi mastodonti krilonošci mamuti, probe koje je priroda napravila pre no što se pomirila – ne zna se još koliko dugo – sa nadmoćnošću čoveka. I neko vidi u centralnom liku ne Veneru već Hemrafroditu, simbol duša koje stižu u centar sveta, vrhunska tačka koju alhemičar mora da dostigne na svom putu.
– Znači umeš i zlato da praviš? – mora da je doktor to pitao, da ovaj na to:
– Pogledaj! – mora da je odgovorio, bljesnuvši mu pred očima sefove prepune lingotima napravljenim kod kuće.
– I možeš mladost da mi povratiš?
I sada mu iskušitelj pokazuje arkanu Ljubav, u kojoj se priča o Faustusu meša sa pričom Don Đovanija Tenorija, bez daljnjeg i ona skrivena u mreži tarota.
– Šta tražiš zauzvrat za tu tajnu?
Karta Dvojka pehara je podsetnik za tajnu pravljenja zlata, i tu se može naći kako se razdvajaju duše Sulfura i Žive, ili kako se spajaju Sunce i Mesec, ili bitka između Fiksnog i Letećeg, recepti koji se čitaju u svim traktatima, ali koji da bi uspeli možeš da provedeš čitav život duvajući nad vatrom i ne izlazeći ni sa čim na kraj.
Izgleda kao da naš gost i sam dešifruje u tarotima neku priču koja mu se unutra još uvek dešava. Ali za sada ne izgleda da nešto neočekivano može da se dogodi: Dvoja novčića brzom grafičkom efikasnošću pokazuje neku razmenu, trampu, do-ut-des; a kako uloga za ovu razmenu ne može biti ništa drugo do duša našeg gosta, lako je prepoznati naivnu alegoriju u fluidnom krilatom pojavljivanju arkane Umerenost; i ako je trgovina dušama ta kojom se mračni vrač bavi, nema više sumnji o njegovom identitetu đavola.
Uz pomoć Mefista, svaka Faustusova želja odmah se ispunjava. Ili bolje, da iskažemo stvari kako stoje, Faustus dobija protivrednost u zlatu onoga što želi.
Zar nisi zadovoljan?
Mislio sam da je bogatsvo ono različito, višestruko, promenljivo, a vidim samo komade jednakog metala koji dolaze i odlaze i gomilaju se, i ničemu drugom ne služe nego da sami sebe umnožavaju, uvek isti.
Sve što njegove ruke dotaknu pretvara se u zlato. Dakle, priča doktora Faustusa meša se i sa pričom o kralju Midi, u karti As novčića koja predstavlja vodenozemljanu kuglu koja se pretvara u loptu od masivnog zlata, osušenu u aptraktnosti valute, nepogodna za jelo i život.
Već se kaješ što si potpisao pakt sa đavolom?
Ne, greška je bila što sam trampio samo jednu dušu za samo jedan metal. Samo ako se Faust upusti sa mnogo đavola jednim po jednim spasiće svoju mnogostruku dušu, naći će zlatna perca u dnu plastične materije, videće Veneru kako se neprekidno ponovo rađa na obalama Kipra, razbijajući naftonosne mrlje, penu od praška...
Arkana broj Sedamnaest koja može da završi priču doktora u alhemiji, može takođe da započne priču o pustolovnom junaku, pokazujući njegovo rođenje pod srećnom zvezdom. Sin nepoznatog oca i svrgnute i lutajuće kraljice, Parsifal nosi u sebi tajnu porekla. Da bi ga sprečila da više sazna, majka (koja mora da je za to imala jake razloge) ga je naučila da nikad ne postavlja pitanja, i podigla ga je u samoći, razrešivši ga teške obuke viteštva. Ali čak i u tim čekinjastim pustarama lutaju lutajući vitezi i mladić ne pitajući ništa kreće sa njima, uzima oružje, skače u sedlo i konjskim kopitima gazi majku koja ga je isuviše dugo štitila.
Dete grešne veze, ubica majke i ne znajući, ubrzo upleten u podjednako zabranjenu ljubav, Parsifal lagano protrčava svet, savršeno nevin. Bez znanja svega onoga što mora da se nauči da bi se opstalo u svetu, ponaša se bez viteških pravila zato što mu tako dolazi. I blistajući od jasnog neznanja prolazi kroz predele opterećene mračnom svešću.
Puste zemlje prostiru se u tarotu Mesec. Na obali jednog mrtvog jezera stoji zamak na čiju je Kulu pala kletva. Tu boravi Amfortas, Kralj ribar, koga ovde vidimo starog i oronulog, kako pipa jednu svoju ranu koja neće da se zaleči. Sve dok se ta rana ne zaleči, neće se ponovo okretati točak preobražaja koji prolazi od svetlosti sunca do zelenila lišća i do veselja slavlja prolećne ravnodnevnice.
Možda je greh kralja Amfortasa neko zapušeno znanje, neka tužna nauka, sačuvana možda na dnu suda koji Parsifal vidi da nose u povorci uz stepenice zamka i voleo bi da zna šta je to, pa ipak ćuti. Parsifalova snaga je ta što je toliko nov u životu i tako zauzet činjenicom da je na svetu da mu nikad ne pada na pamet da postavlja pitanja u vezi sa onim što vidi. Pa ipak bilo bi dovoljno jedno njegovo pitanje, jedno prvo pitanje koje bi izazvalo pitanje svega onoga što svetu nikad nije ništa tražilo, i evo kako naslage vekova u prahu na dnu sudova iz iskopina kako se rastvara, ere prignječene među zemljanim naslagama ponovo teku, budućnost dobija prošlost, polen raskošnih godišnjih doba zakopan milenijumima u tresetištima ponovo leti, izdiže se iznad prašine godina suše...
 
Ne znam već koliko vremena (sati ili godina) Faustus i Parsifal se trude da ispišu svoje staze, tarot za tarotom, na stolu krčme. Ali svaki put kad se sagnu nad kartama njihova priča se čita na neki drugi način, trpi ispravke, varijante, oseća raspoloženje tog dana i tok misli, oscilira između dva pola: svega i ničega.
– Svet ne postoji – Faustus zaključuje kad klatno ode u drugu krajnost – ne postoji neka sveukupnost koja se sva odjednom daje: postoji jedan konačan broj elemenata čije se kombinacije množe na milijarde milijardi, malo njih pronađe oblik i smisao i nameće se usred jedne prašine bez smisla ili oblika; kao sedamdesetosam karata iz špila tarota u čijem zbližavanju nastaju nizovi priča koji se odmah raspadaju.
Dok bi ovo trebalo da je zaključak (opet provizoran) Prasifala, srž sveta je prazan, princip onoga što se pokreće u univezumu je prostor ničega, oko odsustva konstruiše se ono što postoji, u dnu grala postoji tao, i pokazuje prazan pravougaonik okružen tarortima.
 
 
I ja pokušavam da ispričam svoju
 
Otvaram usta, pokušavam da artikulišem reči, mučem, došao je trenutak da ja svoju ispričam, jasno je da su karte ove dvojice i karte moje priče, priče koja me je dovde dovela, niz ružnih susreta koji su možda samo niz promašenih susreta.
Da bih ponovo počeo moram da skrenem pažnju na kartu po imenu Kralj štapova, na kojoj se vidi jedan lik kako sedi, koji bi ako niko drugi to ne traži mogao bih i ja da budem: tim pre što drži neko zaoštreno oruđe sa vrškom okrenutom nadole, upravo kao što ja činim ovog trenutka, i zapravo to oruđe kad ga malo bolje zagledaš liči na neku pisaljku ili pero ili dobro zaoštrenu olovku ili hemijsku olovku, i to što ima predimenzioniranu veličinu biće da pokaže značaj tog oruđa za pisanje u životu pomenutog lika koji sedi. Koliko ja znam, baš je ta crna nit koja izlazi iz vrha tog jeftinog skiptra put koji me je dovde doveo, i nije isključeno da je Kralj štapova taj naziv koji me čeka, i u tom smislu Štapovi se tumače kao u smislu zastava koje deca prave u školi, prvo mucanje nekoga ko proba da opšti iscrtavajući znakove, ili u smislu debla topole od koje sa prave bela celuloza i izvlače rizme hartije spremne da budu (i opet se značenja ukrštaju) išarane.
Dvojka novčića je za mene znak razmene, obe razmene koje postoje u svakom znaku, još od pre iscrtane žvrljotine da bi se razlikovala od neke druge žvrljotine prvog pisca, znak pisma povezanog sa razmenom drugih dobara, ne slučajno izmišljena od strane Feničanina, u igri kruženja kružećeg kao zlatne kovanice, slovo koje se ne shvata bukvalno, slovo koje prevazilazi vrednosti koje bez slova ništa ne vrede, slovo uvek otvoreno da nadraste samo sebe i da se ukrasi cvećem uzvišenog, vidi ga ovde istorizovano i procvetalo na svojoj površini značenja, slovo kao prvi element Lepe Književnosti, uvek dok uvlači u svoje obrte znaka krugove značenja, slovo S zmijoliko da bi značilo da je spremno da označava značenja, znak značenja koji ima oblik slova S da bi njegova značenja takođe uzela oblik slova S.
I svi ti pehari nisu drugo do isušene mastionice koje u mraku mastila čekaju da isplivaju demoni paklene sile babaroge himne noći cveće zla srca tame, ili da proklizi setni anđeo koji pročišćava raspoloženja duše i puni raspoloženjem blaženosti i bogojavljanjem. Ništa međutim. Žandar pehara me povlači dok se saginjem da bolje osmotrim unutar sopstvene ljušture; i nisam zadovoljan: dobro se protresam i cedim, duša je suva mastionica. Koji bi je đavo uzeo kao platu da mi garantuje uspeh dela?
Đavo bi trebalo da je karta koja se u mom poslu najčešće sreće: zar materija pre pisanja nije sve vreme isplivavanje na površinu dlakavih kandži, psećih ujeda, kozijih udaraca rogovima, zaustavljenog nasilja koje u mraku čuči? Ali stvar može da se posmatra na dva načina: da je ovo demonsko tinjanje unutar pojedinačnih ili mnogostrukih ličnosti, u ostvarenim rabotama ili za koje mislimo da smo ostvarili, u izrečenim rečima ili onim koje smo mislili da smo izrekli, način delanja ili govora koji nije pristojan, i da valja sve natrag vratiti, ili da je to ono što najviše znači i da je preporučljivo napolje da izađe; dva načina pogleda na stvar koji se potom sami raznorazno mešaju, jer bi moglo biti da negativno jeste negativno ali nužno jer bez njega pozitivno nije pozitivno, ili da uopšte nije negativno dok sam negativni slučaj nikad nije taj koji se smatra pozitivnim.
U tom slučaju, čoveku koji piše ništa drugo ne preostaje nego nedostižan model kome on teži: toliko đavolski grof da ga smatraju svetim, koji je reči naterao da istražuju tamne granice zamislivog. (I priča koju ćemo morati da pokušamo da tražimo u ovim tarotima biće o dvema sestrama koje bi mogle da su Kraljica pehara i Kraljica mačeva, jedna anđeoska i jedna perverzna. U samostanu u kome se prva zamonašila, čim se okrene jedan pustinjak je baca pod sebe i iskorišćava njenu ženstvenost iza njenih leđa; a ona kad se žali, Igumanija ili vrhovna sveštenica joj kaže: Ti ne poznaješ svet, Justina: moć Novčića i Mačeva služi pre svega da se svedu na stvari druga ljudska bića; raznolikost zadovoljstva nema granica, kao i kombinacija uslovnih refleksa. Tvoja sestra Đulijeta može da te uvede u promiskuitetne tajne Ljubavi; od nje ćeš moći da naučiš da ima onih koji uživaju da okreću Točak muka kao i onih Obešenih koji vise naopačke.
Sve ovo je kao san koji reč u sebi nosi i koji se oslobađa prolazeći kroz onoga koji piše oslobađajući i njega. U pisanju govori ono potlačeno. I tada bi Papa sa belom bradom mogao da bude veliki pastir duša a tumač snova Siđismondo od Vindobona, a da bi se to potvrdilo moramo da proverimo da li s neke strane u kvadratu tarota postoji priča koja se, kako uči njegova doktrina nalazi u mehanizmu svake priče. (Uzmimo nekog mladića, Žandara novčića, koji želi od sebe da odagna neko crno predskazanje: ubistvo oca i brak sa rođenom majkom. Stavljamo ga da krene u susret svojoj sudbini u Kola koja su bogato ukrašena. Dvojka štapova označava raskrsnicu na prašnjavom glavnom putu, štaviše: to jeste raskrsnica, i ko je tu bio može da prepozna mesto na kome put iz Korinta susreće put za Tebu. As štapova govori o svađi na putu, štaviše na rasrkšću sa tri puta, kada dvoje kola jedno drugom ne daju prednost i stoje sa zarobljenim koturima točkova a kočijaši sleću na zemlju podivljali i prašnjavi psujući upravo kao kočijaši, vređajući se, nazivajući svinjom i kravom majku i oca ovoga drugog, i ako jedan od njih isuče iz džepa smrtonosno oružje lako će biti i mrtvih. Zapravo ovde su As mačeva, Luda, i Smrt: onaj nepoznati, onaj iz Tebe ostao je da leži, tako će da nauči da kontroliše svoje živce, ti Edipe nisi to namerno učinio, znamo, bio je to afekat, ali si se ipak bacio na njega naoružan kao da ništa drugo nisi čekao čitavog života. Među kartama koje posle dolaze tu je i Točak sreće ili Sfinga, tu je ulazak u Tebu Cara koji pobeđuje, tu su Pehari slavlja svadbe kraljice Jokaste koju ovde vidimo nacrtanu kao Kraljicu novčića, u udovičkoj odeći, zanosna žena iako zrela. Ali se proročanstvo ispunjava: kuga zavladava Tebom, oblak bakcila spušta se na grad, plavi kužnim isparenjima ulice i kuće, po telima izbijaju crveni i plavi plikovi i ona osušena padaju po ulicama, ližući vodu iz muljevitih bara suvim usnama. U ovim slučajevima nema druge do otići do Sibile Delfike, koja će da objasni koji su zakoni i tabui prekršeni: starica sa papinskom krunom i otvorenom knjigom, nazvana čudnim pridevom Igumanija, to je ona.. Ako želimo, u arkani pod imenom Sud ili Anđeo može se prepoznati primarna scena na koju se poziva Sigismondova doktrina snova: nežno anđelče koje se noću budi i kroz obake sna vidi odrasle i ne shvata šta rade, skroz goli i u neshvatljvim položajima, mama i tata i ostale zvanice. U snu govore činjenice. Ne preostaje nam ništa drugo nego da ih konstatujemo. Edip koji ništa nije znao, vadi sebi svetlost iz očiju: bukvalno, tarot Pustinjaka pokazuje njega dok sebi iz očiju vadi jedno svetlo, i kreće putem Kolona sa ogrtačem i štapom lutalice).
O svemu tome pisanje predoseća kao prorok a pročišćava kao tragedija. Sve u svemu ne treba od toga praviti problem. Pisanje ima podlogu koja pripada vrsti, ili bar civilizaciji ili bar izvesnim kategorijama prihoda. A ja? I ono mnogo ili malo isključivo moje koje sam mislio da umetnem? Ako već senku nekog autora mogu da evociram da prati moj nepoverljiv hod na polju lične sudbine, jastva, ili (kako se danas kaže) "proživljenog", to bi onda trebalo da je senka Egotiste iz Grenobla, provincijalca koji osvaja svet, koju sam nekad čitao kao iščekujući od njega priču koju bi trebalo da napišem (ili proživim: postojala je neka zbrka između ta dva glagola, u njemu, ili u meni tada). Koja bi me od ovih karata označila, ako bih još uvek odgovarala na moj apel? Karte romana koji nisam napisao, sa Ljubavlju i svom energijom koja se pokreće i strepnje i prevare. Kola pobedničke ambicije, Svet koji ti se otvara, obećana lepota sreće? Ali ja ovde vidim samo otiske scena koje se uvek iste ponavljaju, tran-tran svakodnevnih kolica, sreću onakvu kakvu je jeftina štampa predstavlja. Da li je to možda recept koji sam od njega očekivao? (Za roman i za nešto nevdiljivo povezano sa romanom: "život"?) Šta je sve ovo držalo zajedno i onda nestalo?
Bacaj jednu kartu, bacaj drugu i nalazim se sa malo karata u ruci. Žandar mačeva, Pustinjak, Bagato, sve sam to ja kako sam se s vremena na vreme zamišljao dok i dalje sedim vukući olovku gore dole po papiru. Putevima mastila beži galopirajući ratnički elan mladosti, ezgistencijalna strepnja, energija pustolovine potrošena u krvoproliću brisanja i zgužvanih papira. I u narednoj karti nalazim sebe u jednom starom monahu, već godinama izolovanom u svojoj ćeliji, bibliotekarskom mišu koji već godinama lista uz svetlost svetiljke neko zaboravljeno znanje među fusnotama u dnu stranice i pozivanjima na analitičarski indeks. Možda je došao trenutak da priznam da je tarot broj Jedan jedini koji poštenio predstavlja ono što sam uspeo da postanem: igrač ili iluzionista koji raspoređuje na svojoj vašarskoj tezgi figure pomerajući ih, povezujući ih i razmenjujući ih tako da postigne izvestan broj efekata.
 
Mađioničarsku igru koja se sastoji od ređanja tarota u nizu i izvlačenja priča iz njih, mogao bih i sa muzejskim slikama da izvedem; staviti na primer jednog San Đirolama umesto Pustinjaka, jednog Svetog Đorđa umesto Konjanika mačeva i videti šta se dešava. To su, u slikarskim temama one koje su me najviše privukle. U muzejima se uvek rado zaustavim ispred Svetih Đirolama. Slikari predstvaljaju Pustinjaka kao naučnika koji lista dela na otvorenom vazduhu, dok sedi na ulasku u neku pećinu. Malo dalje sedi jedan lav, domaći, miran. Zašto lav? Pisana reč zarobljava strasti? Ili podređuje snage prirode? Ili iznalazi harmoniju sa nehumanošću univerzuma? Ili čuva neku suzdržanu silu koja je ipak uvek spremna da iskoči, da proždere? Može se bilo kako objasniti, slikarima se dopalo da Sveti Đirolamo ima lava pored sebe (da ozbiljno shvatimo pričicu o trnu u šapi, zahvaljujući uobičajnom qui pro quo nekog prepisivača), i tako meni pričinjava zadovoljstvo i smiruje me de ih vidim zajedno, pokušavajući da se prepoznam u njoj, ne posebno u svecu kao ni u lavu (koji uostalom često veoma liče) već u njima dvoma zajedno, u celini, u slici, likovima predmetima pejzažu.
U pejzažu predmeti čitanja i pisanja smeštaju se između stenja trave guštera, postaju proizvodi i instrumenti mineralnog-vegetativnog-životinjskog kontinuiteta. Između ostalih pustinjakovih pomagala tu je i jedna lobanja: napisana reč uvek ima na umu brisanje osobe koja ju je napisala ili one koja će je pročitati. Neartikulisana priroda obuhvata u svom govoru i ljudski govor.
Ali obratite pažnju da nismo u pustinji, u džungli, na Robisonovom ostrvu; grad je tu na dva koraka. Slike Pustinjaka, gotovo uvek imaju neki grad u pozadini. Jedna Direrova grafika sva je zauzeta gradom, niska piramida okružena četvrtastim tornjevima i oštrim krovovima; svetac spljošten na jednom vrhu u prvom planu, okrenut mu je leđima, i ne odvaja pogled od knjige, pod kapuljačom monaha. Na Rembrantovoj Puntasecca visok grad stoji iznad lava koji okreće njušku okolo, dok je svetac dole, dok blaženo čita, u senci jednog hrasta, pod šeširom širokog oboda. Uveče Pustinjaci vide kako se osvetljavaju prozori, vetar u talasima nosi muziku slavlja. Za četvrt sata, samo da to požele mogu da se vrate natrag međ' svet. Snaga pustinjaka ne meri se po tome koliko je daleko otišao da boravi, već po maloj razdaljini koja mu je potrebna da bi se udaljio od grada, a da ga nikad ne izgubi iz vida.
Ili je možda usamljeni slikar predstavljen u svojoj radnoj sobi, gde se jedan Sveti Đirolamo, samo da nema lava, lako brka sa Svetim Augustinom: zanat pisanja uniformiše individualne živote, čovek za pisaćim stolom liči na bilo kog drugog čoveka za pisaćim stolom. Ali ne samo lav već i druge životinje posećuju naučnika u njegovoj usamljenosti, diskretni glasnici od spolja: jedan paun (kod Antonela od Mesine u Londonu), jedan vučić (kod Direra, jedna druga grafika), malteški psić (kod Karpaća u Veneciji).
U ovim slikama eneterijera važno je kako se izvestan broj vrlo jasno prepoznatljivih predmeta razmeštaju u nekom prostoru, i puštaju da svetlost i vreme prelaze preko njihove površine: povezane knjige, zavoji pergamenta, klepsidere, astrolabi, školjke, kugla koja visi sa tavanice koja pokazuje kako se obrću neba (na njenom mestu kod Direra stoji jedna tikva). Lik Svetogđirolama-Svetogaugustina može da sedi u samom središtu platna, kao kod Antonela, ali znamo da portret povezuje katalog predmeta, i prostor sobe reprodukuje prostor uma, enciklopedijski ideal intelekta, njegov red, njegove klasifikacije i mir.
Ili njegov nemir: Sveti Augustin, kod Botićelija (u Uficima), postaje nervozan, savija list za listom i baca ih na pod pod sto. Čak i u radnoj sobi u kojoj vlada zaneseni mir, koncentracija, dobrostanje (i dalje gledam Karpaća) provejava izvesna struja visokog napona; knjige okolo rastvorene same obrću stranice, ljulja se okačena kugla, svetlost sa prozora ulazi postrance, pas podiže njušku. U unutarnjem prostoru rovari najava zemljotresa; harmonična intelektualna geometrija dodiruje granicu paranoične opsesije. Ili su to spoljna grmljenja od kojih prozori drhte? Tako kako sam grad daje smisao ispranom pejzažu Pustinjaka, tako radna soba, sa svojom tišinom i svojim redom, nije ništa drugo do mesto na kome se registruju oscilacije sismografa.
Već sam ovde godinama zatvoren, prežvakavajući hiljadu razloga da ne promolim nos napolje, i ne nalazeći nijedan koji bi mi dušu smirio. Možda žalim za ekstrovertnijim načinima da se izrazim? Bilo je izvesno vreme kada sam kružeći po muzejima zastajkivao da se suočim i preispitam Sveteđorđeve i njihove aždaje. Slike Svetog Đorđa imaju tu vrlinu: stave ti do znanja da je slikar bio srećan da naslika Svetog Đorđa. Jer Sveti Đorđe se slika bez mnogo vere, verujući u sliku a ne i temu? Nestabilne pozicije Svetog Đorđa (kao sveca iz legende, vrlo slično Perseju iz mita; kao heroju mita, vrlo slično mlađem bratu iz bajke) izgleda da su slikari oduvek bili svesni, gledajući tako na njega uvek sa pomalo "primitivnim" okom. Ali istovremeno i verujući: na onaj način na koji slikari i pisci veruju u neku priču koja je prošla kroz niz oblika, i zbog same činjenica što je slikana i slikana, pisana i pisana, i da nije istinita, postaće.
Čak i na slikarskim platnima Sveti Đorđe uvek ima neko bezlično lice, dosta slično Žandaru mačeva u kartama, i njegova borba sa aždajom je lik na grbu ukucan negde izvan vremena, bilo da ga vidiš u galopu sa ne isukanom sabljom, kao kod Karpaća, kako juriša sa svoje polovine platna na aždaju koja se baca na drugoj strani platna, zanesen koncentrisanog izraza lica, spuštene glave, kao biciklista (okolo, u detaljima, leži niz leševa čije faze dekompozicije sastavljaju vremensko odigravanje priče), bilo da se konj i aždaja prepliću kao u nekom monogramu, kao kod Rafaela u Luvru, dok Sveti đorđe kopljem radi odozgo nadole kroz grlo čudovišta, operišući anđeoskim hirurškim zahvatom, (ovde se ostatak priče sažima u polomljenom koplju na zemlji i u jednoj nevinoj devojci čedno zapanjenoj); ili, da se u sekvenci; princeza, aždaja, Sveti Đorđe, zver (dinosaurus!) predstavlja kao centralni element (Paolo Ućelo, u Londonu i Parizu) ili Sveti Đorđe razdvaja tamo u dnu zmaja, od princeze u prvom planu (Tintoreto u Londonu).
U svakom slučaju Sveti Đorđe izvršava svoj poduhvat na naše oči, uvek u svom oklopu zakopčan, ne pokazujući ništa od sebe: psihologija nije za čoveka od akcije. Može se štaviše reći da je psihologija sva na strani aždaje, s njegovim besnim grčenjima: neprijatelj monstrum pobeđeni imaju patos koji heroj pobednik ni ne sanja da ima (ili dobro vodi računa da ne pokaže). Od ove tačke pa do tvrdnje da je aždaja psihologija, kratak je korak: štaviše, upravo psihu, mračno dno samog sebe Sveti Đorđe suočava, neprijatelj koji je namučio mnoge mladiće i devojke, unutrašnji neprijatelj koji postaje predmet esecranda prezrive otuđenja. Da li je to priča o energiji koja se projektuje u svet ili je to dnevnik jedne introspekcije?
Ostale slike predstavljaju narednu fazu, (aždaja opružena na zemlji je samo mrlja na tlu, jedna izduvani omotač) i slavi se pomirenje sa prirodom, koja gaji drveće i stenje koji zauzimaju celu sliku, proterujući u ćošak male likove ratnika i čudovišta (Altdorfer, u Minhenu; Đorđone u Londonu); ili je to slavlje regenerisanog društva, oko heroja i princeze (Pizanelo u Veroni i Karpaćo u narednim platnima u ciklusu, u Skjavonima). (Patetično podrazumevanje; pošto je heroj svetac neće biti venčanje već krštenje). Sveti Đorđe vodi na uzici aždaju na trg da bi ga usmrtio u javnoj ceremoniji. Ali u celom tom slavlju grada oslobođenog od košmara, niko se ne smeši; sva lica su ozbiljna. Oglašavaju se trube i bubnjevi, prisustvujemo jednoj smrtnoj kazni, mač Svetog Đorđa visi u vazduhu, svi zadržavamo dah, na tački da shvatimo da aždaja nije samo neprijatelj, ono različito, ono drugo, već smo to mi, jedan deo nas samih kome moramo da sudimo.
Na zidovima Skjavona u Veneciji, priče Svetog Đorđa i Svetog Đirolama nastavljaju jedna za drugom kao da su ista priča. I možda su zaista ista priča, život jednog te istog čoveka, mladost zrelost starost i smrt. Moram samo da nađem trag koji spaja viteški podvig sa osvajanjem mudrosti. Ali zar nisam upravo sada uspeo da prevrnem Svetog Đirolama na napolje a Svetog Đorđa na unutra?
Razmislimo. Kad malo bolje pogledamo, zajednički element dveju priča leži u odnosu sa proždrljivom zveri, aždajom neprijateljem ili lavom prijateljem. Aždaja preti gradu, lav samoći. Možemo da shvatimo kao jednu te istu zver: divlja zver koju susrećemo kako izvan toliko i u nama, na javnom ili privatnom mestu. Postoji jedan pogrešan način da se živi u gradu: utvrditi stanje proždrljive zveri dajući mu našu decu za jelo. Postoji jedan pogrešan način da se živi samoća: smatrati se mirnim zato što je divlja zver postala bezopasna zbog trna u šapi. Heroj priče je onaj koji u gradu zabada koplje u grlo aždaje, a u samoći drži sa sobom lava u punoj snazi, prihvatajući ga kao čuvara i kućnog duha, ali ne sakrivajući njegovu zversku prirodu.
Dakle, uspeo sam da zaključim, mogu da budem zadovoljan. Ali da nisam previše veličao? Čitam ponovo. Da sve iscepam? Da vidimo, prvo valja reći da priča o Svetomđorđu-Svetomđirolamu nije priča sa pre i posle: u središtu smo sobe sa likovima koji se pokazuju svi zajedno. Lik u pitanju ili uspeva da bude ratnik i mudrac u svemu što radi i msili, ili neće biti niko, i sama zver je istovremeno aždaja neprijatelj u svakodnevnom pokolju grada i lav čuvar u prostoru misli: i ne možeš mu se suprostaviti osim u dva ujedinjena oblika.
Tako sam sve stavio na svoje mesto. Bar na papiru. U meni sve ostaje kao i pre.
 
 
Tri priče o ludilu i uništenju
 
Sada kada smo videli ove komade kartona kako postaju muzej slika vrhunskih umetnika, scena tragedije, biblioteka pesama i romana, prizemno nemo prežvakavanje koje je da bi bilo na nivou magičnih figura karata, moralo polako da se uzdiže, moći će da proba da leti još više, da se razmeće još perjastijim rečima, koje možda prisluškuje neki loggione, kada se na njihovo odjekivanje iskrzane kulise na krckavim pozorišnim daskama pretvaraju u dvorce i bojna polja.
Zapravo ono troje koji su se svađali sada su to radili sa svečanim gestovima kao da recituju, i kad bi svo troje uperili prst na istu kartu, drugom rukom ili prizivajućim grimasama trudili su se iskažu da te figure treba shvatiti ovako a ne onako. I eto sada kad u karti čije se ime razlikuje od zavisnosti običaja ili idioma; Kula, Kuća boga, Kuća đavola, jedan mladić koji nosi mač – reklo bi se – da bi počešao glavu pod raskošnom svetlom kosom – koja je sada bela – prepoznaje spalti zamka u Elzinoru, kad se u mraku noći pojavljuje duh koji na smrt plaši stražare: kraljevsko koračanje utvare koja liči, sa prosedom bradom i šlemom i oklopom koji šljašte, koliko na Cara iz tarota toliko i na preminulog kralja Danske koji se vratio da traži Pravdu. U tom upitnom obliku karte se nude nemim pitanjima mladića: – zašto su se teške čeljusti tvog groba ponovo otvorile i tvoj leš ponovo oblači odeću od gvožđa i ponovo posećuje naš podmesečni svet izbezumljući zrakove Meseca?
Prekida ga jedna dama uznemirenog pogleda pretendujući da u toj istoj Kuli prepozna zamak iz Dunzinanea kada će progrmeti osveta koju su veštice nejasno najavile: šuma Birnama pokrenuće se penjući se uz uzbrdice brda, nizovi i nizovi drveća napredovaće na korenima iščupanim iz zemlje, pružajući grane kao desetka štapova u napadu na tvrđavu, i uzurpator će shvatiti da je Makduf, rođen od udarca mača taj koji će mu jednim udarcem Mača odseći glavu. Isto kao što veze među kartama nalaze neki mračan smisao: Igumanija ili vračara proročica, Mesec ili noć u kojoj tri puta mijauče tigrasta mačka ili grokće bodljikavo prase, i škorpije žabe zmije mogu da se uhvate za supu, Točak ili bućkuriš grgutavog lonca u kome se rastvaraju mumije zlobnica, brabonjci od koze, koža od slepog miša, mozak fetusa, creva od tvora, repovi letećih majmuna, na isti način najbesmisleniji znakovi koje veštice muljaju u svojoj smesi, dobiju neki smisao koji ih pre ili kasnije potvrđuje, i na kraju ga čak i one same pronađu, i svedu te, tebe i tvoju logiku, na blato.
Ali na arkanu Kule ili groma uperuje se i drhtavi prst jednog starca, koji u drugoj ruci podiže figuru Kralja pehara, bez daljnjeg da bi ga prepooznali, s obzirom da na njegovoj razorenoj osobi nema preostalih kraljevskih osobina; ništa mu na svetu nisu ostavile njegove snaturate kćeri (to izgleda hoće da kaže pokazujući na dva porterta dveju krunisanih dama a zatim na sumoran pejzaž Meseca) i sada hoće i ovu kartu da mu uzurpiraju, dokaz kako je on oteran sa svog dvora, prevrnut izvan zidina kao neka kanta za đubre, prepušten divljanju elemenata. Sada je on živeo u mećavi i na kiši i na vetru kao da ne može da ima drugi dom, kao da nije bilo prihvatljvo da svet sadrži drugo do grad i grmljavine i oluju, i tako kao da njegov um sada gaji samo vetar i gromove i ludilo. – Duvajte, vetrovi, dok vam se obrazi ne izbrazdaju! Vodopadi, uragani, preplavite i potopite zvonike, i udavite petlove na vetru! Sumporne munje, brže od misli, štafete munja koje cepaju hrastove, osmudite moju belu kosu! A ti zvuče, prodrmaj zemljanu kuglu, spljošti debljinu kugle u tanjirastu planisferu, polomi otiske prirode, razbacaj hromozome koji produžuju nezahvalnu suštinu ljudskog roda! – Ovaj uragan misli čitamo u očima starog vladara koji sedi između nas, sa povijenim leđima pokrivenim ne više ogrtačem od hermelina već rizom pustinjaka, kao da još uvek luta sa svetiljkom po ledini bez skovišta, sa Ludom kao jedinom podrškom i ogledalom svog ludila.
Međutim, za mladića od pre Luda nije ništa drugo do uloga koju je sam sebi nametnuo, da bi bolje proučio plan osvete i sakrio izbezumljen duh zbog otkrivanja krivice majke Gertrude i strica. Ako je u pitanju neuroza, u svakoj neurozi postoji metod a u svakom metodu neuroza. (To dobro znamo mi koji smo zakucani ovom igrom tarota). Bila je to priča u odnosima između starih i mladih koju nam je počeo da priča Hamlet: što se oseća krhkijim pred autoritetom starih, to je mladost više naterana da stvori ekstremnu i apsolutnu ideju o sebi, i tako ostaje još više dominirana nasrtajima rodbinskih duhova. Ništa manje uzbuđenje ne izazivaju mladi kod strarijih: nasrću kao duhovi, kruže spuštene glave, žvačući gorčinu, iznoseći na površinu osećanja krivice koja su stari zakopali, prezirući ono što stari misle da je najbolje kod njih: iskustvo. Dakle, neka izigrava ludaka Hamlet, sa zarozanim čarapama i sa otvorenom knjigom pod nosom: prelazna starosna doba podložna su mentalnim poremećajima. Uostalom njegova majka ga je iznenadila (Ljubavnik!) dok bunca za Ofelijom: dijagnoza se brzo postavlja, nazovimo to ljubavno ludilo tako da se sve objašnjava. Ko će nastradati biće Ofelija, siroto anđelče: arkana koja je obeležava je Umerenost i već predviđa njen vodeni kraj.
Evo Bagatto kao grupa putujućih akrobata i glumaca koji stižu da izvedu predstavu na dvoru: to je prilika da se krivi stave pred svojom krivicom. Drama predstavlja Caricu koja je preljubnica i ubica: da li se Gertruda prepoznaje? Klaudio beži uznemiren. Od ovog trenutka Hamlet zna da ga stric špijunira iza zavesa: dovoljan bi bio jedan dobar udarac Mačem spram zavese koja se mrda i kralj bi pao bez daha. Miš! Miš! Kladimo se da ću ga proburaziti do smrti! Ma kakvi; sakriven tamo nije bio kralj već (kao što otkriva karta po imenu Pustinjak) stari Polonije, zauvek ukopan u činu prisluškivanja, jadna špijunčina koja je umela malo da rasvetli. Nikakav potez ti ne uspeva, Hamlete: nisi smirio senku svoga oca i devojku koju voliš napravio si siroticom. Tvoj karakter te je odredio za apstraktne mentalne spekulacije: nije slučajno da te Žandar novčića prikazuje zanesenog dok kontempliraš neki kružni crtež: možda mandalu, dijagram neke vanzemaljske harmonije.
Čak i naša manje kontemplativna gošća, koja se inače zove Kraljica mačeva ili Ledi Makbet, kad vidi kartu Pustinjaka deluje potreseno: možda vidi nekog novog duha, senku Banka sa kapuljačom, mrtav i zaklan dok se jedva vuče hodnicima zamka, i seda nepozvan na počasno mesto za večerom, visi mu krvavi uvojak nad supom. Ili prepoznaje svog muža lično, Makbeta koji je ubio san: sa svetiljkom neprekidno celu noć posećuje sobe gostiju, oklevajući kao neki komarac koji ne želi da isprlja posteljinu. Krvave ruke i bledo srce! Pecka ga i podbada žena, ali to ne znači da je ona mnogo gora od njega: podelili su uloge kao dobri supružnici, brak je susret dva egoizma koja se melju međusobno i iz kojih proviru pukotine u osnovi ljudskog združivanja, stubovi javnog dobra drže se na zmijskim kožama privatnog varvarstva.
Pa ipak videli smo da se u Pustinjaku najverovatnije prepoznao Kralj Lir dok lud nausmice šeta tražeći svoju anđeosku ćerku Kordeliju (evo, Umerenost je još jedna izgubljena karta i samo njegovom krivicom, ova), ćerka koju on nije shvatio i koja je nepravedno oterana da bi poslušao lažljivu zloću Regane i Gonerile. Šta god da uradi jedan otac sa ćerkama on greši: bilo da su autoritativni ili permisivni, roditeljima nikad niko neće reći hvala: generacije se mrko gledaju i razgovaraju da se ne bi razumele, da bi se međusobno optuživale što su rasle nesrećno i umrle razočarane.
Gde je završila Kordelija? Možda bez azila i odeće da se pokrije, možda se sakrila u ovim pustim ledinama, i pije vodu iz rupa, i kao Mariji egipatskoj ptice donose zrna prosa da bi je nahranile. To može biti smisao arkane Zvezda, u kojoj međutim Ledi Makbet prepoznaje sebe mesečarku koja se noću diže bez odeće i zatvorenih očiju posmatra mrlje krvi po svojim rukama i muči se uzaludno ih perući. Drugo je potrebno! Miris krvi ne prolazi; da bi se oprale te male ruke nisu svi parfemi Arabije dovoljni.
Takvoj interpretaciji suprostavlja se Hamlet koji je u svojoj priči došao do tačke u kojoj (arkana Svet) Ofelija ludi, crvkuće besmislenosti i pesmice, luta po livadama okićena vencima – koprive, suncokreti, i ono cveće izduženog oblika kojem razulareni pastiri daju neko sirovo ime ali koje naše sramne devojke nazivaju organom mrtvaca – i da bi nastavio priču potrebna mu je baš ta karta, arkana broj Sedamanest, u kojoj se vidi Ofelija na obali potoka, dok leži i staklastoj i muljastoj struji koja će je za neki tren potopiti bojeći u zelenu buđ njenu kosu.
Skriven među grobovima na groblju, Hamlet misli na Smrt podižuću polomljenu lobanju Jorika lude. (To je dakle okrugli predmet koji Žandar novčića drži u ruci!) gde je profesionalni ludak mrtav, ludilo desktrukcije koje je u njemu nalazilo pražnjenje i ogledalo po ritualnim pravilima, meša se sa jezikom i činovima prinčeva i podanika, nezaštićenih i pred samim sobom. Hamlet već zna da bilo šta da dotakne navlači nesreću: misle da on nije u stanju da ubije? Ali zar mu to jedino ne polazi za rukom! Nevolja je što stalno pogađa pogrešne ciljeve; kada ubija uvek nekog drugog ubija.
Dva Mača ukrštaju se u dvoboju: izgledaju isti ali je jedan oštar a drugi tup, jedan je otrovan a drugi čist. Bilo kako uvek se mladi prvi posvađaju, Laerte i Hamlet kojima bi neka bolja sudbina pripisala ulogu rođaka a ne žrtve međusobnog klanja. U Peharima kralj Klaudije bacio je perlu koja je tableta otrova za nećaka: ne, Gertrudo, ne ispijaj! Ali kraljica je žedna; isuviše kasno! Prekasno Hamletov mač probada kralja, već se završava peti čin.
Za sve tri tragedije napredovanje Kočija rata jednog kralja pobednika označava pad zavese. Fortinbras od Norveške iskrcava se na bledom ostrvu Baltika, dvor je tih, vođa ulazi u mermerni prostor; ali ovo je grob! Evo mrtve cele kraljevske porodice Danske. Ili Smrt, uobražena i snob! Da bi ih na koje gala slavlje pozvala nele tue spelonche bez izlaza toliko si visokih ličnosti uništila samo jednim udarcem, prelistavajući almanah di Gotha sa svojim srpom-nožem za papir!
Ne, nije Fortinbras: to je kralj Francuske muž Koredilijin koji prelazi Lamanš u pomoć Liru i okružuje izbliza armiju Kopila iz Glostera, za kojim se bore dve kraljice rivalke i perverzne, ali neće stići na vreme da oslobodi iz kaveza ludog kralja i ćerku, zatvorene da pevaju kao ptice i da se smeju na leptire. Prvi put da malo mira vlada u porodici: dovoljno bi bilo da ubica zakasni neki minut. Međutim on stiže tačan, davi Kordeliju i njega Lir davi koji viče:
– Zašto konj, pas, miš imaju život a Kordelija ne diše? – a Kentu, vernom Kentu ne preostaje druga želja da mu poželi do: – Pukni srce, preklinjem te, pukni.
Osim ako nije reč o kralju Norveške niti Francsuke već Škotske, legitimnom nasledniku prestola koje je Makbet uzurpirao, i njegova kočija napreduju vodeći englesku vojsku, i konačno Makbet mora da kaže: – Umoran sam da Sunce ostane na nebu, jedva čekam da se polomi sintaksa Sveta, da se promešaju karte u igri, papiri u fascikli, komadići ogledala propasti.
 
KRAJ
 
 
(Naslov originala: Italo Calvino, Il castello dei destini incrociati.)

Нема коментара:

Постави коментар