31.01.2016.

Atanasije Stojkovič (1773–1832).




odlomak iz teksta : Jevanđelje po Atanasiju



Atanasije Stojkovič (1773–1832).


Ako ste koji put i čuli za njega, teško da ste ga zapamtili kao sledbenika Dositeja Obradovića i srpskog prosvetitelja koji je napisao prvi umetnički roman u srpskoj kulturi, utemeljio prirodne nauke i napisao trotomno delo Fisika, originalni i sistematični pregled Njutnove fizike iz koga su se početkom XIX veka obrazovale prve generacije srpskih naučnika. Prosvetitelj, književnik i utemeljivač prirodnih nauka, najuticajniji intelektualac među Srbima na kraju XVIII i početku XIX veka, bio je prvi pravi ovdašnji naučnik, čija je profesorska karijera najdalje stigla, a njegov intelektualni ugled bio toliki da je bacio senku na čitav vek duhovnog razvoja tada najmlađe evropske nacije. Međutim, pokazaće se – nedovoljno daleko.


OGNJENE ČESTICE:

Bez ideje da iole žalimo nad tim, Stojkovič se danas imenom i prezimenom pominje gotovo samo u najtežim kviz pitanjima. U najvećim srpskim gradovima (izuzmemo li njegovu rodnu Rumu) retko postoje i ulice sa imenom Atanasija Stojkoviča. Nigde nema njegovog spomenika, nema nacionalnih društava i nagrada koje nose njegovo ime, savremena kritička izdanja njegovih dela gotovo se ne objavljuju, a sasvim je nezamislivo da neki mladi pisac kaže kako piše pod Stojkovičevim uticajem ili da je neki naučnik inspirisan njime. I dok Vukovi portreti, bez sumnje zasluženo, vise u svakoj drugoj učionici u kojoj se govori i uči na srpskom jeziku, slika o Stojkoviču, zapravo postoji, ali je negativna. U našoj slici istorije iz doba uoči i posle Prvog srpskog ustanka tu i tamo se pojavljuje i jedna ružna epizoda, nekakav čangrizavi filozof sa perikom i pomodnim frakom, sentimentalni rusofil lakom na hranu i piće, prevrtljiv i zlonameran kritičar narodnih tradicija – stereotip jedne nazadne i dekadentne kulture zapravo proizveden po uzoru na Atanasija Stojkoviča.
Ne može biti da je reč samo o zaboravu ili nerazumevanju teksta pisanog pre jezičke reforme. Slučaj Atanasija Stojkoviča, naime, bitno je komplikovaniji. Šta nije bilo u redu sa njim? Naizgled ništa. Rođen 1773. u Rumi, bio je sin nepismene seljanke, pohađao je "gramatikalne latinske" škole, potom otišao na zanat, da bi se vratio nauci i neko vreme radio kao učitelj u Rumi. Nalik na uzora koga je posle jednog susreta našao u prosvetitelju Dositeju Obradoviću, svoje obrazovanje sticao je putujući Evropom – u Požunu, Segedinu, Šopronju i Pešti, a potom se, zahvaljujući stipendiji od 300 forinti srpskog arhimandrita Startimirovića, upisao na Univerzitet u Getingenu. Tu je studirao fiziku i matematiku, stekavši doktorat iz filozofije.
Uoči ustanka, 1801. godine, Atanasije Stojković objavljuje knjigu koja će ostati zabeležena kao prvi roman u srpskoj kulturi, naslovljen Aristid i Natalija. Ovo delo, kao sve što je Stojković pisao, objavljeno na slaveno-srpskom jeziku, postaje vrlo popularno. Ovo "čisto beletrističko delo, prvi originalni roman u srpskoj književnosti", kako ga naziva Jovan Deretić, predstavlja "izdanak sentimentalnog romana, u kojem pored ljubavne istorije imamo i druge krakteristične teme književnosti osećanja: veličanje prirode, poljskog rada i jednostavnog života na selu, kontrast selo grad, veličanje prijateljstva, porodice i braka, moralne pouke i rasuždenija".
No, uz poeziju i romane, Stojkovičevo životno delo predstavlja Fisika, koja je u periodu 1801–1803. objavljena u Budimu u tri toma, kao originalni i sistematični pregled nauke epohe. Osim osnovnih fizičkih razmatranja, Stojković je u ovo delo uneo razmatranja iz geografije, mineralogije, zoologije i botanike. Kao obiman pregled tadašnjeg znanja iz prirodnih nauka, knjiga je imala ogroman broj pretplatnika među Srbima u tadašnjoj Ugarskoj, a kasnije tokom XIX veka služila je kao važan udžbenik za izučavanje prirode.
"Ognjenije častice po zakonu soobščenija vsegda idu ka hladšnemu tjelu", piše Stojković u paragrafu 33 ove knjige o "soobščeniju teploti". Mada pun čudnih ideja i zagovornik pogrešne teorije flogistona kao prenosioca toplote, koga u knjizi naziva "teplotnik", Stojkovič ipak daje prvi uvid u neke osnovne fizičke zakonitosti, uobičajene u tadašnjoj naučnoj paradigmi.
Uz to, on često pokušava i da običnom čitaocu objasni fiziku svakodnevnih pojava, što je verovatni razlog tolike popularnosti Fisike. Tako o subjektivnom osećaju temperature kaže: "Ja se ni malo ne sumnjam da neće sad vsjakij moj čitatelj moći pričinu dati, začto se nam vidi u ljeto podrum hladen, a u zimu tepl. Bezsumnjenno jest to, da u zimu mnogo menšij stepen teplote jest i u podrumu, neželi u ljetu. No poneže mi u zimu iz nesravneno hladnašago vozduha uhodimo, činise nam, aki bi podrum teplšij bio."


KARIJERA JEDNOG POKVARENJAKA:

Međutim, upravo dok sprema Fisiku, i to u doba najveće slave Aristida i Natalije, o autoru tog dela počinju da se šire svakojake glasine i ružne vesti. Budući da ne pronalazi nikakvo postavljenje, biće da Stojkovič na sve načine pokušava da dođe do novca, pa nije isljučeno i da se bavi sitnim krijumčarenjem i podvalama. Ne dobija katedru za fiziku na Požunskoj akademiji, tako da, uprkos svojim javnim prosvetiteljskim nastupima, 1802. prividno odlazi u monahe kako bi dobio mesto arhimandrita manastira u Kovilju. No, bez uspeha. Posle objavljivanja Fisike, situacija se menja i Stojkovič 1804. godine odlazi u Rusiju.
Na novoosnovanom Univerzitetu u Harkovu postaje profesor gde provodi ostatak svoje karijere. Živi u Harkovu, Kišinjevu i Petrogradu, a zbog naučnih dostignuća osvaja raznovrsne privilegije. Dva puta biva biran za rektora Univerziteta, dobija čin državnog savetnika, postaje član ogromnog broja naučnih društava, stiče veliko bogatstvo, a u Besarabiji kupuje jedno imanje, feud od 26.000 jutara. Očigledno da je u to doba stekao veliki ugled kao naučnik i pisac među ruskom intelektualnom elitom. "Sa Puškinom se susretao ruski akademik Srbin Atanasije Stojković, rektor i profesor Univerziteta u Harkovu koji je živeo u Petrogradu. U Kišinjev je često dolazio zbog imanja koje je kupio u Besarabiji", pominje ga dr Ljubivoje Cerović u tekstu "Srbi u Moldaviji".
Međutim, osim naučne karijere, iz Austrije za njim dolaze i rđave glasine. Kao i njegov loš karakter i još lošije navike. Kako opisuje upravo Vuk Karadžić, Stojkovič čak pokušava da Srbe koji su se u tadašnjoj seobi na istok doseljavali u Rusiju, naseli kao kmetove na svoj "spahiluk" u Besarabiji, ali oni, nenaviknuti na kmetsvo i pod Turcima, odbijaju da rade kao robovi za Stojkoviča. Posle jedne posete Habsburškoj monarhiji, u ruskoj javnosti izbija afera o njegovoj umešanosti u krijumčarenje robe iz Austrije u Rusiju. Istraga na početku otkriva da je krijumčario vino, svilu, drago kamenje i umetnine, ali se proces oteže i nikada se ne okončava. No, zbog toga Stojkovič 1813. gubi položaj rektora na Univerzitetu i napušta mesto profesora.
Uz takav karakter i neprijatne afere, Stojkovič u istoriju zapravo ne ulazi kao naučnik i romanopisac, već kao poraženi iz sukoba sa Vukom Karadžićem oko uvođenja narodnog jezika u književnost. Rascep nastaje u vreme kad je Vuk prvi put pokušao da izda prevod Novog zaveta, ali nije uspevao da dobije blagoslov za štampanje. Posle neuspešnih pokušaja da dobije odobrenje za štampanje od crkvenih vlasti u Srbiji i mitropolita Stratimirovića u Karlovcima, Biblijsko društvo u Beču se obratilo mitropolitu Leontiju koji je živeo u Moldaviji, a on je preporučio da se prevod prethodno preda na ocenu upravo Atanasiju Stojkoviču. Ugledni rektor je pročitao Vukov prevod na narodni jezik i u svom stilu odgovorio osorno i samoljubivo. U odgovoru navodi da je "prevod toliko slab da ga on ispraviti ne može".
Nakon toga, Stojkovič sam prevodi Novi zavet na slavenoserbski jezik, stvarajući prevod danas potpuno zaboravljen i beznačajan. No, ovakva ocena "najobrazovanijeg među Srbima" zadaje snažan udarac Vukovoj reformi, odlažući njeno širenje na dug rok. Prirodno, Vuk i Stojkovič su potom u dugogodišnjem ličnom i profesionalnom sukobu. Tako u Odgovoru ruskom recenzentu, objavljenom 1826. godine, Vuk spominje Stojkoviča kao priznatog naučnika, ali nepoznavaoca jezika: "A od drugih učeni i umni Srba ne znam na koga misli, ako ne gospodina statskoga sovjetnika i kavalera Atanasija Stojkovića, kojega nauci i jasnim mislima čest i poštenje, ali je u jeziku i ortografiji on još gori od Raića", piše Vuk u svom prepoznatljivom stilu u "Danici" (paragraf 95-107).
Petnaest godina pre Vukove pobede 1847, Stojkovič umire kao državni savetnik, bivši harkovski profesor i bogati besarabijski spahija, verovatno sasvim nesvestan da se u najvažnijoj kulturnoj revoluciji u srpskoj istoriji nalazio na pogrešnoj strani. Teško da bi njegove mračne karakterne crte bile brže zaboravljene, čak i da je Stojkovič umeo bolje da oceni veličinu ove reforme. No, pitanje je kako bi se reforma razvijala da se upravo on nalazio sa druge strane sukoba. "Teško svjakomu onomu koji rod svoj prosvjećivati počne, teško njemu od sujevernih, nerazumnih i zlobnih nekih svojega roda ljudi", piše sam Stojkovič, vajkajući se nad sopstvenom sudbinom, nesvestan da time zapravo više govori o onom čiju je reformu baš on zaustavio i tokom života samo prividno porazio.

 Slobodan Bubnjević

izvor

Нема коментара:

Постави коментар