18.10.2014.

Stefan Malarme



 živeo je povučenim životom profesora engleske književnosti.

GROB EDGARA POEA

U njeg samog najzad večnost ga okrenu
i sad eto pesnik golim mačem bije
svoj vek pun užasa što spoznao nije
slavlje smrti u tom glasu nečuvenu.

Skokom hidre, kad ču da anđel donese
nov i čišći smiso narodnoj reči, ceo
svet razglasi da je sve te čari pio
u nečasnu valu neke crne smese.

Zemlje i oblaka dušmanskih, o jadi!
Ako duh naš od tog reljef ne izradi
da sjajni grob Poeov njim ukrašen svane,

ta hrid mirna, pala iz tamna sudara
nek bar granit ovaj večnu branu stvara
crnom letu kletvi u buduće dane.


„Grob Verlena“

Crna gnevna stena koju vihor vuče 
Ni pod rukama pobožnim ne bi stala,
Što dodirom traže sličnost ljudskih zala,
Blagoslovom crte kobne maske uče.

Ovde skoro uvek ako golub guče
Bestelesna žalost na bore je pala
Zreloj zvezdi kojoj budućnost je dala
Da blistanjem srebra gomilu prevuče

Ko traži, u sledu samotničke stope
Još nedavne, našeg lutalicu opet -Verlena?
 Verlena sada trava skriva,

Bezazleno samo da shvati u miru,
Suve usne, daha nepresušno živa
,Klevetničku smrt u njenom plitkom viru.

STREPNJA
O zveri, ja neću večeras u tami
Da ti svladam telo, večno greha žudno,
Niti poljupcima u beskrajnoj čami
Da ti mrsim tužno masne kose bludno.
Teški san bez snova moje srce traži,
San koji će svako kajanje da zbriše,
San drag tebi posle tvojih crnih laži,
Tebi, što o smrti znaš od mrtvih više.
Jer, Blud rijuć ispod otmenosti moje,
Jalavošću svojom žigosa nas dvoje;
Al’ dok ti u grudma surovim ko kam
Srce je kog zločin ne vredja ni jedan,
Ja bežim, bled, videć les mrtvački ledan:
Bojim se umreću ako legnem sam.
 
LABUD
Devičansko Danas, živahno i krasno
zanesenim krilom da l’ razbiti smede
jezero sleđeno, s injem, kud se dede
letova zastalih lednik blistav jasno.
Negdašnji se Labud seća, sli kasno:
divan je, no zalud slobodu on htede,
jer opevo nije kraj gde da provede
vek, kad mraz jalov sinu čamom strašno.
Vratom strešće belu tu smrt što je steče
prostorom kaž njena ptica kog poreče,
al’ na užas tla što perje joj sputava.
Sablast koja na tom mestu sjaji, prisno,
ukošen u hladnom snu prezira spava
zaodenut Labud, izgnan beskorisno….
 
DVORAC NADE
Tvoja se bleda kosa talasa
Između mirisa tvog tela
Ko zastava nestašna i bela
Čija svila na suncu belasa.
Umorno bijući kroz krike
Napev bubnja kog voda osvaja,
Od prošlosti srce se odvaja
I, šireci vale tvoje kike,
Juriša, penje se - pijani borac
Kroz močvare krvi, - da zabije
Tu zastavu zlatnu najhrabrije
Na taj način i bakreni dvorac
Gde, kad nehaj celu je ogrne,
Plačna Nada gladi se i svija
Dok ni jedna zvezda ne izbija
Kroz noć crnu poput mačke crne.
 
ZDRAVICA
Ništa, stih čedni, ova pena
Da naznače tek sjaj pehara:
Tako daljinom kao para
Nauznak tone roj sirena.

Mi plovimo, o nebrojena
Družbo, za mene krma stara
Vi slavni pramac koji para
Val gromova i nevremena.
Pjanost mi krasna daje daha
Ljuljanjem njenim da bez straha
Zdravicu držim tu uspravno
Samoćo, hridi, zvezdo vedra
U ime svega što je ravno
Brižnosti beloj našeg jedra.
 
 
BALADA

Ja volim cigansku curu
što ima hod ljupki:
videh je uz stenu suru
dok beše u kupki:
ispod ebonosnih krila,
sjajno je oko skrila
ko luna velika!

Voda tekla joj sa grudi,
ruža sva u rosi!
Pred koleno što rudi
alga nežnost nosi...
Tu, zanemela i vedra,
ti spazi na vodi sneno
svoj lik sveži, rujna ženo
u kolevci vetra!

To mi u srce žar prospe!
U mom srcu s večeri
ja vidim - grud moje gospe
kroz crn zrak treperi!
I duž zraka lune riđe
što mi s čela sneno zrca,
kao vampir do mog srca
moja crnka siđe!

Al' ispod krila istkana
od plavila vedra
ja vidim gde kurtizana
otkriva mi bedra!
Na usni anđela draga
Poigrava zlo sabrani
poput tvoga, o Satano...
-A šta ako ljubljah vraga!
 
 
BLUDNI SIN
 
Kod njih čija ljubav narandža je suva
Što bez rujnog nektra drevni miris da,
Tražih Beskraj koji čoveku greh čuva,
A nađoh tek Bezdan dušmanina sna.
 
Beskraj – san ponosni što svom snagom ljulja
Krošnje i sva srca slično pesku finom!
Bezdan – pun otrovnih šibljika, gde kulja
Smradni tok belila izmešanog s vinom!

O ti zaljubljena, o rujna, o tajna,
zaneta kroz sveće i kad nisi znala
koji Duh te povi tu noć kad si vajna.
Sliku Svetog – Srca Hrista celivala.
 
Kolena otvrdla pod molbama pustim
Ljubim ti, i stope što smiriće more,
Da na mršava ti bedra glavu spustim
I pod gorkom haljom da ridam do zore:

Tu, svetice moja, pun pijanosti dimne,
Dalek crnom Bezdnu i Beskraju dragom,
Kad otpevam tiho svoje duge himne
Uspavaću svoju bol na tvom telu
blagom
 
 
POKLON PESME


Donosim ti dete jedne Edomske noći!
Crna, s golim krilom koje krvlju toči,
Kroz stakla prosutog mirisa i zlata,
Kroz okna ledna o, tugo ranog sata

Zora se na lampu anđeosku baci.
Palme! I kad svetih moći ti ostaci
Otmu pogled oca što u smešku tinja,
Zadrhta samoća, sterilna i sinja.

Ženo, kraj kolevke slutiš sanak plašan
Devojčice primi i taj porod strašan;
Glas ti je nalik glasu citri i viola –

Hoćeš svelim prstom stisnuti grud da kola
Sok taj, sibilske ženstvene beline,
Usni izgladnjeloj azurne daljine.
 

 
________________________________________
 
 
 
 
"Mane je ovaj portret Malarmea naslikao 1876. u vreme objavljivanja pesme "Poslepodne jednog pauna". Tokom skoro 10 godina, ova dva prijatelja su se nalazila svakodnevno da bi pričali o slikarstvu, književnosti, novoj estetici, ali i o ženama i modi.
Muzej Malarmea se nalazi u Francuskoj, u Vilenu na Seni (Vulaines-sur-Seine) u kući u kojoj je Malarme živeo pred kraj života. U njemu se pored ostalog nalazi i ova statua koju je, ko oklon za Malarmea,  izradi Pol Gogen na Tahitiju i u njegovu čast nazvao je "Poslepodne jednog pauna" . "(izvor)
 
_____________________________________
 
 
FAUNOVO POPODNE
Ekloga

Te nimfe, njih želim ovječit.
Dok laka,
njihova  ruj jasna, treperi sred zraka
pod bokornim snovima.
Zar sve bi sanja?
Moju sumnju, klupko davne noći, sklanja
mnoga nežna grana, što je sva sred pravih
istih šuma, dokaz, vaj! da sam tek slavih
pobedu kroz savršenu grešku ruža
Razmislimo…
il’ par žena što se pruža
oličava želju tvojih čula bodrih!
Faune, sen beži iz očiju modrih
i hladnih, kao vir suza, te čednije:
al’ druga, sva uzdah, kaži zar već nije
kao lahor toplog dana sred tvog runa?
ali ne! Dok nesvest umorna i puna
gušeć jarom sveže jutro što se ljuti,
šumori tek voda na mojoj flauti
kroz gaj nošen skladom; a jedini vetar
izvan te dve cevi spreman da me vedar
pre nego zvuk raspe sred kiše opore,
jeste, na vidiku bez ijedne bore,
vidljiv i spokojan tog umetnog daška
nadahnuća, koji skud nebesa draška.
 
O sicilski žali s tišinom močvara
koje dražeć sunce moja taštost hara,
prećutna pod cvećem varnica, ZBORITE
„Da tu sekoh šuplje trske pokorite
darom;  dok nad sinjim zlatom tih venaca
dalekih sa resom datom  dnu zdenaca,
talasa se zverska belost sa brloga:
i da na lak prelid cevi sred vrtloga
to jato labuda, ne! najada krenu
il’ tone…“
 
Mirno, sve sja u divljem trenu
bez traga veštinom kojom skup se ote
odveć pirom željen čije traži note:
tad probudiću se sred prve smelosti,
prav i sam, u drevnom talasu svetlosti,
krine! I od svih vas tek bezazlen zalog.
 
Drukčije od blagog ništa s usne palog,
poljupca, što tiho te raspusne ganu,
grud moja, bez kušnje, potvrđuje ranu
tajanstvenu, delo tog zuba žestoka;
no, dosta! arkana proba za svedoka
štap širok i dvojan koji plavet čika;
koji, sebi svrativ sav nespokoj lika,
sanja, kroz dug solo, kako zabavljamo
okolnu lepotu kroz zabune samo
lažne između nje i kratkog nam peva;
i stvara što više dok se ljubav sleva
da iščezne kroz san svakodnevni s leđa
il’ bok čist kraj mojih zatvorenih veđa,
zvučna i zaludna, jednolična crta.
 
Cvetaj, instrumentu bežanja, o škrta
siringo, s jezera gde čekaš na mene!
Ja ću gordo brujan, pominjat plamene
boginje; i kroz idololjubne slike
u senci njihove raspletat pantljike:
isto, kada grožđa sisao sam jasnost,
da otklonim grižu kroz svoju nehajnost,
smejač, dižem letnjem nebu grozd zaludan
i, pušuć u ljuske blistave mu, žudan
pjanstva, gledam kroz njih do večeri mazne.
 
O nimfe, nadmimo USPOMENE razne.
„Moj vid, bušeć  trske, svaki vrat ovinu
večni, što sli u val svoju opeklinu
sa krikom besnila do nebesa gaja:
a blistava kupka kose već se spaja
kroz svetlost i drhtanje, o dragulji!
Trčim; kad, kraj stopa, leže (dok ih žulji
okušana češnja tog zla biti dvoje)
usnule kroz ruke nesputane svoje;
otimam ih, nerazdvojiv ih, i letim
tom spletu, mrženom senkama ukletim,
ruža čija slast je na suncu sve veća,
gde naš zanos na dan tek svršen nek seća!“
 
Ja te ljubim , srdžbo devica, o draži
divlja svetog svežnja nagog što spas traži
s plamne mi usne žedne, kao što munja
drhtne! strah potajni kad telo ispunja:
od stopa neljudske do srca stidljive
koju začas čednost slaže kroz vidljive
lude vlažne suze i tihost dahova.
„Moj zločin, to beše, kršeć roj strahova
izdajnih, odelit raščešljani grumen
poljubaca kom čak bozi daše rumen:
jer, jedva što sakrih jedan osmeh vrući
pod nabore srećne te same (tičući
tek prstom, da čednost paperjasta njena
primi ushit druge sestre sred plamena,
malu, bezazlenu i što se ne menja: )
kad mi s ruku, slabih od maglenih mrenja,
ta se žrtva, nezahvalna bez žalosti,
spasi grča od kog bejah pun pjanosti.“
 
Pa šta! Prema sreći odvešće me druge
rozima s mog čela pletuć kike duge:
ti znaš, strasti moja, da, rujna i vrela,
svaka opna prska i bruji od pčela;
a krv nam, zaneta onim što je melje,
otiče za ceo večiti roj želje.
 
U času kad taj gaj zlato i prah stišće
svečanost se slavi kroz ugaslo lišće:
Etno! to sred tebe gde dođe Venera
tvojom lavom hodeć nehajno s večera,
kad tutnji san tužni ili se plam gruša.
Držim kraljicu!
 
O zla kazno..
Ne, duša bez reči i telo otežalo do dna
najzad predaju se gordom miru podna:
treba snit zaborav pred kletvama holim,
žednim peskom ležeć i kako još volim
širit usta delotvornoj zvezdi vina!
 
Paru, zbogom; sad ću usnut vam sred timina.

Napomene prevodioca:
  • Malarme se isprva odupirao, kad je čuo da je mladi kompozitor Klod Debisi komponovao muziku za „Faunovo popodne“. Smatrao je da je stihovima dovoljna njihova vlastita muzika. Ipak, potpuno je promenio mišljenje, što se vidi iz ovog kratkog pisma i prigodnog katrena koji je Malarme napisao Debisiju na jednom primerku poeme.
  • Malarme je ovu poemu pisao u želji da bude predstavljena u Francuskom pozorištu, u izvođenju tada poznatog glumca Koklena Starijeg, ali zbog nedostatka radnje delo nije prihvaćeno. Francuski pesnik Fransis Žam rekao je da je to „poema čija svetlost zaslepljuje“; a kritičar Žan Roajer da je „enciklopedija putenosti“. Štampana je u luksuznom izdanju s ilustracijama Malarmeovog prijatelja Eduara Manea, 1876.

Stefan Malarme, „Faunovo popodne“,
preveo Kolja Mićević, u: Stefan Malarme, Demon analogije, izbor i prevod Kolja Mićević, Mali vrt, Beograd, 2012.
(izvor)

Нема коментара:

Постави коментар