04.11.2015.

Nikol Kraus, Velika kuća









Sedeo sam za stolom zureći u masnu hranu i čekao da suze navru, čak sam želeo da navru, jer bi mi to možda malo olakšalo teret, jer sam se osećao toliko tromo i umorno da nisam mogao da se maknem. Ali nisu navrle, i tako sam ostao da sedim tamo sat za satom posmatrajući kišu kako nesmanjenom žestinom zapljuskuje staklo, razmišljajući o našem zajedničkom životu, Lotinom i mom, kako je sve u njemu bilo podešeno da pruža osećaj stalnosti, stolica uza zid koja je tamo kada pođemo na spavanje i još je tamo kad se probudimo, sitne navike kao citati iz prethodnog dana i najave dana koji dolazi, iako je sve to uistinu bila samo iluzija, stvar čvrsta koliko su to i iluzije, kao što su i naša tela iluzija, i pretvaraju se da su jedna stvar dok su zapravo milioni i milioni atoma koji nastaju i nestaju, neki stižu dok nas drugi zauvek napuštaju, kao da je svako od nas samo jedna velika železnička stanica, pa čak ni to budući da na železničkoj stanici cigla i šine i stakleni krov ostaju nepomični dok sve ostalo žuri kroz nju, ne, bilo je gore od toga, više poput ogromnog golog polja na kojem se svakog dana podiže i rastavlja cirkuska šatra, čitava postavka od vrha do osnove, ali nikada isti cirkus, pa ima li zaista nade da ćemo ikada razumeti sebe, a kamoli jedni druge?


______________________________

Postoji zabluda da snažna osećanja iz mladosti s vremenom postaju blaža. Nije istina. Samo naučiš da ih kontrolišeš i suzbijaš. Ali ona ne jenjavaju. Jednostavno se skriju i talože na nekim povučenim mestima. I kad čovek slučajno upadne u neki od tih ponora, bol je stravičan. Sada takve male ponore nalazim svuda oko sebe."
"Kako to izgleda, pitao sam te jednom, biti čovek čiji su principi toliko uzvišeni da niko ne može da ih dosegne? Ali ti si mi samo okrenuo leđa, kao što si okretao leđa svakome ko bi te izneverio svojom nedoraslošću zadatku."


____________________


Ne pretvaram se da znam koliko je toga moja majka gušila u sebi. Kako su godine prolazile nije više mogla da krije svoju klonulost, ali slabo je odavala išta o vremenskim prilikama i saobraćaju u svom unutrašnjem životu. No znala sam da neki nepokorni deo majčine radoznalosti i gladi nikada nije potonuo, koliko god ona ponekad poželela da jeste. Uvek je tu bila mala hrpa knjiga kraj njenog kreveta kojima se okretala čim bi svi zaspali. Mnogo je godina prošlo dok sam uopšte povezala tu ljubav moje majke prema knjigama s mojom sopstvenom, jer sam, iako su se neke knjige uvek vukle po kući, retko kad viđala svoju majku kako čita, sve dok nije ostarila pa imala više vremena. Jedini izuzetak bile su novine, koje je pomno čitala od prve do poslednje stranice, kao da traži vest o nekome koga je davno izgubila."

_________________________________

"Ne, nikako nisam mogao da znam šta je nosila duboko u sebi. Ali polako sam pronalazio uporišta. Kad bi je povredilo nešto što sam rekao ili uradio, ili češće što nisam uradio ili rekao, odjednom bi postala prijateljski nastrojena, iako je to bilo nekakvo glazirano prijateljstvo, prijateljstvo dvoje ljudi koji su se zadesili jedno kraj drugoga na dugom putovanju autobusom na koje se samo jedno od njih setilo da ponese hranu. Nekoliko dana kasnije desila bi se neka sitnica - zaboravio bih da vratim kutiju s čajem na policu, ili bih ostavio čarape na podu, i ona bi eksplodirala. Silina i raspon njenog gneva bili su šokantni, i jedina moguća odbrana bila je da ostanem potpuno nepomičan, i uporno ćutim sve dok najjači udar ne prođe i ona ne počne da se povlači u sebe. U tom trenutku nastupio bi slom ili otvaranje. Trenutak prerano, i umirujući gest samo bi dolio ulje na vatru; trenutak prekasno, i već bi otpuzala u sebe i zalupila vrata, nastanivši se u toj mračnoj odaji u kojoj je mogla da preživi danima ili čak nedeljama razmenivši sa mnom samo poneku reč. Trebale su mi godine da ubodem taj trenutak, da naučim da ga ugledam kad nailazi i zgrabim ga, spasavajući nas oboje te tišine koja kažnjava.
Bolelo me je što nije osećala da može sa mnom to da podeli, ali znao sam da bi je zabolelo još više kad bi znala da sam otkrio ono što joj nije bila namera da pronađem. Mislim da je fundamentalno odbijala da je iko upozna. Ili se gnušala toga koliko je i žudela za tim. To je vređalo njen osećaj slobode. Ali prosto nije moguće samo spokojno gledati osobu koju voliš i zadovoljiti se time da je posmatraš nimalo je neshvatajući. Osim onome koga čini srećnim da se divi i obožava, ali ja nisam taj. U srcu svakog naučnog rada jeste potraga za obrascima. Pomisližete da je bezdušno priznati da sam naučnički pristupio sopstvenoj ženi, ali mislim da onda ne razumete šta pokreće pravog naučnika: tu i tamo osećam kao da hodam po ivici.. nečega, što jedva da mogu da izgovorim a da ne zvučim smešno, samo da bi se potom okliznuo i našao u rupi dublje nego ikad, i tek tamo u mraku, iznova bih u sebi pronalazio divljenje za sve što je tako dosledno mrvilo moje samopouzdanje."

________________________

"Pustila sam Betovenov gudački kvartet u a-molu, komad koji sam volela još otkad mi ga je bivši dečko sa koledža prvi put pustio u svojoj sobi u domu. Još se sećam okruglastih kvrga na njegovoj kičmi kada se sagnuo nad gramofonom i lagano spustio iglu. Treći stav je jedan od najosećajnijih ikad napisanih muzičkih komada, nikad ga nisam slušala a da ne osetim kao da me je na ramena podiglo neko džinovsko stvorenje koje putuje spaljenim predelima svih ljudskih osećanja. Kao ni bilo koju muziku koja me duboko dira, nikada ga ne bih slušala ako je neko u blizini, kao što ne bih nikome pozajmila knjigu koju naročito volim. Sramota me je ovo da priznam, jer znam da otkriva neki osnovni nedostatak, sebičluk u mojoj prirodi, i svesna sam da je to suprotno nagonu većine, koju strast prema nečemu vodi u želju da to podele ne bi li raspalili sličnu strast kod drugih, i da bih bez prateće koristi od tog entuzijazma živela u neznanju za toliko knjiga i silnu muziku koju najviše volim, među kojom je i treći stav Opusa 132, koji me je prosto poneo jedne prolećne noći 1967. Umesto da raste, moje lično zadovoljstvo uvek se nekako umanjivalo kad bih pozvala nekoga da se priključi, osetila bih da se kida intimnost koju sam sa delom uspostavila, narušava privatnost. A najgore mi je kada neko uzme primerak knjige kojom sam trenutno zaokupljena i počne da je lista."

______________________________

"Više nego iko drugi koga znam, Lote je bila voljna da živi u stanju večitog nerazumevanja."
"Prvi put mi je palo na pamet da možda nisam dobro razumeo Lote. Sve te godine sam mislio da su njoj potrebni uredan život, rutina, kolotečina koju ne remeti ništa neuobičajeno, a možda je istina zapravo bila potpuno suprotna. Možda je ona sve vreme čeznula da nešto naiđe i razbije sav taj brižljivo uspostavljeni red, brzi voz kroz spavaću sobu ili klavir koji pada s neba, i što sam se ja više upinjao da je zaštitim od neočekivanog, to se ona sve više gušila, divlje čeznula, sve dok to nije postalo nepodnošljivo."

____________________________

"Čudan dečak, koji je od početka rastao na unutra. Kad bismo te nešto pitali, ponekad smo odgovor morali da čekamo pola dana. Bože sačuvaj da ti uzvratiš bez razmišljanja, dok nisi potpuno ubeđen šta je pravi odgovor. U trenutku kada taj odgovor stigne, niko više ne bi znao o čemu pričaš. Kada si imao četiri godine počeo si s tim napadima. Bacakao bi se po podu, udarao pesnicama i lupao glavom, i bacao sve po sobi. Često je to bilo kad nešto nije po tvome, ali ponekad bi te nešto sitno i potpuno neočekivano raspametilo, magični flomaster čiji poklopac niko nije mogao da nađe, sendvič isečen napola po sredini a ne po dijagonali. Tvoja vaspitačica je zvala da izrazi svoju zabrinutost. Tvrdoglavo si odbijao da učestvuješ u grupnim aktivnostima. Sedeo si po strani, držeći se podalje od ostalih kao da su leprozni, i pretvarao se da ne razumeš šta ti govore kada bi ti se obratili. Nikada se nisi smejao, rekla je, a kada si plakao, to nije bilo kratko cmizdrenje ili kenjkanje kao kod druge dece, plakanje koje se moglo uslišiti, umiriti. Ti si bio neutešan. U tvom slučaju bilo je to nešto egzistencijalno."







                                          VELIKA KUĆA PDF

                                



 

Нема коментара:

Постави коментар