03.11.2015.

Proza i poetika advokatske arhive- Tibor Varadi, intervju






Naš poznati pravnik i harvardski student prof. dr Tibor Varadi, član SANU, nekadašnji profesor na Pravnom fakultetu u Novom Sadu i Srednjoevropskom univerzitetu u Budimpešti, predavač na američkim univerzitetima Emori, Kornel i Berkli, eksministar u vladi Milana Panića, zastupnik SRJ pred Haškim sudom pravde posle 5. oktobra 2000, ovih dana je objavio knjigu Spisi i ljudi, priče iz advokatske arhive (Akademska knjiga, Novi Sad).
Knjiga nije klasičan omaž dugovekoj porodičnoj Advokatskoj kancelariji Varadi, koja je utemeljena još 1893. godine, u današnjem Zrenjaninu (nekadašnjem Velikom Bečkereku, pa Petrovgradu i tako redom, kako je ko vladao ovom varoši), nego najviše gotovo neverovatnim "malim ljudskim sudbinama" klijenata ove kancelarije, koje probijaju iz obično suvoparnih sudskih spisa. Zbog toga naš razgovor sa g. Varadijem i počinjemo pitanjem šta ga je opredelilo na takav pristup možda najbogatijoj advokatskoj arhivi na našim prostorima?

TIBOR VARADI: Dugo sam znao da je naša arhiva nekim čudom ostala nedirnuta posle svih tih godina, što je moguće rezultat i činjenice da smo čuvali tu profesiju iz generacije u generaciju (deda, otac, ja, zatim moj pokojni brat, pa njegova supruga). No kada sam pre tri godine najzad dospeo da zaronim u tu arhivu, za mene je ona ipak bila izvesno otkrovenje. U toj arhivi ima oko 30.000 spisa. Među njima ima mnogo onih koji su dosadna rutina. Ja sam pregledao oko 8000, a izdvojio sam nekoliko stotina. Jer u tim slučajevima video sam, a nadam se da će to videti i čitaoci, da je mimo istorije, sa njenim pobednicima i poraženima, trajala jedna svakodnevica koja se izgubila, a opirala se patetičnim promenama vlasti i sistema. Arhiva je sadržala i taj "tajni pristup" svakodnevici.
Obrasci ponašanja se ponavljaju u veoma širokom vremenskom rasponu, pa sa vrlo sličnim argumentima brani moj deda (Imre) Srbe koji su 1912. godine pevali srpske pesme i nazdravljali u kafani srpskom kralju Petru, a posle su pred sudom govorili da jesu pevali i nazdravljali Petru, ali ne kralju Petru, nego Peri među njima, kao i moj otac, koji mnogo kasnije, 1946. godine, brani neke seljake iz Srpske Crnje koji su pevali mađarske pesme, kada se sudu iznosi tvrdnja da to nije bila ta pesma, već neka druga itd. Slično sam postupio i ja kada sam branio Rožu Šandora iz "Uj Simpoziona".
U knjizi sam krenuo sa pričom koja se događa nekoliko dana pre pada nemačke okupacije 1944. godine. Pravna suština predmeta je beznačajna, ali meni je zapalo za oko da se tu neke ljudske nesavršenosti javljaju tako da potpuno negiraju istoriju. Reč je o vremenu kada ni moj deda više ne plaća porez, jer se ne zna ko će ga nositi u kasu, svi Nemci u gradu su u dilemi da li da beže ili da ostanu, neki se plaše komunizma, neki se raduju komunizmu, i doista kroz dve nedelje u grad ulaze partizani i Rusi. U tom predmetu, međutim, optuženi je jedan Nemac, vlasnik kuće koji u njoj ima stanarku Mađaricu, udatu za Rumuna, pa je u nekom trenutku naziva kurvom – i ona ga zbog toga tuži sudu. Pre parnice, taj Nemac kaže: ne možete mi ništa, ja imam imovine. A kroz deset dana ta imovina više nema nikakvog značaja. To sučeljavanje tih ljudi na sudu oko nečega što nema veze sa istorijom, nastavlja se "uprkos istoriji". Pa se pitamo da li je jača istorija ili ljudska svakodnevica.


"VREME": Oko imovine uvek ima mnogo sporova. Vidim da opisujete jedan razvod gde onaj koji tuži i traži razvod tvrdi da ga je žena Mađarica varala sa nekim Stankovićem, dok je on bio u vojsci, ali osporava da je ona stekla neku imovinu prodajući prasiće, jer kaže: krmača je bila moja. Otkud i kod sirotinje vezanost za imovinu?

U arhivi sam našao i stotinak lažnih razvoda gde su motivi uglavnom imovinski. Za vreme nemačke okupacije, neke Srpkinje, Mađarice, Rumunke razvode se od muža Jevrejina da bi spasle bar deo imovine. Najneobičniji je slučaj gde jedna Nemica ili Mađarica (korespondencija sa kancelarijom je na oba jezika) traži razvod braka od Jevrejina koji je odveden u logor smrti u Beograd, te traži izdržavanje za nju i dete. Međutim, gle čuda, "Jevrejski ured", to jest nemački organ za istrebljivanje Jevreja, uključuje se u spor na strani muža Jevrejina, a protiv jedne hrišćanke. Zato što je taj ured njegovu imovinu već konfiskovao, pa, ako bi bilo dosuđeno izdržavanje, smanjila bi se imovina Nemačkog rajha. Eto šta znači imovina.


Zapazio sam u knjizi da ste uspeli da identifikujete nekakvo pragmatično prilagođavanje ljudi, žena, u zavisnosti od promene režima, nekakvom pritisku velike nacionalne politike, pa su čak menjali imena, moglo bi se reći nacionalne identitete, shvatajući da je spasavanje imovine i života važnije od svega toga?

U Banatu je bilo i formalnih i stvarnih promena nacionalnog identiteta. Krajem 1945. godine donet je zakon o konfiskaciji nemačke imovine, koja je smatrana "neprijateljskom imovinom". Izuzev imovine onih Nemaca koji su se oružano borili u redovima partizana. Bilo je i takvih, kao što je bilo i onih koji su svim srcem bili uz fašiste. Najveći broj banatskih Nemaca nije bio ni tu ni tamo. Međutim, taj zakon je pogađao većinu i bio je dosta brutalan, ali ipak manje brutalan od nemačkog zakona o konfiskaciji jevrejske imovine.
Problem je bio u tome što je u Zrenjaninu bilo jako mnogo ljudi sa nemačkim prezimenom, a mnogi među njima se generacijama nisu smatrali Nemcima. Nemci okupatori su napravili prethodno jednu listu i svako ko je imao nemačko prezime smatran je Nemcem, da bi Nemaca bilo više. Kad su došli partizani, oni su preuzeli tu listu i krenuli svima da oduzimaju imovinu. S tim u vezi u našoj arhivi nalazim veliki broj sporova, gde se dokazivalo ko jeste a ko nije Nemac. Uzgred, moj deda je imao ženu Nemicu, a smatrao se Mađarom, moj otac je bio oženjen Hrvaticom, ja sam oženjen Srpkinjom, šta su moja deca – to je njihov izbor. Međutim, šta ako od toga zavisi njihova imovina?

VELIKI BEČKEREK, DANAŠNJI ZRENJANIN: Ulična scena, dvadesete godine prošlog veka
U Zrenjaninu su u poratno vreme bila tri načina da se utvrdi ko je Nemac, a ko nije. Jedan način je – šta kažu komšije. Drugi je – u kakvu školu je išao (u gradu je bilo škola na raznim jezicima). I treći je, najčudniji, u čijoj bakalnici je kupovao namirnice. I tako, u više predmeta, vidim da je izvesni Đerđ Šite, koji je imao bakalnicu, davao izjave da "ja ovim potvrđujem da je Aranka Kaufman za vreme okupacije kod mene pazarila", a to znači nije Nemica. Naime, Nemci su tokom okupacije imali privilegovane bakalnice, koje Srbi i Mađari u gradu nisu imali, a spomenuti Đerđ Šite nije imao privilegovanu bakalnicu.

Govorite o svakodnevici, ali u vašoj knjizi ipak stalno ima i politike?

Moglo bi se reći, ali to nije glavno. Moj deda se na pragu Prvog svetskog rata zalagao za Srbe, posle se zalagao za manjinska prava Mađara u Jugoslaviji, kasnije za Jevreje tokom Drugog svetskog rata, a posle njega za sve ugrožene Nemce, Mađare i sve druge.
Na primer, kada je branio jednog srpskog intelektualca od optužbe za veleizdaju, početkom Prvog svetskog rata, sačinjen je jedan vrlo precizan zapisnik o tome šta je stajalo na stolu i na policama u stanu tog čoveka. Koje knjige, koji spisi, nacrti govora. Pre sto godina, njegov govor u Srpskom zanatskom društvu ima poentu: braćo Srbi, ja znam da mi uvek treba da počinjemo govor sa Kosovom, ali mi, braćo Srbi, treba da odemo dalje od toga. Eto to je ta dalekovida književnost koja se može naći u sudskim spisima, ali ona pripada i politici.
U spisima posle Drugog svetskog rata našao sam fascinantno nerazumevanje svako ponašanje koje nije bilo ili junačko ili izdajničko. Recimo, jedan trgovac u Kikindi, kod koga su prinudno useljeni nemački oficiri, pozvao je na rođendan svoje žene te oficire iz susednih soba. On je zbog toga bio optužen za saradnju sa okupatorom. Pozvati nemačke okupatore na rođendan svoje žene nije baš neko delo koje služi na čast, ali da li je i krivično delo? U toj podeli – ili heroj ili izdajica – nema mesta za male ljudske nesavršenosti. To sam našao u mnogo predmeta.


Zapazio sam u vašoj knjizi jednu objavu nemačkih okupacionih vlasti, od 22. maja 1941. godine, dakle samo nešto duže od mesec dana posle 6. aprila, u kojoj se "reguliše" rad kulturnih ustanova, bioskopa, pozorišta, u kabareima i kafeima sa programima. Kako to objašnjavate?

To je doista fascinantno. Ta uredba koju sam pronašao u arhivi ilustruje poznatu nemačku pedantnost u besmislenosti. Prvo vidite šta ne smeju Jevreji, šta ne smeju Cigani, pa onda uočite da čak i oni koji su sa takvima oženjeni ne mogu biti razvodnici u bioskopu, ne mogu biti muzičari niti nastupati u kabaretskim predstavama itd. Meni je u Beču na jednom letnjem kursu predavao Jevrejin, profesor Šlezinger, posle jedan od najčuvenijih profesora uporednog prava u SAD. Kad je on trebalo da doktorira u Nemačkoj, donet je zakon da Jevreji ne mogu doktorirati, ali je zakon stupao na snagu u septembru. Njegovi profesori Nemci su ga zbog toga požurili da doktorira do juna. Nacističko ludilo, dakle, nije delovalo na sve i nije delovalo baš odmah, pa je Šlezinger mogao da bude advokat, ali nije mogao da govori pred sudom. Fašizam ide korak po korak.


Vaša knjiga, meni se bar tako čini, pokazuje najbolje Vojvodinu i njenu svakodnevicu, gde su međunacionalni odnosi u temelju te svakodnevice o kojoj stalno govorimo. Vi navodite i neke tragikomične slučajeve. Na primer, posle svetskog rata, kada je biti Mađar bilo a priori sumnjivo, vi navodite slučaj kada se uz pomoć advokata morala pribavljati moralno-politička podobnost, je li to moguće?

Jeste. Ona je sa dedom komunicirala na mađarskom jeziku, ali je zapravo bila Jevrejka. Za vreme rata ona je iz Zrenjanina bila izbegla u Peštu, gde je jedno vreme bilo bezbednije, do marta 1944. (kao što se u Pešti krio i Aleksandar Tišma). Kad se vratila, njoj je trebala potvrda o moralno-političkoj podobnosti da bi mogla da dobije tačkice za kupovinu cicane haljine. Zapravo, u toj potvrdi je trebalo da se dokaže da nije sarađivala sa okupatorom. Nju je to šokiralo, vidi se po pismu kancelariji, jer su joj i oca i majku ubili Nemci. To je bio advokatski uspeh, toj klijentkinji je omogućeno da kupi cicanu haljinu.


Koliko znam, vi ste se do sada uglavnom bavili međunarodnim javnim i privrednim pravom. Kako su vas sada zaintrigirali ti "mali sporovi", iz kojih život izbija svom snagom? Zašto ste se uključili u sada aktuelni svetski trend "istorije privatnog života" koji sam već spominjao?

Malo ko zna, ali ja sam nekada pisao prozu i u životu sam imao književne ambicije. Sada sam našao način da se vratim, da se ušunjam u književnost. Meni se u toj arhivi čini da ona sadrži književne događaje. U činjenicama nisam menjao ništa. Tamo gde se iz spisa ne vidi ishod, ja ga ne izmišljam. Dodajem samo refleksije, uvode, uspomene – i na taj način pokušavam da sve to vežem u tkivo neke proze. A to što sam pronašao, to je zapravo prava književnost.
izvor

                             
                                                delovi teksta iz knjige:
                              Tibor Varadi, Spisi i ljudi, Priče iz advokatske arhive

Нема коментара:

Постави коментар