27.04.2015.

Bela Hamvaš,dnevnik 1943-1948




11. septembar 1943.

„Nema tako malene stvari koju ne bih saslušao ako mi se obraćaš iz dubine srca...“

12. decembar 1943.

Prekjuče i juče vraćala mi se misao Hofmanstala: bereitet euch auf ungeheures Licht! – Koliko god puta sam okretao leđa spoljnjem svetu, pogled prema unutra pratila je ova misao poput nekog kliktaja. Inače me ždere rad. Onaj rad koji ne dopušta ništa izvan njega samog. O, voleo bih da se zadubim, voleo bih da se ceo dan molim i da meditiram i da služim Njemu, i da budem u Njegovoj blizini.
Od 1939. godine Gospod mi se više puta pojavljivao u snovima. Sedmicama sam stalno u sebi čuvao delovanje objavljenja. Za vreme poslednje podrug godine nije, mada sam često veoma jako želeo. Danima sam mislio: Gospod se uvek drugačije pojavljuje. Najprimitivnijoj duši u vidu slike. Kasnije već u duhovnom vidu.
Lane u Rusiji kao „prisustvo“... Živeo sam pred njegovim svetim licem. Novembra 11. javio se u meni kao Živa Reč kada mi je rekao: „Nema tako malene stvari koju ne bih saslušao ako mi se obraćaš iz dubine srca...“ Kakva je to velika milost bila! I kakva velika milost ako sam je povrh toga još i razumeo jasnom svešću. Sada već znam šta je objavljenje, i kako se događa.
Ne treba za to magija, trik. O, ne. Čisto srce, ništa drugo – i Njegova milost.

19. decembar 1943.

Kalemljen nespokojem. Nestrpljenje. Ono što se u ovome životu objavljuje samo je kopija i kasna posledica onoga što se već zbilo u mom višem bivstvu. Ushićena pažnja prema mojoj višoj egzistenciji. Nesrpljiva radoznalost kako bi moj niži život bio potpuno istovetan s višim. Žudnja i strast realizacije. Jer je više realnije. – Popodne sam pomislio: kakva je neznatna razlika između mog sadašnjeg života i onoga od pre deset godina – spolja. Kakva je ogromna razlika – iznutra. Kakva je pak neznatna istinska realizacija što se spolja ne vidi ono što se nalazi iznutra – ili spolja se ne nalazi ono što se iznutra vidi. Kako to ume da me muči! Da li je zabluda sve – što sve (sebe) vidim izmenjenim – mada su mi se izmenili samo pogled i shvatanje?

S jeseni sam se zaputio u produbljavanje. Ali time što se Kato vratila kući, ja sam bio poremećen. Ne mogu da meditiram, uveče se u postelji površno molim. I time što je ovaj život olabavljen, olabavljeno je i sve ostalo. Mili, Dragi, Dobri Oče moj! Pomozi. Kakva je duboka i čista radost bila jesenas hitati uveče u tvoj zagrljaj – i sada čeznem za njim, o jedna kap Tvoga prisustva! Jedna kap! Žedan sam.
Tada sam počeo da dokučujem misteriju realizacije. Sakralnost. Svetlost koja dremlje u čoveku –

(Rukopis se ovde preikida.)

22-23. februar 1945.
Sentandreja-Budimpešta (Stari Budim, Vihor ulica 29)

Pred Bogom niko ne može reći za sebe da je dobar. Pred njim nema zasluge. Svaka naša velika osobina njegov je dar. I sada, kada danima osećam u sebi da se upalio podsticajni plam, gorim u specifičnoj vatri: kada Njegovo ime u sebi izustim, padam gotovo u izvansebnost, jer znam, to nije dobrota, nije zasluga, nije velika osobina, nego Njegov dar. U sebi to nazivam vatra Molitve. Upalila se konačno, posle dugog preklinjanja, mučenja, i još duže nemoći. Kada ga moja misao dosegne, Njemu se primakne, usmeri se, Njega priziva, gleda prema Njemu, pipka, kliče mu, moli, zahvaljuje – toliko puta koliko samo uzdahne ili se pomoli, mili topli plan se razliva u meni, iz moga srca – ili iz Njegovog srca? – ne znam, jer tada je moje srce takvo kao da je Njegovo. Vatra ljubavi. Gospode moj, dragi dobri Oče. Dragi Hriste. Dugo kao da sam uzalud zvao. Kao da mi je okrenuo leđa. Možda baš u onim mojim najtežim danima, najmračnijim danima moga života. A ovi dani su bili tako tamni i teški zbog toga što me On nije saslušao, i moj poklik nije stizao do Njega. A potom odjednom, kao kada kroz dim iznenada sukne plam, moj poklik je dospeo do Njega. Obratno? Njegova reč je dospela do mene? Kako je čudno što se ne sećam kojega dana se to zbilo. Ali znam pak da je to ono vreme kada je trebalo da se poduhvatim opisa svoga obračuna.
Naročit obračun! Ne obračunavam ja. Sa mnom se obračunava. Obračun ne obavljam ja, nego sam ja onaj s kojim se obračunava. Presuda – presuda nada mnom. Nemam nikakvog udela, nisam ni imao i nisam ni mogao imati. Moja jedina delatnost: shvatiti šta mi se događa i šta mi se dogodilo. Kakav je smisao onoga što mi se događa i što se dogodilo? Ono o čemu je reč: život jednog čoveka. Mojih četrdeset osam godina, to je moj život koji sam živeo i za koji sam osećao da ću živeti do kraja, dospeo je na terazije, pod sud, i osuđen je a da ga sam čovek ni dotakao nije. Čoveku je povereno da čini što hoće. Usled neizbežne prinude sudbine savršena i potpuna izmena smera. Jedino slično tome: apokalipsa, ili sud drugoga sveta. Preživeti Artaka Viraza, Bardo Todol i Pert em Heru. Istupanje iz dana. Već me je mesecima ranije obuzimala duboka natmurenost. Krajem februara dovršio sam veliki rad koji je trajao podrug godine, potom sam zgotovio manja dela kada su Nemci okupirali zemlju. Počev od tog trenutka kao da sam bio iščupan iz sopstvenog života. Posle dve sedmice započelo je bombardovanje Budimpešte. Posle mesec dana dobio sam poziv u vojsku, i otišao sam u Sokoju. Pokušao sam, glupo, da se izvučem, ali bez uspeha. Jedva i da sam imao dva-tri uravnotežena dana. Srećan nijedan. Sredinom oktobra sam se vratio, i tada je započeo potpuni sumrak.

Svakodnevno sam u Buđenom preklinjao da odem kući, i prispevši kući gotovo isti dan sam osetio i znao i razumeo: nisam smeo da moljakam, jer ako se moja molba i ostvarila, uopšte nisam napredovao. Ali ono što sam doživeo, to je bilo neobičnije čak i od toga. Želeo sam iz „loše“ situacije u „bolju“ i kada sam to dosegao, video sam da je to bilo još „gore“ nego „loše“. Moja svest je osetljiva na stepenice: primetio sam to u trenutku povratka iz Rusije. Međutim, nisam znao da onaj ko želi da skrati vreme određeno za sudbinu svoje stanice, on nužno priziva na sebe umnožene težine stanice.Na svakoj se stanici treba zadržati onoliko vremena koliko je određeno, niko nekažnjeno ovo vreme ne može da skrati. Bila je ironija moga dajmona što me je pre vremena propustio u sledeće vreme, ali se moralo pokazati da sam ja još za to bio nepogodan. I pošto sam bio nepogodan, nisam mogao to da podnesem. I pošto nisam mogao da podnesem, stadijum je bio „loš“. Čak je bio „lošiji“.
Trebalo je da ostanem u Buđenom. Kao što kasnije nisam smeo od bombardovanja da bežim u Sokoju. Kao što još kasnije, u doba Božića, nije trebalo da bežim iz stana u podrum zamka Kišceli.
Podrum zamka Kišceli bio je pouzdana zaštita od bombardovanja prema ljudskom računanju. Kada sam ušao, obuzela me je prijatna smirenost, a kada smo drugi dan Božića došli s našim koferima i ćebadima, odahnuo sam. Prethodni dani su proticali usred gotovo neprekidnih vazdušnih napada i granatiranja. Na brdu je bilo više nemačkih teških baterija, i povremeno su otvarale vatru. Prozori su podrhtavali. I mi smo drhtali. Već smo se sedmicama smeli da razodevamo tek posle ponoći. Radio se jedva čuo.

Živeo sam pod neprekidnom grižom savesti. U takvoj depresiji kakvu nisam mogao ni da zamislim. I ako sada zapitam zašto sam imao grižu savesti, mogao bih da odgovorim samo sledeće: od Buđena, prilikom svakog obrta moje sudbine sam sam hteo da odredim tok svoga života. Ja sam sam hteo da budem sopstvena promisao. Nisam se pouzdavao u to da će On usmeravati sudbinu bolje nego ja. Nisam verovao. Bio sam nepoverljiv prema Promisli i mislio sam da sam sigurniji u svojoj, nego u Njegovoj ruci. Zbog toga sam verovao da sam treba da usmeravam svoju sudbinu i zato sam molio Njega da me pre vremena uzdigne preko stepenika. Rezultat je da sam dospevao u sve teži i teži položaj. Na kraju je usledio slom. Vrativši se kući iz Sokoje ispostavilo se da ni to nisam smeo da tražim ni da iznudim. Bolje bi bilo da sam tamo ostao? Bolje bi bilo da sam s ostalima pobegao u šume Zale? Sada to više ne znam. U svakom slučaju trebalo je prepustiti Promisli da se ispolji i nije trebalo verovati da ja znam bolje od Njega kakva da bude moja sudbina. Griža savesti mi nije davala mira. Svakodnevno me je obuzimalo ridanje. Užasno sam se plašio. Najpre od vazdušnih napada. Kasnije od artiljerijske vatre i od legitimisanja i deportovanja, i od toga da treba da odem u Zalu. Tako je stigao Božić. Spremili smo se. Jedan kofer i jedan zavežljaj odeće. Jedan kofer životnih namirnica. Četiri ćebeta. Dve baštenske stolice. Povukli smo se u podrum, i verovali smo da će vihor minuti za nekoliko dana. Dolaze Rusi i uspostaviće se mir.
Svi, svi bez i jednog izuzetka, svi su verovali u ovo ludilo I kada su pete sedmice Rusi zaista stigli, još i onda su svi u to verovali. Kazujem samo zato kako bih označio osnovu zajedničkog raspoloženja. Niko nije unapred video ono što je usledilo. Čak ni san. U podrumu su mnogi sanjali i najčešći san je bio: proleće, cveće, svetlost. Često sam i ja isto to sanjao. Svako je to smatrao za ohrabrujući predznak. Ko zna, možda je to i bio ohrabrujući predznak s nekog sasvim drugog gledišta nego sa stanovišta ljudskog života na zemlji. I jedino što me od podruma do današnjeg dana teši i što održava u meni veru jeste: sve ovo gorko, užasno, grozno, nezamislivo teško vreme i ova neizmerna patnja ima neki drugi smisao, ne zemni nego nebeski smisao. Danas već mislim da me smiso zemnih stvari gotovo uopšte ne interesuje, samo onih drugih. Naravno, samo u najređim slučajevima vidim ovaj nebeski smisao.
Ono što je zemno, dosadno mi je. Beskrajno dosadno. Ništa me više ne muči i više ne ponižava kao moje telesne potrebe: topla soba, odeća, hrana, naročito hrana, glad. Teška robija. Biti rob tela. Ali izgleda da još nije došlo vereme da se toga oslobodim. Još nisam za to zreo i nisam dostojan.



Preveo s mađarskog
Sava Babić
 

Нема коментара:

Постави коментар