04.03.2015.

BERNHARD - Postmoderni propovednik

I

Igor Marojević

Izjava "Svi Austrijanci su maloumni" koju je Tomas Bernhard dao primajući Državnu nagradu za literaturu, testamentarna zabrana da se njegovi radovi štampaju/igraju u domovini, te srodno odsečni, usmeni i prozni iskazi ovog autora, uticali su na neke kritičare da u njegovom delu definitivno prepoznaju ispis mizantropskog diskursa. Da takvog tumačenja ima čak i u sredini lišenoj iole razudjenije recepcije Bernharda, pokazuje pogovor za zbirku kratkih priča "Ludilo" u kome Nikola B. Cvetković pripisuje autoru "tirade mržnje" i sl. No, ko se vodi izjavama austrijskog pisca, taj bi mogao naći i one, suprotno koncipirane. Prema pogovoru za američko izdanje "Gubitnika" (The University of Chicago Press, 1991), Bernhard je ovako video razloge za odijum koji je izazivao: "Nečiji idealistički literarni rad može kod čitaoca proizvesti gadjenje." Potpisnik tog pogovora, Mark M. Anderson, pak, dokazuje da je Bernhard prema Austriji privatno gajio nejednosmerni odnos, odnos ljubav-mržnja. Drugim rečima, izjave pisca ne treba preozbiljno razmatrati. Zacelo je uputnije baviti se delom; konkretno: pokazati da - ako su i oni već tumačeni u ključu diskursa istine - kvazi-sudovi pripovedača/glavnih junaka, i, uopšte, važnijih likova njegove proze, s kojima narator po pravilu deli mišljenje i interesovanje, mogu uputiti i na ideologiju suprotnu od mizantropske koja mu je pripisivana. Pri tom se valja baviti romanom, kao najkomplesnijim žanrom, samim tim najprikladnijom formom za celovito sprovodjenje "ideološke" subverzije.
 
Nije lako primetiti da narator u Bernhardovim romanima kanda ni prema čemu nema jednosmeran odnos (iako su oni poznati po direktnim, naizgled odsečnim iskazima). Na primer, u njegovom proznom prvencu ("Mraz"), kazivač izdašno potkrepljuje mišljenje da je slikar Štrauh slomljen i umobolan, sa hladnom sigurnošću predvidja njegov suicid, da bi se ogradio samo jednom - i stoga manje uočljivo ("Bez srca je to što zapisujem ovakve surovosti. Prisiljen sam"). Tako on tiho vrši dvostruku dekonstrukciju: svoje uloge i mizantropskog diskursa; ulazeći u mrak radi njegovog razotkrivanja, on stvara utisak da je tama njegov konačni izbor. Štaviše, stapanje ovog i svetlijeg pola priče može biti i eksplicirano: Štrauh u "Mrazu" kaže: "nevino ima takodje i sve odlike rušilačkog"; "Isparenje od radnika uvek je u meni izazivalo gadjenje. I uvek me je privlačilo"; a narator u "Gubitniku": "Mrzeo sam Glena u svakom trenutku, voleo sam ga krajnjom doslednošću", "ta odvratna, odurna, istovremeno privlačna žena". Odstupanje od istine dobija se i hiperbolom: žitelji Venga, fabularnog središta "Mraza", visoki su mahom 1, 40 m; u "Gubitniku", iz naratorovih usta, čujemo da ÒKur je kraj u kome "čovek može, makar prenoćio samo jednu noć, da sebe upropasti za ceo život", i da se najbolji vazduh na svetu može disati u Madridu, ali i u Njujorku, kao i u Sintri. No, čak ni kada je nepouzdanost iskaza neprikrivena, nju nije lako opaziti upravo zbog varničavosti Benhardove proze. Umetanje subverzivnih kvazisudova u tirade, uz magijsko ponavljanje izvesnih motiva i fraza, ishodi neobičnom zavodljivošću. Tome doprinosi i scriptura-continua manir, što je lepo primetio australijanski bernhardolog Stefan Acert: "Kraći 'Beton' i zamašnije 'Uništenje' su slični po tome što nisu podeljeni na paragrafe ili poglavlja, i tako su lišeni konvencionalne epske strukture. Ovo ne olakšava čitaocu praćenje istorije naratora i višesložnih podteksta." 

        
S druge strane, čitalac se ne oseća spoznajno komotnije ni ako sledi iskaze naizgled krunisane najjasnim mogućim vrednosnim odredjenjima. Recimo, kada je posredi zbir tako opštih antipoda kakvi su grad-selo, zdravi-bolesni, mladost-starost. Reski rečenični rafali likova otežavaju da primetimo da se trenje rečenih i srodnih parova nikad ne razrešava sasvim jednostrano, ali i da primetimo da narator parodira dati manihejizam nudeći i neke (gotovo) besmislene opozicije (grudobolni-umobolni; pomoćni radnik-pomoćni učitelj). Opet, sa zaključkom da je Bernhardova proza parodična ne dobija se mnogo, utoliko što to ne znači da je ona lišena opipljivijih orijentira (da njegovo pismo u odredjenim situacijama nije direktno u vrednovanju, u njemu niko ne bi video mizantropizam). Oni su uporedo pozitivni i negativni. Tako razdraženi i odbačeni slikar Štrauh, ekstremno tiradan lik, priznaje: "Verovao sam još u ljude i kad sam znao da me varaju, kad sam odavno znao da smeraju da me ubiju." On će se gnušati puka, ali će reći i: "u svakom slučaju prost svet nije ni prostiji ni prljaviji od ostalog sveta. Otuda... dolazi moja naročita sklonost prema sirotinji i prema isključenima iz društva". I narator u "Gubitniku" će ispoljiti antikolektivizam, ali će u jednom trenutku kazati: "Ja jesam i volim ovaj narod." U romanu "Dete", pak, svetlost se nahodi u liku dede i njegovim "tiradama mržnje" spram institucija, kolektivizma, poluinteligenata... Tmina koja izbija iz predakovih verbalnih salvi prividno odvraća od pomisli da on ma za koga može značiti pozitivni orijentir. No, isti taj opskurni starac koji jedini smisao prepoznaje u samoubistvu i anarhizmu, proklamujući potrebu za smrću i haosom napominje: "Ali teorija je samo teorija." Konačno, da "Dete" zapravo nudi veoma starinski ideološki koncept, koji je blizak patrijarhalnom, naziru i Bernhardovi osporavatelji. Tako austrijski kritičar Mihael Kerha misli da je njegova proza opterećena "životno određujućim patrijarhalnim (sic!) svetskim sudovima iz dnevne sobe dede Johanesa Frojbinglera", tj. Bernhardovog dede. I zaista, ovde spočitavanje biografskih momenata kanda funkcioniše: da je Dete povremeno dogmatski skrušeno prema muškom pretku, vidimo po variranju i višestrukoj potkrepljenosti iskaza: "deda je bio autoritet koji je svako prihvatao, koji je rešavao sve što je trebalo rešiti, čija reč je za sve bila zakon." Njegove iskaze glavni junak ugradjuje u sopstveni vrednosni sistem po obrascu predanja. "Potpuno sam usvojio te dedine reči", čitamo u ovom romanu, ne jedanput.
 
Za razliku od pretpostavljenih mizantropskih dela, dakle, očito da Bernhardova imaju i pozitivan orijentir, utoliko pre što kod Bernharda ljubav prema bližnjem može biti i konkretizovana ljubavlju prema opštem ljudstvu, ili nekom delu porodice. U tom smeru, njegovo omiljeno tematsko područje jeste prijateljstvo. I ovaj pozitivni orijentir Bernhard razmatra dvostruko. U "Gubitniku", iskazi naratora spram smrti dvaju bitnih junaka, njegovih prijatelja, naizgled su isključivo cinični: drugovanje sa njima on će označiti kao ludilo i narugati se opsesivnosti jednog od njih, Verthajmera, spram sestre - zbog koje se dotični klavirski virtuoz i ubio. "Oni koji su se razbili na ulici uvek su me fascinirali i ja sam se lično (a inače i Verthajmer!) veoma često peo gore... ali se nisam bacio u dubinu (kao ni Verthajmer!). Nekoliko puta sam se (kao i Verthajmer!) već pripremio za skok, ali nisam skočio, kao ni Verthajmer" - kako je u medjuvremenu Verthajmer ipak počinio groteskno samoubistvo, citirana repeticija podvlači naizgled hladno-ludički pripovedačev odnos. No, ona uvodi i prikriveni erotički zamajac: stalnim klicanjem njegovog imena, narator manje primetno (znak smrti u ovom kontekstu je prejak), podvlači vlastito i olakšava čitaočevo poistovećenje s Verthajmerom. Uostalom, na drugom mestu on konstatuje da mu je prijateljstvo s dvojicom gubitnika i klavirskih virtuoza, Verthajmerom i Glenom Guldom, značilo život. Tako je ovaj roman neponovljiv po veštini u laviranju cinizmom - od negativnog, koji po svojoj definitivnosti vuče na mizantropiju, do njegovog manje priznatog pola, neke vrste razočaranog moralizma, pola koji Vladimir Jankelevič ovako opisuje: "Pravi cinizam nije veština snalaženja ili bezobzirnog pragmatizma, pošto on, naprotiv, odbacuje društvene konvencije, pošto je asketski i usmeren prema vrlini, a neprijateljski nastrojen prema uživanju i pun prezira prema svemu što označava visok položaj u društvu." U romanu "Vitgenštajnov sinovac", pak, pripovedač ide još dalje u predavanju bližnjem: glavnu junakinju naziva čovekom svog života a samo delo, koje govori o Paulu, nećaku čuvenog filozofa, nosi naizgled-zavaravajući podnaslov "Jedno prijateljstvo". "U paviljonu 'Herman', te konačno u smrtnom strahu, jasno sam postao svjestan koliko mi vrijedi veza s mojim prijateljem Paulom, da je ona uistinu najvrednija od svih mojih veza s muškarcima, jedina koju sam izdržao dulje i koju se ni po koju cijenu ne bih želio odreći", ovakvi iskazi zacelo razlikuju Bernhardovu prozu od mizantropske, ma šta se pod njom podrazumevalo.
  
Štaviše, po tretmanu prijateljstva, kao da romani "Vitgenštajnov sinovac" i "Gubitnik" uspostavljaju odnos sa sledećim redovima Starog zaveta: "Bolje je dvojici nego jednome, jer imaju dobru dobit od svog truda. Jer ako jedan padne, drugi će podignuti druga svojega; a teško jednomu! ako padne, nema drugoga da ga podigne." Podizanje palog (kod Bernharda: poludelog), za glavnog junaka, pošto je on i sam raslabljen, značilo bi potpuno lično propadanje. Odustajanje od pomoći posrnulom drugu, on plaća grižnjom savesti, baš kao u nekoj religijskoj paraboli. Dakle, na jednom nivou, vrednost biblijskih reči se poriče, a na drugom - potvrdjuje. Tako i u romanu "Annihilation", nakon opsežne i ubedljive razrade pojmova "uništenja" i "ništavilo", glavni junak, Muraus, preusmerava prvobitni nihilizam u ono negiranje života i spremnost na skoru smrt koji kao da nose nečeg propovedničkog: "Uskoro će život biti gotov, a moja egzistencija iskorenjena, rekoh Gambetiju, i neću postići ništa, sve će ostati zauvek zatvoreno za mene... Moram da razmotrim intelekt kao neprijatelja i ustanem protiv njega, u filozofskom maniru, rekoh Gambetiju, da budem spreman da zapravo uživam u tome. Ali, moje vreme je verovatno prekratko da bih stigao to da uradim... Rečenice "Bolje smrt nego život" ("Mraz") i "Mrtvi su mi već tada bili bliži i draži, medju njima mi je bilo lepo" ("Dete"), pak, bliske su starozavetnom: "Zato hvalih mrtve koji već pomriješe više nego žive koji još žive". A kada smo već kod prividnosti nihilizma, Vladimir Jankelevič je napisao: "Niče pravi scene moralu zato što je u najvećoj mogućnoj meri moralist", a Berdjajev: "Odlučno 'ne' je u istoj meri vera, kao i odlučno 'da'. Svako negiranje pretpostavlja afirmaciju(...), besmisao pretpostavlja smisao, tama pretpostavlja svetlost.
 
Svi ovde citirani delovi Starog zaveta, sa kojima se čini da Bernhard uspostavlja paralelu, potiču iz Eklezijasta. Uz propovedničke namere, i starozavetni ton i stil (nabrajanje, ponavljanje, poniranje u tamu ovoga sveta...), i sledeći radikalizam "odlučnog 'ne" potcrtava uticaj Ničea na Bernharda: "Oče naš koji jesi u paklu, nek ne slave ime tvoje, nek ne bude carstvo tvoje. Nek ne bude volja tvoja. Kako u paklu tako i na zemlji. Hleb naš nasušni ne daj nam danas. I ne oprosti nam dugove naše, kao što ni mi ne opraštamo dužnicima našim. Navedi nas u iskušenje i ne izbavi nas od zla. Amin."
Izvan varničavog konteksta, ova tirada govori i da slikar Štrauh ne traži pomoć Satane, nego čiste odnose s Bogom. Uz svu hulu, isti lik daje priloge parohu, premda ne plaća dažbine opštinarima. (pseudo)Demonsku duhovitost sličnu citiranoj čujemo i u "Gubitniku", iz usta Verthajmera: njegova sestra je preverila: "zabrazdila u katoličanstvo." Dedino "odlučno 'ne'" veri, proističe i iz njegovog napuštanja bogoslovije. S druge strane, u "Detetu" čitamo ovako sročene redove: "Svaki dan ja sam silazio u pakao, to jest u školu, da bih se posle vraćao kući u Šaumburškoj ulici, to jest u čistilište, a zatim trčao dedi na Svetu goru". Na kraju, Bernhardova antropološka kritika, umnogome odgovara zaključcima starozavetnog Božjeg zakona. Kritici su podvrgnuti natprosečnost, prema kojoj vlada dvostruki odnos; umetničkoj nadarenosti prijatelja antipod je taština (slikar u "Mrazu", Vitgenštajn; Guld i Verthajmer u "Gubitniku", sam narator, uvek), zatim hiperseksualnost: preljuba (gostioničarka u "Gubitniku", žitelji Venga u "Mrazu"...); pa suicid ("Ali mi jedan glas, koji se prosto ne može prećuti, kaže da je samoubistvo greh"!), kao i idolopoklonstvo (karijerizam, preljuba), konflikt s porodicom, zavist, lažno svedočenje, huljenje... Narator i važniji junaci ogrešuju se o neke Božje zapovesti (nikad o sve), ali se kaju, dok je kriterijum za odabir "nižih" likova, apsolutna grešnost.
 
Naravno, navodjenje hrišćanskih potencijala Bernhardovog pisma nije sprovedeno iz ličnog ideološkog opredeljenja. Niti imam ništa protiv mizantropije u književnosti, ako je ona samo jedno od mogućih sredstava. Ovde treba još reći da Bernhardovi romani daju redak primer kako se zavodljivošću može zaseniti ideologija i još redji primer kako neobična može biti kombinacija vidljive i podvodne sfere dela. Istovremeno, "Gubitnik" i društvo su pokazatelj kako se zavodljivost i u savremenoj prozi može prožeti masternarativima, ali ne i utoliko opteretiti, već u isto vreme učiniti pismo saobraznim duhu vremena i semantički plodnim, što je blisko zaključcima Najala Lusija o mogućnosti estetski validnog uvodjenja moralnog horizonta u ono što je ostalo od postmoderne. Konačno, ako je moguće da zalaganje jednog vida postmodernizma za prava manjina može da "sklizne" u priliku da ugroženi izjednačava krivicu dužnih i nedužnih pripadnika većine, kao npr. u prozi Toni Morison, onda je moguće da neki drugi vid postmodernizma bude prožet hrišćanskim nabojem, pod uslovom da to nije sprovedeno napadno i propagandistički, već da po mogućstvu vrši subverziju oprečnog konteksta. Da je Bernhard u tome uspeo u najvećoj mogućoj meri, svedoče upravo tumačenja o mizantropičnosti njegovog lika i dela.

**************************
 

O BERNHARDU
"On je crn po nekom automatizmu... Posle Kafkinog i Kanetijevog, njegov senzibilitet je jedan od najoštrijih, jedan od najpotentnijih medju uzornim likovima moderne literature." (Džordž Stajner)
 
"Poput Svifta, Bernhard piše kao neki sveti monstrum... On je upečatljiv izvodjač literature; čovek koji ide do krajnjih granica u oživljavanju našeg poimanja ljudskih mogućnosti, koliko god one bile destruktivne." (Ričard Lok, "Wall Streer Journl")
 
"Većina glavnih austrijskih poratnih pisaca - Kaneti, Celan, Bahman, Handke - više su voleli samonametnuti egzil od života u rodnoj zemlji. Bernhard koji je, navodno, bio najveći anti-austrijanac u toj grupi pisaca, jedan je od retkih koji nikada nije napustio Austriju." (Mark M. Anderson)
 
"Odlika Bernharda - i njegova virtuoznost... - je to što njegovo monotono gnušanje ne samo da ujeda, nego uspeva da, baš kao što to Guld uspeva na pianu, peva." (Pol Grifits, "Times Literary Supplement")
izvor

____________________________________________

                              

                                                       DELOVI IZ ROMANA 
 



Нема коментара:

Постави коментар