20.07.2014.

Vladimir Nabokov -


BLEDA VATRA

Ja bejah senka svilorepe ubijene
Lažnim plavetnilom u prozorskom oknu - i
U odraženom nebu živeh, leteh.
I iznutra, takođe, udvajao sam
Sebe, svoju lampu, jabuku na tanjiru:
Otkrivajući noć, dopuštah tamnom staklu
Da sav nameštaj iznad trave izdigne,
A kako je divno bilo kad bi sneg
Pokrio moj pogled na travnjak i toliko napadao,
Da se stolica i krevet tačno nađu
Na tom snegu, u toj kristalnoj zemlji!

Dođi da te obožavam, dođi da te milujem,
Moja tamna Vaneso, s krmeznim prugama,
blagoslovena,
Moj leptiru Admirable! Objasni
Kako si mogla, u sumraku Ulice jorgovana,
Da dopustiš prostom, histeričnom Džonu Šejdu
Da ti slini na lice, u uho, na lopaticu?

. ...


Ona je mogla da bude ti, ja, ili neka čudna mešavina:
Priroda je odabrala mene da bi iščupala i iskidala
Tvoje srce i moje. U početku, uz osmeh, govorili smo:
"Sve devojčice su bucmaste", ili "Džim Mekvej
(Porodični očni lekar) za čas će izlečiti
Tu malu zrikavost." A posle: "Baš će biti
Lepa, znaš"; i u pokušaju da ublažimo
Muke krupnjanja: "To je neugodno doba."
"Trebalo bi da uzme časove jahanja", govorila si
(Tvoje oči i moje ne bi se srele). "Trebalo bi da igra
Tenis ili badminton. Manje skroba, više voća!
Možda nije lepotica, ali je zgodna."




Nije važno šta je čitala
(neku izveštačenu modernu pesmu za koju se
Na Katedri za engleski reklo da je dokument
"angažovan i silovit"-premda niko nije mario
Šta je to značilo); poenta je u tome da te tri
Odaje, koje tada povezivasmo ti i ona i ja,
Sada tvore triptih ili dramu u tri čina
U kojoj prikazani događaji zauvek ostaju.

Mislim da je uvek gajila neku ludu malu nadu.


_____________________________________


NEROĐENOM ČITAOCU

Ti, žitelju budućih vekova
ljubitelju starina, jednog dana
otkrićeš antologiju stihova,
koja je nepravedno pokopana.

I ti ćeš biti pajac, po meri
epohe: u fraku i redengotu.
Nalakti se. Slušaj. Izaberi
iz prohujalog najzvučniju notu.

Šesnaes redova, krunisanih
nejasnom fotografijom... I podsmeh
koji prezire, stil ugroženih,
jednostavnost kao bedu, kao greh.

Sada sam s tobom. Ne znam da li si voljan
da primiš ono što daruje mrak.
Osećaš li promaju: hladan zrak
prošlosti... Praštaj. Ja sam zadovoljan.

1930.


________________________________


Na godišnjicu smrti Dostojevskog


Vrtom ide Hrist sa učenicima...
Međ grmljem na sunčanom pesku
sav istkan paunovim očima
pasji leš leži nedaleko.

Režnjevi se bele ispod crna
nabora, svetkovina smrti,
smrad, prigušen mirisom tamjana,
s obližnjih, blagih, obamrlih mirta.

Naduven, raspada se leš gnjio,
pun sluzavih, lepljivih crvi...
Jovan odvrati pogled od strvi,
na šta se Matvej namrštio.

Reče apostolu apostol:
"Kakva smrt - takav život mu bi
tom psetu..."

Hrist je pak izustio prosto:
"Biseri - to su njegovi zubi..."

1921.

______________________________________________

 U RAJU



Duša, tek kad je smrt daleko
prepoznatljiv mi je lik njen:
iz provincije sam potek'o
čudak - u raju izgubljen.

U šumici drema anđeo -
divlje, paunasto biće.
Da bi raspravu zapodeo
zabodi u njeg štapiće

i kreni opet iz početka:
najpre - tvoj članak o njemu,
zatim... ali zbog koga, čemu
- čitanost je u raju retka.

Stojiš, zanemeo, zatečen
u tuzi i neverici:
o toj sanjivoj zverčici
sve ostade neizrečeno.

*

Kako nazvati taj svet ruže
- muzejom punjenih ptica?
I gledaš, kroz suze, moj druže,
bez imena i lica.



Berlin, 25.09.1927.

__________________________________

ZNAŠ LI VERU MOJU?

Čuješ li vugu - u mom srcu čilu?
Uživam u prolećnom plavetnilu -
nebeski šećer je posut na zemnu tacnu;
a volim i kad, s jeseni, liju kiše,
i klenove koji lapavicu skriše.
Ima i takvih zalazaka koji te žacnu
da pomisliš: nema me više!
Ako vetar voliš i sive grančice,
božje zvezde i božje zverčice;
ako vidiš u miloj reči "Rusija"
samo daljinu koja zlatno sija
i njiše se, pahne, kao različak -
zavoleću te, i više čak
nego što volim raskošan tapet
šuma, zalazak sunca, gradonosni oblak
i dlakave gusenice koje privlači cvet;
dopašćeš mi se, ako si kao i ja,
pažljiv prema svakoj sitnici koja nas na život tera
i kažeš suncu: hvala ti što sijaš.



1922.
_________________________________

SAN


Ponavlja se, kao iščekujući
udarci zazidanog. U tom snu,
pijukom, rupčagu iskopajući,
nalazim nekakav komad u dnu.

I fenjerom na njemu tad obasjah
trag natpisa i nagost crva.
"Čitaj, čitaj!" - viče mi krv moja:
R.U.S... - ne, ne razlikujem slova.

1953.
______________________________

Pamtim tvoj dolazak; nadirući zvon,
ka strahu i nepoznatom nemiru.
Luna je kroz grane dotakla balkon,
i bacila senku, nalik na liru.

Za tvoje rame, makar iz potiha,
jamb je odežda isuviše gruba.
Neoravilnoj melodiji mog stiha
podsmehnula se i rima krezuba.

Bejah srećan. plamen sveće, nad stolom,
iscrpljivao je poslednje kapi;
prisnila mi se: stranica nad staklom,
koja za munjama, besmrtnim, vapi.

Nema tog više. Zbog zvezde zornjače
ne zakidam sebi jutarnju dremež.
Takve rabote sad me ne privlače,
postale su mi tek sujetna gnjavež.

Stekoh iskustvo, škrtost, nestrpljenje.
Blistavije od bakra izglancani stih.
S tobom zapodenusmo govorenje
kroz ogradu, sused si nam prvi, tih.

Zrelost poredima sa živopisnošću:
lišće vinove loze, kruška, bostan
- sve predeli obasjani svetlošću.
jesenja muzo, postajem tog svestan.


Berlin, (5 - 13.septembra) 1929.
______________________________________

Нема коментара:

Постави коментар