04.07.2014.

Lord Bajron,poezija



“Vi nemate prava na ljubav ,jer nemate srca ni sposobnosti za lepu strast , i takvi ste bili celog života”

Mme de Staël - Bajronu u lice!


A Bajron kasnije ovako dodaje:
“Ja sam zaista bio očaran kada sam sve ovo saznao, jer nisam o tome imao ni pojma.

__________________________


U meni postoji nešto pagansko,
čega se ne mogu otarasiti.
U biti u sve sumnjam,
ali ništa ne poričem.

___________________________


Bajronov potpis



poslednja Bajronova pesma,

DANAS NAVRŠAVAM TRIDESET ŠEST GODINA

Vreme je da se ovo srce smiri,
Druge kad više ne zna da uznemiri.
Al ako sam ne mogu više biti voljen,
Ja još hoću da volim.

Po danima mojim zažutelo lišće -
Minuše ljubavi cvetovi i plodi.
Crv, rđa što grize, jadi,
Oni su samo moji.

Vatra što u grudma mi još hara
Samotna je ko ostrvo vulkansko;
Buktinju njen plamen više ne pali,
Lomaču tek za umrloga.

Nade, zebnje i revnosne brige,
I silovita kidanja bola,
I moć ljubavi - tu više učesnik nisam;
Samo lance njihove vučem.

Ali ne tako niti ovde,
Niti sada takve misli da trzaju dušu!
Slava je ovde pokrov junaka
Il venac na čelu.

Mač, zastava i bojište,
Glorija i Grčka su oko mene.
Špartanac onaj na štitu što bi donesen
Slobodniji nije bio.

Preni se! (ne Grčka, ona je budna,)
Već ti, duše, u meni -
Seti se gde životne krvi poreklo ti leži,
I udri valjano i tačno.

Izgazi strasti što glavu dižu;
Muškosti, čuvaj se! ravnodušni nek
Budu ti osmeh ili srdžba
Svake lepote.

Mladost ako žališ, nemoj ni da živiš!
Ovo je časnog umiranja zemlja -
Ustaj, na bojište pođi, i tamo
Poslednji dah izdahni.

Pronađi - češće se traži no nađe -
Vojnički grob, najlepši za tebe;
Pogledaj oko sebe, izberi mesto,
I na počinak lezi!


_____________________________

Putovanje Cajlda Harolda


Laku noć

"Zbogom, zbogom! rodni žali
Tonu mi u vode plave,
Dašću vetri, ore vali,
Krik galeba pun je strave.
Sa suncem što leže logom
U val i mi ćemo poć';
Zbogom njemu, tebi zbogom,
Rodna zemljo - Laku noć!

Za par sati sunce gore
S novim sutra će se popet;
Pozdraviću nebo, more,
Al' ne majku zemlju opet.
Moji dvori sad su pusti,
Ognjišta se sledi glas;
Drač po zidu pavit pusti,
Moj na vratim urla pas.

Dođi, dođi, pasu mali!
Zašto plačeš i žaluješ?
Zar te strah jer riču vali
Il' dršćeš jer vihor čuješ?
Nek ne plače tvoje oko;
Tvrd i hitar naš je brod
Ni najbrži ne bi soko
Mogo stić mu let ni hod."

"Nek val đipa, vetar ori,
Ne osećam od njih straha:
Ipak, Sir Cajld, me ne kori,
Da sam tužan, srca plaha,
Što mi mila majka osta,
Što napustih oca svog,
Ti jedin mi drug preosta,
Ti - i jedin gore Bog.

Blagoslov mi otac dati
Bez tuge je žarko mogo;
Dok se opet vratim, mati
Uzdisaće za mnom mnogo.
"Dosta, dosta, čedo moje!
Potri plač u oku tvom;
Čiste duše da sam tvoje,
Ne bih bio suh u mom."

"Dođi, hrabri moj sledniče,
Što si lica bleđanoga?
Strah te vala što urliče
Il' dušmana francuskoga".
"Misliš za svoj život strepim?
Ne bije me straha led.
Ja za svojom ženom hlepim,
Veran obraz s tog mi bled.

Uz jezero, žena, deca
Žive mi, gde tvoji dvori:
Kad za ocem koji jeca
Što da ona odgovori?"
Pratioče dobri, dosta,
Niko tvoj ne kori jad;
Lakšoj duši mi ne osta
Do smejat se bežeć sad.

Ko veruje u varljivi
Uzdah žene il' ljubice?
Prijan nov - suh pogled plavi,
Što sad kipi od suzice.
Ne brinem za prošlu radost.
Pogibelj mi pusti hlap
Što ostavljam sve - je žalost!
Da ne kanu suze kap.

Sam na svetu sad bez kraja,
Sam gde more beskraj plače,
Što za druge do očaja,
Niko za njim kad ne plače?
Možda moj će pas da pati
Kad mu stranac jesti da,
Al' pre no se gazda vrati,
On bi već ga razdro sva.

S tobom hitro ću, moj brode,
Proći preko burnih vala:
Ne brinem se kud puti vode,
Kad do mog ne teku zala.
Zdravo, zdravo, vali sinji!
A kad vas budem proć,
Zdravo, špilje i pustinje!
Rodna zemljo - Laku Noć!"


________________________________

Thomasu Mooreu

Čeka me lađa ta,
Barka već po me stiže,
Al’ pre, Tom Moore, ja
Čašu ti dvaput dižem!

Zbogom svim što me vole,
Smešak svim što me mrze,
Tu grud je što ne bole
Mene je sudbe brže.

Neka se vali pene,
Dalje sam svaki trenutak;
Pustinja oko mene
Ako je, tu je i vrutak.

Da zadnja kap je ta,
Za tebe na tom vrelu,
Pre neg’ skončam ja,
Ispio bih je celu.

Njom bih, ko vinom ovim,
Zdravicu digao – Pre Nego,
Tom Moore, otplovim,
Nazdravlje neka ti je.

_____________________________


Bajronov grob u Notingemu


NATPIS NA SPOMENIKU NEWFOUNDLANDSKOG PSA

Kad ljudski stvor sa sveta pođe tog,
Poznat ne slavom, već zbog roda svog,
Kipar se trudi prikazati bol svu
Pa se po urni zna ko leži tu;
Kad prođe sve, na grobu možeš štiti
Ne što on beše, neg' što bi trebo biti;
A jadni pas, najbolji drug ti dani,
Što dočeka te prvi, prvi brani,
Što srce gospodara u svom krije,
Samo za nj živi, muči se i bije,
Sruši se prezren, jer dušu što ima
Tu je na zemlji, nebo mu ne prima,
Dok čovek za se, bedni kukac taj,
Uz oproštenje traži ceo raj.
O, čoveče, kratkoveki ti stvore,
Izopačeni robe i još gore,
Ko zna te, prezre taj te istog maha,
Ti gnusna hrpo oživljenog praha!
Tvoje je prijateljstvo himba, žarka
Ljubav tek blud, tvoj smeh laž, reči varka!
Životinja bi svaka, kad bi tvoga
Imena bila, sramila se toga.
Ti, što sad gledaš urnu tu, što pre
Prođi - je sućut potrebna joj nije:
Mog prijatelja grob je ovo sveži;
Imao samo jednog sam - tu leži.

__________________________________

Kad rastasmo se tada

Kad rastasmo se tada
uz muk i suza breme,
a bol nam srca savlada,
na vrlo dugo vreme,
bled, hladan, obraz ti posta,
ko led sam celov tvoj;
a meni tek tuga osta
kroz ceo život moj.
Tog jutra rosu ledenu
sred svog osetih čela
ko hladnu strepnju jednu
što obuze me cela.
Ti skrši zavete svoje;
sad mnogom pripadaš, znam;
kad ime spomenu tvoje
i mene samog je sram.
O tebi priča svud bruji,
za me posmrtno zvono;
kroz srce jeza mi struji:
što te ljubvljaše ono?
Ti nikome od tih ljudi
ne beše tako znana;
bol osta sred mojih grudi
i večno živa rana.
Mi sastasmo se tajno;
sad tajno pamtim, smerno,
što srce ti nehajno
već presta biti verno.
A sretnem li te kada
kroz mnoga leta duga,
moj pozdrav biće tada
sav pusta, nema, tuga.


__________________________________

JEDNOJ GOSPI

upitan zbog čega napuštam Englesku u proleće

Kad Čovek, isteran iz Raja,
Za časak zasta pokraj vrata,
Svaki ga prizor bivšeg sjaja
Nagna klet' kob što mu je data.

Al' idući kroz daleke krajeve,
Nauči snositi greh svoj prek;
Tad drugo vreme ću mu vaje,
U radu svome nađe lek.

Tako će, gospo, sa mnom biti,
Ne smem videti čar vaš, jao:
Dok krzman, uz vas, neću kriti,
Uzdišem zbog sveg' što sam znao.

Mudriji bit će beg moj taj
Od napasti što vreba samo;
Ne mogu gledati u svoj raj
Bez želje da ne živim tamo.



_________________________________


 Ona ide



Ona ide u svetlu lepote
Ko noć blaga u zvezdanom sjaju.
Sve što ima u svetu krasote:
Svetlog, tamnog – njene oči daju
Sve nežnosti, i divote s njima,
Što dan blistav ne može da ima.

Ni zrak manje, ni ti više sama
Sen u valu crnih joj vitica
Il u skladu loknica, il prama
Što se spušta preko njenog lica,
Preko čela, gde čedne, spokojne
Misli – svoga mesta su dostojne

Na tom licu koje ozarava
Srećni osmeh večite vedrine;
Gde dobrotom svakog očarava
Mirni odsjaj večite vrline,
Na tome se divnom licu čita
Ljubav – mirna, nevina i večita.


______________________________


Čas 

Postoji čas kad ptica kliče
višom notom na svojoj grani,
čas kada reči ljubavničke
čine se slađe prošaptanim;

Kad svaki cvet se s rosom slije
i zvezde kad su zlatastije


_________________________



A čovek je fenomen, no kakav-ne zna niko,
I čudesan van svake mere za poimanje.
I šteta je u svetu, prefinjen toliko,
što uživanje greh je, greh nekad uživanje.
I šta je cilj čovekov, retko da znade iko,
al`bilo da je slava, moć, ljubav, il`imanje,
put vodi te kroz zbrke i zabune, i kada
do samog cilja stigneš, smrt čeka te-i tada?"





______________________________



Mračan duh mi je


Mračan mi duh je - o, brzo strune
Harfe dotakni da čujem njih;
Nek blagi zvuci uši mi pune
Uz prsta tvojih dodir tih.

Ako još nada puni grud meni,
Taj zvuk će je izmamiti znati,
Ako još suza ima u zeni,
Poteći će, i bol će stati.

Nek trzaj bude dubok i snažan,
Nek vedra nota ne bude prva;
Minstrele, čuj me, plač mi je važan
Pre neg' bol mi srce shrva,

Jer tuga je odnjihala njega
I duga, nema bol i nesan,
Sad spoznat najgore od svega
Mora, i puknut - il' roditi pesan.
___________________________________

Kad je na leta mnoga..

Kad je na leta mnoga trebalo, plačuć nemo i srca slomljenoga,
da se rastanemo,
bledilo tvojih obraza i tvojih usana led jasno mi, jasno predskaza
nesrećnih godina sled!
Jutarnja rosa što pade ledena na me sa granja nagoveštaj mi dade
današnjih osećanja.
Prekrši sve što reče,slavna si sad-al čime?Stid me zbog tebe peče
kada ti spominju ime.
Ja čujem,kad pomenu tebe,mrtvačka zvona,i lako stresem se,srce zazebe:
zašto te voleh onako?
I ne slute za nas dvoje oni što tebe su znali:dugo će,dugo moje
srce za tobom da žali.
U potaji smo se sreli,u ćutnji sad jadujem dane:što srce ti zaborav preli?
Što duh tvoj da me obmane?
Ako se ikad ja i ti na svetu još sretnemo,kako ću pozdraviti tebe?
-Plačući nemo


______________________________

Đaur

Pogled viri ispod kamilavke
Pun užasa - nepogodne slike.
Crne oči u zgaslom plamenu
O prošastom govore vremenu -
I prem boje nisu navek jedne,
Mnogima su nemilo-pogledne,
A groznijeg može l' biti cara,
Nego koj' ćuteć dušu, srce para.-
Nesagibim i duh vele jaki,
Nadmoćnije pogled javlja svaki!
Ko što s' zaman ptica letit sili
Gled kad zmije moć joj uzme krili:
Hrabrost i moć drugi gube tako
Kroz gledanje njegovo opako,
Ako samog kaluđer ga sretne,
Pol' ustrašen tek na stranu letne -
A njegovih crtica smejanje
I na druge prenosi kajanje.
Reko s' smeje, a kat to učini,
Baš se onda vidi u istini
Da na podsmev svojim jadom čini.
Kako l' drhće bledilo usana!
Ko da j' mu kraj mu dotrajao dana,
Ko da briga, koja njega muči,
Od smejanja sasvim ga odlući.
I tako je: veselja užasna
Ne ističu iz srdašca jasna.
A još grđe b' ispitivat bilo,
Čim bi s' lice tako razvedrilo,
I časi mu crte ne zbrisaše,
No sa jasnim mračne izmešaše;
Nit ga svasvim ostaviše boje,
Pored greha, kojih toliko je
On imao, za mladosti svoje.
U njim vidi tek bezdelje mnogi,
Koje sledi njegov udes strogi,
Slavan porod al ispitatelji
Uviđaju, i duh njegov velji,
I da j' sve to baš kod njega bilo,
Pa sad tugom, jadom odletilo,
To tek prostom ne b' stvorenju dano
Za te dare da bude izabrano;
I uzvišen strah neki obuzme,
Koj' o tome razmišljati uzme:
Nuz kolebu kojoj krov opo je,
Neće zdržat putnik stope svoje,
Ali kule, su na razvalina,
Mada jedna još stoji zidina,
Zove oko s užasnih milina.
Komad stuba u vencu bršljana,
Gordo zbori o prošastih dana.
____________________________________

POHODI U LEPOTI, SLIČNA NOĆI...

Pohodi u lepoti, slična noći,
podneblja vedrog koju roj zvezda prati;
od tame i sjaja sve što može doći
najbolje, kroz njen lik ćeš sagledati
istančano u svetloj toj mekoći,
koju blistavom danu nebo krati.

Već veći sjaj il nešto jače sene
neizrecivu čar upola niste,
što vitice talasa raspletene
i njeno oko ima za žariste,
gde pomisli su jasno izražene;
Kako je čisto njino boravište!

Zbore sa cela, sa obraza njena
spokojno, tiho ali i rečito,
osmeh i boja prozračno-rumena:
da dani su vrline za njom to,
da ne čezne za zemnim duša njena,
da je to srce još bezazleno!
___________________________________

Žena

Malo onaj poznaje ženske grudi
Ko s uzdahom želi steći ljubav njenu;
Zar mari ta za srce koje za njom žudi?
Obaspi je hvalom – idola za svaku ženu;
Ali ne ponizno, jer će u tom trenu
Prezreti trud, čak i tvog stiha čar;
Ako si spretan, nežnost skrij; za ženu
Drskost još uvek najbolja je stvar:
Ljuti je pa je teši – osetićeš njen žar.

______________________________


Ljubav žene!


Avaj! kako je poznato,
divna je, al' u isto vreme i užasna stvar;
Jer sva je njihova sudbina stavljena na tu kartu,
Te ako tu izgube, život im više ništa
Ne može pružiti - osim opsena prošlosti,
Zato je njihova osveta poput skoka tigra,
Smrtonosna, i brza, i razorna; ipak, budući same trpe
Najgore muke - bol koju nanose, i same osećaju.

U pravu su; jer muškarac je prema muškarcu tako često,
A prema ženama uvek nepravedan; sve žene čeka
Ista sudbina - a jedini im je izlaz nevera;
Odgajane da prikrivaju osećaje, prepuna im srca
Beznadno sanjaju o svome idolu, dok ih neki imućniji
Požudnik ne kupi u brak - i što ih nakon toga čeka?
Nezahvalan muž - prvo, neveran ljubavnik -
Zatim haljine, deca, molitve - i svemu je kraj.

Neke nađu ljubavnike, druge se odaju piću ili molitvama,
Neke se posvete kućanstvu, druge neumerenoj zabavi.
Neke pobegnu - no, samo jednu muku zamene drugom,
Izgubivši ugled kreposne supruge,
Malo njih ikada uspe popraviti svoju sudbinu,
Njihov položaj uvek ostaje neprirodan,
Kako u dosadi palače, tako i u prljavoj kolibi:
Konačno, neke se poigravaju s vatrom - i zato pišu romane.

_____________________________


GLE, IDE LEPA KAO NOĆ


Gle, ide lepa kao noć kraja
Zvezdanog neba, vedrih klima,
Sve najlepše od mraka i sjaja
U liku svom i oku ima,
Umekšanom svetlom raja,
Što od neba ga dan ne prima.


Tek sena jača, manja zraka-
I slabi slast neiskazana
U valu njenih uvojaka,
Il' blaga svetlost, licu dana,
Gde kaže slatka misao svaka
Svu draž, čistoću svoga stana.

S tog obraza i čela nežna
-Što tiho je, a reč ne gubi-
Smešci zbore i boja nežna,
Da njenu prošlost blagost rubi,
Da ne zna duh njen zemnih čežnja,
A srce njeno čisto ljubi.

___________________________


SUNCE SVIH BEZ SNA


O tužna zvezdo, sunce svih bez sna!
Što iz daljina suzna treptiš sva,
Što u noć sjaš al' ne goniš tim mrak,
O kakve davne sreće ti si znak!

Tako sja prošlost, svetlost sveg' što minu,
Što blistava je, al' nema toplinu;
Zuri u tami Bol u sjaj tvoj bled,
Jasan, al' dalek - čist, al' kao led!


_______________________________


Nećemo više šetati po noći

Nećemo više šetati po noći
Ne, nećemo više šetati po noći,
Do sitnih sati odlagati san
Ma koliko mi srce želelo poći,
Ma mesec sjao kao da je dan.

K'o mač po boju u korice što legne
K'o duša što grudi zna da smori,
Tako i srce mora da prilegne
I ljubav mora da se odmori.


Mada je noć za milovanje,
I mada prebrzo osvane dan,
Nećemo ići u ašikovanje
Kad mesec sija kao da je dan.


____________________________


REDOVI NAPISANI NA JEDNOM
PEHARU NAČINJENOM OD LOBANJE


Ne boj se - i znaj da je moj duh još uvek sa mnom;
Jedina lobanja ja sam iz koje - mada se pije, -
Nasuprot glavama živim u ovom svetu tamnom,
Ma šta isteklo, ništa nikada glupo nije.
I ja sam živeo kao i ti; i voleo i pio,
I umro: nek se zemlja odriče kostiju mojih;
Ti toči; mene nećeš okružiti, ma htio;
Usne su crva uvek odvratnije od tvojih!
Jer bolje je u sebi nositi sokove skupe
No blatnom gojiti crvu naraštaj glibav i sluzav;
Bolje je nuditi redom uzevši oblike klupe
To piće bogova, nego hranu za porod puzav.
Tu, gde se nekad, možda, moj duh pun snage sjao,
Kroz druge opet moja nek blesne sadržina;
Kad je već iz glava naš mozak izčezao,
Kakvu bi mogli naći zamenu bolju od vina?
Dok možeš, pij, jer ko zna? - Možda će buduće pleme
Kad ti, i tvoji kao ja budete mrtvo ime,
I tebe spasti jednom iz krila zemlje neme,
I s mrtvim stihove plešće i pirovace s njime.
što ne? kad naše glave u kratkom danu života

Toliko malo mogu koristi da nam pruže,

Pošto ih poprave crvi, i blatna spremi toplota,
Za njih je sreća ako bar tako nečemu služe. 


__________________________-

ŠIJONSKOM SUŽNJU


Ti večni duše uma nesalomiva,
u tamnici sjaš, Slobodo, snagom svom,
jer u njoj tebi samo je srce dom;
tek ljubav za te to srce okiva.
Kad u lancima decu tvoju skriva
pod svodovima tmurna, vlažna, tama,
tad zemlja kliče njihovim žrtvama,
i glas Slobode svetom se odziva.
Tvoj je, šijone, zatvor mesto sveto,
jer on, ko mošti, stope sužnja krije:
po podu tvome Bonivar se kreto
dok ko u travu trag usnio nije;
nek niko trag taj ne zbriše: on, eto
do Boga vapi protiv tiranije. 

________________________

DA, MI NEĆEMO LUTATI VIŠE


Da, mi nećemo lutati više 
u kasnoj noći ti i ja,
i zalud srce ljubavlju diše
i mesečina još uvek sja.
Jer duša kreće već iz grudi
uz mač što hrli sad u boj;
za predahom mi srce žudi,
i ljubav traži kraj već svoj.
I zalud noć sva voljenjem diše
i zalud njoj će uskoro kraj,
nas dvoje neće lutati više
uz mesečine blistav sjaj.


___________________________

UPITAN KOJE JE
"POREKLO LJUBAVI "!

"Poreklo ljubavi"! Ah,mene
Zašto to pitaš, kad to dade
Saznati se iz mnoge žene:
Videć' te ljubav živeti stade! 

Želiš znati kad će kraj joj biti:
Srce mi sluti, strepnja zna,
Dugo će ceznuti, suze liti,
Al' živeti - sve dok živim ja.

SDC12643

The Church of St Mary Magdalene
Polusestra Augusta na grob mu je postavila ploču sa sledećim natpisom:

Pod ovim lukom
Gde mnogi njegovi preci
I njegova majka počivaju
Pokopani
Snivaju ostaci
GEORGEA GORDONA NOËLA BYRONA.
Lord Byron od Rochdatea
U grofoviji Lancaster
Autor hodočašća Childea Harolda
Rođen je u Londonu dana
22. januara 1788.
Umro u Missolughiju u Zapadnoj
Grčkoj dana
19. aprila 1824.
U plemenitom poduhvatu
Da ponovo uspostavi put drevnoj slobodi
I proslavi je.
Njegova sestra plemenita
AUGUSTA MARY LEIGH
U njegovu uspomenu ovu ploču postavi.

Нема коментара:

Постави коментар