09.01.2016.

Frederik Pol. Kapija-delovi romana







Sigfrid je prilično bistra mehanička sprava, ali ponekad ne mogu da razumem šta mu je. Stalno traži da mu pričam o svojim snovima. A onda ja dođem sav ozaren zbog nekog sna za koji znam sigurno da će mu se jako dopasti, nešto kao "velika crvena jabuka za učiteljicu", puna simbola penisa i
fetišizma i gnjavaže oko osećanja krivice, a on me razočara. Krene nekim bezveznim putem koji s mojim snom nema nikakve veze. Ja mu sve lepo ispričam, a on onda sedi i pucketa i pišti i zuji neko vreme - u stvari on to ne radi, ali ja to zamišljam dok čekam na odgovor - i zatim kaže:

"Hajde da se vratimo na nešto drugo, Bobe. Mene interesuju neke stvari koje si ispričao o onoj ženi, Džel-Klari Mojnlin."
Uzvraćam:

"Sigfride, opet si uzalud krenuo tim putem."

"Ja ne mislim tako, Bobe."

"Ali ovaj san! Gospode bože, zar ne vidiš koliko je važan? Šta misliš o majčinskom liku u njemu?"

"Šta misliš kako bi bilo da me ostaviš da radim svoj posao, Bobe?"

"Mogu li da biram?" kažem zlovoljno.

"Ti uvek možeš da biraš, Bobe, ali bih ja vrlo voleo da navedem šta si nedavno rekao."

Onda zastaje i do mene dopire moj sopstveni glas zabeležen negde na njegovoj traci.
Govorim:
"Sigfride, tamo je tako žestok bol i osećanje krivice i patnja sa kojima ja prosto ne mogu da se borim."
On čeka da ja nešto kažem. Posle nekoliko trenutaka progovaram:

"Dobar snimak", priznajem ja, "ali SF almanah TERRA No.16, Specijal Horor– Decembar 2013
12 ja bih radije govorio o tome kako mi se fiksacija na lik moje majke prikazuje u snu."

"Meni se čini da bi bilo korisnije da istražimo onu drugu stvar, Bobe. Moguće je da su one u nekoj vezi."

"Stvarno?"

Sav sam se zagrejao da porazgovaram o ovoj teoretskoj mogućnosti na bezličan i filozofski način, ali on me pogađa u živac:
"Poslednji razgovor koji si imao sa Klarom, Bobe. Molim te, ispričaj mi šta osećaš u vezi s tim."

"Ispričao sam ti."

To mi se uopšte ne dopada, to je takvo gubljenje vremena i ja se trudim da mu to jasno stavim do znanja tonom glasa i napetošću tela koje se grči u kaiševima.

"To je bilo još gore nego s majkom."

"Znam da bi radije govorio o majci, Robe, ali molim te, nemoj, ne sad. Pričaj mi o tom događaju u vezi s Klarom. Šta o tome osećaš u ovom trenutku?"

Pokušavam da dokučim pošteno. Na kraju krajeva, toliko sam u stanju da učinim. Ne moram to, u stvari, da kažem glasno. Ali uspevam da kažem samo:
"Ništa naročito."
Posle male pauze on kaže:

"Je li to sve, 'ništa naročito'?"

"Da. Ništa naročito."
Ništa naročito na svesnom planu, u svakom slučaju. Sećam se kako sam se osećao u onom trenutku. Otvaram tu pregradu u sećanju vrlo obazrivo, da vidim kako je bilo. Silazim u onu plavičastu izmaglicu. Gledam pred sobom nejasnu fantom-zvezdu prvi put. Govorim s Klarom preko radio-veze, dok mi Dejn šapuće na uvo... Zatvaram je ponovo.

"Sve to boli, mnogo, Sigfride", kažem običnim glasom.

Ponekad pokušavam da ga prevarim, saopštavajući mu emocionalno nabijene stvari tonom koji biste upotrebili da naručite šoljicu kafe, ali čini mi se da to ne uspeva. Sigfrid obraća pažnju na jačinu i prelive u glasu, ali obraća pažnju I na disanje i pauze, kao i na značenje reči. Jako je bistar, imajući u vidu koliko je glup.
Petorica podoficira iz stalnog odreda, po jedan sa svakog patrolnog broda, potapkaše nas od glave do pete, pregledaše naše dokumente i predaše nas službeniku Korporacije zaduženom za selekciju. Šeri se zakikota kad joj ruski podoficir dotače osetljivo mesto i prošaputa:

"Šta misle da krišom unosimo ovamo, Bobe?

Dao sam joj znak da ćuti. Službenica Korporacije uzela je naše isprave za iskrcavanje od Kineza iz specijalne službe/3 i počela da nas proziva. Bilo nas je ukupno osmoro.

"Dobrodošli", rekla je. "Svako od vas, novajlije, dobiće svoga agenta. On će vam pomoći da se smestite, daće vam potrebna obaveštenja, pokazaće vam gde da se prijavite za lekarski pregled i za
kurseve. Takođe, predaće vam primerak ugovora koji treba da potpišete. Svakome od vas odbijeno je po hiljadu sto pedeset dolara od sume uplaćene za prelet dovde; to je vaš porez za održavanje životnih uslova za prvih deset dana. Od preostalog iznosa možete podizati novac u svako doba uz popunjeni P-ček. Vaš zastupnik će vam pokazati kako se to radi. Linskot!"

Sredovečni Crnac iz Baje, Kalifornija, podiže ruku. "Vaš zastupnik je Šota Tarasvili. Brodhed!"
"Ovde sam."

"Dejn Mečnikov", reče službenica Korporacije.

Počeo sam da se osvrćem, ali osoba koja je trebalo da bude Dejn Mečnikov već mi je prilazila. Čvrsto mi je stegao ruku, poveo me, a onda je rekao:

"Zdravo."
Oklevao sam.

"Želeo bih da se pozdravim sa svojom prijateljicom..."

"Svi ste vi smešteni na istom mestu", zagrokta on. "Hajdemo."

Tako sam dva sata po dolasku na Kapiju imao sobu, agenta i ugovor. Ugovor sam potpisao odmah. Nisam ga čak ni pročitao. Mečnikov je bio iznenađen.

"Zar ne želiš da vidiš šta tu piše?"

"Ne sad odmah."
Mislim, šta bih time dobio? Ako mi se ne dopada šta tamo piše, mogao bih da se predomislim, a kakve sam druge opcije imao, zapravo? Biti vasionski istraživač prilično je jezivo. Mrska mi je pomisao da bih mogao da nastradam. Mrska mi je pomisao da moram da umrem, uopšte;
da ne budem više živ, da sve prestane, da znam da će svi ti ostali ljudi nastaviti da žive i uživaju u seksu i ostalim stvarima, a da ja neću moći u tome da učestvujem. Ali to mi nije bilo toliko mrsko kao pomisao da se vratim u rudnike hrane.
Mečnikov se okači kragnom o jednu kuku na zidu moje sobe, da mi ne bi smetao dok sređujem stvari. On je bio zdepast čovek, bledog lica, ne mnogo razgovoran. Nije izgledao vrlo simpatično, ali bar mi se nije podsmevao što sam nova nespretna pridošlica. Na Kapiji vlada gotovo potpuno bestežinsko
stanje. Nikada ranije nisam iskusio stanje smanjene sile teže; u Vajomingu toga nema, pa sam stalno pravio pogrešne procene.

"Navići ćeš se na to. Imaš li hleba?"

"Nemam."
On uzdahnu. Ličio je na Budu onako obešen o zid, sa savijenim nogama. Pogleda u brojčanik i reče:

"Povešću te na jedno piće kasnije. To je običaj. Samo nije vrlo zabavno pre otprilike dvadeset dva časa. Onda će u "Plavom paklu" biti puno sveta i ja ću te sa njima upoznati. Videćeš šta može da se
nađe. Kakav si, običan ili topli brat, a?"

"Ja sam prilično običan."

"Sasvim svejedno. Ovde si potpuno slobodan što se toga tiče. Upoznaću te sa svima koje ja znam, a onda se snalazi sam. Bolje da se na to odmah navikneš. Gde ti je plan?"

"Plan?"

"Do đavola, čoveče! Plan se nalazi u omotu koji su ti dali."

Otvarao sam pregrade nasumce dok nisam našao gde sam ostavio taj koverat. Unutra su bili moj primerak ugovora, brošura "Dobrodošli na Kapiju", potvrda za sobu, upitnik o zdravstvenom stanju, koji ću morati da ispunim pre osam, sledećeg dana... i jedan presavijeni tabak hartije koji je, kad se razvije izgledao kao neki dijagram sa upisanim nazivima.

"To je plan. Možeš li da odrediš gde se nalaziš? Zapamti broj sobe: nivo Bejb, istočni kvadrant, tunel osam, soba pedeset jedan. Zapiši."

"Već je napisano ovde, Dejne, na potvrdi za sobu."

"Dobro, nemoj da je izgubiš." Dejn se maši rukom iza vrata, otkači se I pusti da polako padne na pod.

"Zašto ne bi prvo sam malo pogledao unaokolo. Naći ćemo se ovde. Ima li još nešto što bi hteo da pitaš sad odmah?"
Razmišljao sam, dok je on gledao nestrpljivo.

"Ovaj ... mogu li da te pitam nešto što je u vezi s tobom, Dejne? Jesi li već bio napolju?"

UGOVOR
Ja,........................, koji sam duševno zdrav, ustupam sva prava na sva
otkrića i sve što je s njima u vezi, kao i na artefakte, predmete i stvari od
vrednosti koje mogu naći tokom mog istraživanja, odnosno koji budu
proistekli iz istog, uz pomoć letelice koja mi je stavljena na raspolaganje,
odnosno bilo koje informacije koju sam dobio od odgovorne vlasti na Kapiji,
neopozivo gore navedenoj odgovornoj vlasti na Kapiji.

2. Odgovorne vlasti na Kapiji mogu, po svom sopstvenom nahođenju,
odlučiti da prodaju, ustupe licencu ili na drugi način raspolažu svim
artefaktima, predmetima ili drugim stvarima od vrednosti koje proističu iz
mojih aktivnosti prema ovom ugovoru. Ukoliko tako postupe, one se
obavezuju da mi isplate 50% (pedeset odsto) svih prihoda ostvarenih takvom
prodajom, ustupanjem licence, ili raspolaganjem istih, od iznosa cene
koštanja samog istraživačkog putovanja (uključujući moje putne troškove za
prelet do Kapije, kao i moje naknadne troškove života za vreme boravka na
istoj), kao i 10% (deset odsto) svih budućih prihoda od istih, nakon što gore
pomenuti troškovi budu isplaćeni. Pristajem da mi se isplaćuje ukupan iznos
za svaku obavezu bilo koje vrste koja prema meni proističe od strane
odgovornih vlasti na Kapiji i posebno se obavezujem da neću polagati pravo
na dodatne isplate iz bilo kojih razloga u bilo koje vreme.

3. Neopozivo priznajem odgovornim vlastima Kapije punu kontrolu i
ovlašćenje da mogu donositi bilo kakve odluke u vezi sa eksploatacijom,
prodajom ili ustupanjem licenci u vezi sa svakim takvim otkrićem,
uključujući puno diskreciono pravo odgovornih vlasti Kapije, da udružuju
moja otkrića ili druge stvari od vrednosti koje proističu iz ovog ugovora sa
tuđim otkrićima i stvarima od vrednosti u cilju eksploatacije, ustupanja
licenci, ili prodaje, u kom slučaju meni pripada onaj procenat ostvarene dobiti
koji odgovorne vlasti Kapije budu smatrale odgovarajućim; i isto tako
priznajem odgovornim vlastima Kapije pravo da odustanu od eksploatacije
bilo kog ili svih takvih otkrića ili stvari od vrednosti, na osnovu svog
diskrecionog prava.

4. Oslobađam odgovorne vlasti Kapije svake obaveze prema bilo kakvim
potraživanjima od strane mene lično ili u moje ime koje proističu iz bilo kakve
povrede, nesrećnog slučaja, ili gubitka bilo koje vrste koje pretrpim u vezi sa mojim aktivnostima prema ovom ugovoru.

5. U slučaju bilo kakvog spora koji proistekne iz ovog ugovora, saglasan
sam da se tumačenje odredaba ugovora izvrši na osnovu zakona, odnosno
presedana, koji važe na samoj Kapiji, i da se nikakvi zakoni ili presedani bilo
kog drugog pravosuđa neće smatrati relevantnim u bilo kom stepenu.

"Šest putovanja. U redu, videćemo se u dvadeset dva."

On otvori pregibna vrata, bešumno skliznu u zeleno-žutu tamu hodnika i nestade. Ja se spustih - vrlo blago, vrlo polako - u jednu pravu stolicu i pokušah da  shvatim da se nalazim na pragu svemira.
Ne znam da li mogu da vam dočaram kako mi je svemir izgledao sa Kapije: kao da sam mlad uz pomoć medicinskog kompleta. Kao ručak u najboljem restoranu na svetu, kad neko drugi plaća račun. Kao devojka koju ste tek upoznali, a kojoj se sviđate. Kao još neraspakovan poklon. Ono što prvo uočite na Kapiji to je sićušnost tunela, koji se čine još sićušniji nego što jesu, jer su obrasli nekim biljkama nalik na one koje se gaje u saksijama na prozorima; tu su, zatim, vrtoglavica usled bestežinskog stanja I zadah. Kapiju upoznajete malo po malo. Nema načina da se cela obuhvati
jednim pogledom; ona vam je samo jedan lavirint tunela u stenju. Nisam čaksiguran da su svi tuneli istraženi. Bez sumnje postoje milje i milje tunela u koje niko nikada ne zalazi, odnosno ne vrlo često.
Takvi su bili Hičiji. Dočepali su se ovog asteroida, prekrili ga oplatom od metala, izbušili u njemu tunele, napunili ih svim i svačim što su imali - većina ih je bila prazna kad smo mi stigli, baš kao što je i sve ostalo što je ikada pripadalo Hičijima po celoj vasioni. A onda su je napustili, iz ko zna kog
razloga, otišli su.
Približno u središtu Kapije nalazi se Hičitaun. To je pećina u obliku vretena u blizini geometrijskog središta asteroida. Kažu da su Hičiji tu živeli dok su gradili Kapiju. I mi smo tu živeli, u početku, ili negde u blizini, svi mi nove pridošlice sa Zemlje. (I sa drugih planeta. Jedan svemirski brod sa Venere stigao je upravo pre našeg.) Tu se nalazi stambeno naselje kompanije.

Kasnije, ako se obogatimo na nekom istraživačkom putovanju, možemo da se preselimo bliže površini, gde je sila teže malo veća i ima manje buke. I što je najvažnije, manje zadaha. Nekoliko hiljada ljudi pre mene udisalo je vazduh koji ja sad udišem, izbacivalo vodu koju pijem i izlučivalo svoje mirise u okolni vazduh. Ljudi se na ovom mestu nisu dugo zadržavali, većina njih. Ali
mirisi su još uvek bili tu. Nije mi smetao taj zadah. Uopšte mi nije smetao. Kapija je bila moj veliki,
unosni zgoditak koji treba da mi donese medicinski komplet, kuću sa devet soba, nekoliko klinaca i mnogo uživanja. Jedan zgoditak sam već izvukao. Bio sam uobražen pri pomisli da imam izglede da izvučem još jedan. mnogo luksuza. Za svojih 238.575 dolara dobijate samo prelet do Kapije, hranu za deset dana, sobu i vazduh, brzometni kurs u rukovanju kosmičkim brodom i poziv da se prijavite za prvi sledeći brod koji poleće. Ili za bilo koji brod koji želite. Oni vas ne primoravaju da odaberete neki određeni brod, ili što se toga tiče, uopšte bilo koji brod.

Korporacija ne ostvaruje nikakav profit u svemu ovome. Sve cene suodređene otprilike na nivou koštanja. To ne znači da su bile niske, a svakako ne znači da je ono što ste dobijali bilo dobro. Hrana se sastojala uglavnom od onoga što sam i inače kopao i jeo celog svog života. Stan je bio otprilike
veličine ovećeg putnog kovčega, plus jedna stolica, nekoliko ormančića, jedan sto na rasklapanje i jedan viseći ležaj koji možete da razapnete, iz jednog ugla u drugi, kad hoćete da spavate.
Moji prvi susedi bili su višečlana porodica sa Venere. Bacio sam letimičan pogled kroz poluotvorena vrata. Zamislite! Njih četvoro spavaju u jednoj ovakvoj sobici. Izgleda po dvoje u jednom visećem ležaju, tako što ukrste ležajeve preko sobe. Preko puta je bila Šerina soba. Zagrebao sam na njenim
vratima, ali nije se odazvala. Vrata nisu bila zaključana. Niko mnogo ne mari da zaključava vrata na Kapiji, zato što, između ostalog, nema mnogo toga od vrednosti da se ukrade. Šeri nije bila unutra. Odeća koju je imala na brodu bila je razbacana unaokolo. Pretpostavio sam da je izišla u razgledanje i poželeh da sam malo ranije došao. Želeo sam da imam društvo za razgledanje. Naslonio sam se na
puzavicu koja je rasla na jednom zidu tunela i izvukao mapu. Pomoću nje sam stekao izvesnu predstavu o tome šta bi trebalo pogledati. Bilo je punktova označenih kao "Central park" i "Jezero Supirior".
Šta li je to? Pitao sam se šta je to "Muzej Kapije", što je zvučalo zanimljivo, kao I "Bolnički terminal", što je zvučalo dosta gadno - kasnije sam doznao da "terminal" znači nešto kao "ispod crte", po povratku sa bilo kog puta na kome ste bili. Korporacija je mora biti znala da taj naziv ima i drugačiji prizvuk; ali Korporacija se nikada nije mnogo trudila da štedi osećanja svemirskih
istraživača. Ono što sam stvarno želeo bilo je da vidim jedan brod. Čim mi se ta misao izbistrila u glavi, shvatio sam da to veoma mnogo želim. Pitao sam se kako da dospem do spoljnjeg omotača, gde su se naravno nalazili dokovi za brodove. Pridržavajući se za ogradu jednom rukom, pokušavao sam da drugom rukom držim mapu razvijenu. Nije mi bilo potrebno mnogo vremena da utvrdim gde sam. Nalazio sam se na petokrakoj raskrsnici koja je, čini se, na mapi bila obeležena kao "Istočno zvezdište Bejb G". Jedan od pet tunela vodio je ka uzlazno-silaznom oknu, ali nisam znao
koji.

DOBRO DOŠLI NA KAPIJU!
Čestitamo!

Vi ste jedno od vrlo malog broja lica koje tokom svake godine može postati ortak sa ograničenim pravima u "Preduzećima Kapije, a.d.". Vaša prva obaveza je da potpišete priloženi Ugovor. To ne morate učiniti odmah. Pozivamo vas da ugovor proučite i da potražite pravni savet, ukoliko ga
možete dobiti. Međutim, sve dok ga ne potpišete, nemate zakonsko pravo da stanujete u stanovima Korporacije, da se hranite u kantini Korporacije, odnosno da pratite obuku na kursevima Korporacije.
Smeštaj i ishranu možete obezbediti u hotelu "Kapija", koji ima restoran, ukoliko ste ovde gost, ili ukoliko za sada ne želite da potpišete Ugovor.

KAKO SE IZDRŽAVA KAPIJA

Radi podmirivanja troškova za održavanje Kapije, sva lica su dužna da plaćaju određeni iznos za boravišnu taksu, u koju ulaze troškovi za obezbeđivanje vazduha, kontrolu temperature, administraciju i ostale troškove. Ukoliko ovde boravite kao gost, ovi troškovi se uključuju u vaš hotelski račun.
Ostala lica iznos dostavljaju poštom. Taksa se može platiti unapred za rok do godinu dana ukoliko se želi. Neplaćanje jednodnevne boravišne takes povlači za sobom trenutno izbacivanje sa Kapije.
Napomena: Obezbeđivanje broda za prihvatanje izbačenih lica nije zajemčeno.
Pokušao sam da krenem jednim nasumce, završio u slepom kraku i na povratku zakucao na jedna vrata da bih dobio obaveštenje. Otvorio sam ih.

"Izvinite..." rekoh... i stadoh.

Čovek koji je otvorio vrata izgledao je da je moje visine, ali nije bio. Oči su mu bile u visini mojih očiju. Ali od struka naniže nije bilo ničega. Nije imao noge. On nešto reče, ali ga nisam razumeo; nije bilo na engleskom. Bilo je ionako svejedno. Moja pažnja bila je zaokupljena njegovim izgledom. Na sebi je imao prozračnu svetlu tkaninu, pričvršćenu od ručnih zglobova do struka, I lagano je lepršao krilima kako bi se održao u vazduhu. To nije bilo teško pri niskoj sili teže na Kapiji. Ali čovek se iznenadi kad tako nešto vidi. Rekao sam:

"Izvinjavam se. Samo sam hteo da pitam kako mogu da stignem do nivoa Tanja."

Pokušavao sam da ne piljim u njega, ali nisam uspevao. On se smešio, pokazujući bele zube na zboranom, starom licu. Imao je crne oči i ćubu kratke sede kose. Provukao se pored mene u hodnik i rekao na izvrsnom engleskom jeziku:

"Da, da. Skrenite na prvom uglu desno. Idite do sledeće zvezdaste raskrsnice, pa skrenite na drugom uglu levo. Videćete oznaku."

Bradom je pokazao pravac prema raskrsnici. Zahvalio sam mu i ostavio ga da leprša iza mene. Hteo sam da se okrenem, ali to bi bilo neuljudno. Čudno. Nije mi palo na pamet da će na Kapiji biti
bogalja. Eto koliko sam tada bio naivan.
Pošto sam njega sreo, upoznao sam Kapiju onako kako je nisam mogao upoznati na osnovu statističkih podataka. Statistički podaci su sasvim jasni I mi smo ih svi proučili, svi mi koji smo ovamo stigli kao svemirski istraživači, kao i svi ostali, kojih je bilo mnogo više, koji su to isto priželjkivali. Sa oko osamdeset odsto letova sa Kapije ljudi se vraćaju praznih ruku. Sa oko
petnaest odsto ne vraćaju se uopšte. Znači u proseku, jedna osoba od dvanaest vraća se sa istraživačkog putovanja donoseći nešto od čega Kapija - i čitavo čovečanstvo - može da ostvari neku dobit. Većina ih ionako smatra da su dobro prošli, ako sakupe dovoljno novaca da pre svega plate putne troškove dovde.

A ako vam se nešto desi dok ste u misiji... pa, to je gadno. Bolnički terminal je opremljen otprilike isto toliko dobro kao i svaka druga ovakva ustanova bilo gde drugde. Ali morate do nje stići da bi vam to nešto vredelo. Može se desiti da na putu provedete više meseci. Ukoliko vam se nešto desi na
odredišnoj tački puta - a to se obično tamo dešava - ne može vam se mnogo pomoći sve dok se ne vratite na Kapiju. Dotle već može da bude prekasno da bi vas izlečili, a vrlo verovatno prekasno da uopšte ostanete u životu. Za povratak tamo odakle ste došli ne naplaćuje se ništa, uzgred budi rečeno.
Svemirske rakete uvek dovoze gore više putnika nego što ih vraćaju. To se naziva rasipanjem.
Povratno putovanje je besplatno... ali gde da se vratite? Otpustio sam silazno uže na nivou Tanja, skrenuo u tunel i naleteo na čoveka s kapom i trakom oko ruke. Policija Korporacije. Stražar nije znao engleski, ali mi je dao znak rukom, a njegove razmere bile su ubedljive; zgrabio sam uzlazno uže, popeo se na sledeći nivo, prešao do drugog okna I ponovo pokušao. Jedina razlika bila je u tome što je ovoga puta čuvar znao engleski.

 "Ovuda ne možete proći", reče on.

"Samo bih želeo da vidim brodove."

"Pa dabome. Ne možete. Morate imati plavu značku", reče, potapšavši
prstima svoju. "To jest, biti ekspert Korporacije, član letačke posade ili VIP."

"Ja sam član letačke posade."
On se zacereka.
"Vi ste novi pridošlica, pristigli sa Zemlje, zar ne?Prijatelju, postaćete član posade kad se budete prijavili za let, pre toga ne. Sad se vratite gore."

Ja rekoh razložno,

"Razumete kako se osećam, zar ne? Želeo bih samo da bacim pogled."

"Ne možete, dok ne završite obuku, osim što će vas dovesti ovamo u toku predavanja. Posle toga, videćete više nego što želite."

Još malo sam se prepirao, ali on je imao suviše argumenata na svojoj strani. Međutim, dok sam pružao ruku da uhvatim uzlazno uže, tunel kao da se zaljuljao i zvuk nekakve eksplozije dopro mi je do ušiju. Za trenutak sam pomislio da se asteroid raspada. Pogledao sam razrogačeno u stražara, koji je slegao ramenima, dosta neljubazno.

"Ja sam samo rekao da ne možete da ih vidite", kazao je, "nisam rekao da ne možete da ih čujete."
Ja progutah
"Auh", ili "Blagi bože," što sam u stvari hteo da uzviknem, I rekoh: "Kuda mislite da ovaj odlazi?"

"Dođite ponovo kroz šest meseci. Dotle ćemo možda saznati."

U ovome zaista nije bilo ničega zbog čega bi se čovek osećao ushićen. Pa ipak, ja sam se osećao ushićen. Posle svih onih godina provedenih u rudniku za prizvodnju hrane, evo me ovde, ne samo na Kapiji, nego baš na mestu odakle neki od onih neustrašivih istraživača kosmosa kreću na put koji će im doneti slavu i neverovatno bogatstvo! Šta mari rizik. Ovo je stvarno bio život na samom vrhu.
Kako nisam mnogo obraćao pažnju šta radim, ponovo sam se izgubio pri povratku. Stigao sam na nivo Bejb sa deset minuta zakašnjenja.
Dejn Mečnikov je krupnim koracima išao kroz hodnik, prolazeći pored moje sobe. Izgledalo je da me nije prepoznao. Mislim da bi prošao pored mene da nisam ispružio ruku.

"Uh", zagrokta. "Kasniš."

"Sišao sam do nivoa Tanja i pokušao da vidim brodove."

"Uh. Ne možeš dole, sem ako imaš plavu značku ili narukvicu."

To sam već znao, zar ne? Krenuo sam za njim, ne trošeći energiju na
pokušaje da nastavim razgovor.

Mečnikov je bio bezbojan čovek, izuzimajući izvanredno ukrasnu kovrdžavu bradu koja mu je oivičavala donju vilicu. Izgleda da je bila navoštena, tako da je svaka kovrdža disala za sebe. "Navoštena" nije pravi izraz. Bilo je tu još nešto osim dlaka, ali to nešto nije bilo kruto. Sve se to
pokretalo kako se on pokretao, a kad je govorio ili se smešio, mišići pričvršćeni uz viličnu kost nabirali su i opuštali bradu. Napokon se stvarno nasmeši kad stigosmo u "Plavi pakao". Prvo je on častio piće, brižljivo objasnivši da je takav običaj, ali i da je običaj da se časti samo prvo piće.
Zatim sam ja častio. Osmeh se pojavio i kad sam ja častio treću turu, mada nije bio moj red.
U galami koja je vladala u "Plavom paklu" nije bilo lako razgovarati, ali ja sam mu ispričao da sam čuo jedno lansiranje.

"Tako je", reče on, dižući čašu. "Nadajmo se da će imati dobar let."
Nosio je šest narukvica od Hičimetala plavičastog sjaja, jedva debljih od žice. Tiho su zveketale dok je ispijao piće.

"Da li dobro pogađam?" upitao sam. "Po jedna za svaki let u svemir?"

On ispi preostalu polovinu pića.
"Tako je. Odoh sad da igram", reče.
Očima sam pratio njegova leđa dok je odlazio pravo prema jednoj ženi u svetlucavom ružičastom sariju. Nije bio veliki kozer, to je sigurno. S druge strane, pri tom stepenu buke ionako nije moglo mnogo da se razgovara. Nije moglo ni da se pleše. "Plavi pakao" se nalazio u središtu Kapije, negde u šupljini vretenastog oblika. Rotaciona G sila bila je tako mala da nismo težili više od kilo ili kilo i po; da je neko pokušao da igra valcer ili polku, odleteo bi u vazduh. Igrale su se one srednjoškolske okretne igre bez dodirivanja koje odgovaraju četrnaestogodišnjim dečacima, jer onda ne moraju pod tako oštrim uglom da gledaju u četrnaestogodišnje devojčice sa kojima igraju. Noge vam gotovo stoje u mestu, dok se glava i ruke i ramena I kukovi kreću po svojoj volji. Što se mene tiče, ja volim da dodirujem. Ali ne može se sve imati. Volim da igram, pa bilo kako.

ŠTA JE KAPIJA?

Kapija je veštačka tvorevina koju su načinili takozvani Hičiji. Izgleda da je načinjena oko asteroida, odnosno jezgra neke atipične komete. Kada se to dogodilo nije poznato, ali je gotovo sigurno da pada u vreme koje je prethodilo rađanju ljudske civlizacije.
Unutar Kapije životni uslovi su slični onima na Zemlji, izuzev što je sila gravitacije relativno niska. (Praktično i ne postoji, ali centrifugalnom silom koja potiče od rotacije Kapije postiže se sličan efekat.) Ako ste ovamo stigli sa Zemlje, zapazićete neke teškoće sa disanjem u toku prvih nekoliko dana, usled niskog atmosferskog pritiska. Međutim, parcijalni pritisak kiseonika isti je kao na visini od dve hiljade metara na Zemlji i potpuno je pogodan za sve osobe čije je zdravstveno stanje normalno.
Ugledao sam Šeri sasvim na drugom kraju sale, sa nekom starijom ženom za koju sam pomislio da je njen agent, i odigrao sa njom jednu igru.
 "Kako ti se dovde dopada?" vikao sam da nadjačam muziku sa traka.
Ona je zaklimala glavom i nešto doviknula, ne znam šta. Odigrao sam potom sa jednom ogromnom crnkinjom, koja je nosila dve narukvice, onda opet sa Šeri, zatim sa jednom devojkom koju mi je utrapio Dejn Mečnikov, očigledno zato što je hteo da je se otarasi, pa onda sa jednom visokom ženom krepkog izgleda sa najcrnjim, najgušćim obrvama koje sam ikada imao prilike da vidim ispod
ženske frizure. (Njena kosa je bila zategnuta u dva konjska repa, koji su leteli oko nje pri svakom pokretu). I ona je nosila dve-tri narukvice. A između igara sam pio.

Stolovi su bili namenjeni grupama od osam ili deset osoba, ali takvih grupa ovde nije bilo. Ljudi su sedeli gde su hteli i zauzimali tuđa mesta ne pitajući da li će se vlasnici vratiti ili neće. Izvesno vreme nekoliko marinaca u brazilskim uniformama sedelo je sa mnom za stolom i vodilo razgovor na
portugalskom. Neki čovek sa zlatnom naušnicom mi se pridružio za kratko, ali isto tako nisam razumeo šta govori. (Razumeo sam, međutim, prilično dobro šta je hteo da kaže.)

Ta nezgoda bila je prisutna sve vreme dok sam bio na Kapiji. Ona uvek postoji. Na Kapiji je kao na međunarodnoj konferenciji kad uređaji za prevođenje otkažu. Dosta se čuje nekakva 'lingua franca', delovi desetak različitih jezika smešanih u jedan, kao na primer "Ecoutez, gospodin, tu es verruckt." Igrao sam dva puta sa jednom Brazilkom, mršavom, crnokosom devojčicom kukastog nosa, ali slatkih smeđih očiju, i pokušao da kažem nekoliko jednostavnih reči. Možda me je razumela. Međutim, jedan od muškaraca sa kojima je bila u društvu, govorio je odlično engleski i predstavio
je sebe i puno drugih osoba. Nisam zapamtio nijedno drugo ime, osim njegovog. Francesko Ereira. On me je častio pićem i pustio da ja častim jednu turu za celu grupu, a onda sam shvatio da sam ga već video: on je bio jedan od onih iz specijalne službe koji su nas pretresali kad smo stigli. Dok smo o tome pričali, Dejn se nagnuo nada mnom i zabrundao mi u uvo:

"Idem da se kockam. Do viđenja, sem ako zaista ne želiš i ti da pođeš."

To nije bio baš najljubazniji poziv koji mi je ikada upućen, ali buka u "Plavom paklu" postajala je prejaka. Krenuo sam za njim i otkrio da postoji kompletna kockarnica odmah pored "Plavog pakla", sa stolovima za "ajnc" I poker, sa ruletom koji se sporo okreće i ima veliku masivni kuglicu, sa
stolovima za igru sa dve kocke, kojima je potrebna čitava večnost da se zaustave, i čak ograđenim prostorom za igranje bakare. Mečnikov se uputio ka stolovima za "ajnc" i počeo da dobuje prstima po naslonu stolice jednog od igrača, čekajući da se neko mesto oslobodi. Tada je otprilike primetio da
sam i ja pošao sa njim.
"Oh." Pogledao je po sali. "Šta voliš da igraš?"

"Sve sam to igrao", kazao sam, izgovarajući reči pomalo nerazgovetno. A pomalo i hvalisavo. "Možda malo bakare."

Pogledao me je prvo s poštovanjem, zatim sa smeškom.
"Pedeset je najmanja suma."

Preostalo mi je pet ili šest hiljada dolara na računu. Slegao sam ramenima.
"Hoću da kažem pedeset hiljada", reče on.

Zagrcnuo sam se. On rasejano nastavi, prilazeći iza leđa jednog igrača čija je gomila čipova bila gotovo iscrpena.
"Možeš da kreneš sa deset dolara na ruletu. Stotka je najmanji iznos za većinu drugih igara. A da, ima tu negde automat u koji se ubacuje po deset dolara, čini mi se."

On krenu ka slobodnoj stolici i posle toga ga više nisam video. Posmatrao sam jedan trenutak i video da devojka sa crnim obrvama sedi za istim stolom, zadubljena u svoje karte. Nije digla pogled.
Shvatio sam da ovde neću moći mnogo da se kockam. U istom trenutku takođe sam shvatio da neću moći da platim ni sve ono piće kojim sam čašćavao, a onda sistem mojih unutrašnjih senzora poče da me opominje koliko sam čaša u stvari popio. Poslednje što sam shvatio bilo je da moram da se vratim u svoju sobu, što pre.

SILVESTER MEKLEN:

OTAC KAPIJE

Kapiju je otkrio Silvester Meklen, istraživač iz tunela na Veneri, koji je pronašao jednu svemirsku letelicu Hičija u ispravnom stanju u jednom prokopu. On je uspeo da je dopremi do površine i da njome preleti na Kapiju, gde se ona sada nalazi u doku 5-53. Na nesreću, Meklen nije bio u stanju da
se vrati natrag i, mada je uspeo da svoje prisustvo signalizuje na taj način što je zapalio rezervoar za gorivo iz kapsule za spuštanje svog broda, umro je pre nego što su istraživači dospeli na Kapiju.
Meklen je bio hrabar i snalažljiv čovek i plaketa u doku 5-53 čuva uspomenu na jedinstvenu uslugu koju je on učinio ljudskom rodu. Crkvene obrede održavaju u odgovarajuće vreme predstavnici različitih vera. Nalazim se na dušeku i nije mi vrlo udobno. Mislim, u fizičkom smislu. Izdržao sam jednu operaciju ne tako davno i konci se verovatno još nisu resorbovali.
Sigfrid kaže:
 "Razgovarali smo o tvom poslu, Bobe."
To je dosadno. Ali bezbedno. Kažem:

 "Mrzeo sam svoj posao. Ko ne bi mrzeo rudnike hrane?"

"Ali si ga se držao, Bobe. Nikada nisi čak ni pokušao da radiš nešto drugo. Mogao si da pređeš na uzgajanje morskih riba, recimo. A školovanje si napustio."

"Hoćeš da kažeš da sam se bio zaglavio na jednom mestu?"

"Neću ništa da kažem, Bobe. Pitam tebe šta osećaš."

"Pa, pretpostavljam da u izvesnom smislu jesam. Razmišljao sam o tome da nešto promenim. Razmišljao sam mnogo o tome", kažem, sećajući se kako je bilo u onim lepim prvim danima sa Silvijom. Sećam se kako sam sa njom sedeo u pilotskoj kabini parkirane jedrilice jedne januarske noći - nismo imali kuda da odemo - i kako smo razgovarali o budućnosti. Šta ćemo da radimo.
Kako ćemo da se iskobeljamo. Tu nema ništa zanimljivo za Sigfrida, koliko se meni čini. Ispričao sam Sigfridu sve o Silviji, koja se na kraju udala za nekog akcionara. Ali nas dvoje smo prekinuli mnogo pre toga."
"Pretpostavljam", kažem, prekidajući ova razmišljanja i pokušavajući da za svoje pare izvučem što više iz ove seanse, "da sam osećao nekakav nagon za smrću."

"Voleo bih da ne upotrebljavaš psihijatrijske izraze, Bobe."

"Ti razumeš šta hoću da kažem. Shvatio sam da vreme odmiče. Što duže budem ostao u rudnicima, to će teže biti da se odande izvučem. Ali ničeg boljeg nije bilo. A ovde sam imao kompenzaciju: svoju devojku, Silviju, majku, dok je bila živa. Prijatelje. Čak i ponešto za razonodu. Jedriličarstvo.
Sjajno je kad prelećeš preko brda, a kad si dovoljno visoko Vajoming i ne izgleda tako loše i jedva se oseća miris nafte."

"Pomenuo si svoju devojku, Silviju. Jesi li se slagao s njom?"

Oklevao sam, trljajući se po trbuhu. Imam sad gotovo pola metra novih creva unutra. Strašno mnogo koštaju, te stvari, a ponekad imaš utisak da prethodni vlasnik traži da mu ih vratiš. Pitaš se koji je to čovek bio. Ili koja žena. Kako je umro. Ili da li je umro? Da li je možda još živ, ali je tako siromašan da prodaje svoje sopstvene delove, kao što sam čuo da zgodne devojke prodaju svoje lepe grudi ili uši?

"Da li si lako mogao da se sprijateljiš sa devojkama, Bobe?"

"Sada mogu, sasvim dobro."

"Ne sada, Bobe. Čini mi se da si rekao da se nisi dobro snalazio kao dete."

"Zar se iko dobro snalazi kao dete?"

"Ako te dobro razumem, Robi, ti postavljaš pitanje da li se iko seća detinjstva kao savršeno srećnog i jednostavnog razdoblja, i naravno odgovor je 'ne'. Ali neki ljudi izgleda više osećaju posledice toga u životu."

"Da. Čini mi se, sad kad razmišljam o tome, da sam se pomalo pribojavao svojih vršnjaka - izvini, Sigfride! Mislim druge dece. Oni kao da su se svi međusobno poznavali. Imali su šta jedni drugima uvek da ispričaju. Tajne. Zajednička iskustva. Ono što ih je zanimalo. Ja sam bio usamljen."

"Ti si bio jedinac, Robi?"

"To znaš. Da. Možda je to bio razlog. I otac i majka su bili zaposleni. I nisu voleli da se igram u blizini rudnika. Opasno. Pa i bilo je stvarno opasno za decu. Možeš da se povrediš oko onih mašina, ili čak ako ima neko klizavo mesto na šljaci ili ako negde izlazi otrovni gas. Mnogo sam sedeo kod kuće, gledao zabavne programe, preslušavao kasete. Jeo sam. Bio sam debelo dete, Sigfride. Voleo sam sve one skrobaste, slatke stvari prepune kalorija. Oni su me potpuno razmazili, kupujući mi više hrane nego što je bilo potrebno."

Još uvek sam razmažen. Sada jedem daleko bolju hranu, od koje se toliko ne goji, oko hiljadu puta skuplju. Jedem pravi kavijar. Često. Doprema se vazdušnim putem iz akvarijuma u Galvstonu. Pijem pravi šampanjac, jedem maslac...
"Sećam se kako sam ležao u postelji", kažem, "mislim da sam bio vrlo mali, možda sam imao tri godine. Imao sam medu koji govori. Nosio sam ga u postelju i on mi je pričao pričice, a ja sam u njega zabadao olovke I pokušavao da mu iščupam uši. Voleo sam tu igračku, Sigfride."

Zastajem, a Sigfrid odmah uskače.

"Zašto plačeš, Robi?"

507 IRRAY. ZRELOST. IDI NA 26.830
M88 26.835
508 ,C, Možda se zrelost sastoji u tome 26.840
da želiš ono što sam želiš, 26.845
Umesto ono što ti neko 26.850
drugi kaže da treba da 26.855
želiš. 26.860

511 IZBACI O AKO O IDI NA && 26.865
512 ,S, Možda, Sigfride, drago staro 26.870
limeno božanstvo, ali osećati 26.875
se zreo je osećati se mrtav. 26.880

"Ne znam!"

Kukam na sav glas dok mi se suze kotrljaju niz lice, i gledam na sat, a skakutave zelene cifre mreškajumi se kroz suze.
"Oh", kažem, sasvim običnim glasom, i sedam, dok mi se suze i dalje kotrljaju niz lice, ali se slavina
zavrnula, "sad zaista moram da idem, Sigfride. Imam sastanak. Ona se zove Tanja. Lepotica. Hjustonski simfonijski orkestar. Voli Mendelsona i ruže, a ja želim da vidim da li mogu da nađem one hibridne, tamnoplave, koje će se slagati s njenim očima."

"Robe, preostalo nam je još skoro deset minuta."

"Nadoknadićemo to drugi put." Znam da on to ne može, pa brzo dodajem,

"Mogu li u kupatilo? Neophodno mi je."

"Hoćeš da izlučiš svoja osećanja, Robe?"

"Nemoj da si toliko pametan. Znam šta hoćeš da kažeš. Znam da to liči na tipičan mehanizam supstitucije..."

"Robe."

"... u redu. Mislim, izgleda kao da hoću da se izvlačim. Ali časna reč, moram da idem. U kupatilo, mislim. I u cvećaru. Tani je nešto posebno. Fina ličnost. Ne govorim o seksu, ali i to je sjajno. Ona ume da g... Ona ume..."

"Robe? Šta pokušavaš da kažeš?"

Uzimam dah i nekako uspevam da kažem:
"Ona je sjajna u oralnom seksu, Sigfride."
"Robe?"

Prepoznajem taj ton. Sigfridov repertoar glasovnih modulacija je prilično veliki, ali sam naučio da neke od njih razlikujem. On misli da je nagazio na neki trag.

"Šta je?"

"Bobe, kako se kaže kad žena upražnjava oralni seks?"

"Oh, za ime boga, Sigfride, kakva ti je to pa sad glupa igra?"

"Kako se to kaže, Bobe?"

"Ah! Ti znaš isto koliko i ja."

"Molim te reci mi kako ti to zoveš, Bobe?"

"Kaže se, na primer, 'ona me jede'."

"Kakav još izraz postoji, Bobe?"

"Ima ih puno" 'Daje glavu', to je jedan. Mislim da sam čuo hiljadu različitih izraza za to."
"Koji su ti drugi, Bobe?"

U meni su se gomilali srdžba i bol i sve je to sad proključalo.

"Nemoj sa mnom da igraš te ogavne igre, Sigfride!" Boli me stomak i bojim se da ću se
unerediti. To je kao da sam opet malo dete. "Za ime boga, Sigfride! Kad sam SF almanah TERRA No.16, Specijal Horor– Decembar 2013 30 bio mali razgovarao sam sa svojim medom. Sad mi je četrdeset pet godina I još uvek razgovaram sa nekom glupom mehaničkom spravom kao da je živa!"

"Ali ima još neki drugi izraz, zar ne, Bobe?"

"Ima ih na hiljade! Koji od njih hoćeš?"

"Hoću onaj izraz koji si nameravao da upotrebiš, ali nisi. Molim te pokušaj da ga izgovoriš. Taj izraz ti znači nešto posebno, tako da te reči ne možeš da izgovoriš bez napora."

Padam natrag na dušek i sada istinski plačem.

"Molim te kaži to, Bobe. Kakav je to izraz?

"Proklet bio, Sigfride! Guta! Tako je! Guta, guta, guta!"



izvor





Нема коментара:

Постави коментар