30.12.2015.

Duga gravitacije, Thomas Pynchon








Priroda ne poznaje izumiranje; znana joj je samo preobrazba. Sve čemu me nauka naučila, i čemu me i dalje uči, snaži moje uverenje u nastavak našega duhovnog bitka nakon smrti.
 Wernher von Braun



Vrištanje dopire nebom. Bilo je toga i pre, ali ovo sad nema se s čime usporediti.

Prekasno je. Evakuacija se još uvek odvija, ali posve scenski. Nema svetla u kolima. Nigde nema svetla. Nad njim grede dizala stare poput čelične kraljice, i negde visoko gore staklo koje bi propuštalo dnevnu svetlost. Ali noć je. Strah ga je načina na koji će staklo pasti — uskoro — biće to dojmljiv prizor: pad kristalnog dvorca. No ruši se u posvemašnjem zamračenju, bez ijednog odsjaja, samo uz veliki nevidljivi lom.

Unutar kola, izrađenih na par nivoa, sedi u baršunastoj tami, nema što pripaliti, oseća gde se metal bliže i dalje trlja i spaja, para beži u pahovima, drhtanje u podvozju kola, uravnotežavanje, nelagoda, svi oko njega natiskani, slabašni, druge ovce, sa sve manje sreće i vremena: pijanci, stari veterani još ošamućeni od granatiranja minulog pre 20 godina, laktaroši u odelima za izlazak, podrtine, iscrpljene žene s više dece no što bi iko mogao imati, posložene uz ostale stvari koje treba izneti u spas. Samo su bliža lica iole vidljiva, i to tek kao napola posrebreni likovi u okularu, zelena lica uglednika zapamćena iza neprobojnih prozora što jure gradom...

Počeli su se kretati. Voze jedan za drugim, od glavnog kolodvora, od centra, i prodiru ka starijim i opustelim delovima grada. Je li ovamo izlaz? Lica se okreću prozorima, no nikome se ne pita, ne naglas. Pristiže kiša. Ne, ovo nije ispetljavanje, već postupno utkivanje — put ih vodi ispod lukova, tajnih ulaza od istrunulog betona koji su se samo doimali poput svodova nadvožnjaka... izvesne skele od pocrnjelog drveta polako su promakle nad njima i započeli su smradovi ugljena iz dana daleko iz pravca prošlosti, smradovi iz petrolejskih zima, nedelje bez ikakvog prometa, koraljolikog i tajanstveno izdržljivog raslinja, oko slepih okuka i iz usamljenih potporanja, gorki smrad izgubljenog kolnog parka, zrijuće hrđe, razvijen u tim sve praznijim danima do briljantnosti i dubine, posebno u zoru, plavih sena koje mu pečate prolaz, kako bi doveo zbivanja do Apsolutne nule... i sve je bedniji što dublje idu... ruševni tajni gradovi sirotinje, mesta kojima imena nikad nije ni čuo... zidovi se razvaljuju, krovova je sve manje, kao i prilika za svetlost. Cesta, koja bi se trebala nadovezivati na širi autoput, umesto toga sve je uža, raspucanija, tešnja i tešnja sve dok odjednom, itekako prerano, nisu pod završnim lukom: kočnice se jezivo stežu i istežu. Na ovome sudištu nema priziva.

Karavan se zaustavio. Putovanju je kraj. Svim se evakuiranima nalaže da izađu. Pokreću se polako, no bez otpora. Njihovi sprovodnici nose kape sa značkama olovne boje, i ne govore. To je nekakav golemi, vrlo star i mračan hotel, čelični nastavak tračnica i skretnica uz koje su pristigli... Kuglaste svetiljke, obojane u tamnozeleno, vise pod kićenim čeličnim strehama, neupaljene stoljećima... gomila se kreće bez mrmljanja ili kašlja niz hodnike ravne i funkcionalne poput prolaza u skladištu... baršunasto crne površine ograđuju pokrete: miriši po starom drvetu, po dalekim, svo ovo vreme praznim krilima, taman rastvorenim kako bi primila ovaj nalet duša, po hladnim štukaturama gde su svi štakori pomrli, samo se njihovi duhovi, nepomični poput spiljskih slikarija, koče uporno i sjajno po zidovima... evakuisani se odvoze u skupinama, liftom — pokretnom drvenom skelom otvorenom sa svih strana, zakvačenom na staru užad masnu od katrana i vitla od levanog gvožđa, prečaka u obliku slova S. Na svakom smeđem katu, putnici izlaze i odlaze... hiljade tih ušutkanih soba bez svetla...

Neki čekaju sami, neki dele svoje nevidljive sobe s drugima. Nevidljive, da, koliko vridi dekor, kad se dovde došlo? Pod stopalom krcka najstarija gradska prašina, zadnje kristalizacije svega što je grad odbacio, zapretio, slagao svojoj deci. Svaki je čuo glas, jedan je mislio da govori samo njemu, kao, “Nisi odista verovao da ćeš biti spašen. Dođi, sad već svi znamo ko smo. Niko nije imao nameru ikad se potruditi da spasi tebe, stari moj...”
Nema izlaza. Leži i čekaj, leži mirno i tiho. Vrištanje se drži nebom. Kad stigne, hoće li stići u tami, ili će doneti vlastitu svetlost? Hoće li svetlost doći pre ili posle?

Ali već je svetlo. Koliko je već svetlo? Celo ovo vreme, svetlo se cedi unutra, skupa s hladnim jutarnjim zrakom koji mu sad teče preko bradavica: počelo je otkrivati šarolik izbor supijanih protuha, nekih u odori a nekih ne, praznih ili skoro praznih boca u rukama, ovde prebačenih preko naslonjača, onde šćućurenih u hladnom kaminu, ili izvaljenih na raznovrsnim kaučevima, neusisanim sagovima i kočijaškim prostirkama niz različite razine ove pogoleme prostorije, oni hrču i otpuhuju u mnogim ritmovima, u samoobnavljajućim refrenima, dok londonsko svetlo, zima i elastično svetlo, rastu između lica razdeljenih prozora, rastu među slojevima sinoćnjeg dima još obešenog, u iščezavanju, s navoštanih greda stropa. Svi ovi uvodoravnjeni ovde, svi ti drugovi po oružju, izgledaju rumeno koliko i hrpa holandskih seljaka koja sniva o svom izvesnom uskrsnuću u narednih par minuta.

Ime mu je satn. Geoffrey (“Pirate”) Prentice. Umotan je u debelu deku, tartan s narančastom, grimiznom i bojom hrđe. Oseća da mu je lobanja napravljena od kovine.

Odmah iznad njega, dvanaest stopa poviše, Teddy Bloat sprema se ispasti s trubadurskog kora, s obzirom da je odabrao kolabirati upravo na mestu gde je neko u dojmljivu besu, nedeljama ranije, izbio iz balustrade dva stupića od ebanovine. Sad se, u svojoj omami, Bloat malo pomalo provukao kroz otvor, glavom, rukama i torzom, i još ga tamo gore jedino održava napola puna boca šampanjca u džepu hlača, koja se nekako zakvačila – Pirate se zasad uspio uspraviti na svom uskom samačkom krevetu, i zatreptati unaokolo. Kako grozno. Kako dovraga grozno... iznad sebe, čuje gde se para tkanina. Izvršno telo Specijalnih operacija podučilo ga je brzim reakcijama. Skoči s postelje i udari je nogom kako bi se na kotačićima otkotrljala u Bloatovu smeru. Bloat, u slobodnom padu, pogodi posred madraca uz živopisan akord opruga. Jedna od nogu pukne. “Dobro jutro”, primeti Pirate. Bloat se nakratko nasmeši te vrati snu, dobro se ušuškavajući u Pirateovu deku.

Bloat je jedan od sustanara ovde, u katnici koju je prošlog veka, nedaleko od Nasipa Chelsea, podigao Croydon Throsp, poznanik Rossettijevih koji je nosio kute od dlake i voleo kultivisati farmaceutsko bilje na krovu (ovu je tradiciju mladi Osbie Feel nedavno obnovio), među njima i par vrsta otpornih na magle i mrazeve, no većina se vraća, u fragmentima neobičnih alkaloida, zemlji na krovištu, skupa s gnojivom poteklim od trija krmača sorte Wessex Saddleback kojeg je onde udomio Throspov naslednik, i mrtvim lišćem s mnoštva dekorativnog drveća koje su na krov presadili kasniji stanari, te ponekim nesvarivim obrokom kojeg je onamo bacio ili povratio ovaj ili onaj osetljivi epikurejac — sve se to skupa sjedinilo, naposletku, sečivima godišnjih doba, u namaz, više stopa debeo, neverojatnog crnog humusa u kojem može rasti sve, pa tako naravno i banane. Pirate, bačen u očaj ratnom nestašicom banana, odlučio je izgraditi staklenik na krovu, i nagovoriti prijatelja koji je letio na potezu Rio—pa—Ascension—pa—Fort–Lamy da za njega mrkne koju sadnicu banana, u zamenu za nemački fotoaparat, naiđe li Pirate na kakav prilikom svoje naredne padobranske misije.

Pirate je postao slavan po svom Banana doručku. Korisnici menzi širom Engleske slevaju se ovamo, među njima čak i neki alergični ili posve neprijateljski nastrojeni prema bananama, samo kako bi posmatrali — jer zbog politike bakterija, prstenastog i lančanog tkanja tla u mreže kojima samo Bog može otkriti očice, plod često sazrije do dužine od stope i pol, da neverovatno ali istinito.

Pirate u zahodu stoji i piša bez ijedne misli u glavi. Potom se uvuče u vuneni ogrtač koji nosi naopako kako bi mu džepovi s cigaretama ostali skriveni, nije da to ima naročitog uspeha, i zaobilazeći topla telesa prijatelja dođe do staklenih vrata, izvuče se van na studen, prostenje kad mu prodre do plombi u zubima, popne se spiralnim stubištem koje dopire do vrta na krovu i prostoji tamo neko vreme, gledajući reku. Sunce je još pod obzorjem. Danas sluti na kišu, ali zasad je zrak neuobičajeno bistar. Velika elektrana, i plinara iza nje, stoje precizno: kristali uzgojeni u menzuri jutra, dimnjaci, ventili, tornjevi, cevi, čvornati ispusti pare i dima...

“Hhahh”, Pirate u bezglasnom urliku promatra kako mu dah klizi niz ogradu, “hhahhh!” Krovovi plešu u jutru. Njegove divovske banane zbijaju se u grozdove, blistavo žute, vlažno zelene. Njegovi sudruzi kat niže slinavo sanjaju o Banana doručku. Ovaj dobro izribani dan ne bi trebao biti gori od bilo kog — Bi li? Daleko na istoku, dole na ružičastom nebu, nešto se upravo zaiskrilo, vrlo sjajno. Nova zvezda, ništa manje uočljivo od toga. Nasloni se na ogradu da to promotri. Briljantna tačka već je postala kratka okomita bela crta. Sigurno je negde tamo iznad Severnog mora... barem toliko daleko... nad prostranstvima ledenjaka s hladnim premazom sunca...

Šta je to? Ništa takvo nikad se ne može videti. No Pirate zna, napokon. Vidio je to na filmu, baš pred par nedelja... to je trag isparenja. Već je sad viši za širinu prsta. Ali nije od aviona. Avioni ne poleću uspravno. Ovo je nova, i još uvek najtajnija, nemačka raketna bomba.

“Stiže pošta.” Je li to prošaptao, ili samo pomislio? Stegne istrošeni pojas svoga ogrtača. Pa, njihov domet trebao bi biti veći od 200 milja. Ne možeš videti trag isparenja na 200 milja, čuj, zar ne.

O. O da: niz krivulju Zemlje, dalje na istoku, tamošnje sunce, koje je taman svanulo u Holandiji, osvetljava ispuh rakete, kapljice i kristale, tako da im sjaj jasno blista preko mora...

Bela se crta, nenadano, prestala uspinjati. To bi bio prekid dotoka goriva, kraj sagorevanja, kako to oni vele... Brennschluss. Mi nemamo reči za to. Ili možda imamo, ali je strogo poverljiva. Dno crte, početna zvezda, već je stalo nestajati u crvenom praskozorju. Ali raketa će stići ovamo pre nego što Pirate ugleda sunce kako se rađa.
Trag, zamrljan, pomalo iskidan u dva ili tri smera, visi na nebu. Raketa se već, sad posve balistički, uspela još više. Ali sad je nevidljiva.

Zar ne bi trebao nešto napraviti... otići do operacijskih prostorija u Stanmoreu, sigurno je imaju na radarima koji pokrivaju Kanal — ne: nema vremena, zbilja. Ima manje od pet minuta od Haaga dovde (vreme koje je potrebno da bi se otišlo do čajane na uglu... da bi svetlost sunca stigla do planeta ljubavi... nikakvo vreme). Istrčati na ulicu? Upozoriti ostale?
Brati banane. Provuče se kroz crni kompost do staklenika. Oseća da se mora posrati. Projektil, na visini od šezdeset milja, sad već sigurno dolazi do vrha svoje putanje... započinje padati... sada...

Kroz rešetke se probija svetlost dana, mlečni paneli zrače dobrohotno naniže. Kako bi moglo biti zime — čak i ove — dovoljno sive da postara ovaj čelik koji može pevati na vetru, ili zamuti ove prozore koji se rastvaraju u jedno drugo godišnje doba, ma koliko lažno očuvano ono bilo?

Pirate pogleda na sat. Ništa se ne oseća. Peckaju ga pore na licu. Oslobađajući se misli — komandoski trik — uđe u sparinu svojeg bananišta, krene brati najzrelije i najbolje, pridigavši skut ogrtača sprema ih u njega. Dozvoljavajući si da broji samo banane, krećući se bosonog među klatećim grozdovima, među tim žutim lusterima, ovog tropskog svanuća...


izvor

Нема коментара:

Постави коментар