20.01.2015.

Hana Arent Martinu Hajdegeru




 Hane Arent i Martin Hajdeger



1.
Heidelberg, 22. IV. 1928

Da Te sada neće biti – mislim da razumem. No svejedno strepim. U svim tim danima svagda me je iznenada hvatala neka gotovo zagonetno prodorna strepnja.
Ono što ti sada želim reći, nije ništa drugo do au fond (u biti, prim. prev.) vrlo trezan opis situacije. Volim Te kao prvog dana. Ti to znaš, i ja sam to neprestano znala, znala i pre tog ponovnog susreta. Put koji si mi pokazao duži je i teži nego što sam mislila. Zahteva čak dug život. Samotnost tog puta biram sama. On je jedina životna mogućnost koja mi pripada. No napuštenost, koju će ukinuti sudbina, ne bi mi uzela samo snagu za život u svetu, neću izolaciju, nego bi mi zatvorila i sam put, koji je dug, ide kroz svet, nije nikakav skok. Samo Ti imaš pravo to znati, jer si Ti to oduvek znao. Ali verujem da i tamo gde ću konačno da zaćutim za nikada neću biti neistinita. Vazda dajem samo onoliko koliko od mene zahtevaju. A sam put nije ništa drugo nego zadatak što mi ga zadaje naša ljubav. Izgubila bih svoje pravo na život da sam izgubila ljubav za Tebe. No, tu bi ljubav i njezin realitet izgubila samo ako bih izbegla zadatak na koji me ona prisiljava.

”I ako Bog da, bolje ću Te ljubiti nakon smrti”.

H.
--------------------------------------------
2.

Dragi Martine,

verovatno ćeš iz drugih i slučajnih vrela doznati o meni. To mi oduzima naivnost poruke, ali ne i poverenja što ga je naše poslednje ponovno viđenje u Heidelbergu iznovice i usrećujuće učvrstilo. Tako dolazim danas k Tebi sa starom sigurnošću i sa starom molbom: ne zaboravi me, ne zaboravi kako jako i duboko znam da je naša ljubav postala blagoslovom mojega života. To znanje nije moguće uzdrmati, niti danas, budući da sam našla dom i utočište pred svojim nemirom pokraj čoveka (Günter Stern, alias Günter Anders, prim. prev.) za koga ćeš Ti to ponajmanje razumeti.
Često slušam o Tebi, sve u nekoj svojevrsnoj stranosti i indirektnosti, koja je već u izgovaranju slavnog imena – teško se identificiram s njim. Svejedno bih tako rado znala, gotovo žarko rado, kako Ti ide, što radiš, kako Ti prija Freiburg.

Ljubim Tvoje čelo i oči,
Tvoja Hannah
------------------------------------------

3.
Septembar 1930.


Martine, kad sam te danas videla – oprosti što sam odmah sve zakomplicirala. No u isti čas protrnuh pri slici kako ćete Ti i Günter stajati zajedno uz prozor, a ja sama na peronu, da dijaboličku jasnoću toga tako viđenog neću moći izbeći. Oprosti.

Puno se skupilo onoga što me je do krajnosti zbunilo. Ne samo da Tvoj pogled svagda iznova raspaljuje moje znanje o najjasnijem i najprisilnijem kontinuitetu mojega života, o kontinuitetu naše – molim te, dopusti mi to reći – ljubavi.
Nego: sekundu sam već dugo stajala pred Tobom, Ti si me zapravo video – letimično si podigao oči. I nisi me prepoznao. Kad sam bila dete, moja me je majka, ludo razigrana, jednom tako prestrašila. Pročitala sam bajku o patuljku Nosu. Njegov je nos postao tako dug da ga više niko nije prepoznavao. Moja se majka pravila da se to dogodilo i meni. Dobro još znam za slepi strah s kojim sam svagda iznova vikala: Ali ja sam ipak tvoje dete, ja sam ipak Hannah. – Slično je bilo danas.
I potom kad je vlak gotovo krenuo. Bilo je tako kao što sam odmah pomislila, a verovatno i htela: vas dvojica tamo gore, a ja sama i posve lišena moći u odnosu na to. Kod mene nije ostalo ništa drugo nego dopuštanje događanja, nego čekanje, čekati, čekati.

----------------------------------------

4.
februara 1950.
Wiesbaden, Alexanderstraße 6-8


Pišem ovo pismo otkad sam iz kuće ušla u auto. Sada ga, kasno u noć, ipak ne mogu napisati. (Tipkam, jer je moje nalivpero pokvareno i jer je moj rukopis s godinama postao nečitljiv.)
Ta večer i to jutro potvrda su jednoga celog života. U osnovi nikad očekivana potvrda. Kad je konobar izgovorio Tvoje ime (uopšte te nisam očekivala, jer pismo nisam dobila), činilo mi se kao da se vreme odjednom nenadano zaustavilo. Tada mi je munjevito došlo u svest, što pre ne bih priznala ni sebi ni Tebi ni uopšte nikome, da me je prisila impulsa, nakon što mi je Hugo Friedrich dao Tvoju adresu, milostivo sprečila da, iako sam oklevala s dolaskom, ne počinim jedinu zbilja neoprostivu neveru i protratim svoj život. Ali jedno bi Ti trebao znati (jer nismo mnogo i nismo preterano iskreno uzajamno komunicirali) da sam to i počinila, tad bi počinila samo iz ponosa, to jest iz posve čiste lude gluposti. Ne iz razlogâ.
Došla sam ne znajući šta tvoja žena Elfriede od mene očekuje. Pismo sam pročitala u autu, napola pospana. Ako bih znala, ni za trenutak ne bih oklevala. Moje se početno oklevanje temeljilo samo na onome što se razume pod ”nemačka gospođa”, i što su mi rekli upravo to popodne uz čaj. Molim Te, nemoj me krivo razumeti; lično mi je sasvim svejedno. Nikada se nisam osećala nemačkom gospođom i već dugo se ne osećam židovskom gospođom. Osećam se kao ono što zapravo jesam – devojka iz tuđine (das Mädchen aus der Fremde).
Bila sam i jesam potresena zbog iskrenosti i prodornosti prekora. No ono ”možda” sam izrekla iz nenadana osećaja solidarnosti s njom, iz duboke simpatije, koja je nenadano nastala. Što se toga tiče, samo bih još posve trezno dodala da nisam ćutala samo iz diskretnosti, nego i iz ponosa. No i zbog ljubavi prema Tebi – ne otežavaj stvari više nego što treba. Otišla sam iz Marburga isključivo Tebe radi.
Drvarske staze (Holzwege) leže na mojem noćnom ormariću, vrlo uspešno počela sam čitati Heraklita. Sretna sam s polla ta deinai (mnogostruko je ono strašno, prim. prev.) – to je savršeno uspelo. Do neke sam mere imala sreću: kad sam došla ovamo, morala sam auto s vozačem poslati natrag, zato ću imati dva dana mira. Sve mogu pomaknuti i posve sigurno potvrđujem 4./5. marta. U subotu letim za Berlin, gde ostajem do petka (adresa: Berlin-Dahlem, Parkhotel). Subotu i nedelju biću opet tu, potom moram u britansku zonu. Ako bi sledeću subotu/nedelju mogao doći ovamo – veoma severno – i biti mojim gostom…
Budući da ne čitaš časopise, a knjige čitaš samo odostraga, šaljem ti nekoliko istrgnutih stranica, zapravo ne samo Tebi, nego i Tvojoj ženi.
Hannah.

---------------------------------------------
5.
8. maja 1954.
Martine


Tvoje prijazno pismo koje me je tako začudilo. Sada barem znam što želiš, i samo Ti znaš da bi mi teško napravio veće veselje (time će, ako uspe, doći na red nešto što nikada nije bilo posve u redu i potom se dakako još zamašno zaplelo). Često sam mislila da bih Ti nešto slično ponudila za englesko govorno područje; bilo je ipak tako blizu; no, ne bih Te želela dovesti u nevolju da bi hteo reći ne (”u filozofiji još nisam dovoljno kući”) i da bi morao tražiti izgovore (”Kako je dug / svaki put kroz blizinu”??)
Edward Robinson (prevodilac Heideggerova Bivstvovanja i vremena na engleski, prim. prev.) još nije odgovorio. Nadam se da nije uvređen. Ali tako doista nije išlo. Tako precizna sam bila zato jer iz iskustva s prevodiocima znam da temeljito proveravanje na početku ušteđuje puno posla kasnije. Sve može izvesti na drugi kolosek. – Druge prevodioce nisam kontaktirala. Jesu li mladi ljudi iz Toronta radili za nekog određenog izdavača ili za neki časopis? Partisan Review, jedan od najboljih neakademskih časopisa (kao na primer Nouvelle revue française u Parizu) hteo je već nekoliko puta nešto objaviti, no uvek su se bojali problema prevođenja. Najbolje bi možda bilo ako pri propitivanju jednostavno uputiš na mene. Ako bude išlo, onda dobo; ako ne bude, teško je nešto napraviti.
Pismo o humanizmu su ovde već jednom preveli. Prevod nisam videla, ali mi je izdavač časopisa Partisan Review, kom su prevod ponudili i zna dobro nemački, rekao da je bio potpuno nemoguć.

Pitaš me šta radim. Već približno tri godine pokušavam se približiti trima stvarima koje su međusobno višestruko povezane:
1. Analiza državnih oblika, polazi od Montesquieua, s namerom da prispijem tamo gdj je pojam vladavine prodro u ono što je političko (”u svakoj zajednici postoje oni koji vladaju i oni kojima se vlada”) i kako se, svaki put različito, konstituiše politički prostor.

2. Ako bih možda pošla, s jedne strane, od Marxa i, s druge strane, od Hobbesa, te analizirala temeljno različite delatnosti što su ih, promatrane iz vita contemplativa, obično bacali u isti koš s onim što je vita activa: dakle rad-proizvođenje-delovanje (Arbeiten-Herstellen-Handeln), pri čemu su rad i delovanje bili shvaćeni prema modelu proizvodnje: rad je postao ”produktivan”, a delovanje je bilo interpretirano s obzirom na povezanost sredstava i cilja. (To ne bih mogla bez onoga što sam u mladosti naučila od Tebe, ako sam to uopšte u stanju.) – i

3. Polazeći od prispodobe o špilji (i Tvoje interpretacije), prikaz tradicionalnog odnosa filozofije i politike, zapravo stav Platona i Aristotela prema polisu kao osnova svekolike političke teorije. (Presudnim mi se čini što je Platon agathon (dobro) učinio najvišom idejom, a ne kalon (lijepo); verujem iz ”političkih” razloga.)
Na papiru zvuči zahtjvnije nego što je mišljeno. Tim više, jer to ne mogu konkretizirati a pritom ne pasti u beskonačnost. U to sam upala kad sam još imala vremena, pratila sam stvari koje su me stalno uznemiravale još tokom rada na knjizi o totalitarnoj vladavini; i iz toga zapravo ne mogu više. Tokom ove zime prvi sam put pokušala stvari predavati eksperimentalno – u serijama predavanja na Princetonu i na univerzitetu Notre Dame te u pojedinačnim predavanjima. Na Princetonu samo pred članovima fakulteta i instituta Advenced Studies (Jacques Maritain je bio i tamo, a inače je sve skupa bilo zadovoljavajuće.) – Hrabrost za sve to crpim iz loših iskustava u ovoj zemlji i iz komično-beznadnog položaja političkih znanosti.
Nama lično  dobro ide. Heinrich ima već dve godine pokraj predavanja na Collegeu jednom nedeljno seminar na New School. Tokom semestra ga od ponedjljka do četvrtka nema u New Yorku. To nije baš ugodno, ali imam puno vremena i mira. Tu i tamo sam morala sve skupa ostaviti po strani, jer sam morala pripremiti nemački prevod svoje knjige (o poreklu totalitarizma, prim. prev.) – što me užasno dosađuje.
Jaspersov napad na Bultmanna potpuno mi je nerazumljiv. Veoma mi je žao da je Bultmann tako ožalošćen. Jaspers je očekivao odgovor, barem tako mislim. Bultmanna sam videla 1952. godine u Marburgu, bio je već vrlo star.
Hoćeš li objaviti predavanje Znanost i osmišljavanje? Molim te da mi to javiš. Jako čekam na Logiku. Često sam sanjala o našim razgovorima o jeziku. Posebno mi je pričinilo radost Tvoje zimsko pismo, što si napisao o ”razgovorima” što ih, tako ili drukčije, pogrešno razumeju kao ”interpretacije”. I zato jer sam nešto slično nastojala o Tvojim interpretacijama – u polemičnom korespondiranju – objasniti dobrom Hugu Friedrichu, koji je na žalost malo luckast. Verovatno bez uspeha. Kako stvar stoji s Heraklitom i Parmenidom? Jako me veseli što ćeš mi poslati predavanje o tehnici. Mislim da ću ga trebati u septembru za referat na kongresu američke Political Science Association.
Srdačno pozdravi Elfride. A tebi svako dobro za leto.

----------------------------------------


6.
New York, 28. oktobra 1960.



Dragi Martine,
Iydavaču sam naručila da Ti pošalje moju knjigu (Vita activa ili o djelatnom životu). O tome bih ti rado rekla:
Primetićeš  da knjiga nema posvetu. Ako među nama ikada dođe do pravih stvari – mislim među nama, dakle ne mislim ni na Tebe ni na mene – pitala bih Te da li Ti knjigu smem posvetiti; nastala je neposredno iz prvih freiburških dana. Duguje Ti u svakom pogledu gotovo sve. A kako pak stvari stoje, to mi se čini nemoguće: no, na neki način, nije važno kako sam Ti to golo činjenično stanje htela saopštiti.
Svako dobro!
*
Prim. prev. U ostavštini Hannah Arendt nađen je listić na kojoj je bila posveta namenjena Martinu Heideggeru: Re Vita Activa: knjiga nema posvetu. Kako da Ti je posvetim, tebi, intimnom prijatelju, kojem sam bila i nisam bila verna, oboje u ljubavi.

--------------------------------------
7.

New York, 19. oktobra 1966.


Dragi Martine,

Tvoje je jesensko pismo bila najveća radost, najveća moguća radost. Prati me – s pesmom i pogledom iz švarcvaldske radne sobe na lep, živ izvor– još će me dugo pratiti. (Onima kojima je proleće slomilo i lomi srce, jesen će ga opet ozdraviti).
Tu i tamo čujem nešto o tebi. Navodno pišeš drugi deo Bivstvovanja i vremena, imenovan Vreme i bivstvovanje. Potom zalaze moje želje u trokut Freiburg-Meßkirch kao hipotenuza i nad njom Todtnauberg. I još Egina, gde sam s Heinrichom više puta bila. I moje su misli često bile na predavanju o Sofistu. Ono što ostaje, čini mi se, nahodi se tamo gde se može reći – ”Kraj i početak – večno isto tkaju” (Goethe, ”Beskonačnost”, prim. prev).

Pozdravi Elfride. Heinrich te srdačno pozdravlja.
Kao i svagda –
Hannah.

[Hannah Arendt/Martin Heidegger, Briefe 1925 bis 1975 und andere Zeugnisse. Aus den Nachlässen hrsg. von Ursula Ludz, Frankfurt am Main: Vittorio Klostermann 1999.]

S nemačkog preveo Mario Kopić

Нема коментара:

Постави коментар