18.06.2014.

Aleksandar Solženjicin,dnevnici

)








Želeo bih vrisnuti preko čitave države, ali kojim plućima? - Aleksandr Isayevich Solzhenitsyn (Алекса́ндр Иса́евич Солжени́цын


Dosad neprevedeni dnevnički zapisi Aleksandra Solženjicina o pisanju knjige o Oktobarskoj revoluciji i o povratku u Rusiju nakon dvadesetogodišnjeg progonstva

Neki odlomcii iz “Dnevnika R-17”


1965.

18. juni

Sada kada, čini se, zaista ulazim u roman celokupnog svog života, a koji je zamišljen 1936. (formulisan 18. novembra‘36, ali još je i pre, verovatno, lelujao iznad mene u zraku nejasno – od nekih ranijih godina detinjstva) – sada osećam potrebu da ne rasipam misli i sumnje koje se naprežu, nego da ih usmeravam u dnevnik, tako da se smiruju i pročišćavaju za rad.

Poslednjih dana bio sam utučen zbog svoje nemoći pred tom temom, pred takvim zamahom. Znam što je potrebno, ali ne verujem da to mogu ostvariti – ja, sa svojim ograničenostima.

Zatim sam si zapisao ovakvu utehu:

1)Čak ako roman u potpunosti neće uspeti – njega treba pisati. Tako je mnogo toga smišljeno da je nemoguće sada to ne izreći, pa makar samo za objašnjenje, kao za istorijsku skicu.

2)Ako ne budem u stanju, tada ipak u savremenoj književnosti, ukoliko je moguće suditi po površini, ni niko drugi ne može.

A onima koji će doći posli nas biće još teže. Za njih se gube poslednji dojmovi savremenosti tih događaja. Oni će ih ispitivati jednako tako istorijski o kao dekabriste, Novgorod ili rat s Napoleonom.
19. juni

Još jedan razlog zašto sam, verojatno, započeo ovaj dnevnik: da bih si zabranio odugovlačenja, otezanja, rad nad nečim drugim. Savršeno osećam da ulazim u hram, ulazim, dakle, treba pisati. (Smešno je, naravno, da su prvi reci dnevnika nastali pre prvih redaka romana).

Danas sam jako dobro radio na tambovskim materijalima – i gledam kako se oni čitavim delovima, gotovo završenim, slažu u temelj budućeg romana. To je taj divan osećaj kada se “sve samo od sebe započinje slagati”, kao u šahiste u čiju se korist partija odigrala: njegovim se lovcima same od sebe otkrivaju sve potrebne dijagonale (a protivniku se, kao za inat, zatvaraju), njegovim konjima svaki kvadratić obećava makaze. Tako i kod mene odjednom izbijaju te “makaze” koje nisam pripremao: Druga armija Samsonova – i Druga pod Nesvižem; Zapadni front – i njegova demobilizacija u Tambovu. Ne treba ni na što prisiljavati istoriju – ona će sama rasprostirati puteljke za svoje junake...

I još nešto: kada tipkam na pisaćoj mašini ozbiljan, odgovoran tekst – jednostavno nikada ne grešim. Ali kada tipkam obavezne, ali dosadne i meni nepotrebne odgovore (jučer – mišljenja o nedarovitim rukopisima), grešim neprestano, sramota je gledati na zaprljani list. Tako je, verovatno, i u stvaralaštvu: užasno je prihvaćati se posla nad R-17, suviše je ogroman za moju snagu, ali predaću se sav, neću praviti glupe greške.

Shvatam da ulazim u Hram. I samo ako će me Bog blagosloviti, mogu izaći na kraj s tom posebnošću.

Taj Roman, još nenapisan, uvek je bio najveća ljubav mog života. Ništa na svetu nisam voleo s takvom strašću. Čitavu ovu četvrtinu veka, iako nema u njemu ni jednog ozbiljnog retka... (Ne, više nije ni čevrtina, nego trećina...)

Dnevnik će postati jedan od junaka u stvaranju romana – mojim pomoćnikom, kritičarom i goničem. To će biti energično. (Nikada nisam imao potrebu da me neko potiče, a sada ću se prisiliti).

Juli, Tambov

U grad, meni potpuno nepoznat, doputovao sam kao u svoj rodni: hodam, hodam i saznajem kako je sve to bilo između 1917. i 1920. Ide u korist to što se glavni dio Tambova uopšte nije podvrgnuo perestrojkama: grad je ostao kakav je i bio u revoluciji. Zalazim u zanimljiva dvorišta, posmatram zgrade odostraga, zalazim u glavne ulaze. Poučne ulice: kuće kao fizionomije izražavaju karakter, domišljatost i isticanja svojih domaćina, a reč “arhitektura” kao da nisu znali. Arhierejskoe svratište. Dvorište Kazanskog manastira. U Nariškinskoj čitaonici i u područnom arhivu skupljam, skupljam iz novina onog vremena i još nekakvih materijala. No postoji nova zgrada partijskog arhiva, ali tamo me neće pustiti, a tamo je glavna bit “antonovščine”1. U nekadašnjoj plemićkoj skupštini zamišljam taj istorijski govor Tuhačeskog. Trebalo bi ispitati staro stanovništvo, ali zar je to sad moguće? Ko će pričati strancu?1966.

1. juli

Ponovno čitajući svoje mladalačke glave napisane između 1936. i 1938, otkrio sam da je tekst vrlo slab, uopšte nisam umeo da pišem podlegao sam uticaju loših književnih tradicija, a nisam znao u čemu se sastoji istinska književnost. Odatle se nema što uzeti za današnji roman. Ali izvrsna je raspodela materijala po glavama, struktura delova, tj. kompozicija je apsolutno zrela, mogu je iskoristiti sada. Dakle, osećaj kompozicije dan mi je od prirode!
1974.

16. april, treći dan Pashe

Danas mi je u Zürich stigao i ovaj dnevnik, zajedno sa spašenim romanom (međutim, da roman nije bio dupliciran magnetofonskom vrpcom, propao bi)2. I ovu svečanu belešku pravim u staroj beležnici na novom mestu, u potkrovlju, u Lenjinovu gradu. To nije puka simbolika da ću nastaviti roman u Zürichu.

Toplo i radosno je osećati prstima voljeni papir. Zabeležićemo, a jednog dana i ispričati kako je sve to procurilo kroz gvozdenu zavesu.
1975.

30. januar

Nisam nikakav novator, čak ne volim biti novatorom. Ali kada prilike pritišću – treba biti dovitljiv te nešto izmišljati. Parvus! – kolosalna tema, čovek ogromne važnosti, no gde i kako ga mogu opisati, osim u jedinstvenom mom drugom Čvoru? Ali i tada bi ga trebalo dovući na susret s Lenjinom, no ipak takva susreta u tom mesecu i te godine nije bilo te ću poljuljati poverenje u verodostojnost moje istorijske priče. Da napišem sažetu glavu o njemu? – ali i bez nje u Čvoru je već šest velikih.

I evo rešenja: napraviti polufantastičan prelaz: Lenjin prima Slarca, Parvusova poslanika, a sve vreme u njemu vidi Parvusa, te moraju, prožimajući se, proći tri njihove rasprave: rasprava životnog izbora; rasprava prošlogodišnjeg susreta u Bernu; i – sadašnja. I još u sve to ugurati Parvusovu biografiju.

17. mart

Danas začuđujuća koincidencija: završivši rad na Lenjinu s takvom velikom pomoći Sozial Archiva, pozvao sam ih na našu oproštajnu večer u restoran Eintracht – naravno u taj, ipak je o simbolici reč! Bio je mladi Platten3 (uoči svog bolovanja; on je nesretnik i poštenjačina – zapanjuje s kakvom savesnošću razotkriva očevu saradnju u Lenjinovim spletkama), Čeh dr. Tuček i Willi Gauchi, autor knjige koju sam celu pročitao i opširno koristio. No ispostavilo se da je Eintracht bio zatvoren. Krenuli smo u Crnog orla pokraj Stüssihofa, tj. glavnim stazama Kegelj-kluba4. Zatvoren i Crni orao!... Tada sam predložio Belog labuda, sećajući se da je Lenjin, čini se, zalazio i tamo. Ulazimo, krenuli smo nasumice naći udaljen slobodan stol. Tako smo se svojevoljno razišli. Podižem oči: na obližnjem niskom zidu pravo nasuprot meni visi Lenjinov portret! I to kakav: onaj, moj odabrani za knjigu, najstrašniji i najizražajniji, gde je on i vraški uman, i beskrajno zao, i osuđeni zločinac. Tri nedelje visio je kod mene na zidu u brdima, s mržnjom i strahom pratio moj rad. I evo – on je ovde, zar to nije simbol?... I mladi Platten pored!... Očigledno je upravo ovde bilo drugo (pomoćno) mesto susreta Kegelj-kluba. Proslavili smo moju knjigu na tom samom mestu!

Izlazimo. Devojka mi daje knjigu počasnih posetilaca da se potpišem. U njoj, nešto pre, stoji na ruskom: “S velikim smo se zadovoljstvom proveli u ovom ugodnom, simpatičnom restorančiću. Grupa sovjetskih turista”.

1976.

21. april

Značajna je uloga intuicije. Mnogo sam puta primećivao kako ću instinktivno naći puteve i rešenja – još pre nego što bih se upoznavao s obilnim materijalom, a materijal zatim često potvrđuje sve, daje dubinu, opseg, no put ide po predviđenoj tačkastoj crti. Sama sebe sada shvatam kao tumača seljačkog svetonazora tokom dvu veka, ali ne i narodnog ni državno-monarhijskog (zbog čega su nezadovoljni sa mnom i obrazovani levičari i obrazovani desničari).
29. tapril

 Sva Februarska revolucija (ono što je dovelo do nje i što je proizašlo iz nje) ima izraženo zajedničko značenje. Taj proces ide i u celom svetu i svuda daje razorne rezultate. Naša (obrazovane Rusije) epidemija 19. veka – nije samo voleti potlačene srcem i pokušati ih osloboditi, nego odjednom (deklaracijama, međutim od njih zatim nećeš pobeći) dati im podstrek da se domognu na gornji položaj: da se razulare te popnu sebi na grbaču. U tome je evropska istorija 20. veka. U tome je, započinjem sumnjati, i pobeda Severa nad Jugom u Sjedinjenim Američkim Državama. U tome su i zahtevi zaostalih država: hranite! (decenijama i više). To neće napraviti nikoga slobodnim: potlačeni dospevaju u nove tiranije. Ali se i gnezda već oblikovanog života razaraju.
31. oktobar

O pravovremenosti svake stvari u piščevoj dobi i u njegovim životnim okolnostima! Nisam napisao ljubavne priče u mladosti, i više ih i neću napisati! Propustio sam sovjetsko-nemački rat zbog hapšenja, i nikada mu se neću vratiti! Da nisam Arhipelag napisao pod silnim pritiskom i progonom, sada bih ga pisao bez ikakva povoda ili pak bez te strasti, hladno, bez pronicljivih momenata. Da Tele nisam pisao istovremeno s borbom – ništa ne bi ispalo, ili bi bilo bledunjavo, sada se nije zanimljivo vraćati. Odsek za rak već je bio izgubljen (kao i neostvareni Jedan dan učitelja te mnoge priče), ali sam ga zgrabio u zadnji tren. I jedino sam R-17 uvek stavljao na stranu, ustupajući mesto ostalim stvarima. To je vodilo ili prema njegovoj propasti ili prema, verovatno, višoj zrelosti. I ta se jedina knjiga koja ne proizlazi iz osobnog iskustva i mogla stavljati na stranu.

S godinama se autor menja, i fiziološki, i umno, i u uverenjima, i u raspoloženjima. Ništa se ne ponavlja. I ako on piše trideset godina, tada to znači da on nije jedan te isti autor.


Iz beleški s puta, 1994.

Skica napravljena na osnovi beleški s puta koje je autor vodio u junu 1994, nakon što se vratio posle dvadesetogodišnjeg progonstva u domovinu

Hodao sam još neko vreme po gradu, bez pratnje. Svideo mi se Irkutsk i pre trideset godina i sada. (Ali nepodnošljivo je videti da na železničkoj stanici, iza ulaza u čekaonicu, gde putnik može sediti na klupi, uzimaju plaćt... Kada je u Rusiji bilo tako?...)

Posetio sam porodicu pokojnog Arnolda Rapporta, svog sulogoraša u Ekibastuzu.

Obišao sam i etnografski muzej, u svakom će se pronaći nešto. U oktobru 1917. – dirljiv apel “Ne verujte lažima”: “Partija boljševika ne namerava narušiti mir vašeg privatnog života i posezati za vašom imovinom”... – tako da su uzalud malograđanske novine “digle crnosotnjansku dreku”. A evo i portreti irkutskog Vojno-revolucijskog komiteta: Surnov, obrijane glave, banditskog lica; Fljukov, koji s crnim brkovima podseća na Staljina, te njihov predsednik Širjamov, čupav, neobrijan i seljačkog izgleda. A evo i rezolucije VRK-a6 o streljanju Kolčaka i Pepeljaeva: streljati “da u gradu ne bi došlo do strahota građanskog rata. Bolje kazniti dva prestupnika koji su već odavno zaslužili smrt nego stotine nevinih žrtava.” (Danas o tome postoje publikacije – naprimer, časopis Rodina, 1995, No1 – da je šifrirana tajna naredba o streljanju Kolčaka bez sudskog procesa dolazila, razume se, od Lenjina preko Skljanskog u RVS7-u).

A još dva dana pre posetio sam irkutskog episkopa Vadima u Znamenskom manastiru da se dogovorimo oko mi se zadušnice za Kolčaka; mislio sam da se ona organizuje  u nekom dogovorenom mestu, teško da je poznato tačno mesto streljanja. A ispalo je i više nego jednostavno: ovde me je episkop proveo kroz zadnju kapiju u kamenom zidu na obalu Angare – upravo su po toj stazi, kroz tu kapiju, i odveli Kolčaka s Pepeljaevim na streljanje! – i ovde je pokazao hrid koja se pruža u reku na kojoj su i streljali na brzinu.

Danas, na poslednji moj irkutski dan, 16. juna, u sunčano jutro, još pri jake sparine, episkop je sa sveštenstvom (7-8 sveštenika) na toj hridi i odslužio misu zadušnicu. U invalidskim kolicima doveli su ovamo i devedesetjednogodišnju redovnicu-svedokinju koja je videla kako su Kolčaku pre stjeljanja dopustili da se pomoli pred ikonama Znamenskog manastira (poljubio sam joj ruku). Na misu zadušnicu došlo je i oko 25 kozaka, na čelu s atamanom, uz dečake koji su također bili u kozačkoj uniformi. Još je bio i parohijan i prilično dobar zbor. (Upadala je u oči plavokosa devojčica u plavoj haljini koja je bila bosa, cipele je držala u ruci.) Naše je sveće ugasio vetar koji je dolazio od reke. Po mostu na reci Angari neprekidno su išli automobili (putnici iz automobila divljali su na nas), dva puta su nisko preletali avioni zaglušujući misu zadušnicu. Bio je to istorijski trenutak. I srdačan odnos s Aleksandrom Vasiljevičem, junakom mog Crvenog kotača, kao sa zanimljivim i bliskim čovekom. Episkop Vadim podignuo je kamenčić sa šljunčanog dela hrida te ga poljubio. Kozaci su stajali jedan iza drugog. Posle mise zadušnice održao sam im govor: o iskonskoj moći kozaka, o njihovu patriotizmu, o tome kako su se borili u Građanskom ratu – i ne treba ih sad brkati s “crvenim” kozacima. Ataman je potvrdio da oni nisu takvi. Kozaci su stajali “mirno” sa sjajem u očima. Celu je misu zadušnicu snimao BBC, ali nisu shvatili smisao i značenje mise zadušnice – i zato se u filmu pojavljuje nekakav tugaljiv odsečak. Zatim sam s Ermolaem ponovno krenuo u manastir, priljubiti se uz te ikone i relikvije sv. Inokentija (čiju su neraspadnutost boljševici dvadesetih godina u časopisu objašnjavali suhim peskom sahranjivanja).

Zbog čega je u meni u tom trenutku bio nekakav osećaj pobede? Zbog toga što se sama Rusija kao vratila na prokleto mesto i odala priznanje svom pogubljenom junaku?

To celo putovanje koje traje, evo, već tri nedelje rasplamsalo mi je zanos ruskim prostranstvima. I kao da se stvorio osećaj jedinstvenog niza sreće koje su poslane Gospodom. A jasno sam osećao da će u Moskvi biti sasvim drukčije: gusto neprijateljske snage.

Naveče, već u vozu, zapisao sam u dnevnik ono što sam primetio: “U Rusiji mi se vratio osećaj pejzaža (izgubljen u Americi). Evo, severozapadno od Irkutska, pred zalaskom sunca, crveno-zlatasti nisu samo borovi, nego i breze – a kakva su tek cvetna prostranstva! I kako želim svuda ovde biti! svuda-biti!”

Ta će se žudnja, sigurno, i do smrti u meni sačuvati, nad svakim komadićem karte Rusije rasplamsava se ta žudnja – proboraviti tamo! Ali zar je moguće u mojim godinama – koješta!...


* * *

I u kakvu smo stanju očuvali ta blagoslovljena mesta? Od Bajkala do Jeniseja sve šume, sve grmlje zaraženo je encefalitisnim krpeljom... A prostrana veštačka jezera? Počeo sam ih prebrojavati po karti: Zejsko, Viljujsko, Sajano-Šumensko, Irkutsko, Bratsko, Ustj-Ilimsko, Krasnojarsko, Novosibirsko... Koji još narod-samoubica nepovratno zaleva svoju, za poljoprivredu prikladnu, zemlju, šume, moguće naslage rude u unutrašnjosti zemlje? I još slave tu svoju ludost.

Vozili smo se prema Bratsku i Ustj-Ilimsku. (Na to me je nagovorio Jura Prokofev: obavezno se mora obići Ustj-Ilimsk, taj mu je kraj dobro poznat zbog televizijskih službenih putovanja. Skrenuo sam s puta – i jako sam mu zahvalan.) Noću u Tajšetu naš su vagon prikačili za BAM. Probudio sam se već pred Čukšom – nekadašnjom trećom podružnicom Ozerlaga. Duž celog tog zlosretnog puta su ostaci industrije, zagađenost i ostaci logorskih zona. Uskoro ćemo doći u Vihorevku, a tamo me na peronu čekaju! U Vihorevki je pre bio glavni OLP podružnice Ozerlaga, i sada se okupilo na peronu dvadesetak nekadašnjih logoraša, svi već u godinama – i kako se srdačno grlimo, kao braća, do suza, i fotografiramo se zajedno. Steplag-Ozerlag – braća-logoraši! Većina od njih ovde su “Mandžuri”, ruski emigranti koji su povučeni sovjetskim grabljama iz Mandžurije u 1945. godini i koji su odležali jedanaest godina, a 1956. svima je priznata potpuna nevinost. U isprekidanim našim razgovorima, u izmenjivanju kratkih pogleda uočljivo i neumoljivo izbija naša surova logorska prošlost, koja se tada činila bezizglednom, no, evo, i ona je nestala...

A dalje stanica Andzeba, kazneno logorsko mesto Ozerlaga, ovde je bio moj sulogoraš Tenno i tada još meni nepoznat moj budući verni saradnik – “nevidljivko” Lembit Aasalo; pisao sam o tom logoraškom mestu a da ga nisam ni video, i evo me sada ovde. I opet susret s logorašima, i opet od njih dobijam nekoliko buketa (već sam zagušen cvećem, šteta bi bilo da uvene u vagonu, učim se uzvraćati poklon odmah, darovaocima).

U pravoslavnom Bratsku po mene dolazi automobil, gradonačelnik Bratska L. F. Jaščenko objašnjava mi čitavim putem, jer je dužina Bratska – 70 kilometara!... Prvobitno je to bila tvrđava izgrađena 1631. (zatim su je Tunguzi palili i ona se premeštala na drugo mesto), a tristo godina posle navalili su graditi ovde, na Angaru, hidroelektranu. Posekli su naokolo oko 100 kilometara šume, uništili i lovačka mesta. A sada ne znaju kamo će s električnom energijom, boljševički Gosplan! Rasprostrli po gradu široke bulevare, ali po ovdašnjoj zimi šeću se vetrovi. A dalje hruščovki i bedna naselja, ali zato negde u šumi samo što neboderi ne iskoče. Danas tvornica aluminija zjapi prazna, naučnoi-industrijski institut nikome više nije potreban, ne radi. Stanovnici traže zemlju, pre su davali po šest stotina, sada po petnaest, već je izgrađeno šezdeset hiljada vikendica. Stanje obližnje okoline je užasno. Mladež ovamo više ne dolazi, natalitet je pao dvostruko, mortalitet raste. Koliko god se po Bratsku vozili – ništa nas neće oraspoložiti!

No pre poplavljivanja bili su razumni da ipak premeste stražarsku kulu tvrđave (pretpostavka da je u njoj odležao kaznu jednu zimu protopop Avakum) i nekoliko seoskih brvnara u “Spomen-selo”, kamo smo mi i dalje krenuli. A tamo se duša razgaljuje i hrani. I mesto za to “angarsko seoce” – kao od Boga odabrano, i kako tek bole te sačuvane brvnare imućnih Sibiraca i zapadnih Burjata, rečni čamci na tavanu, trgovačka ribarska spremišta, rečni nanosi. Čvrsto je građeno, za čitavu večnost, “ariš će tri bora nadživeti”. U brvnarama su niska vrata radi očuvanja topline; valjak s rebrima, sapunaste naslage od borovine umesto sapuna, koritance s vodom za , zupčasti tuljak za ribanje krompira da bi se dobio škrob. U kakvu su neciviliziranom životu naši preci domišljato i stabilno organizovali svoj život. U žitnim spremištima ograđen je prostor za zrno, lopatice za brašno, mužari, mlatilo. I nedaleko – drvena crkva Mihaila Arhangela iz 19. veka, izrezbarena carska oltarska vrata i crkveni luster. Od ruske drvene arhitekture steže mi se srce – i koliko je te lepote i srdačnosti već propalo i propada na Severu sada, neistraženo, nesačuvano, neuređeno...

Zatim se pridružio našoj maloj grupi načelnik administracije Ustj-Ilimskog područja A. A. Dubas – mlađahan, energičan i neobično snalažljiv gradonačelnik, koji ima osećaj za savremenost, s pregršt ideja, ali ga niko ne sluša baš. I odvezao nas je u Ustj-Ilimsk na uklanjanje onog dela železničke pruge kojim su naši vagoni morali polagano proći. Mesto za hidroelektranu odabrano je još pre tridesetak godina, a status grada ima već nekih dvadeset godina. Ovde seče šumu devet drvnih industrija, milione i milione kvadratnih metara na godinu (govori se da angarski aršin uzima Venecija za stupove, oni s godinama postaju kao železni), a pošumljavanje je slabo (mislim da je nikakvo). Ali više i nije potrebna nekome u Rusiji celuloza tog šumskog kombinata, kao ni bajkalskog koji seče slavno jezero da bi dobio poluproizvod samo za izvoz, sramota nerentabilna; nije potrebna ni električna energija, suviše je mnogo ovde ima, a nema se kome udeliti. U ustjilimskom veštaćkom jezeru milion je kvadratnih kilometara potopljenih greda....

U Ustj-Ilimsku, “socijalističkom gradu”, savremeni su kućni blokovi, a između njih su šumarci, sve je raspoređeno na velike prostore, vozi tramvaj i čini se da i štetne dimove drvne industrije vetar odnosi dalje. Ovde me je iznenadilo to da u jednom zabačenom sibirskom kutku tinja intelektualni krug. Dosetili su se otvoriti ovde ustjilimsku podružnicu Irkutskog fakulteta – istina, zasad samo prvu godinu studija, ali ima sedam fakulteta i 200 studenata! – jako su simpatični, razgovarali smo s njima. Kakva obećavajuća mlada lica, sve dok ih ne ogorči i ne iskvari naš suludi život. Sledeći dan pozvali su me na izložbu – koliko slika i kako se ovdašnji umetnici bore za pravo stvaralaštva! Zametnula se rasprava. Govorili su nastavnici istorije, ruske književnosti (oni pola godine ne primaju platu): televizijske reklame i akcijski, pornografski filmovi uništavaju duše mladeži, u njihov jezik nagomilavaju žargonsko smeće, štete i časopisi; duhovno siromaštvo, mladež je izgubila ideale, gde ih treba tražiti? (Neko se ubacio u raspravu... Pavla Korčagina: bio je u nas ideal!...). Ropski položaj nastavnika: nema se čime pretplatiti na časopise, nema se čime otputovati na godišnji odmor. “A Moskva je nas zaboravila, tamo se ne sećaju da ovje ima kulturnih ljudi”. I mi smo zaboravili šta je to pozorište. Zašto nam niko ne dolazi na gostovanja? Da, čitav naš grad nikome nije potreban. (A neki su izrazili i bojazan: hoće li nas kazniti za ovo što smo izustili danas...). Obišli smo još i gradski muzej (slabašan) – tamo je još jedna grupa intelektualaca. Upriličili su čajanku s jarebikom i brusnicom i opet još jedan topli razgovor, i opet sam ih podupirao u čemu sam mogao. (A, ustvari, od susreta do susreta problemi su se u mnogo čemu ponavljali, no kako i ne bi kad ostaju unutar četiri zida?)

U svim susretima bilo je mnogo žalbi na oštećivanje Angare, na to da će izgradnja Bogučanske hidroelektrane, nizvodno od Ustj-Ilimska, sasvim uništiti reku. Jedan dan organizovali smo i kratak izlet brzim brodićem po Angari, gde je ta tema došla još više do izražaja. Zakleo sam se da ću poraditi na tome. (O tome je priča Svejedno...)

Poslednji naš dan u Ustj-Ulimsku, 19.  pao je na Duhove. Na ovaj dan otputovali smo na “Uzvisinu”, nikad je neću zaboraviti. “Uzvisina” je prvobitno područje Ustj-Ilima, mesto prvog “desanta”, gde su se naselili graditelji hidroelektrane, za prvo vreme, kojekako, u sklopljenim halabudama. I evo, prošlo je trideset godina, podigli su i hidroelektranu, i socijalistički grad, a prvobitne halabude još se tiskaju na starom mestu, i dugo su se u njima zadržali stanovnici. Na glavnoj raskrsnici ulica jest smetlište železnog i staklenog smeća koje odnose stanovnici. (“Jedanaest godina ne daju nam kamione za odvoženje smeća”). Naselje svoje vode nema, svi se nadaju kišici, na zalevanje se ne troši, pa čak ni na umivanje: samo postoji dopremljena voda, 500 rubalja dođe bačva. Pa tako i stoje prikrivene železne bačve na kraju kolnika ulice, svaka nasuprot svojoj kući. Najbliža trgovina je dva kilometra odavde. Nema nijednog telefona u celom naselju; a ako se nešto dogodi, idi, pitaj u policijskoj dežurnoj sobi. “Zanemarili su našu Uzvisinu”. Deca se nemaju gde igrati, osim po prašnjavu putu, ali po njemu se utrkuju motociklisti. A mi smo doputovali u pratnji nametljive i neskromne ekipe BBC-a. Ustručavajući se, približavam se porodici koja je sela po nedjeljnom neradnom običaju na klupu uz popucalu ogradu. Govorim: “Sretan praznik!”, uzvraćaju jasno, otvoreno, prisećaju se praznika. Seljačić – vampirski strašan, zapuštena izgleda, no dobar. Žena – svetla lica, tiha glasa, umorna, ali još uvek neslomljena? – a ko će se o porodici brinuti ako ne ona? Samo što nije prošla treća godina zaredom, a porodica je još “na dekretu”, četvero mališana, motaju se tu oko nogu, a osmogodišnja devojčica je epileptičarka, tri puta na dan se “trese”, pada, “može nastradati”. I odakle njoj ta bolest? “Nasledila”. A lekovi – “zar u Moskvi postoje?”

O, bedo! O, krajnja neimaštino! Rusijo moja! Rusijo kraja 20. vekaa! – ko bi te od naših predaka mogao predvideti takvu? I kako i kada ćeš se izvući? I ko će te spasiti? Nema takve junačine, sve smo ih potamanili. I ko je ovo vidio i ko to oseća od moskovskih gospodara, političara i piskarala? Želeo bih vrisnuti preko čitave države, ali kako? kojim plućima?.

S ruskoga preveo: Ivo  Alebić

Нема коментара:

Постави коментар