20.12.2015.

Orhan Pamuk, Putovanje u drugi svet

 

 

 


Kad sam se posle dužeg vremena probudio, Fusun još ne beše došla u sobu. Ustao sam iz kreveta misleći da se vratila kod majke, i zapalio cigaretu gledajući kroz prozor. Sunce još ne beše izašlo, ne beše se razdanilo, bilo je samo neke neodređene svetlosti. Kroz otvoren prozor dopirao je miris vlažne zemlje. Neonske svetiljke obližnje benzinske stanice koja se nalazila nedaleko odatle, svetlo na tabli hotela Veliki Semiramis, odražavali su se na svim vlažnim mestima po ivičnjacima asfaltnog puta i na braniku našeg ševroleta parkiranog ispred hotela.
Video sam da restoran u kojem smo večerali i verili se ima malu baštu koja je gledala na glavni put. Tamošnje stolice i jastuci bili su vlažni. Fusun je sedela malo dalje na jednoj klupi pri svetlosti gole sijalice koja se, obavijena oko smokvinog drveta, probijala kroz lišće. Bila je malo okrenuta u stranu u odnosu na mene i pušeći čekala rađanje sunca.
Odmah sam se obukao i sišao. "Dobro jutro, lepa moja", šapnuh.
Ništa nije rekla, samo je mahnula glavom kao neko ko je pretužan utonuo u misli. Na stolici odmah pored klupe video sam čašu rakije.
"Dok sam uzimala vodu videla sam da ima i jedna otvorena flaša!", reče. Na tren joj se na licu pojavio izraz koji je podsetio da je kći pokojnog gospodina Tarika.
"Šta bi smo radili u najlepše jutro na svetu ako ne bismo pili", rekoh. "Na putu će biti vruće, ceo dan ćemo spavati u kolima. Mogu li da sednem do vas, gospođice?"
"Ja više nisam gospođica."
Nisam odgovorio, seo sam tiho do nje. Dok smo gledali prizor pred sobom, uzeo sam je za ruku kao da smo u bioskopu Saraj.
Dugo smo, ništa ne govoreći, gledali kako se polako razdanjuje. U daljini su još sevale ljubičaste munje; narandžasti oblaci izazivali su kišu negde na Balkanu. Neki međugradski autobus bučno je minio kraj nas. Dugo smo gledali njegova crvena stražnja svetla, sve dok se nije sasvim izgubio.
Jedan pas nam se polako približavao iz pravca benzinske pumpe prijateljski mašući repom. Bio je to običan ulični pas bez ičeg posebnog, lutalica. Najpre je onjušio mene, potom Fusun i naslonio nos na Fusunino krilo.
"Dopala si mu se", rekoh.
Ali Fusun ne odgovori.
"I juče je dok smo mi ovde ulazili tri puta zalajao", rekoh. "Jesi li primetila... Nekad je na vašem televizoru bila figura istog takvog psa."
"I njega si ukrao i odneo."
"Ne može se to smatrati krađom. I tvoja majka i tvoj otac, i svi vi, već posle dve godine znali ste za to."
"Da."
"Šta su govorili?"
"Ništa. Ocu je bilo žao. Majka se ponašala kao da je to bilo beznačajno... Želela sam da budem filmska zvezda."
"Bićeš."
"Kemale, ta ti je poslednja reč laž, ni ti u to ne veruješ", reče ozbiljno. "Na to se stvarno ljutim. Neverovatno lako možeš da lažeš."
"Zašto?"
"Ti već znaš da me nikad nećeš učiniti filmskom zvezdom. Više za to nema potrebe."
"Zašto nema potrebe? Biće i to ako želiš."
"Ja sam to zaista godinama želela, Kemale. Vrlo dobro znaš."
Pas je načinio skok ljubavi prema Fusun.
"Ista ona figurica psa. Štaviše, baš kao on, žućkast je i ima crne uši", rekoh.
"Šta si radio sa svim onim kucama, češljevima, satovima, cigaretama, svim?.."
"Činili su mi dobro", rekoh pomalo ljutito. "Sad sve to stoji kao velika zbirka u zgradi Merhamet. Uopšte se ne stidim pred tobom, lepotice moja. Želim da ti sve to pokažem kad se vratimo u Istanbul."
Nasmešila se gledajući me. Saosećajno i istovremeno sa podrugljivošću kakvu, što se mene tiče, zaslužuje moja priča i opsesija.
"Hoćeš li opet da me ubaciš u garsonjeru?", upita potom.
"Više za to nema potrebe", rekoh nadureno, ponavljajući njene reči.
"U pravu si. Sinoć si me zaveo. Uzeo si mi najdragocenije blago pre udaje, imaš me. Takvi kao ti se ne žene. Ti si takav."
"Tačno", rekoh napola srdito, a napola glumeći. "Devet godina sam to čekao, patio. Zašto bih se konačno i ženio!"
Ali još smo se držali za ruke. Ispružio sam se da bih igru završio lepo, a da ne postane suviše ozbiljna i svom snagom je poljubio u usta. Fusun je najpre uzvratila poljubac, a potom odmakla usne.
"U stvari bih želela da te ubijem", reče i ustade.
"Zato što znaš koliko te volim."
Nisam mogao da procenim da li je to čula ili ne. Moja pijana lepotica išla je besna i uvređena, čvrsto gazeći u cipelama sa visokim potpeticama.
Nije ušla u hotel. I pas je išao za njom. Izašli su na glavni put i pošli u pravcu Jedrena, Fusun napred, a pas pozadi. Popio sam rakiju koja je ostala na dnu Fusunine čaše (bilo je to nešto što sam godinama zamišljao). Dugo sam gledao za njima. Učinilo mi se kao da je nemoguće da je izgubim iz vida zato što je put u pravcu Jedrena bio potpuno ravan i što se prostirao gotovo do u beskraj, kao i zato što se crvena haljina na Fusun još više videla što je dan postajao svetliji.
Ali posle nekog vremena nisam više mogao da čujem bat koraka koji je dolazio iz ravne doline. Kada je Fusun postala nevidljiva crvena mrlja koja je putem išla prema beskraju, baš kao na kraju filmova iz produkcije "Ješilčam", uznemirio sam se.
Malo potom, ponovo sam ugledao crvenu mrlju. Moja ljuta lepotica i dalje je uvek hodala. U meni se probudila izuzetna nežnost. Proveo bih ostatak života vodeći s njom ljubav kao prethodne noći i svađajući se kao maločas. Ipak, želeo sam da se manje sa njom svađam, da je odobrovoljim, da je učinim srećnom.
Saobraćaj na putu Jedrene – Istanbul postajao je gušći. Ne bi ostavljali na miru lepu ženu sa lepim nogama u crvenoj haljini koja sama ide ivicom puta. Seo sam u naš ševrolet iz ’56. ne kvareći šalu i krenuo za njom.
Posle pola kilometra ugledao sam psa ispod jednog platana. Sedeo je i čekao Fusun. Duša mi je plamtela, srce mi je snažno lupalo. Usporio sam.
Video sam bašte, polja suncokreta, male seoske kuće. Ogroman reklamni pano poručivao mi je "al tat krompir". Sredina slova "O" bila je meta izrešetana mecima pištolja potezanog iz automobila. I rupe behu zarđale.
Kad sam posle minut na horizontu ugledao crvenu mrlju, prsnuo sam u smeh od sreće. Smanjio sam brzinu dok sam joj prilazio. I dalje je sa ljutitim i uvređenim izrazom hodala desnom stranom puta. Nije stala kad me je videla. Ispružio sam
se i otvorio desni prozor automobila.
"Hajde, dušo, uđi da se vratimo, kasnimo."
Ali ona ne odgovori.
"Fusun, veruj, danas nas čeka dug put."
"Ja neću doći, vi idite", reče kao dete, uopšte ne usporavajući hod.
Vozio sam brzinom kojom je išla i dovikivao joj sa vozačkog sedišta.
"Fusun, dušo, pogledaj lepotu ovog sveta, ovog fantastičnog sveta", rekoh. "Nema nikakvog smisla trovati život ljutnjama i svađama."
"Ti uopšte ne razumeš."
"Šta to?"
"Zbog tebe nisam mogla da živim svoj život, Kemale", reče. "Ja sam odista želela da postanem glumica."
"Žao mi je."
"Šta znači to – žao mi je?", reče neočekivano gnevno.
Ponekad se brzina automobila i njena brzina nisu slagale, pa nismo mogli da razumemo jedno drugo.
"Žao mi je", ponovo sam povikao, ovog puta misleći da me je razumela.
"Ti i Feridun ste svesno bili prepreka da igram u filmovima. Da li se zato izvinjavaš?"
"Jesi li zaista želela da budeš kao Papatija, kao one pijane žene iz Pelira?"
"Ionako smo, već, uvek pijani", reče. "Povrh toga, ja nikad ne bih bila kao one. Ali vi ste me uvek držali u kući iz ljubomore da ću biti slavna i da ću vas ostaviti i otići."
"Fusun, ti si se uvek plašila da se sama otisneš na taj put a da pored sebe nemaš moćnog muškarca."
"Šta?", upita. Stvarno se mnogo naljutila, osetio sam to.
"Hajde, dušo, uskači u auto, uveče ćemo da pijemo i da se ponovo raspravljamo", rekoh. "Mnogo, mnogo te volim. Imamo čudesan život pred sobom. Uskači u auto."
"Imam jedan uslov", reče detinjasto, kao kad je pre mnogo godina želela da joj lično na kućni prag donesem dečji bicikl.
"Da."
"Ja ću da vozim."
"Saobraćajci u Bugarskoj su podmitljiviji od naših. Kažu da ima mnogo krivina."
"Ne, ne...", reče. "Hoću sad da vozim dok se vraćamo u hotel."
Odmah sam zaustavio auto, otvorio vrata i izašao. Dok smo menjali mesta, uhvatio sam Fusun na haubi i svom snagom je poljubio. I ona me je svom snagom obema rukama obujmila oko vrata. Zagrlila me je tako snažno, pritom pritiskajući svoje lepe grudi na moje da sam se od toga gotovo obeznanio.
Prešla je za vozačko sedište. Upalila je motor s pažnjom koja je podsetila na naše prve časove u parku Jildiz, lepo spustila ručnu kočnicu i krenula. Lakat leve ruke beše oslonila na otvoren prozor, baš kao što je radila Grejs Keli u filmu Drž’te lopova.
Kretali smo se sporo, tražeći mesto gde će na praviti okret u obliku slova U. U jednom potezu želela je da se okrene tamo gde se blatnjavi seoski put ukrštao sa glavnim putem, ali to nije uspela da uradi. Automobil se zaustavio tresući se.
"Pazi na kvačilo!", rekoh.
"Nisi primetio čak ni moju minđušu", reče.
"Koju minđušu?“
Upalila je. Vraćali smo se.
"Ne ubrzavaj toliko!", rekoh. "Koju minđušu?"
"Na uvu...", prostenja polusanjivim glasom nekoga ko se probudio iz narkoze.
Imala je samo jednu minđušu, na desnom uvu. Da li ju je imala dok smo vodili ljubav? Zašto to nisam primetio? Automobil je naglo ubrzao.
"Uspori malo!", povikah, ali ona je pritiskala gas do daske.
Dosta daleko pas-prijatelj je izlazio na sredinu puta kao da je prepoznavao automobil i Fusun. Želeo sam da pas primeti da Fusun povećava brzinu i da besomučno pritiska gas, da se povuče u stranu, ali on se ni je sklanjao.
Sve više smo ubrzavali. Da bi upozorila psa, Fusun je počela da pritiska sirenu.
Vrludali smo čas levo, čas desno, ali je pas još bio daleko. U tom je automobil počeo da pravi sasvim pravu liniju uopšte se ne njišući poput jedrenjaka što se u jednom trenutku ispravi u talasima kad prestane vetar. Ali to je bila linija koja je neznatno izlazila van puta. Shvatio sam da se svom brzinom približavamo ne hotelu već stablu platana, nedaleko od nas, tamo, uz ivicu puta, i da je udes neizbežan.
Tada sam iz dubine duše osetio da je došao kraj sreći u kojoj sam živeo i da je vreme da se napusti ovaj lepi svet. Najvećom brzinom smo se kretali prema platanu. Fusun me je čvrsto spojila sa tim ciljem. Tako sam sve to osetio, više nisam video za sebe drugu budućnost osim njene. Gde god da sam išao, išao sam zajedno s njom i propustio sreću na ovom svetu. Bila je to prava šteta, ali to kao da je bilo neizbežno.
Ipak sam instinktivno povikao – "Pazi", kao da Fusun uopšte nije pridavala pažnje onome što se događa. U stvari sam se nesvesno oglasio, kao neko ko viče da bi mogao da se probudi iz košmara i vrati se u običan, lepi život. Po mom mišljenju, Fusun je bila malo pijana, ali uopšte nije imala potrebu za mojim upozorenjima da pazi. Brzinom od sto pet kilometara na sat predavala je automobil sto pedeset godina starom platanu kao da je odlično znala šta čini. Shvatio sam da je to kraj.
Očev četvrtvekovni ševrolet iz ’56. svom brzinom i snagom udario je u platan na levoj strani puta.
Polje suncokreta i kuća u sredini iza stabla platana bili su deo uljare u kojoj se proizvodilo suncokretovo ulje batanaj koje se godinama koristilo za trpezom Keskinovih. Dok se automobil brzo kretao pre udesa i ja i Fusun smo to primetili.
Dodirivanje jednog po jednog dela ševroleta koji sam u rashodovanom stanju našao posle više meseci i neki snovi koje sam sanjao posle mnogo godina podsetili su me na to da sam neposredno posle nesreće susreo Fusunin pogled.
Fusun, koja je shvatila da umire, u tom poslednjem pogledu licem u lice, koji je trajao dve-tri sekunde, poručivala je, očima koje su me preklinjale, da je spasem, da ne želi da umre i da je do poslednjeg damara vezana za život. A ja, budući da sam mislio da i sâm umirem, samo sam se nasmešio svojoj voljenoj verenici punoj života, svojoj velikoj ljubavi, s radošću, što zajedno krećemo na put u drugi svet.
Šta je posle bilo, nisam se setio, u stvari, ni dok sam mesecima ležao u bolnici niti posle mnogo godina, nego sam to skupio od reči drugih ljudi, iz njihovih izveštaja, od svedoka koje sam našao kad sam posle više meseci otišao na mesto nesreće.
Fusun je, pritisnuta volanom koji joj se zario u grudi, u automobilu zgnječenom kao limenka, izdahnula šest-sedam sekundi od sudara. Glavom je iz sve snage udarila u šoferšajbnu. (U Turskoj je imalo da prođe još pet godina do upotrebe sigurnosnih pojaseva u vozilima.) Prema izveštaju sa mesta udesa koji ovde izlažem, kosti glave su joj bile smrskane, a membrana mozga čijim sam se čudima uvek čudio sasvim pocepana. Pretrpela je i težak prelom vrata. Osim naprsnuća grudne kosti i posekotina od stakla na čelu, nije bilo nikakve povrede na njenom lepom telu, tužnim očima, čudesnim usnama, velikom ružičastom jeziku, baršunastim obrazima, zdravim ramenima, svilenoj koži vrata, grudima, zatiljku, stomaku, dugim nogama koje bi me, kad god ih vidim, na tren naterale da se nasmešim. Nije ih bilo ni na dugim, vitkim rukama boje meda, mladežima po svilenoj koži, smeđim dlačicama, oblinama bedara… A ni na duhu uz koji sam uvek želeo da budem.

prevela s turskog: Mirjana Marinković

Нема коментара:

Постави коментар