29.12.2015.

Thomas Pynchon: Man of Mystery






Dvadeseti vek, pored tehnološke revolucije, obeležio je postmodernizam, protivrečni fenomen nastao kao reakcija na modernizam. Uz zagovaranje negativističke retorike, istovremeno produktivan i rušilački, postmodernizam direktno zagovara doba u kojem se živi svojim stilskim pluralizmom, pozivanjem na antitotalizaciju, disrupciju, dekontinuitet i dr. Mnogi pisci smatrani su humanistima, uprkos tome što sami nisu verovali u postojanje istog. Među mnogim imenima posebno treba pomenuti autore: Rolan Bart, Žan-Fransoa Liotar, Džejms Džojs, T. S. Eliot, Vladimir Nabokov, Semjuel Beket, Mišel Fuko i naravno Tomas R. Pinčon.
Po rečima M. Fukoa „Postmoderna umetnost je samosvesna umetnost unutar arhive.“ Što se tiče Tomasa Pinčona, on je živo ovaploćenje strukturalističke teorije o smrti autora, autora koji je poetički čvrsto okrenut ka dvadeset i prvom veku (o čemu svedoči tvrdnja Frederika Džejmsona da je čuvena serija „Dosije X“ nastala prema Pinčonovom romanu „Objava broja 49.“)  Pinčon je jedan od onih briljantnih ljudi koji pišu legende, a istovremeno grade legendu oko sebe; rađao se mit o Kolosu koji čvrsto brani dvadeseto stoleće od zaborava, i istovremeno brisala se Pinčonova fizička pojava, njegovo biološko biće u smislu osobe sa mestom prebivališta i životom koji se uklapa u režim društvene konvencije. Ali ime je ostalo u arhivi, ostala je samosvesna umetnost da, poput krajputaša, opominje svakog putnika koji se usudi da vrati vreme unazad; Pinčon je čvrsti dantel oko vrata XX veka. I smeje nam se iz prikrajka neke udaljene galaksije.
Budući da je grad tokom perioda defibrilacije postao živo stanje uma koji nas promišlja (ne vidimo samo mi gradove, već i oni vide nas, mudro je zborio Merlo- Ponti), Pinčon postaje njegovo srce, centralna figura u konfuznom spletu u literarnim i kulturnim promenama. On sistematski podriva mitske, istorijske, estetske i moralne elemente modernizma, stvarajući niz likova kojima nedostaje subjektivnost (trostruka Frojdova svest) a čija prošlost ne sadrži ništa osim pukog shematskog značenja – oni su siluete, nazvani i stvoreni sa namerom da uzmu učešće u predstavi, u potrazi po novonapisanoj, novokreiranoj „Pustoj zemlji“; uspešno iskoristivši elemente istoriografske fikcije, parodije, autofikcije, Pinčon uspeva da izgubi svest čitaoca u gigantskom lavirintu koji je sagradio svojevremno Dedal i koji je proživeo svoju transformaciju u postmoderni grad. Čitav opus je gorka metafora jedne velike umetničko-socijalne istorije civilizacije. Roman je kompleksan jer je čitava planeta bila. Jeste. Biće.


KRATAK PREGLED PINČONOVE POSTMODERNISTIČKE ARHIVE
 
I RANI JADI
Skupljajući mitove, priče, fusnote i paragrafe o Pinčonu, postavlja se pitanje da li je uopšte rođen, ili je naprosto išetao iz jednog od svojih romana. Navodno, 1937-ma godina ima tu čast da se njenog osmog maja iz Ledinog jajeta izlegao Thomas R. Pynchon Jr. (na isti datum su, mnogo pre njega, umrli G. Flober, Helena Blavacki i Pol Gogen). Mesto rođenja – Glen Cove, Long Island, New York. Načulo se da ima roditelje, čak i braću i sestre, ali to je laž – bogovi se uvek rađaju blistavi i sami.
Nakon što akceleracijom prolazi kroz period jeftine obavezne edukacije, pogrešno okarakterisan kao ljudsko biće (završio je srednju školu sa šesnaest godina, a zatim se upisuje na Cornell, odsek za fiziku, a po povratku iz vojske završava englesku književnost), Pinčon, podstaknut knjigama koje čita i Vladimirom Nabokovom počinje da piše – sitni ujedi za vrat književnosti, da joj privuče pažnju i da mu postane milosnica. Beži u Sijetl da radi u Boingu, ali ona je već usmerila svoje gigantsko svetleće oko na njega. I bog u njemu se probudio.
II HOMO POETICUS
U romanu V. (1963), Pinčon se konkretno suprostavlja modernizmu kao fenomenu, redigujući Eliotovog genija. Vitez kreće u potragu za Gralom u Eliotovoj poemi, a Herbert Stensil kreće u potragu za svojom izgubljenom majkom. Edipovski mit je živ i fluentan u svom izopačenom obličju. Roman poseduje dve udaljene i naizgled nepovezive putanje koje se spajaju u jednoj tački nalik na njegov naslov – V.
V. je devetnaestogodišnja devojka iz Jorkšira po imenu Viktorija Ren, lepotica iz Firence, lezbijka u Parizu, Veronika Manganiz na Malti, Vera Meroving u jugozapadnoj Africi i sveštenik koji gine u Drugom svetskom ratu. V. kroz fabulu prolazi kroz proces mehanizacije, gubi ljudskost i postaje više simbol nego stvarna ličnost (na samom kraju jer rašrafi banda dečurlije koja je nađe zarobljenu u jednoj zgradi, srušenoj tokom bombardovanja. Deca joj čupaju stakleno oko koje umesto zenice ima časovnik (jer je V. nesretna vremenska zabelška epohe i ništa više), njena perika nestaje, skidaju joj veštačku nogu i konačno je ubiju kada joj iz pupka iščupaju safir u obliku zvezde.) V. je roman o disfunkcionalnosti ljudskog bića kao jednike, o gušenju seksualnosti i svođenja odnosa na parenje i rađanje, dugački silazak Orfeja u pakao, kontaminirani aerodrom besnila, Džojsov bordel desetog pevanja „Odiseje“. Dishumaizacija je, najzad, vrhovno božanstvo.
III PSALAM 49
Objavi broja 49 (1966), ljudska entropija stvorila je armiju odmetnika koji čine Tristero – grupu potrošenih osoba od strane kapitalističkog društva, oglodanih i disfunkcionalnih, rečju – nepotrebnih. Tristero je tajna organizacija nastala da bi se suprotstavila puritanizmu i kapitalizmu. Pinčon piše transparent kapitalizmu govoreći da je potekao od puritanske misli a istovremeno se prvi put susrećemo sa misterijom odnosa grada i osobe, u ovom slučaju Edipe. Ona mora da preživi u „vučjaku-veku“ (Mandeljštamova definicija) i da definiše grad koji je stvoren da bi ga ona pročitala i razumela. Međutim, kad se jednom kroči u lavirint bez Arijadninog konca, grad implantira sebe u mozak pojedinca; to je dvopolan i dvofunkcionalan grad, fiktivan i stvaran. Moderni grad uspostavio je novi skup ograničenja koja su označila najdalju tačku do koje muškarci i žene mogu ići i pri tom zadržati ljudskost. Imperativ ljudskosti biva dezintegrisan u postmodernizmu. Kako postmodernisti eliminišu svest i iz subjekta i iz urbanog sveta, vlastito biće pretvara se u klasifikovanu robu, ono što je humano postaje razriveno u procesu dezinfekcije, pri čemu nam ostaje samo svet stvari, znakova, simbola kao i odnosi između njih. Moderni grad, koji je stvorio pojedinca, uništio je individualizam i pretvorio se u obor za ovce. Najzad, „ako želite život, morate ga ukrasti“ (Lu Salome).
IV ENCIKLOPEDIJA MRTVIH
„Somewhere over the rainbow, blue birds fly / Birds fly over the rainbow / Why then, oh why can’t I? / If happy little bluebirds fly beyond the rainbow / Why, oh why can’t I?“ (Judy Garland, „Over The Rainbow“). Nesvesno odlično pogođena poenta Pinčonovog romana „Duga gravitacije“. Kako to već biva, „bio je vedar i hladan aprilski dan a na časovnicima je izbijalo trinaest sati“ (Džordž Orvel, „1984“) i Slotropov seksualni čin je prekinut padanjem raketa. Okrećemo se surovom realizmu – svet koji smo kreirali se okrenuo protiv nas („Hell is empty and all the devils are here“, Šekspir). Stupaju na scenu predviđene scene iz „Terminatora“ – naša tela su kontrolisana ali posedujemo kakav-takav razum. Ponavlja se sistem mehanizacije, Veliki Brat nas posmatra a „Oni“ vuku sve konce, postavlja se pitanje da li androidi sanjaju električne ovce, a svi smo zaboravili da se zapitamo koliko anđela može da stane na vrh jedne igle. Tomas Pinčon to zna. Ali nam nikada neće reći.
Pinčon uprkos nestanku sa planete javlja se iz svemira romanima  „Vajnlend“ (1990), „Mejson i Dikson“ (1997), „Protiv dana“ (2006) i „Skrivena mana (2009)“. U Srbiju je stigao zbunjen i sveže preveden tek 26 godina nakon objavljivanja originala „Objave broja 49“ nakon što su vredni filolozi udružili snage i uspeli u nameri da prenesu koliko je moguće Pinčonovu kompleksnost na srpski jezik. „Večiti kandidat za Nobela“ se vrlo verovatno slatko osmehivao negde sa Sirijusa, Zemlji najbižoj zvezdi – dovoljno udaljenoj, ali ipak blizu, jer su Pinčon i grad kao parabola koja se proteže od začetka rađanja istog (ab urbe condita) pa do njegovog obimnog talenta, ogromna kriva (jer nesavršenstvo je jedna od njegovih najlepših osobina) koja ih spaja negde u crnoj rupi (ili pak u „Crnoj knjizi“, gde Pinčon sedi kao večito zadovoljavani demon koji nas oholo posmatra).
Već više od četiri decenije Pinčon je skriven i razgolićen pred očima javnosti. Kao pisac rano je shvatio da skribomanija čoveku skida odeću, kosu, kožu i nokte pred publikom, pa je zato rano otkrio metaforu. Pinčon nikad neće imati pravo potomstvo, jer njegova deca su njegov genetski produžetak, a njegove knjige su produkt uma, koji je istovremeno produkt urbanizovane sredine koju Pinčon prezire. Pinčonovo potomstvo će biti neki novi bog literature koji će preokrenuti svet slovom, rečju, koji će se nanovo razgoliti i upozoravati glumeći Hrista, a svi znamo da se bogovi ne rađaju, već stvaraju.
Ostalo nam je samo da čekamo sledeći osmi maj.

Vanja Pavlović

izvor

Нема коментара:

Постави коментар