14.07.2014.

Vladimir Nabokov



Sve, čak i ono najtužnije i najsramnije u njegovom prošlom životu, bilo je prekriveno varljivom čarolijom boja. Užasnuo se shvativši koliko se malo služio očima - jer su se te boje kretale na vrlo nejasnoj pozadini, i njihovi su obrisi bili zamućeni. Ako bi se, na primer, prisetio predela gde je nekad živeo, nije bio u stanju da imenuje nijednu biljku osim hrasta i ruže, i nijednu pticu, osim vrabaca i vrana, a čak su i oni bili bliže heraldici nego prirodi.
Albin je sada postao svestan da se on u suštini nimalo nije razlikovao od onih uskih stručnjaka kakvima se ranije rugao: od radnika koji zna samo za svoj alat, ili od virtuoza koji je samo telesni dodatak svoje violine. Albinova specijalnost bila je njegova strast prema likovnoj umetnosti, a njegovo najblistavije otkriće bila je Margo. A sada je od nje ostao samo glas, šuštanje i miris; kao da se vratila u onaj mrak malog bioskopa odakle ju je nekad izvukao.
Ali Albin nije mogao uvek da se teši estetskim i moralnim razmišljanjima; nije uvek uspevao da ubedi sebe kako je fizičko slepilo duhovno vizionarstvo; uzalud je pokušavao da se zavara maštanjem da je njegov život sa Margo sada srećniji, dublji i čistiji, i uzalud se vrteo oko misli o njenoj dirljivoj odanosti. Naravno da je bila dirljiva, naravno da je ona bila bolja od najvernije žene - ta nevidljiva Margo, ta anđeoska svežina, taj glas koji ga moli da se ne uzbuđuje. Ali tek što bi u tami uhvatio njenu ruku, tek što bi pokušao da joj izrazi zahvalnost, najednom bi ga ponela takva čežnja da je vidi, da su se od nje topila sva njegova moralisanja.
Iz romana Smeh u tami




"Bojim se", rekao je Udo, "da naša domovina nije baš na pravom nivou da bi se cenilo ono što pišem. Rado bih pisao na francuskom, ali mi je teško da se odreknem iskustva i blaga koje sam zgrnuo služeći se našim jezikom."
"Pusti to", reče Albin. "Mnogo je ljudi koji vole tvoje knjige."

"Ne koliko ih ja volim", reče Konrad. "Dosta će vremena proći, čitavo stoleće možda - pre nego što se prizna moja prava vrednost. To jest, ako dotle ne bude sasvim zaboravljena umetnost pisanja i čitanja; a sve se bojim da je u Nemačkoj već poprilično zaboravljena u proteklih pola veka."
"Kako to misliš?" upita Albin.
"Pa eto, kad se književnost gotovo isključivo hrani Životom i Životima, onda to znači da umire. Tu ne mislim na frojdovske romane i romane o mirnom životu u prirodi. Moglo bi se reći da nije bitna književnost za mase, već samo dva-tri pisca koji stoje po strani, neprimećeni među svojim važnim, pompeznim savremenicima. Svejedno je dosta mučno ponekad. Dođe mi da pobesnim kad vidim koje se knjige uzimaju ozbiljno."
"Ne", reče Albin, "uopšte se ne slažem s tobom. Ako se naše doba zanima za socijalne probleme, nema razloga zašto talentovani pisci ne bi pokušali da pomognu. Rat, posleratni nemiri..."
 
Iz romana Smeh u tami
 
 


Na tamnijem i vlažnijem delu plaže, gde je pri oseci bilo najbolje blato za tvrđave, jednog dana sam se zatekao kako kopam pored male Francuskinje po imenu Kolet.

U novembru je trebalo da napuni deset godina, ja sam bio napunio deset u aprilu. Pažnju joj je privukao komad ljubičaste školjke na koji je nagazila svojim uskim, golim stopalom dugih prstiju. Ne, nisam Englez. Njene zelene oči kao da su bile isprskane viškom pega koje su pokrivale njeno lice oštrih crta. Bila je obučena u nešto što bi se danas moglo nazvati odelom za igranje i što se sastojalo od plave majice sa podvrnutim rukavima i pletenih, plavih kratkih pantalona. Prvo sam pomislio da je dečak, a onda su me zbunile narukvica na njenom tanušnom zglobu i uvijene lokne koje su virile ispod njene mornarske kape.
Govorila je poput ptice, u naletima brzog cvrkutanja, mešajući engleski naučen od guvernanti i parižanski francuski. Dve godine ranije, na istoj plage, veoma me je bila privukla divna, suncem opaljena kćerka nekog srpskog lekara; ali kada sam upoznao Kolet, odmah sam znao da je to ono pravo. Kolet mi je izgledala daleko čudnija od svih mojih slučajnih prijatelja u igri u Bijaricu! Nekako sam stekao utisak da nije srećna kao ja, da je manje voljena. Modrica na njenoj nežnoj, paperjem prekrivenoj, podlaktici bila je povod za strašne pretpostavke. "Štipa kao moja mama", rekla je, govoreći o jednom raku. Smišljao sam razne planove da je spasem od njenih roditelja, koji su bili "des bourgeois de Paris", kao što je neko rekao mojoj majci uz blago sleganje ramenima. Ja sam na svoj način protumačio taj prezir, jer sam znao da su ti ljudi došli iz Pariza svojom plavo-žutom limuzinom (što je u to vreme bila pomodna avantura), ali da su Kolet, njenog psa i njenu guvernantu poslali običnim, dosadnim vozom. Pas je bio ženka foksterijera, imao je zvončiće na ogrlici i veoma okretnu zadnjicu. Iz čiste razdraganosti pio bi slanu vodu iz Koletine kofice. Sećam se jedra, zalaska sunca i svetionika naslikanih na toj kofici, ali ne mogu da se setim imena psa, i to mi smeta.


Iz pripovetke Prva ljubav

_____________________________

XVII


Običaj je nalagao da dan uoči pogubljenja aktivni i pasivni učesnici istog posete nakratko sve glavne činovnike – ali da bi se ritual ubrzao, odlučeno je da se navedena lica skupe u vikendici zamenika gradonačelnika ( žsam gradonačelnik, njegov nećak bio je na putu, u gostima kod prijatelja u Pritomsku) i da jednostavno Cincinat i msje Pjer dođu tamo na večeru.
Bila je mračna noć, sa jakim toplim vetrom, kada su oni, obojica u istim ogrtačima, peške, u pratnji šestorice vojnika sa halebardama i svetiljkama, prešli preko mosta u uspavani grad i, zaobilazeći glavne ulice, kroz šuštave vrtove po šljunkovitim stazama krenuli uzbrdo.
(Na mostu se Cincinat okrenuo oslobodivši glavu iz kapuljače ogrtača: tamnoplava, složena gromada tvrđave sa mnoštvom kula uzdizala se u sumorno nebo, gde je oblak precrtao narandžasti mesec.

- Obećali ste… - prošapta msje Pjer, lako ga stisnuvši za lakat – i Cincinat je opet navukao kapuljaču.)

Ova noćna šetnja, koja će kako se činilo, biti ispunjena tužnim, neobaveznim, raspevanim, šaputavim utiscima, jer šta je uspomena, ako ne duša utiska? – ispala je zapravo teskobna, beznačajna i proletela je tako brzo, kako samo biva u dobro poznatoj okolini, u tami, kada se raznobojni dnevni razlomci zamene celim brojevima noći.
Na kraju uzanog i mračnog drvoreda, gde je škriputao šljunak i mirisalo na kleku, iznenada se pojavi ulaz, osvetljen kao u pozorištu, sa belim stubovima, frizovima na prednjem delu, lovorom i, nakratko se zadržavši u predvorju gde su, poput rajskih ptica lepršale sluge, ispuštajući perje na crno-bele pločice. Cincinat i msje Pjer su prešli u salu koja je brujala od mnogobrojnih glasova. Svi su bili tu.
Tu se osobitom frizurom isticao upravnik gradskih fontana; goreo je zlatnim ordenjem crni mundir šefa telegrafista; tu se nalazio i rumeni načelnik snabdevanja sa prostačkim nosem; i ukrotitelj lavova sa italijanskim prezimenom; i sudija, gluvi starac; i upravnik parkova u zelenim lakovanim cipelama; i još mnogo važnih, poznatih, sedih persona sa odbojnim licima. Dame nisu prisustvovale, ako se ne računa načelnica školskog okruga, poprilično debela, starija žena, u sivom odelu muškog kroja, sa velikim spljoštenim obrazima i začešljanom i kao čelnik blistavom frizurom.
Neko se uz sveopšti smeh okliznuo na parketu. Luster je ispustio jednu od svojih sveća. Na omanji grob koji je bio izložen za razgledanje, neko je već spustio buket. Stojeći sa Cincinatom po strani, msje Pjer je pokazivao svom učeniku ove pojave.
Ali je domaćin, tamnoputi starac sa španjolkom, pljesnuo dlanovima, rastvorila su se vrata i svi su prešli u trpezariju. Msje Pjer i Cincinat su smešteni jedan pored drugog u čelo zaslepljujućeg stola i, u početku uzdržano, ne narušavajući pristojnost, sa dobrodušnom radoznalošću, koja je kod nekih prelazila u pritajenu razneženost, svi su bacali pogled na par koji je bio istovetno obučen u hamletovke, zatim kako se sve više na usnama msje Pjera rascvetavao osmeh i on počeo da priča, pogledi gostiju su se sve otvrenije usmeravali na njega i Cincinata, koji je bez žurbe, revnosno i usresređeno – kao da pokušava da reši zadatak – pokušavao da izbalansira nož za ribu na različite načine, te na slaniku, te na pregibu viljuške, te ga je naslanjao na kristalnu vaznicu sa belom ružom, koja je, za razliku od drugih, ukrašavala njegov pribor.
Sluge, regrutovane među najspretnijim gradskim kicošima – najbolji predstavnici zlatne mladeži – su žustro raznosile jela (ponekad preletajući sa jelom preko stola) i sveopštu pažnju je privlačila uljudna brižnost s kojom se msje Pjer ophodio prema Cincinatu, menjajući u trenu svoj osmeh koji je imao tokom razgovora u minutnu ozbiljnost, dok je pažljivo stavljao najbolje parče u njegov tanjir, posle čega bi, sa istim razigranim sjajem na ružičastom, ćosavom licu, nastavljao sa svima najoštroumnije razgovore, ili bi se u sred rečenice nagnuo, uzimajući sos ili biber, i upitno gledao Cincinata koji uopšte nije doticao jelo, već je i dalje tiho, usresređeno i revnosno prebacivao nožić.

Poziv na pogubljenje
Str. 129 – 131

Sa ruskog prevela Mirjana Petrović


_____________________________


Lolita, svetlo moga života, oganj mojih prepona. Greh moj, duša moja.Lolitavrh jezika prelazi put od tri stupnja niz nepce da bi na trećem lupnuo o
zube. Lo. Li. Ta. Ujutro je bila Lo, naprosto Lo, sto četrdeset osam centimetara visoka s jednom čarapom na nozi. U hlačama je bila Lola. U školi je bila Dolly.U formularima je bila Dolores. Ali je u mom zagrljaju uvek bila Lolita.



Kola se jedva behu zaustavila kad se Lolita prosto izli u moje naručje. Ne usuđujući se da je pustim - čak se ne usuđujući da sebi dozvolim da shvatim da je ovo (slatka vlaga i drhtav organ) početak onog neizrecivog života koji sam, uz sposobnu pomoć sudbine, svojom voljom učinio da konačno postoji - ne usuđujući se da je odistinski poljubim, dodirnuo sam njene vrele, razmaknute usne s krajnjom
pobožnošću, gutljajčići, ništa pohotno, ali je ona, uz nestrpljivo vrpoljenje, tako čvrsto pripila usta uz moja da sam osetio njene krupne prednje zube i podelio metvičast ukus njene pljuvačke.

 

Нема коментара:

Постави коментар