18.01.2016.

Amerika Nabokova

 
 
John Colapinto


Trećeg februara 1954. godine Vladimir Nabokov pisao je Jamesu Laughlinu, osnivaču izdavačke kuće New Directions: „Da li biste objavili tempiranu bombu koju sam upravo završio? To je roman od 459 kucanih strana“. Bila je to Lolita, priča o sredovečnom pedofilu koji seksualno iskorišćava dvanaestogodišnju devojčicu; pokazalo se da je Nabokov tačno najavio svoj roman. Zbog pretnji da će biti zabranjena a njen autor i izdavač završiti u zatvoru, knjiga je čekala američkog izdavača gotovo pet godina. Kad se Lolita konačno pojavila u Americi, novembra 1958. godine, zaista je eksplodirala kao tempirana bomba: glavni kritičar Timesa Orville Prescott napisao je gnevnu kritiku u kojoj je roman nazvao „odvratnom… intelektualnom pornografijom“. Lolita je odmah postala bestseler i oborila rekord prodaje u prvoj nedelji, koji je držao roman Prohujalo s vihorom. Što je još važnije, s vremenom je obezbedila Nabokovu ugled majstora engleske proze koga nadmašuje samo Džojs.
U predgovoru Loliti Nabokov, pod imenom doktora sociologije Johna Raya, Jr., piše da je „veliko umetničko delo, naravno, uvek originalno i zato mora doći, manje ili više, kao šokantno iznenađenje“. Gotovo šezdeset godina kasnije ta knjiga je i dalje šokantna, ne samo zbog svoje teme. Barem jednako neobična je i činjenica da je taj roman, tako pouzdan u evociranju pojedinosti života američke srednje klase sredinom veka, tako tačan u reprodukovanju kadenci američkog govora – od Lolitinog unjkavog tinejdžerskog slenga do otmenosti članice književnog kluba iz predgrađa Šarlote Hejz i visokoparnog klaparanja direktorke škole o progresivnom obrazovanju – napisao ruski emigrant koji u zemlji nije proveo ni dve decenije. Nabokov je stigao na ovu obalu bez prebijene pare i bez planova 1941, kad je imao četrdeset godina, a počeo je da piše na engleskom malo pre nego što se ukrcao u avion za Ameriku. Kako je jedna tako potpuno – tako odredbeno – američka knjiga mogla nastati u tako nepovoljnim okolnostima, iz naizgled tako malo verovatnog izvora?
Mnogi elementi za Lolitu bili su, međutim, već postavljeni u vreme kad je Nabokov stigao u Ameriku. Rođen u aristokratskoj ruskoj porodici, pobegao je iz Sankt Peterburga kad mu je bilo osamnaest godina (kad je bogatstvo njegove porodice od 140 miliona dolara otišlo boljševicima) i nastanio se u Berlinu, gde je tokom dvadesetih i većeg dela tridesetih godina napisao niz romana koji su pokazali njegove izvanredne kameleonske sposobnosti, to jest njegovu sposobnost da uoči i usvoji nijanse svake sredine u kojoj se nađe. Roman Kralj, kraljica, pub napisan je iz više ličnih perspektiva: bogatog berlinskog biznismena, njegove izazovne žene i njihovog neuglednog, trapavog nećaka; u Smehu u tami Nabokov govori glasovima nemačkog istoričara umetnosti, nemačkog karikaturiste-sadiste i njihove zajedničke fräulein; a u Očajanju se besprekorno prerušio u ličnost poremećenog rusko-nemačkog proizvođača čokolade i ubicu. U tim ranim romanima kao i u Loliti Nabokov je pokazao sklonost prema seksualno skandaloznim temama i poremećenim i opsesivnim naratorima u prvom licu (Herman Herman, razočarani protagonista Očajanja direktni je preteča Hamberta Hamberta). Činjenica da su te knjige napisane na ruskom u izvesnom smislu je slučajna pošto je Nabokov, koji je naučio engleski u ranom detinjstvu i proveo četiri godine na Kembridžu, znao engleski jednako dobro kao i ruski.
Ali kao što Robert Ropert primećuje u svojoj novoj biografiji Nabokov u Americi: na putu ka “Loliti”, Nabokovljevih prvih sedam godina u Americi bile su presudne za razvijanje “smelosti” i “američke drskosti” koje će mu omogućiti da, u leto 1948. godine, počne da piše posebno hrabru provokaciju – Lolitu. Pre nego što je zvanično kročio na tlo Sjedinjenih Država, Nabokov i njegova zemlja po izboru imali su štošta zajedničko. Uprkos kasnijoj mrzovolji, ruski pisac bio je, kaže Roper, večito dete, razigran i provokativan, živahan i spontan – osobine koje su izuzetno važne za ton i atmosferu Lolite. Kad je stigao na američku carinu sa suprugom Verom i četvorogodišnjim sinom Dmitrijem, na poslednjem brodu iz Francuske koju su okupirali nacisti (kao Jevrejka, Vera je bila posebno ugrožena), Nabokov je doživeo simpatičan susret sa službenikom na granici koji je, dok je pregledao prtljag porodice, video par bokserskih rukavica i u šali počeo da sparinguje s kolegom. U svojoj knjizi Vladimir Nabokov: američke godine biograf Brian Boyd piše da je “Nabokov, dok je prepričavao tu priču mnogo godina kasnije, i dalje očaran američkom lakom, dobroćudnom atmosferom, oduševljeno ponavljao: ‘Gde bi se to moglo dogoditi? Gde bi se to moglo dogoditi?’”
Nabokova su u novoj zemlji pratili dobro raspoloženje i srećne okolnosti. Iako je stigao bez novca i bez čvrstih izgleda na zaposlenje, ubrzo je dobio privremeni posao predavača uporedne književnosti na Velsliju; godine 1948. prihvatio je punu profesuru na Kornelu, gde je predavao rusku književnost. Prvi put otkad je izgubio nasledstvo u ruskoj revoluciji imao je finansijsku sigurnost. Tokom dve godine izgnanstva u Evropi, živeo je gotovo u siromaštvu i jedva je izdržavao porodicu dajući privatne časove tenisa, jezika i boksa. Roper – i sam romansijer koji dobro razume kako piščev novčanik može da utiče na njegov/njen rad – ističe da je novonastala finansijska sigurnost koju je našao u Americi pružila Nabokovu duševni mir neophodan da bi se uhvatio u koštac s Lolitom, delom koje nije imalo velikih izgleda na objavljivanje.
Lolita nije prvi Nabokovljev pokušaj da napiše priču o pedofilu koji je zaljubljen u dvanaestogodišnju devojčicu i ženi se njenom majkom da bi bio bliže predmetu svoje ljubavi – i kome devojčica pada u šake posle prerane smrti svoje majke. Prvi pokušaj, kratka novela pod naslovom “Čarobnjak”, napisan je na ruskom malo pre polaska za Ameriku. Ta pripovetka koju su posthumno, 1986. godine, objavili Vera i Dmitrij Nabokov, pokazuje koliko je atmosfera Amerike važna za to što je Lolita postala tako veliko delo. Dok je “Čarobnjak” neobično sumoran i neodređen, Lolita je velika, razdragana enciklopediija, puna detalja o Americi, koja obuhvata celu američku geografiju, od istoka do zapada, od severa do juga dok Hambert vrluda na svom putovanju automobilom sa svojom maloletnom seksualnom robinjom (putovanje prati iste puteve kao – izvesno mirnija – putovanja koja je Nabokov preduzimao svakog leta sa suprugom u lovu na leptire).
Energija romana dobrim delom proizlazi iz Nabokovljevog odnosa ljubavi i mržnje prema poratnoj američkoj kulturi jeftinih televizijskih programa, loših vesterna, kreštavog džuboksa – opojnog smeća koje prožima priču o seksualnoj opsednutosti kulturnog Evropljanina američkom devojčicom u soknicama ili kako je opisuje Hambert, “idealnom potrošačicom, subjektom i objektom svakog bednog plakata”. Nabokov je uvek odbijao etiketu satiričara i reći da Lolita naprosto secira američki materijalizam iz pedesetih godina bilo bi vulgarno pojednostavljenje; kroz celu knjigu provlači se osećaj hipnostisanog čuđenja i razdraganosti veselim konzumerizmom zemlje i njenih stanovnika. Nabokov je neskriveno uživao u navođenju primera tog konzumerizma koje je brižljivo ugradio u teksturu Lolite. Alfred Appel, Jr., u svojoj divnoj knjizi Anotirana Lolita prenosi oglas za Viyella haljinu koju pominje Hambert kad za sebe kaže da veoma liči na crnokosog muškog modela iz oglasa.
(Model je zaista pljunuti James Mason, koji će kasnije igrati Hamberta u Kubrickovoj adaptaciji Lolite – što dobro pokazuje konkretnost Nabokovljevog imaginiranja likova i način na koji su budalaste američke efemerije zapalile njegovu imaginaciju.) U sličnom duhu, u Nabokovljevim posthumno objavljenim Predavanjima o književnosti preštampan je banalan oglas koji je Nabokov pokazivao studentima na Kornelu kao primer jedne vrste sunčanog američkog materijalizma i kiča (na ruskom pošlost): to je oglas za escajg na kom mlada domaćica, sklopljenih ruku i blistavih očiju, posmatra kutiju s priborom za jelo. Taj oglas, koji je Nabokov nazvao “Obožavanje kašika” izvesno je odigrao važnu ulogu u stvaranju lika prigradske udovice Šarlote Hejz. Iz dirljivog smeća rodilo se remek-delo.
Kada govori o američkim izvorima Lolite, Roper primetno izostavlja neke stvari. (Na primer, ne pominje otkriće Michaela Maara da je Nabokov možda “pozajmio” osnovni zaplet Lolite iz priče Heinza von Lichberga, napisane na nemačkom 1916. godine, o seksualnoj fascinaciji sredovečnog čoveka vrlo mladom devojkom po imenu… Lolita.) On na mnogo stranica nastoji da sačini spisak američke literature koja je mogla uticati na Lolitu, na kom su se, začudo, našli i neki klasici, među njima i Mobi Dik i romani Vilijama Foknera, za koje je Nabokov rekao da mu se nimalo ne sviđaju ili da ih nije čitao. Ali Roperova teza je zanimljiva, a mislim i tačna: da je živa i bodra neposrednost stvarne Amerike sredinom XX veka – a ne prašnjavi klasici – podstakla Nabokova i preobrazila ga iz ruskog imigranta koji se oseća kao riba na suvom u upadljivo samouverenog američkog kolosa koji je napisao Lolitu.
Kao u bajci, veliki komercijalni uspeh tog romana povratio je Nabokovu, koji je tada bio na pragu šezdesete, bogatstvo koje je izgubio kao tinejdžer. Taj isti uspeh na kraju ga je trajno odveo iz Amerike. Godine 1961. Vera i on nastanili su se u hotelu “Palas” u Montreu, na obali Ženevskog jezera, gde je Nabokov sve svoje vreme posvećivao pisanju. U intervjuima je govorio da on i Vera nameravaju da se vrate u Ameriku. Međutim, zbog napredovanja starosti i porodičnih razloga (njihov sin je živeo u susednoj Italiji), nisu to uradili. Međutim, do smrti u sedamdesetosmoj godini (1977) Nabokov je o sebi govorio kao o američkom piscu.
 
 
The New Yorker, 30.06.2015.
Prevela Slavica Miletić
 

Нема коментара:

Постави коментар