04.11.2014.

Kurt Vonegat, Doručak šampiona




Ovo je priča o susretu dva usamljena, mršava, prilično stara belca na planeti koja ubrzano umire.
Jedan od njih bio je pisac naučne fantastike po imenu Kilgor Traut.
U to vreme je bio niko i ništa i mislio je da je s njegovim životom gotovo. Pogrešno. Zahvaljujući tom susretu, postao je jedno od najvoljenijih i najcenjenijih ljudskih bića otkad je sveta i veka.
Čovek sa kojim se sreo bio je prodavac automobila, prodavac pontijaka, po imenu Dvejn Huver. Dvejn Huver je bio na ivici ludila.

Počujte:
Traut i Huver su bili građani Sjedinjenih Američkih Država, zemlje koja se skraćeno nazivala Amerika. Ovo je bila njihova državna himna, potpuna baljezgarija, kao i toliko onog što je trebalo
ozbiljno da shvate:

O, reci vidiš li sad, u svetlu osvita rana
Što ostavismo gordo da u sutonu gore
Te pruge i zvezde sred krvavih dana

Preko grudobrana nošene da hrabro zavijore?
A crven sjaj raketa i praštanje bombi
Pokazaše po noći taj barjak u borbi
Reci da li još leprša zastava herojstva
Nad slobode zemljom i domovinom čojstva?


U vasioni je postojao trilion država, ali država kojoj su pripadali Dvejn Huver i Kilgor Traut bila je jedina sa državnom himnom koja se sastojala od trabunjanja začinjenog upitnicima.
Evo kako je izgledala njihova zastava:





Zakon njihove države, zakon kakav nijedna druga država na planeti nije imala o svojoj zastavi, nalagao je sledeće: „Zastava se neće klanjati ni pred kim i ni pred čim.“
     Klanjanje zastave bilo je oblik prijateljskog, uvažavajućeg pozdrava koji se sastojao od spuštanja zastave niz jarbol bliže tlu, a zatim od njenog ponovnog podizanja.
 Parola države Dvejna Huvera i Kilgora Trauta bila je sledeća, sa značenjem na jeziku kojim niko više nije govorio, Iz mnoštva jedno: „E pluribus unum.“


Zastava koja se klanjati neće bila je divna, a himna i isprazna parola možda i ne bi bile posebno važne da nije bilo sledećeg: mnogi građani bili su toliko puta ignorisani, prevareni i uvređeni da su mislili da se možda nalaze u pogrešnoj zemlji, pa čak i na pogrešnoj planeti, da se desila neka strašna greška. Možda bi ih malo utešilo da se u njihovoj himni i sloganu pominjalo poštenje, bratstvo, nada ili sreća, ili da su im oni nekako želeli dobrodošlicu u društvo i njegova imanja.
Ukoliko bi proučavali svoj papirni novac u potrazi za naznakama o tome kakva je njihova zemlja zapravo, pronašli bi, usred mnoštva drugog baroknog đubreta, i sliku zarubljene piramide sa blistavim okom na vrhu, nalik na ovu:


Čak ni predsednik Sjedinjenih Država nije znao šta je tu posredi. Kao da je zemlja saopštavala svojim građanima: „Snaga leži u besmislicama.“
 Mnogo besmislica nastalo je kao nevini rezultat razigranosti osnivača i očeva države kojoj su pripadali Dvejn Huver i Kilgor Traut. Osnivači su bili aristokrate i želeli su da se razmeću svojim
beskorisnim obrazovanjem, koje se sastojalo od izučavanja hokuspokusa iz antičkih vremena. A bili su i propali pesnici.

Ali poneka od tih besmislica u sebi je nosila zlo, zato što je skrivala velike zločine. Na primer, učitelji dece u Sjedinjenim Američkim Državama ispisivali su neprestano po tablama sledeći datum i
zahtevali od dece da ga upamte s ponosom i radošću:


1492
 
Učitelji su govorili deci da je to datum kada su njihov continent otkrila ljudska bića. Zapravo, milioni ljudskih bića već su živeli I uživali na kontinentu godine 1492. To je naprosto bila godina kada
su pomorski pirati počeli da ih varaju, pljačkaju i ubijaju.
Evo još jedne opake besmislice koju su deca morala da nauče: da su pomorski pirati na kraju stvorili vlast koja je postala svetionik slobode ljudskim bićima iz svih drugih krajeva. Deca su mogla da
vide slike i kipove tog tobožnjeg i izmišljenog svetionika. Bio je to nekakav kornet za sladoled u plamenu. Izgledao je ovako:
 
čitaj dalje : Doručak šampiona
 
 
 
 
PRIKAZ KNJIGE
 
Doručak šampiona ili Zbogom tužnom ponedeljku (1973) objavljen je pre četrdeset i jednu godinu i u Vonegatovoj bibliografiji se nalazi odmah posle kultne Klanice pet (1969) po kojoj je snimljen i istoimeni film u režiji Džordža Roja Hila. U vreme kada je pisao Doručak šampiona, pisac je napunio 50 godina i ovaj jubilej je želeo da obeleži, kako sam ističe u predgovoru, tako što će „očistiti glavu od silnog đubreta koje se tamo nalazi“. Doručak šampiona nastanjuju mnogi likovi koji su se pojavili ili će se pojaviti u drugim piščevim delima. Tu je, pre svih drugih, Kilgor Traut, Vonegatov alter-ego, opskurni autor 117 naučnofantastičnih romana i 2000 priča, a u Doručku šampiona se takođe pominju ili na kratko pojavljuju bogataš Eliot Rouzvoter (glavni lik u romanu Bog vas Blagoslovio, g. Rouzvoter, 1965; epizodni lik u Klanici pet), slikar Rabo Karabekijan (Plavobradi, 1988), sekretarica Frensin Pefko (Svračije noge)… Vonegat se sa velikim uživanjem poigrava sa svojim književnim tvorevinama i hrabro zalazi na teren postmoderne. Vonegat je i ranije eksperimentisao sa formom i narativom, a ovog puta se odlučuje na, možda, najriskantniji potez u karijeri. On u Doručku šampiona u jednom trenutku demaskira pisca (sebe) kao demijurga, stvoritelja sveta književnog dela. Bez obzira što je nastao pre više od četiri decenije, Doručak šampiona deluje sveže, baš kao da je juče napisan. Roman odlično radi na više nivoa: pored britke i neumoljive satire američkog društva, Vonegat uspeva da bude beskrajno duhovit i proniciljiv, a uz to i spreman da iskreno i bez okolišanja piše o svojim najvećim strahovima (starenje, psihička nuravnoteženost, samoubistvo majke) što romanu daje u prvi mah neočekivanu ali dobrodošlu autobiografsku notu.

 
 

Нема коментара:

Постави коментар