25.03.2015.

Zbignjev Herbert





Iz zbirke: ’’Hermes, pas i zvezda’’

KOKOŠKA
Kokoška je najbolji primer do čega dovodi blizak život s ljudima. Potpuno je izgubila ptičju lakoću i draž. Rep joj štrči nad velikom trticom kao preveliki šešir koji odaje loš ukus. Njeni retki trenuci zanosa, kad staje na jednoj nozi i prevlači okrugle oči opnastim kapcima, potresno su odurni. I uz to ona parodija pevanja, prikladno pojanje nad nečim neiskazano smešnim: nad okruglim, belim, umazanim jejetom.

Kokošta podseća na neke pesnike.


EPIZODA U BIBLIOTECI
Plava devojka naginje se nad pesmom. Olovkom oštrom kao lancet prenosi na belu hartiju reči i pretvara ih u crtice, naglaske, cezure. Lament poginulog pesnika sada izgleda kao salamandra koju su pojeli mravi.

Kad smo ga nosili pod kišom kuršuma verovao sam da će njegovo još toplo telo vaskrsnuti u reči. Sada, kad vidim smrt reči, znam da nema granice raspada. Posle nas će u crnoj zemlji ostati razbacani samoglasnici. Akcenti nad ništavilom i prahom.

ZID
Stojimo pred zidom. Skinuta nam je mladost kao osuđenicima košulja. Pre no što nam ugojen metak zasedne na vrat, protiče deset, dvadeset godina. Zid je visok i jak. Iza zida su drvo i zvezda. Drvo korenima podriva zid. Zvezda nagriza kamen kao miš. Za sto, dvesta godina biće već mali prozorčić.

RIBE
Nemoguće je zamisliti san riba. Čak u najtamnijem uglu jezera, u trsci, njihov počinak je bdenje: večno isti stav i apsolutna nemogućnost da se o njima kaže: položile su glave.

I njihove suze kao krik u pustoši - neizbrojne.

Ribe ne mogu gestikuliranjem pokazati svoje očajanje. To opravdava tupi nož koji skače po njihovim leđima skidajući s njih cekine ljusaka.


MAČOR

Sav je crn, ali rep ima električni. Kad spava na suncu, on je nešto najcrnje što se može zamisliti. Čak i u snu lovi preplašene miševe. Poznaje se to po pandžama koje mu izrastaju iz šapa. Neobično je mio i nevaljao. Bere sa drveća ptičice pre nego što sazru.

ZRELOST
Dobro je ono što je prošlo
dobro je ono što nailazi
i čak je dobra
sadašnjost

U gnezdu opletenom od tela
živela je ptica
tukla krilima o srce
najčešće je zovemo: nemir
a ponekad: ljubav

u večerima
išli smo na bujnu reku bola
mogli smo se ogledati u njoj
od nogu do glava

sada
ptica je pala na dno oblaka
reka je utonula u pesak

bespomoćni kao deca
i iskusni kao starci
prosto smo slobodni
to znači spremni da odemo

U noći dolazi mio starčić
primamljivim pokretom zove
- kako se zoveš – pitamo uplašeni

- Seneka – govore oni što su završili gimnaziju
a oni koji ne znaju latinski
zovu me: mrtvac

___________________________________
Iz zbirke: ''Studija predmeta''

NAŠ STRAH

 Naš strah
ne nosi noćnu košulju
nema oči sovlje
ne diže kapke
ne gasi sveću

nema ni lice mrtvaca

naš strah
to je nađena u džepu
ceduljica
''opomenuti Vujćika
stan u Dugoj ulici provaljen''

naš strah
ne proleće na krilima bure
ne seda na crkveni toranj
prizeman je

ima oblik
žurno svezane bošče
s toplom odećom
suhom hranom
i oružjem

naš trah
nema lice mrtvaca
mrtvaci su prema nama blagi

nosimo ih na plećima
spavamo pod jednim ćebetom
zatvaramo oči
popravljamo usta
biramo suho mesto
i zakopavamo

ni previše duboko
ni previše plitko

RAZMIŠLJANJE O PROBLEMU NARODA

Iz činjenice upotrebljavanja istih psovki
i sličnih ljubavnih izjava
izvlače se previše smeli zaključci
takođe ni zajednička školska lektira
ne treba da predstavlja dovoljno polazište
da se ubija
slično je i sa zemljom
(vrbe peščani put njiva pšenice nebo plus
paperjasti oblaci)
hteo bih najzad da znam
gde se završava ubeđivanje
a počinje stvarna veza
da li usled istorijskih preživljavanja
nismo postali psihički iskrivljeni
i na slučajeve sad reagujemo
pravilnošću jeretika
ili smo još uvek varvarsko pleme
sred veštačkih jezera i električnih prašuma

pravo da kažem ne znam
samo utvrđujem
postojanje te veze
ispoljava se ona u bledilu
u naglom crvenilu
u urlanju i izbacivanju ruku
i znam da može da dovede
do žurno iskopane rake

te na kraju u obliku zaveštanja
da bi bilo poznato:
bunio sam se
ali mislim da taj okrvavljeni čvor
treba da bude poslednji koji ćemo
oslobađajući se
pokidati


POKUŠAJ OPISA

Najpre ću opisati sebe
počinjući od glave
ili bolje od noge
od malog prsta leve ruke

moj mali prst je
topao
lako svinut unutra
završen noktom
sastoji se iz tri članka
raste pravo iz šake
kako bi bio od nje odeljen
bio bi veliki crv

to je naročit prst
jedini na svetu prst leve ruke
koji je dat neposredno meni

drugi mali prsti leve ruke su
za mene hladna apstrakcija

ja i moj
imamo zajednički datum rođenja
datum smrti
zajedničku samoću

samo krv
što skandira tamne tautologije
spaja daleke obale
končićem sporazumevanja


IZ MITOLOGIJE

Najpre je bio bog noći i bure, crn idol bez očiju, pred kojim su skakali nagi i umazani krvlju. Potom je za vreme republike bilo mnogo bogova sa ženama, decom, pucketavim krevetima i gromom koji je opasno grmeo. Na kraju su još samo zatucani neurastenici nosili u džepu malu statuetu od soli, koja je predstavljala boga ironije. Tada nije bilo većega boga.

Tada su stigli varvari. I oni su mnogo cenili božića ironije. Mrvili su ga potpeticama i sipai u jela.

APOLON I MARSIJA

Pravi dvoboj Apolona
i Marsije
(apsolutni sluh
kontra ogromna stena)
obavlja se pred veče
kada su kao što već znamo
sudije
dodelile pobedu bogu

čvrsto vezan za drvo
propisno isteran iz kože
Marsija
viče
dok krik ne stigne
do njegovih visokih ušiju
odmara se u senci toga krika

potresan drhtanjem gađenja
Apolon čisti svoj instrument

samo na izgled
Marsijin glas je monoton
i sastoji se iz jednog samoglasnika
A

u stvari
Marsija
priča
o neiscrpnom bogatstvu
svoga tela

ćelave gore utrobe
beli klanci hrane
šumne šume pluća
slatki brežuljci mišića
jezera žuč krv i drhtaji
hladan vetar kostiju
nad solju sećanja

potresan drhtanjem gađenja
Apolon čisti svoj instrument

Sada se horu
priključuje Marsijina kičma
u načelu ono isto A
samo dublje sa dodatkom moždine

to već prevazilazi izdržljivost
boga sa živcima od veštačkog tvoriva

šljunčanom alejom
omeđenom šimširom
pobednik odlazi
razmišljajući
neće li iz Marsijina urlanja
s vremenom izrasti
nova grana
umetnosti - recimo - konkretne

iznenada
pada mu pred noge skamenjen slavuj

okreće glavu
i vidi
da je drvo za koje je bio vezan Marsija
sedo

potpuno
________________________
Iz zbirke: ''Natpis''

POKUŠAJ UKIDANJA MITOLOGIJE

 Bogovi su se okupili u baraci u predgrađu. Zevs je govorio kao obično dugo i dosadno. Konačni zaključak: organizaciju treba ukinuti, dosta je besmislene konspiracije, treba ući u ovo racionalno društvo i nekako ostati živ. Atina je šmrckala u uglu.

Pošteno su - treba to podvući - podeljeni poslednji prihodi. Posejdon je bio optimistički nastrojen. Glasno je galamio da će se on snaći. Najgore su se osećali zaštitnici regulisanih potoka i posečenih šuma. Pomalo su svi računali na snove, ali niko o tome nije hteo da govori.

Nije bilo nikakvih zaključaka. Hermes se uzdržao od glasanja. Atina je šmrckala u uglu.

Vraćali su se u grad kasno uveče, s lažnim ispravama u džepovima i šačicom tantuza. Kad su prelazili preko mosta, Hermes je skočio u reku. Videli su kako je tonuo, ali niko ga nije spasavao.

Mišljenja su bila podeljena: da li je to bio loš ili, naprotiv, dobar znak. U svakom slučaju bila je to polazna tačka za nešto novo, nejasno.


CERNUNOS

Novi bogovi išli su za rimskom vojskom u pristojnoj razdaljini, tako da ljuljanje Venerinih bedara i neuzdržane eksplozije Bahusova smeha ne bi izgledali previše neprikladni naspram još toplog pepela i tela varvarskih junaka, koje su svečano sahranjivali balegari i mravi.

Stari bogovi posmatrali su iza drveća ulazak novih, bez naklonosti, ali sa divljenjem. Bleda tela nepokrivena dlakama izgledala su slaba, ali su bila privlačna.

I pored jezičkih teškoća došlo je do sastanka na vrhu. Posle nekoliko većanja podeljene su uticajne sfere. Stari bogovi zadovoljili su se drugorazrednim položajima u unutrašnjosti. Ipak prilikom većih svečanosti vajali su i njih u kamenu (sipki peščanik) zajedno sa bogovima osvajača.

Pravu senku na kolaboraciju bacio je Cernunos. Primio je, doduše, po nagovoru kolega, latinski završetak, ali njegove šepave noge koje su stalno rasle nisu mogle da se zaklone nikakvim vencem.

Stoga je najčešće rezidirao u šumskim proplancima. Često su ga viđali na mračnim poljima. U jednoj ruci drži zmiju sa glavom jagnjeta, a drugom beleži u vazduhu neke narazumljive znakove.


BRDO NASPRAM DVORA

Brdo naspram Minosova dvora je kao grčko
pozorište
tragedija leđima oslonjena o oštru padinu
u redovima veoma mirisno žbunje radoznale
masline

aplaudiraju ruševinama

između prirode i ljudske sudbine
zaista nema suštinske veze
izreku da se trava ruga katastrofi
izmislili su neutešni i kolebljivci

osobit slučaj: dve uporedne prave
ne presecaju se čak ni u beskonačnosti

samo toliko može o tome pošeno da se kaže


ZAŠTO KLASICI za A. H.

1

U četvrtoj knjizi Peloponeskog rata
Tukidid priča povest svog neuspelog pohoda

sred drugih govora vojskovođa
bitaka opsada kuge
guste mreže intriga
diplomatskih akcija
ta epizoda je kao igla
u senu

atinska kolonija Amfipolj
pala je u Brazidine ruke
zato što je Tukidid zakasnio da pritekne u
pomoć

platio je za to rodnom gradu
doživotnim izgnanstvom

izgnanici svih vremena
znaju kakva je to cena

2

generali poslednjih ratova
ako im se dogodi neka afera
cvile na kolenima pred potomcima
hvale svoje junaštvo
i nevinost

optužuju potčinjene
zavidljive drugove
nenaklonjene vetrove

Tukidid govori samo
da je imao sedam brodova
da je bila zima
i da je brzo plovio

3

ako tema umetnosti
bude razbijen krčag
mala razbijena duša
s velikim sažaljevanjem sebe

ono što iza nas ostane
biće kao plač ljubavnika
u malom prljavom hotelu
kada sviću tapete

ŠTA ĆE BITI

Šta će biti
kad ruke
otpadnu od stihova

kada u drugim brdima
budem pio suhu vodu

trebalo bi da mi je svejedno
ali nije

šta će se desiti s pesmama
kada ode dah
i kad bude odbačena
milost glasa

da li ću napustiti sto
i sići u dolinu
gde huči
novi smeh
nad tamnom šumom 

izvor

Zbignjev Herbert

Нема коментара:

Постави коментар