18.03.2015.

Albert Kami, pismo nemačkom prijatelju


 


Rekli ste mi: „Veličina moje zemlje je iznad svega. Dobro je sve što doprinosi njenom ostvarenju. U svetu koji je izgubio svaki smisao, oni koji kao mi, mladi Nemci, imaju sreću da smisao nađu u sudbini svoje nacije moraju za to da žrtvuju sve.“ Tada sam vas voleo, ali smo se već tu razišli. „Ne“, odgovorio sam vam, „ne mogu da verujem da sve treba potčiniti cilju koji smo sebi postavili. Ima sredstava koja se ne mogu opravdati. Želeo bih da mogu voleti svoju zemlju a da istovremeno volim i pravdu. Nije mi svejedno u čemu će biti velika, da li će to biti u krvoproliću i lažima. Želim da je učinim velikom dajući svoj doprinos pravdi.“ Na to ste mi rekli: „Pa vi onda ne volite svoju zemlju.”
Prošlo je otada pet godina, bili smo razdvojeni i mogu reći da u tom dugom periodu (za vas tako kratkom, tako munjevito proteklom!) nije prošao ni jedan dan da mi u mislima nisu bile te vaše reči. „Vi ne volite svoju zemlju!“ I sada kad pomislim na njih, nešto me steže u grlu. Ne, nisam je voleo ako ne voleti znači odbacivati ono što je nepravedno u onome što volimo, ako ne voleti znači tražiti da voljeno biće odgovara najlepšoj slici koju imamo o njemu. U toku tih pet godina mnogo ljudi u Francuskoj razmišljalo je kao ja. Neki od njih su se, međutim, već našli pred tucetom sitnih crnih očiju nemačke sudbine. Ti ljudi, koji po vama nisu voleli svoju zemlju, više su učinili za nju nego što ćete vi ikad učiniti za svoju, čak i kad biste mogli da za nju date svoj život sto puta. Jer oni su morali najpre da pobede sebe i u tome je njihovo junaštvo. Ali ja ovde govorim o dve vrste veličine i jednoj protivrečnosti koju vam moram razjasniti.
 
Ako bude bilo moguće, uskoro ćemo se ponovo videti. Ali će sa našim prijateljstvom tada biti svršeno. Bićete obuzeti sopstvenim porazom i neće vas biti stid nekadašnje pobede, već ćete za njom žaliti svom svojom smrvljenom snagom. Ja sam vam danas još uvek duhovno blizak – vaš neprijatelj, bez sumnje, ali i dalje pomalo i vaš prijatelj jer vam ovde poveravam sve svoje misli. Sutra toga više neće biti. Ono što u vama ne bude uspela da načne vaša pobeda, dovršiće vaš poraz. Ali pre nego što među nama zavlada ravnodušnost, želim bar da vam razjasnim ono što ni u miru ni u ratu niste uspeli da shvatite o sudbini moje zemlje.
 
Želim odmah da vam kažem kakvoj veličini stremimo. A to znači reći vam kakvu hrabrost cenimo i da to nije ona kojom se vi hvalite. Jer ne znači mnogo biti u stanju jurišati ka puščanoj vatri kad ste se za to oduvek pripremali i kad vam je takav juriš prirodniji od razmišljanja. Nasuprot tome, velika je stvar ići u susret mučenjima i smrti znajući pouzdano da su mržnja i nasilje sami po sebi besmisleni. Podvig je boriti se prezirući rat, prihvatiti da izgubite sve da biste sačuvali smisao za sreću, krenuti u uništenje zbog ideje o jednom boljem društvu. To je ono što naš učinak čini većim od vašeg, jer moramo preuzimati odgovornost. Vi niste morali ništa da prevladate u svom srcu, ni u svom umu. Pred nama su bila dva neprijatelja i nije bilo dovoljno izvojevati pobedu oružjem, kao što je bilo vama koji niste ništa morali da prevazilazite u sebi samima.
 
Mi smo morali da u sebi nadvladamo mnoge stvari, možda pre svega stalno iskušenje da vam budemo slični. Jer nešto u nama se uvek prepušta instinktu, zbog efikasnosti, prezirući razum. Naše velike vrline na kraju počinju da nas zamaraju. Stidimo se razuma i ponekad zamišljamo neko srećno primitivno društvo u kome bi istina prevlađivala s lakoćom. Ali za to postoji efikasan lek: vi ste tu da nam pokažete kako su to samo maštanja i mi se dozivamo k sebi. Kad bih verovao u postojanje izvesnog fatalizma u istoriji, pomislio bih da ste tu s nama, kao robovi razuma, da biste nas vraćali na pravi put. Tada se duhovno preporađamo i prijatnije se osećamo.
 
Ali trebalo je još da prevladamo i sumnju u pogledu našeg stava prema junaštvu. Znam, vi smatrate da nam je heroizam stran. Varate se. Mi ga jednostavno istovremeno i pokazujemo i čuvamo ga se. Pokazujemo ga jer nam je deset vekova istorije ulilo saznanje o svemu što je plemenito. Čuvamo ga se jer nas je deset vekova razuma naučilo veštini i koristima jednostavnosti. Da bismo se isprečili na vašem putu, morali smo se vratiti iz velike daljine. I zato kasnimo za celom Evropom koja je požurila da utone u laži čim se to pokazalo praktičnim, dok smo se mi dali u traganje za istinom. Zato smo započeli porazom, jer smo, dok ste nas napadali, bili obuzeti željom da u svojim srcima odredimo da li je pravo na našoj strani.
Morali smo prevladati svoje shvatanje čoveka, sopstvenu sliku o miroljubivoj sudbini, naše duboko ubeđenje da se nijedna pobeda ne isplati, da se nikakvo sakaćenje čoveka ne može ispraviti. Trebalo je da se istovremeno odreknemo naših saznanja i nače nade, razloga da volimo i mržnje prema svakom ratu. Jednom rečju, a to ćete pretpostavljam razumeti jer dolazi od mene čiju ste ruku voleli da stisnete, morali smo potisnuti našu želju za prijateljstvom.
 
Sada je to učinjeno. Bilo nam je potrebno da za to pređemo dug put, kasnimo puno. To je put kojim razum mora ići iz obzira prema istini, koji srce mora preći iz prijateljstva. Zahvaljujući njemu sačuvana je pravda, istina je stavljena na stranu onih koji su sebe preispitivali. A cena toga je, bez sumnje, bila veoma visoka. Platili smo poniženjima i ćutanjem, ogorčenjem, zatvorima, jutarnjim streljanjima, napuštanjima, razdvajanjima, svakodnevnom glađu, izgladnelom decom i, iznad svega, prisilnim pokajanjima. Ali to nije bilo uzalud. Bilo nam je potrebno to vreme da bismo sagledali imamo li pravo da ubijamo ljude, da li nam je dopušteno da uvećamo užasnu bedu ovog sveta. I upravo to izgubljeno i ponovo nađeno vreme, taj prihvaćeni i prevladani poraz, ti obziri plaćeni krvlju, daju sada nama Francuzima pravo da mislimo kako smo u ovaj rat ušli čistih ruku – sa čistotom žrtvi i ljudi čvrstih ubeđenja – i da ćemo iz njega izaći čistih ruku – ali ovog puta sa čistotom velike pobede nad nepravdom i nama samima.
 
Jer mi ćemo pobediti, u to nemojte sumnjati. Ali ćemo pobediti zahvaljujući upravo tom porazu, tom dugom putu na kojem smo pronašli svoje razloge, toj patnji čiju smo nepravdu osetili i iz nje izvukli pouku. To nam je otkrilo tajnu pobeđivanja i ukoliko je jednog dana ne izgubimo, konačna pobeda biće naša. Naučili smo da je, suprotno onom što smo nekad mislili, duh nemoćan protiv mača, ali da sjedinjen s njim predstavlja večitog pobednika nad mačem koji je sam sebi cilj. Eto zašto smo sada odabrali mač nakon što smo se uverili da je duh na našoj strani. Za to je bilo potrebno da gledamo kako ljudi umiru i da se izložimo riziku smrti, da vidimo francuskog radnika kako zatvorskim hodnicima ide ujutru na giljotinu i, od vrata do vrata, bodri svoje drugove da budu hrabri. Konačno, da bismo osvojili duh, bilo je potrebno da naša tela budu izložena mučenju. Čovek zaista poseduje samo ono što je platio. Cena koju smo platili visoka je i još ćemo plaćati. Ali imamo svoja ubeđenja, sopstvene razloge i vlastitu pravdu: vaš poraz je neminovan.
 
Nikad nisam verovao u moć istine same po sebi. Ali već je velika stvar znati da kad su snage iste, istina prevlađuje laž. Dospeli smo do te delikatne ravnoteže. Borimo se danas polažući nadu u tu malu razliku. I u iskušenju sam da vam kažem kako vodimo borbu upravo oko nijansi, ali onih od kojih zavisi čovek. Borimo se za onu malu razliku koja deli žrtvovanje od misticizma, snagu od nasilja, silu od surovosti, za onu još manju razliku koja deli lažno od istinitog i čoveka kome mi težimo od podlih bogova koje vi obožavate.
 
Eto šta sam vam želeo reći, ne o samom sukobu već o njegovoj suštini, šta sam vam želeo odgovoriti na reči „vi ne volite svoju zemlju“ koje me još uvek progone. Ali želim da vam to bude potpuno jasno. Mislim da je Francuska zadugo izgubila svoju moć i svoju vlast i da će joj u jednom dugom periodu biti potrebno strpljenje očajnika, jedna promišljena pobuna kako bi ponovo zadobila prestižnu ulogu koja je neophodna svakoj kulturi. Ali mislim da je to sve izgubila iz čistih pobuda. I zato ne gubim nadu. U tome je smisao mog pisma. Čovek koga ste pre pet godina žalili što je bio suzdržan prema sopstvenoj zemlji isti je onaj koji vam sada želi reći, vama i svima naših godina u Evropi i u celom svetu: „Pripadam naciji postojanoji i dostojnoj divljenja koja, i pored svojih grešaka i slabosti, nije napustila ideju koja čini svu njenu veličinu i koju njen narod uvek, a povremeno i njena elita, neprestano nastoji da sve bolje i bolje oblikuje. Pripadam naciji koja je pre četiri godine započela preispitivanje celokupne svoje istorije i koja se, u ruševinama, mirno i sigurno priprema za stvaranje jedne nove i da okuša sreću u igri u koju ulazi bez aduta. Ta zemlja zavređuje da je volim na svoj težak i zahtevan način. I verujem da se sada za nju treba boriti jer je dostojna uzvišene ljubavi. Nasuprot tome, tvrdim da je vaša nacija od svojih sinova dobijala samo ljubav kakvu je zasluživala, a koja je bila slepa. Svaka vrsta ljubavi nije opravdanje. To vas vodi u poraz. Šta će biti od vas u porazu koji vam predstoji kad ste već bili poraženi u svojim najvećim pobedama?”
Jul 1943.
 
Pisma nemačkom prijatelju,
Clio, 1998.
Preveo sa francuskog Đorđe Trajković


izvor


Albert Kami, Pismo nemačkom prijatelju

Нема коментара:

Постави коментар